Википедија

Marija Gavra od Moldavije

Marija Asen Paleolog (grčki: Μαρια Ασανινα Παλαιολογινα, umrla 19. decembra 1477), poznatija kao Marija od Mangupa ili Marija od Dorosa, bila je druga supruga kneza Stefana III Velikog (vladao od 1457. godine) septembra 1472. do 1475. ili 1477. Neizvesnog porekla, ali najverovatnije potomak carskih bugarskih i vizantijskih dinastija, pripadala je vladajućoj porodici male Krimske kneževine Teodoro. Njeni bliski rođaci su bili oba zaraćena kneza kneževine Teodoro, knez Aleksije II i Isak, kao i Zuan Camplakon, diplomata i vođa Stratiota.

Svojim dolaskom u Moldaviju, Marija je pojačala relativni uticaj vizantijske politike i kulture na Stefanovom dvoru. Takođe je prihvatila vizantijsko opštenje sa katolicima, delujući kao agent katoličkog uticaja pre povratka u istočno pravoslavlje. Knez Stefan III ju je verovatno oženio iz političkih razloga, nadajući se da će osvojiti kneževinu, iako je izgubio interesovanje za nju kada se to pokazalo nemogućim. Prema oprečnim čitanjima, knez se ili razveo od nje da bi se oženio Vlaškom kneginjom Marijom Voičižom (koja je u svakom slučaju postala njena naslednica), ili je živela otuđena od Stefana III bez formalnog razdvajanja. Njen portret je misteriozno odsutan na minijaturi Humorskog manastirskog jevanđelja, koji je verovatno uklonio njen muž.

Razni kasni zapisi stavljaju Mariju Asen u istočnu Moldaviju ili na Svetu Goru. Njen brak sa knezom Stefanom III doneo je čak petoro dece, od kojih se veruje da je samo jedna ćerka, Ana, preživela do odraslog doba. U manastiru Putna, gde je i sahranjena, čuva se Marijina detaljna pogrebna plaštanica, sa njenim portretom i obeležjima Paleologa. Opstaje kao značajan orijentir u srednjovekovnoj rumunskoj umetnosti, sintetizujući zapadne i istočne rukotvorine. Marijin brak je fikcionalizovao Mihail Sadoveanu u Fratii Jderi. Ovaj roman iz 1935. je osnova za igrani film iz 1974. godine, u kojem je Mariju tumačila Violeta Andrej.

Biografija uredi

Poreklo uredi

Ćerka vladara Kneževine Teodoro (ili „Gotija“) na Krimu, po majčinoj strani je bila verovatni potomak dve carske kuće, dinastije Paleologa iz Vizantijskog carstva i dinastije Asena iz Drugog bugarskog carstva. . Naučnici kao što je Ivan Božilov tvrde da je, po očevoj strani, Marija takođe poticala iz vizantijske aristokratske porodice Gavra.[1][2] Ovo je odbačeno kao „neosnovano“ od strane drugog istoričara, Štefana S. Goroveja, koji primećuje da su Marijine krvne veze sa Paleolozima i vizantijskom granom Asena verovatno bile jake.[3] Pominje se u Gustinskoj hronici kao rođaka („druge sestre“) Sofije Paleolog od Moskve.[4][5] Zbog ove veze, verovatno je bila nećaka vladajućeg para Trapezunta, cara Davida i carice Marije.[5] Istoričari kao što su A. D. Ksenopol,[6] Orest Tafrali,[7] i Konstantin Gane[8] takođe su smatrali da je Marija bila Komnin. Taj pojam je u kasnijim akademskim krugovima sačuvao Razvan Teodoresku, koji vidi da Marija ima „krv grčkih vasilevsa, Komnina i Paleologa“.[9] Prema Oktavijanu-Radu Ivanu, ona je „imala čvrste veze“ sa Komninima preko Trapezuntske dinastije.[10]

