Markus Volf

Markus Volf
Markus Volf
	Markus Miša Volf
Puno ime	Markus Johanes Volf
Nadimak	Miša
Datum rođenja	19. januar 1923.
Mesto rođenja	Hehingen, Vajmarska republika
Datum smrti	9. novembar 2006.
Mesto smrti	Berlin, Nemačka
Nagrade	;
Potpis

Markus Johanes „Miša“ Volf (nem. Markus Johannes „Mischa“ Wolf; Hehingen, 19. januar 1923 — Berlin, 9. novembar 2006) bio je nemački obaveštajac. Više od tri decenije šef spoljašnje obaveštajne službe Štazija — tajne službe Ministarstva za državnu bezbednost Istočne Nemačke. Važio je za ključnu figuru Hladnog rata, a posle nemačkog ujedinjenja, za sivu eminenciju sveta špijunaže i osobu sa vrha liste, protiv kojih se vodila istraga.

Biografija uredi

Markus je rođen 19. januara 1923. u Hehingenu, u Vajmarskoj Nemačkoj. Prve godine života je proveo u Štutgartu. Otac Fridrih (1888—1953) je bio lekar i pisac. Njegova majka Elza Volf (rođena Drajbholc; 1898—1973) je bila učiteljica. Kako Jevrejin i član nemačke Komunističke partije, deceniju posle Markusovog rođenja, dolaskom nacista na vlast nije bila najpoželjnija kombinacija, Volfovi su se osetili prinuđenim da 1933. napuste Nemačku. Boravili su najpre u Švajcarskoj i Francuskoj, a zatim od 1934. u Sovjetskom Savezu.

U Moskvi se školuje u elitnim školama; najpre u nemačkoj Karl Libkneht školi, potom i u sovjetskoj školi, a 1936. sa 13 godina dobija i sovjetske papire.^[1]^[2] Godine 1940. upisuje studije aeronautike na Moskovskom avijacionom institutu, pre nego što se 1942. pridružuje radu Kominterne, kada se seli u Baškortostansku oblast, u školu u kojoj ga obučavaju za špijunski rad iza neprijateljskih linija.^[3] Potpuno rusifikovan, tada je dobio nadimak Miša. Nakon raspuštanja Kominterne, od 1943. do 1945. radio je na radiju Nacionalnog komiteta „Slobodna Nemačka“, na kanalu za nemački narod u Moskvi.

U Nemačku, tačnije u sovjetsku okupacionu zonu, se vraća 1945. godine, među prvim nemačkim povratnicima iz Drugog svetskog rata, pod lažnim imenom Mihael Štorm (engl. Michael Storm) i radi za Radio Berlin, kao novinar u Berlinu. Između ostalog, izveštava sa Nirnberškog procesa. Mrzeo je nacizam i želeo je da se tako nešto više ne ponovi.

Posle toga, 1949. se ponovo vraća za Moskvu, gde do 1951. godine radi kao prvi konzul u ambasadi Istočne Nemačke u SSSR.

Špijunski rad uredi

Kada je stvorena NDR, učestvovao je u osnivanju odeljenja Ministarstva za državnu bezbednost (Štazi), a 1956. postao i direktor spoljašnje obaveštajne službe (nem. Hauptverwaltung Aufklärung).

Zapadna Nemačka, sa svojim ekonomskim bogatstvom i NATO, bili su glavna meta. Obaveštajna služba je stalno slala svoje špijune, kako bi dobila odgovarajuće informacije o njihovim planovima. Novcem i seksom podmićivani su političari i poslovni ljudi. Miši je polazilo za rukom da preobrće špijune iz Zapadne Nemačke i šalje ih nazad da špijuniraju svoje šefove. Jedan od njegovih najboljih špijuna, Rajner Rup (nem. Rainer Wolfgang Rupp), pod šifrom Topaz, od 1977. do 1989. godine slao je poverljiva dokumenta iz sedišta NATO-a u Briselu, za Istočnu Nemačku. Njegov špijunski rad nije razotkriven sve do 1993. Drugi uspešni špijun iz Štazija, Ginter Gijom (nem. Günter Guillaume) uspeo je da uznapreduje u Zapadnoj Nemačkoj do te mere da je postao jedan od pomoćnika Vilija Branta. Pošto je kontraobaveštajna služba saznala za njegov rad, uhapsila ga je 1974. godine, a zajedno sa njim, zbog ove afere i sam kancelar morao je da podnese ostavku.

