Matijina crkva

Crkva Uspenja Budimskog zamka (mađ. Nagyboldogasszony-templom), poznatija kao Matijina crkva (mađ. Mátyás-templom), ređe krunidbena crkva u Budimu, je rimokatolička crkva koja se nalazi na Trgu Svetog Trojstva, u Budimpešti, ispred Ribarske tvrđave u srcu Budimskog dvorca. Prema crkvenom predanju, prvobitno je izgrađena u romaničkom stilu 1015. godine, iako o tome postoji malo referenci. Sadašnja zgrada je izgrađena u raskošnom kasno-gotičkom stilu u drugoj polovini 14. veka i u velikoj meri je restaurirana krajem 19. veka. Bila je druga po veličini crkva srednjovekovnog Budima i sedma po veličini crkva srednjovekovnog Ugarskog kraljevstva.

Matijina crkva
Mátyás-templom
Matijina crkva, 2017
Osnovni podaci
Status	aktivna
Jurisdikcija	Rimokatolička crkva
Osnivanje	11. vek
Osnivač	Stefan I Ugarski
Lokacija
Mesto	Budimpešta
Država	Mađarska

To je istorijska zgrada sa važnom istorijom. U njenim zidinama su krunisana dva kralja Ugarske: Franc Jozef i Elizabeta i Karlo I od Austrije i Cita od Burbon-Parme.

U crkvi se nalazilo i „Marijansko čudo“ u Budimu. Godine 1686, tokom opsade grada Budima od strane Svete lige, zid crkve - koju su osmanski okupatori grada koristili kao džamiju - srušio se od topovske vatre. Ispostavilo se da je iza zida sakrivena stara zavetna statua Madone. Kako se skulptura Device Marije pojavila pred muslimanima, moral muslimanskog garnizona je opao i grad je pao istog dana.

Istorija

Bogorodičina krunidbena crkva i – gore levo – Trg Svete Trojice (Szentháromság tér) sa stubom Svete Trojice izgrađenim 1713. godine.

Prema predanju, prvu crkvu na tom mestu osnovao je Stefan I, kralj Ugarske, 1015. godine: ovo se zasniva na natpisu podignutom 1690. godine u crkvi i spaljenoj 1748. godine, što izgleda potvrđuju i neke prethodne reference. Međutim, nema jasnih dokaza o osnivanju od strane Stefana I. Ovu zgradu su 1241. godine uništili Mongoli; sadašnja zgrada podignuta je u drugoj polovini 13. veka. Prvobitno nazvana po Bogorodici, uzimajući imena kao što su „Crkva Marije“ i „Crkva Naše Gospe“, od 19. veka crkva se naziva Matijina crkva, po kralju Matiji Korvinu, koji je naredio transformaciju njene prvobitne južne kule.

Ponovno osnivanje u 13. veku

Ugarski kralj Bela IV nakon mongolske invazije, između 1255. i 1269. godine, zamenio je stariju, manju crkvu visokom trobrodnom bazilikom. Tokom prve faze izgradnje (1255–1260), podignuto je glavno svetilište i pomoćna svetilišta, pod upravom Viljara de Onekura. Prva faza izgradnje glavne budimske crkve najbliža je Lionskoj katedrali. Grupu majstora činili su graditelji cistercitskog manastira Tišnov u Češkoj, koji su posle mongolske invazije otputovali u Mađarsku verovatno po nalogu rođake kralja Bele IV, Agnese od Češke.

Izgradnja je završena kroz drugu fazu, između 1260. i 1269. godine. Na rad druge grupe majstora već je uticala severno-francuska verska arhitektura, uz posredovanje nemačkih majstora graditelja. Ostala dela ove grupe su franjevačka crkva Kečke u Šopronu u Mađarskoj i samostan Klosternojburg u Austriji, verovatno u vezi sa dominikanskim samostanom na Margaritinom ostrvu u Budimpešti, koji je bio dom ćerke Bele IV, svete Margarete Ugarske. Kralj je, iz poštovanja prema svojoj kćeri, dodelio manastiru jus patronatus nad budimskom crkvom na određeno vreme.