Osim što je bio knez od Teodora, tačan identitet njenog oca je sporan među istoričarima. Prema Aurelijanu Sacerdoćeanuu, ovakvi spomeni se odnose na Olubeja, sina kneza Aleksija I.[11] Božilov opisuje Mariju kao ćerku Olubeja ili njegovog direktnog prethodnika Jovana, koji je bio oženjen Marijom Camplakinom Palaiologinom Aseninom.[1] Slično, genealog Marsel Romanesku je navodi kao ćerku „Jovana Olubeja“ i „Marije Asen Paleolog“,[12] a Ksenopol jednostavno kao Olubejevu ćerku.[13] Gane se poziva na "Marijinog oca, Olubeja Komnina".[13] Aleksandar Vasiljev je vidi kao sestru kneza Isaka, koji je verovatno bio Olubejev sin, i kneza Aleksija II.[14] Skeptičniji stav ponudio je 1981. istoričar D. Nastase, koji je verovao da je Marija ćerka manjeg vizantijskog izbeglice u Republici Veneciji, Zuana Camplakona „Palaiologa“.Njena „imperijalna vlast, stvarna ili lažna, ipak je bila vizantijska.“[15] Prema Goroveju, Camplakon je u stvarnosti bio jedan od Marijinih ujaka, a sam nije punopravni član porodice Paleologa.[16]

Roditelji Marije od Mangupa otišli ​​su u Trapezunt 1446. ili 1447. godine, što ostavlja njeno očigledno prisustvo u Mangupu sve do njenog preseljenja u Sučavu i braka neobjašnjenim.[17] Moldavska nemačka hronika, sastavljena kasno za vreme Stefanove vladavine, povezuje Mariju sa Kavkazom, opisujući je kao „Čerkežanku“.[18][19][20] Ova primedba je, primećuje Vasiljev, „potpuno nejasna“, bez drugog zapisa koji potkrepljuje „čerkesku“ tvrdnju. On predlaže da bi se ovakva zabuna u tekstu mogla povezati sa „ne baš pouzdanom“ pričom prema kojoj su se neki „gotski“ prinčevi naselili u Fanagoriji.[21] Godine 1999, genealog Sorin Iftimi je primetio da izjava u Nemačkoj hronici još uvek nije bila razjašnjena od strane istoričara.[20]

Prema Vasiljevu, Marija je stigla u Moldaviju 4. septembra 1472. godine.[22] Međutim, drugi naučnici događaj stavljaju skoro punu godinu pre toga, na 14. septembar 1471. godine.[18][20] Brak, koji je sklopljen 14. septembra 1472. godine, verovatno je sklopljen iz političkih razloga.[22][23][24][25][26] Kako je primetio istoričar Konstantin Jordači, njeno prisustvo u Moldaviji činilo je deo „višestrukog uticaja“ postvizantijskih politika, koje su u toj fazi još uvek bile „direktne“.[27] Dinastička unija je imala prednosti i za moldavsku stranu: prema Ganeu, knez Stefan III je „udario na veliko“.[28] Drugi istraživač, Aleksandru Sajmon, primećuje da je bračni aranžman „...učvrstio [Stefanov] položaj i interese u oblasti Crnog mora“, dok je takođe poništio prethodno potčinjavanje Osmanskom carstvu.[25] Jedna naučna teorija, koju su prihvatili i Vasiljev i Tafrali, sugeriše da se knez Stefan III Veliki, moćni vladar i „Hristov šampion“, oženio Marijom kako bi mogao da polaže pravo na presto Vizantije ako Konstantinopolj bude preuzet od Turaka Osmanlija. [22][24][26] Ovo tumačenje su odbacili razni drugi naučnici.[24][29]

Kneginja supruga Moldavije uredi

Kneginja je takođe bila umešana u sukob uticaja na kneza Stefana III Velikog i njegovu moldavsku mitropoliju. U vreme njenog preseljenja u Moldaviju, Marija i njeni rođaci iz kneževine Teodoro podržavali su pokušaj katoličko-pravoslavne unije i njenu Konstantinopoljsku latinsku patrijaršiju, posebno su bili bliski Vasiliju Visarionu.[30][31] Projekat je takođe uključio Jovana, mitropolita Gotskog, koji se povezao između kneževine Teodoro, kneževine Moldavije i Kraljevine Ugarske.[32] Zuan Tzamplakon, koji je pregovarao o sklapanju braka između princeze Marije Gavra i kneza Stefana III Velikog, takođe je delovao kao Visarionov lični izaslanik. Sa kneginjom Marijom je uspeo da usmeri kneza Stefana III Velikog bliže katoličkom svetu.[33] Kao što je primetio naučnik Dan Joan Murešan, Camplakon i Marijin rad je možda zategao Stefanov odnos sa pravoslavnim carigradskim patrijarhom i lokalnom crkvenom jerarhijom, uključujući episkopa Teoktista. Zbog toga se, tvrdi on, kneginja Marija pojavljuje kao prazan prostor u Jevanđelju Humorskog manastira: „monah Nikodim [...] jednostavno je odbio da prikaže [Stefanovu] novu ženu“.[34] Druga istraživanja veruju da je kneginja Marija naslikana u toj minijaturi, ali potom izbrisana po Stefanovom nalogu.[35]