Neprijatelji na Zapadu, Markusa Volfa znali su samo po jednoj fotografiji iz 1959. godine. Zbog toga su ga zvali Čovek bez lica. Tek 1978. sasvim slučajno, snimljen je prilikom posete u Stokholmu, u Švedskoj. Poznat je po tome što je usavršio način rada krtica i razradio metode Romeo špijuna, koji su ulazili u intimne veze sa svojim pretpostavljenim, da bi došli do poverljivih informacija. Zbog svog originalnog načina delovanja, bio je inspiracija za špijunske romane.

Među najveće Mišine neuspehe spada prebeg Vernera Stilera (nem. Werner Stiller), koji je zapadnom neprijatelju predao preko 20.000 stranica mikrosnimaka dokumentacije, kao i prvu sliku „čoveka bez lica“. Zahvljujući njemu, posle dugog niza godina, ceo svet je saznao kako izgleda „čovek bez lica“.

U čin general-majora državne bezbednosti proizveden je 1954. godine, general-potpukovnika 1965, a general-pukovnika 1980. godine. Penzionisao se u novembru 1986. godine, u činu general-pukovnika državne bezbednosti, i tada se posvećuje pisanju knjiga. Nosilac je brojnih odlikovanja, a ističe se Orden Karla Marksa.^[2] Za Heroja rada NDR proglašen je 1983. godine.^[4]

Period posle ujedinjenja Nemačke uredi

Nakon ponovnog ujedinjenja Nemačke 1990. godine, prema sopstvenom iskazu u svojim memoarima, odbio je ponudu američkih kolega iz CIA da otkrije agente KGB-a, u zamenu za zelenu kartu i udoban život u SAD.^[5] Saznavši da je izdat nalog za njegovo hapšenje, iz Nemačke, beži za Austriju i Sovjetski Savez, ali godinu dana kasnije se predaje nemačkim vlastima, provodi kratko vreme u pritvoru, pa zatim biva pušten na slobodu. Tokom devedesetih sudilo mu se za veleizdaju, mito, teške napade i otmice. Godine 1993. osuđen je na 6 godina zatvora, ali je 1995. oslobođen presude. Na drugom suđenju, osuđen je 1997. godine na dve godine. Kaznu nikada nije odležao u zatvoru, već je bio na uslovnoj slobodi.^[6]

Umro je 9. novembra 2006. godine — na godišnjicu pada Berlinskog zida — u 84. godini života. Sahranjen je zajedno sa bratom Konradom Volfom^[a] na posebnom delu Centralnog groblja u Berlinu, posvećenom socijalistima (nem. Areal die Gedenkstätte der Sozialisten).

Objavljeni radovi Markusa Volfa uredi

Markus Volf je autor ili ko-autor više objavljenih knjiga. Ovde su navedeni njihovi naslovi u originalu i bukvalni prevodi na srpski jezik.

Trojka (nem. Die Troika (1989). ISBN 978-3-351-01450-6.)
U svom sopstvenom redu (nem. In eigenem Auftrag (1991). ISBN 978-3-7951-1216-5.)
Tajne ruske kuhinje (nem. Geheimnisse der russischen Kuche (1995). ISBN 978-3-88022-459-9.)
Šef špijunaže u tajnom ratu — Čovek bez lica (nem. Spionagechef im geheimen Krieg (1997). ISBN 978-3-612-26482-4.)
Umetnost prerušavanja (nem. Die Kunst der Verstellung (1998). ISBN 978-3-89602-169-4.)
Prijatelji ne umiru (nem. Freunde sterben nicht (2002). ISBN 978-3-360-00983-8.)
Markus Volf. Poslednji poziv (nem. Markus Wolf. Letzte Gespräche (2007). ISBN 978-3-360-01291-3.)

Foto-galerija uredi

Markus Volf (u teget mantilu sa naočarima) na sahrani svog brata Konrada, mart 1982. godine
Markus Volf na demonstracijama u Berlinu, novembar 1989. godine
Portret Markusa Volfa iz decembra 1989. godine
Markus Volf (prvi sleva) i Valter Janka, decembar 1989. godine
Markus Volf (u sredini) sa funkcionerima SED, sleva na desno, Volfgangom Berghoferom i Gregorom Gizijem, januar 1990. godine
Grob braće Volf na Centralnom groblju u Berlinu