Crkva Uspenja Budimskog zamka postala je najranije i najkompletnije delo klasične gotičke crkvene arhitekture u Mađarskoj, dajući potpunu sliku arhitektonskih škola iz doba kralja Bele.

14. vek: gotička dvoranska crkva

U drugoj polovini 14. veka pregrađena je u gotičku dvoransku crkvu. Cela zgrada je preuređena u zrelom gotičkom stilu. Ugarski kralj Lajoš I Anžujski počeo je 1370. godine sa izgradnjom ikonične Marijine kapije na jugozapadu. Najbliža paralela ovoj reprezentativnoj kapiji sa dvoja vrata je portal crkve Svetog Lorenca u Nirnbergu, podignut petnaest godina ranije. Za vreme vladavine Lajoša započeto je potpuno preuređenje prostora crkvene bazilike u duhu zrele gotičke arhitekture. Lukovi bočnih brodova podignuti su u visinu glavnog broda, a na visoke zidove postavljeni su ogromni prozori sa bogatom kamenom rešetkom, stvarajući tako svetlu, prozračnu salu. Tokom vladavine kralja Žigmunda Luksemburškog, bočni delovi su prošireni i opremljeni osmougaonim gotičkim završetkom. U završnoj fazi izgradnje, na objektu su radili i majstori praške parlerske radionice. Između 1412. i 1433. naručili su pogrebnu kapelu aristokratske porodice Gorjanski pored severnog svetilišta na zahtev Nikolaja II Gorjanskog. Najbliži srodnik novoformirane dvoranske crkve je opatija Hronski Benadik, u sadašnjoj Slovačkoj.

15. vek: Matijina crkva

Prikaz crkve, 1448.

Crkva je dostigla svoj vrhunac u srednjovekovnom procvatu za vreme vladavine kralja Matije Korvina. Kralj je sagradio jugozapadni zvonik, jedan od najlepših delova gotičke arhitekture u Mađarskoj. Prema Matijinom grbu, južna kula, koja se srušila 1384. godine, obnovljena je 1470. godine Osim uništenog šlema, zvonik je i dalje zadržao prvobitni oblik, iako je krajem 19. veka potpuna zamena kamenog materijala postala neizbežna. Međutim, glava velikog luka koji podržava hor i dalje čuva svoj originalni kamen.

Matija je podigao i kraljevski oratorijum u blizini južnog svetilišta crkve, ali je potpuno uništen za vreme turske okupacije. U to vreme, krajem 15. veka, započeli su izgradnju severozapadne kule, koja je sa izuzetkom šlema već bila završena pre turskog osvajanja.

16. vek: Osmanska invazija

Crkva

Tokom prve turske invazije 1526. godine, srednjovekovna krovna konstrukcija i većina njene opreme su uništeni. 1541. godine obnovljenu crkvu Presvete Bogorodice Turci su posle konačnog osvajanja Budima pretvorili u džamiju; u ovoj crkvi sultan Sulejman se zahvalio Alahu za pobedu. Njena oprema i oltari su odbačeni, a oslikani zidovi malterisani. Dok su većinu drugih crkava u Budimu uništili Osmanlije, crkva Marije je opstala, pretvorena u džamiju i od tada nazivana Büyük (Velika), Eski (Stara) ili Suleiman Han Cami. Naravno, uništenje se nije moglo u potpunosti izbeći; kamenje se koristilo na drugim mestima.