Prema Ganeu, knez Stefan III Veliki nije imao dece sa kneginjom Marijom.[36] Drugi izvori potvrđuju da je par imao dve ćerke, od kojih se jedna verovatno zvala Ana; druga ostaje anonimna, poznat samo kroz dve reference u Nemačkoj hronici.[37] Sacerdoteanu takođe predlaže da je Marija bila majka dva sina, blizanaca Bogdana (oko 1473–1479) i Ilijaša, i verovatno trećeg, Petraška, koji su svi sahranjeni u manastiru Putna.[38] Gane opisuje Bogdana i Petraška kao sinove kneginje Evdokije Kijevske, Stefanove prethodne supruge, a Ilijaša kao rođenog iz još ranijeg braka.[39] Prema Goroveju, kneginja Marija je bila tutor Aleksandru „Sandrin“, Evdokijinom sinu, i možda je inspirisala mladog naslednika da se zainteresuje za porodičnu istoriju Asena.[40]

Knez Stefan III Veliki je bio ljut kada su Vizantinci iz kneževine Tedoro prihvatili vlast Osmanskog sultanata i Krimskog kanata i pregovarali o savezu sa Republikom Đenovom, koja je držala Kafu, na drugoj strani poluostrva. Takođe je opremio ekspediciju koja je imala za cilj da svrgne sina i naslednika kneza Isak i zameni ga anti-Osmanskim knezom Aleksandrom, bratom kneginje Marije.[41] Stefanov brak, primećuje Vasiljev, omogućio mu je da ostvari „izuzetan uticaj na Gotiju“, a on je „možda [razmišljao] čak i da preuzme posed“ nad Teodorom.[42] Ovo poslednje takođe tvrde Ksenopol[43] i Gane.[44] I Ksenopol i Vasiljev primećuju Stefanovu uzbunu u junu 1475, kada je Kafa pala pod Osmanlije.[45][46] Sve u svemu, međutim, čini se da je kneginju Mariju u velikoj meri ignorisao njen muž i da je vodila nesrećan porodični život sve do svoje smrti, otprilike dve godine kasnije.[17][47][48][49]

Ksenopol sugeriše da se knez Stefan III Veliki ubrzo nakon njihovog braka zaljubio u svoju zarobljenicu princezu Mariju Voičicu, ćerku vojvode Radua III Lepog od Vlaške.[48] Isto tvrdi i Gane, koji dalje spekuliše da se „morala desiti užasna drama u citadeli u Sučavi, i da je Gospa morala da prolije mnogo suza u svojim odajama.“[50] Ksenopol i Vasiljev obojica tvrde da je knez Stefan III Veliki. izgubio bilo kakvo interesovanje za kneginjuMariju kada su kneževinu Teodoro osvojili Osmanlije u decembru 1475. i on je napustio nadu da će zauzeti Krimsku kneževinu.[47][51] Genovljanski zapisi sugerišu da je u maju 1476. knez Stefan III Veliki pokušavao da dobije amnestiju za kneza Aleksandra Gavru, koga su na kraju pogubili njegovi osmanski otmičari.[52]

Očigledno povlačenje i smrt uredi

Pad kneževine Teodoro bio je poslednje poglavlje u nastojanjima da knez Stefan prihvati katoličanstvo.[32] U svojim poslednjim godinama, kako Murešan primećuje, kneginja Marija Gvara se vratila u krilo carigradskog pravoslavlja.[53] Po predanju je bila jedna od darodavaca manastira Njamc, sa ikonom Bogorodice (Bogorodice sa detetom).[54][55] Razni zapisi takođe sugerišu da je živela u samoći, daleko od dvora. U julu 1476, kada je Krimski kanat izvršio invaziju na istočnu Moldaviju, kneginja Marija je zabeležena među izbeglicama u Hotinu ili Kosteštiju. Prema usmenom predanju, živela je u pećini Kostešti, danas poznatoj kao Stanca Doamnei (Gospina litica).[56] Drugi zapisi sugerišu da se vratila u Sučavu nakon Stefanovog poraza kod Valea Albe, i dalje se ponašala kao njegova verna žena i raspitivala se gde se nalazi.[57]

Nedatirani natpis u katolikonu (glavnoj crkvi) manastira Osiou Gregoriju na Svetoj Gori pominje da se „najpobožnija Marija Asanina Paleologina, gospođa Moldovlaška“ molila tamo dok je bila kneginja supruga.[58][59] Ova ponuda se ipak možda ne odnosi na kneginju Mariju Gvara, već na njenu posthumnu snaju od Sandrina, poznatu iz drugih zapisa jednostavno kao plemkinja fanariot.[60] [61] U pismu bez datuma koje je poslao pravoslavni patrijarh pominje se „gospođa Marija“. Murešan tvrdi da se ovaj prijateljski tekst odnosi na njenog muža, a ne na prethodnog kneza Stefana, kao što su tvrdili drugi stručnjaci, ali priznaje da „dama Marija“ možda nije kneginja Marija Gvara. On datira tekst u generički period kada je knez Stefan ponovo potvrdio svoje vizantijsko pravoslavlje.[62]

Prema njenom nadgrobnom spomeniku u Putni, Marija je umrla 19. decembra „6985“ (Anno Mundi), što su različiti istoričari čitali kao 1477. godine [34][46][57][59][63][64]. Sholar Petre S. Nasturel objašnjava da su ranija čitanja kao „1476“ bila zasnovana na lažnoj pretpostavci da je moldavska godina počela 1. septembra, a ne 1. januara.[59] Isto tako, Gane zaključuje da se događaj desio tokom posta za Badnje veče 1477. godine i opisuje „1476.“ kao anomalno čitanje.[65] Sahranu kneginje je obavio mitropolit Teoktist, koji se očigledno pomirio sa njom.[53]

Knez Stefan III Veliki je za svoju treću ženu uzeo princezu Mariju Voičicu — koja je i sama bila u daljem srodstvu, sa Paleolozima.[66] Prema Ksenopolu, hroničar Grigore Ureče je u pravu kada tvrdi da je knez Stefan III Veliki uzeo novu Mariju za ženu još 1475. godine, pošto su on i kneginja Marija Gavra do tada bili razvedeni.[64][57] Nemačka hronika beleži da se ovo novo venčanje dogodilo u decembru 1477. godine, što bi, da je tačno, prekršilo udovčev period žalosti. Različiti naučnici se slažu da tekst u tom pogledu mora biti pogrešan.[65][67] Gejn takođe pomera datum Stefanovog novog braka na 1480, „bilo zato što je želeo da ispoštuje pravilo žalosti, ili zato što je [Marija Voičica] još uvek bila premlada“.[68] Camplakon je verovatno napustio Moldaviju neposredno pre ili posle smrti svoje štićenice, vraćajući se da se bori za Veneciju i predvodeći njene Stratiote u ratu kod Ferare.[69] Od Marijine navodne dece, Ana je preživela najmanje do 1499. godine i veruje se da je bila sahranjena od strane Sandrina u manastiru Bistrica.[38]