17. i 18. vek: jezuitska crkva

Nakon ponovnog zauzimanja Budima (1686), crkva je prvo postala vlasništvo franjevaca, a potom i Jezuitskog reda - Isusovaca, koji su je obnovili u baroknom stilu. Između 1688. i 1702. godine sagrađen je ogroman konak na severnoj strani i trospratna bogoslovija na južnoj strani. Između 1702. i 1714. prvobitno samostojeća crkva bila je deo velikog građevinskog kompleksa. Iako poprište velikog rada, crkva je izgubila gotovo svu svoju srednjovekovnu ornamentiku, čime je njena spoljašnja fasada postala beznačajna.

Godine 1690. Nador Ugarske Pavle I, princ Esterhazi sagradio je novi barokni glavni oltar, a 1696. godine sagradio predvorje ispred glavne kapije. Iste godine Matijin zvonik je ovenčan baroknom lukovičastom kupolom. Kapela Loreto podignuta je 1707. godine, dobila je zvonik 1719. godine, a ubrzo potom podignute su i bočne kapele, a na mestu Nevestine kapije podignuta je nova sakristija.

Barokne transformacije sprovedene su u mnogim srednjovekovnim elementima; samo nekoliko prozora Matijinog zvonika čuvalo je prvobitni karakter fasade crkve.

Nakon raspuštanja jezuitskog reda 1773. godine, crkva je bila u vlasništvu gradskog veća Budima.

19. vek: Šulekova rekonstrukcija crkve

Krunisanje Franca Jozefa I unutar crkve; slika iz 19. veka.

Matijina crkva 1900. godine

Grobnice Bele III od Mađarske i Agnese Antiohijske

Pod vođstvom kralja Franca Jozefa I od Austrije i Ugarske, između 1874. i 1896. godine, izvršena je velika obnova, pod vođstvom arhitekte Frigesa Šuleka, kojom je obnovljen prvobitni izgled zgrade. Kameno-klesanje je uradio Jakab Kauser, poznata peštanska porodica arhitekata.

Crkva je vraćena u prvobitni plan iz 13. veka, ali je otkriveno nekoliko ranih originalnih gotičkih elemenata. Dodavanjem novih sopstvenih motiva (kao što su crepovi sa dijamantskim uzorkom i toranj sa gargojlima) Šulek je obezbedio da rad, kada bude završen, bude veoma kontroverzan.

Šulek je oslobodio crkvu, zatvorenu u nekadašnje jezuitske zgrade, na račun rušenja susednih delova, vraćajući joj prvobitni, prepoznatljiv karakter. Svod i zidovi zgrade su na više mesta srušeni do temelja radi rekonstrukcije prvobitnih arhitektonskih rešenja. U celoj crkvi je uklonio barokne fuge i nastojao da obnovi antičke, ali tako što je potpuno obnovio oštećene delove i površine. Tako su Žigmundova bočna svetilišta srušena i prvobitni, jednostavniji završeci obnovljeni; Marijina kapija iz doba Lajoša I Anžujsko ponovo je otvorena, Matijin zvonik je renoviran – u isto vreme skoro svi originalni kapiteli glavnih stubova su zamenjeni vernim kopijama. Gde god nije mogao da nađe trag, arhitekta je uneo nove elemente sopstvenog dizajna: podigao je foaje ispred Marijine kapije, napravio je novu kapelu Svetog Stefana umesto porušene kapele Gorjanski, obnovio je barokne bočne kapele duž severnog broda u neogotičkom stilu; na osnovu starih slika, nadvisio je južnu kulu bogatim neogotičkim kapama i balkonskim nizom koji vidimo i danas. Severna kula je bila opremljena vrhom u kasnoromaničkom stilu, a između dve kule postavljen je zabat. Sagradio je dve sakristije i kraljevski oratorijum otvarajući glavnu apsidu sa severa. Kripta, koja je izgrađena 1780. godine, takođe je obnovljena u slobodnom neogotičkom stilu.