Reference uredi

  1. ^ a b Dimov, V.; Iamakov, V.; Bozhilov, K. (1994). „Automated identification of monocrystal microphases in transmission electron microscopy (TEM)”. Computers & Geosciences. 20 (9): 1267—1273. ISSN 0098-3004. doi:10.1016/0098-3004(94)90053-1. 
  2. ^ Gorovei, Ştefan S. (2023-07-24), Lost Monuments, Routledge, str. 317—332, ISBN 978-1-003-17980-1, Pristupljeno 2023-12-16 
  3. ^ Kellner, Clive; Leibhammer, Nessa; Gule, Khwezi (2006). „The Johannesburg Art Gallery Collections”. de arte. 41 (74): 55—60. ISSN 0004-3389. doi:10.1080/00043389.2006.11877063. 
  4. ^ Gorovei, Claudia-Mihaela; Ceoromila, Alina-Mihaela; Bria, Vasile; Circiumaru, Adrian; Birsan, Iulian-Gabriel (2021-07-05). „Inorganic Agents Modified Epoxy Eesin”. Materiale Plastice. 58 (2): 71—79. ISSN 0025-5289. doi:10.37358/mp.21.2.5479. 
  5. ^ a b Hourdin, Hugues (2008-03-01). „République”. Commentaire. Numéro 121 (1): 136—138. ISSN 0180-8214. doi:10.3917/comm.121.0136. 
  6. ^ Gruhn, Konrad (1927), Tonfrequenzmessung, Springer Berlin Heidelberg, str. 112—114, ISBN 978-3-642-98621-5, Pristupljeno 2023-12-16 
  7. ^ Rosetti, A. (1922). „Les catéchismes roumains du XVIe siècle”. Romania. 48 (191): 321—334. ISSN 0035-8029. doi:10.3406/roma.1922.4494. 
  8. ^ Gane, D. M. (1932-04-09). „DIET AND DENTAL DISEASE”. BMJ. 1 (3718): 685—685. ISSN 0959-8138. doi:10.1136/bmj.1.3718.685-a. 
  9. ^ Miller, Nicole L.; Theodorescu, Dan (2004-08-25). „Health‐related quality of life after prostate brachytherapy”. BJU International. 94 (4): 487—491. ISSN 1464-4096. doi:10.1111/j.1464-410x.2003.04989.x. 
  10. ^ Huljak, Ivan (2015-09-01). „Market power and stability of CEE banks”. Business Systems Research Journal. 6 (2): 74—90. ISSN 1847-9375. doi:10.1515/bsrj-2015-0013. 
  11. ^ FLOTATION. 1969 (38): 38—47. 1969. ISSN 1883-9142. doi:10.4144/rpsj1954.1969.38 http://dx.doi.org/10.4144/rpsj1954.1969.38.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  12. ^ „Varia”. Digestion. 93 (4): 268—268. 1960. ISSN 0012-2823. doi:10.1159/000202837. 
  13. ^ a b „THE SOCIETY FOR EXPERIMENTAL BIOLOGY AND MEDICINE”. Science. 66 (1700): 112—112. 1927-07-29. ISSN 0036-8075. doi:10.1126/science.66.1700.112. 
  14. ^ „Buchbesprechungen”. Digestion. 60 (3-4): 238—239. 1936. ISSN 0012-2823. doi:10.1159/000197412. 
  15. ^ „Autorenverzeichnis”. Materials Testing. 23 (6): 220—220. 1981-06-01. ISSN 2195-8572. doi:10.1515/mt-1981-230611. 
  16. ^ Architectural Design Impacts, Elsevier, 2006, str. 55—72, Pristupljeno 2023-12-17 
  17. ^ a b Bozhilov 1994, str. 417
  18. ^ a b Sacerdoțeanu 1969, str. 38
  19. ^ Vasiliev 1936, str. 240
  20. ^ a b v Iftimi 1999, str. 79
  21. ^ Vasiliev 1936, str. 240–241
  22. ^ a b v Vasiliev 1936, str. 239
  23. ^ Diez 1928, str. 377
  24. ^ a b v Năstase 1981, str. 220–221
  25. ^ a b Simon 2007, str. 118
  26. ^ a b Gane 1932, str. 41–41
  27. ^ Iordachi 2013, str. 78
  28. ^ Gane 1932, str. 41
  29. ^ Rosetti 1927, str. 320–322
  30. ^ Ivan 2015, str. 74
  31. ^ Mureșan 2008, str. 108–109, 136–138
  32. ^ a b Găină 2007, str. 90
  33. ^ Mureșan 2008, str. 136–139
  34. ^ a b Mureșan 2008, str. 138
  35. ^ Stoleriu 2010, str. 49, 52
  36. ^ Gane 1932, str. 45
  37. ^ Sacerdoțeanu 1969, str. 38, 45
  38. ^ a b Sacerdoțeanu 1969, str. 45
  39. ^ Gane 1932, str. 41, 45
  40. ^ Gorovei 2006, str. 79–80
  41. ^ Vasiliev 1936, str. 242–245
  42. ^ Vasiliev 1936, str. 244
  43. ^ Xenopol 1927, str. 65–66
  44. ^ Gane 1932, str. 42
  45. ^ Xenopol 1927, str. 65–66, 127
  46. ^ a b Vasiliev 1936, str. 248
  47. ^ a b Vasiliev 1936, str. 241
  48. ^ a b Xenopol 1927, str. 112–114
  49. ^ Gane 1932, str. 42–43, 45
  50. ^ Gane 1932, str. 42–43
  51. ^ Xenopol 1927, str. 113–114
  52. ^ Vasiliev 1936, str. 262–263
  53. ^ a b Mureșan 2008, str. 138–139
  54. ^ Eșanu 2012, str. 52
  55. ^ Dergaciova & Reabțeva 2016, str. 218.
  56. ^ Pungă 2002, str. 147
  57. ^ a b v Gane 1932, str. 43
  58. ^ Bozhilov 1994, str. 416
  59. ^ a b v Năsturel 1960, str. 267
  60. ^ Cazacu 1996, str. 160, 166–167
  61. ^ Gorovei 1974, str. 16
  62. ^ Mureșan 2008, str. 92–94, 136
  63. ^ Sacerdoțeanu 1969, str. 38–39
  64. ^ a b Xenopol 1927, str. 114
  65. ^ a b Gane 1932, str. 43–44
  66. ^ Cazacu 1996, str. 159
  67. ^ Sacerdoțeanu 1969, str. 39
  68. ^ Gane 1932, str. 44
  69. ^ Mureșan 2008, str. 139

Izvori uredi

  • Bădulescu, Marina; Simionescu, Mihai (2015-10-31). "Spectacolul Sub zodia Mariei, în premieră, într-un nou concept, cu Maria Gheorghiu". Agerpres. Archived from the original on 2017-09-12.
  • Batariuc, Paraschiva-Victoria (2013). "Arme, armuri, piese de harnașament ilustrate pe cahle descoperite în Moldova. Secolele XV–XVII". Arheologia Moldovei. XXIX: 125–151. ISSN 0066-7358.
  • Bozhilov, Ivan (1994). Familiяta na Asenevci (1186–1460). Genealogiя i prosopografiя. Publishing House of the Bulgarian Academy of Sciences. ISBN 954-430-264-6.
  • Călușer, Iudita (2010). "Donația familiei Ștefănică din Beiuș". Revista Crisia. 40: 343–351. ISSN 1016-2798.
  • Cazacu, Matei (1996). "Stratégies matrimoniales et politiques des Cantacuzène sous la Turcocratie (XVe–XVIe s.)". Revue des Études Roumaines. XIX–XX: 157–181. ISSN 0556-7637.
  • Dergaciova, Lilia; Reabțeva, Svetlana (2016). "Aplice în formă de 'floare arabă' în vestimentația de gală din sec. XIV-XVI". Revista Arheologică. XII (1–2): 216–228. ISSN 1857-016X.
  • Diez, Ernst (1928). "Moldavian Portrait Textiles". The Art Bulletin. 10 (4): 377–385. . doi:10.1080/00043079.1928.11409574.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć).
  • Epure, Adrian (2017-03-12). ""Din culisele cinematografiei". Cum au fost recreate războaiele lui Ștefan cel Mare pe marele ecran: "Frații Jderi m-a scăpat de armată!"". Adevărul. Archived from the original on 2017-04-20.
  • Eșanu, Diana-Maria (2012). "Daniile și ctitoriile femeilor din familiile domnești în Moldova medievală. O încercare de tipologizare". Buletinul Cercurilor Științifice Studențești (17–18): 49–69. ISSN 1454-8097.
  • Găină, Radu (2007). "Uniunea ratată". Magazin Istoric. XLI (4): 87–90. ISSN 0541-881X.
  • Gane, Constantin (1932). Trecute vieți de doamne și domnițe. Vol. I. Luceafărul S. A.
  • Golubițchi, Silvia (2006). "Perpetuarea valorilor naționale ca principiu al educației populare în romanul Frații Jderi". Didactica Pro…, Revistă de Teorie și Practică Educaţională (5–6): 55–58. ISSN 1810-6455.
  • Gorovei, Ștefan S. (1974). "Puncte de vedere. O biografie nescrisă: Alexandru Voievod". Magazin Istoric. VIII (2): 14–17. ISSN 0541-881X.
  • Gorovei, Ștefan S. (2006). "Maria Asanina Paleologhina, doamna Moldovlahiei (II)". Studii și Materiale de Istorie Medie. XIV: 55–80. ISSN 1222-4766.
  • Iftimi, Sorin (1999). "Domni români și soțiile lor din Caucaz". Magazin Istoric. XXXIII (7): 78–81. ISSN 0541-881X.
  • Iordachi, Constantin (2013). "From Imperial Entanglements to National Disentanglement: the 'Greek Question' in Moldavia and Wallachia, 1611–1863". In Roumen Daskalov, Tchavdar Marinov (ed.). Entangled Histories of the Balkans. Volume One: National Ideologies and Language Policies. BRILL. pp. 67–148. ISBN 9789004250765.
  • Ivan, Octavean-Radu (2007). "I valacchi ed il Concilio di Ferrara—Firenze (1438-1439)". Caiete Critice (8): 65–74. ISSN 1220-6350.
  • Mănicuță, Cornelia (2004). "Ștefan cel Mare. Evocare istorică și mit romantic". Codrul Cosminului (10): 79–91. ISSN 1224-032X.
  • Mureșan, Dan Ioan (2008). "Patriarhia de Constantinopol și Ștefan cel Mare. Drumul sinuos de la surse la interpretare". In Muntean, V. V. (ed.). In memoriam Alexandru Elian. Omagiere postumă a reputatului istoric și teolog, la zece ani de la trecerea sa în veșnicie (8 ianuarie 1998). Timișoara Archbishopric. pp. 87–179. ISBN 978-9738970083.
  • Năstase, D. (1981). "L'idée impériale dans les pays Roumains et le "crypto-empire chrétien" sous la domination ottomane. État et importance du problème". Byzantina Symmeikta. IV: 201–250. . doi:10.12681/byzsym.673.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć). ISSN 1105-1639.
  • Năsturel, Petre Ș. (1960). "Date noi asupra unor odoare de la mănăstirea Putna. II". Romanoslavica. IV: 267–288. ISSN 0557-272X.
  • Păunescu, Anca (2004). "29. Epitaphios with Maria of Mangop". In Helen C. Evans (ed.). Byzantium: Faith and Power (1261–1557). Metropolitan Museum of Art. p. 59. ISBN 978-0-30010-278-9.
  • Popovici, Rodica (2013). "Carreaux de poêle à aigles bicéphales dans la Moldavie médiévale (XVe-XVIIe siècles)". Cercetări Istorice. XXXII: 131–163. ISSN 1453-3960.
  • Pungă, Gheorghe (2002). "Noi informații documentare privitoare la biserica Cuvioasa Paraschiva din Ștefănești – Botoșani". Monumentul. Lucrările Simpozionului Național Monumentul – Tradiție și Viitor. IV: 142–149. ISSN 1844-9042.
  • Rosetti, Radu (1927). "Une supposition erronée sur la politique d'Étienne le Grand". Revue Historique du Sud-est Européen. IV (10–12): 320–325.
  • Sacerdoțeanu, Aurelian (1969). "Descălecători de țară, dătători de legi și datini (II)". Magazin Istoric. III (I): 37–47. ISSN 0541-881X.
  • Scarce, Jennifer M. (2003). Women's Costume of the Near and Middle East. Routledge. ISBN 0-7007-1560-6.
  • Simon, Alexandru (2007). "Anti-Ottoman Warfare and Italian Propaganda: The Crusader Background of the Ottoman Raid on Oradea in 1474". Revista Crisia. 37: 113–139. ISSN 1016-2798.
  • Stoleriu, Irina-Andreea (2010). "The Relationship between the Illumination Votive Portrait and Mural Portrait [sic] in Moldavian Art during 15th and 16th Centuries". European Journal of Science and Theology. 7 (1): 47–57. ISSN 1842-8517.
  • Theodorescu, Răzvan (2004). "Această poartă a creștinătății". Revista Muzeelor (3): 5–12. ISSN 1220-1723.
  • Tiron, Tudor-Radu (2009). "Despre 'soarele de amiază' din stema lui Ștefan cel Mare". Analele Putnei. 5 (1): 51–74. ISSN 1841-625X.
  • Vasiliev, Alexander A. (1936). The Goths in the Crimea. The Mediaeval Academy of America. OCLC 248883400.
  • Xenopol, A. D. (1927). Istoria românilor din Dacia Traiană. Vol. 4. Epoca lui Ștefan cel Mare: 1457—1546. Cartea Românească. OCLC 759746432.


Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Марија_Гавра_од_Молдавије&oldid=27728034”