Bertalan Sekeli i Karoli Loc osmislili su, zajedno sa Šulekom, unutrašnju dekoraciju i opremu, koristeći ostatke srednjovekovnog zidnog slikarstva. Sami su oslikali figurativne murale, izradili nacrte za vitraže i za novu skulpturalnu dekoraciju. Oltarske slike su oslikali Mihali Ziči (kapela Svetog Imre) i Đula Agazi (kapela Loreto); bareljef na glavnoj kapiji sa slikom Gospe od Mađara izradio je Lajoš Lontaj. Klupe i orgulje je dizajnirao Šulek.

Crkva je završena 1893. godine; do proslavljanja milenijuma zablistala je, doduše, ne u svojim izvornim oblicima već u svom svom starom sjaju. Godine 1898. posmrtni ostaci Bele III i njegove prve žene Agnese Antiohijske našli su svoje poslednje mesto za sahranu u kapeli severnog broda crkve. Otkopani su tokom iskopavanja na ruševinama kraljevske bazilike u Sekešfehervaru 1848. (baziliku su uništili Turci).

Jugozapadna Bogorodičina kapija, – koja u muu prikazuje Bogorodicu kako spava – jedan je od retkih originalnih srednjovekovnih ostataka s početka 15. veka. Ovo je replika glavne kapije iz 13. veka. Kapela Loreto, srednjovekovnog porekla, ispod južne kule čuva statuu Madone s kraja 17. veka. Ovo umetničko delo nastalo je da zameni originalnu srednjovekovnu skulpturu Bogorodice, koja je zazidana za vreme turske okupacije u crkvi.

Procena Šulekove obnove pokazuje da on nije cenio istorijski značaj crkve, koja je bila u veoma lošem stanju, ali je mnoge njene istorijske kamenove zamenio pažljivim kopijama. Međutim, zahvaljujući njegovoj naučnoj dubini i preciznom oblikovanju, danas možemo videti nekadašnje stanje ove crkve na njenoj fasadi. Verno rekonstruisana i, u manjoj meri, na dostojan način ponovo osmišljena, crkva je najkvalitetniji primer mađarske neogotičke arhitekture, a njena unutrašnja dekoracija jedno od najviših dostignuća istočnoevropske secesije.

20. vek

Grbovi mađarskih vitezova Malte u prvom planu kapele Malteških vitezova

Godine 1936, na 250. godišnjicu ponovnog zauzimanja Budimskog zamka, na desnom zidu apside postavljen je mađarski i italijanski natpis u čast barona Mikela d'Aste. Uspehu akcije mnogo je doprineo potpukovnik D'Aste, koji je poginuo tokom bitke. Natpis glasi: „Potpukovnik Mikele d’Aste, italijanski pukovnik, 2. septembra 1686. godine među prvima je žrtvovao svoj život za oslobođenje Budima.

Godine 1927. "Kapela Malteških vitezova" nastala je u oratorijumu u severnoj galeriji crkve. Oko oltara i duž hodnika bili su štitovi tadašnjih mađarskih vitezova Malte. Restauracija je izvršena 2005. godine, nakon čega su crkvene vlasti i Mađarsko udruženje Malteškog reda obnovili običaj izlaganja grbova preminulih vitezova. Oko oltara nalazi se pet komemorativnih štitova istaknutih kapelana Reda. U prvom planu vide se štitovi članova od 1925. do 1944. godine, dok su u prolazu iz sakristije u donju crkvu štitovi umrlih članova posle 1945. godine. Na Zadušnice svake godine, nakon mise zadušnice, vitezovi postavljaju na zid grbove članova koji su umrli tokom godine.

Pre Drugog svetskog rata, na inicijativu Pala Telekija, započeta je potpuna obnova crkve, ali je rat sprečio njen završetak. Tokom savezničke opsade Budimpešte 1944–1945, zgrada je teško oštećena. Kriptu su Nemci koristili za svoju logorsku kuhinju , a nakon pada grada, Sovjeti su koristili svetilište za konjušnicu. Ratnu štetu popravljala je mađarska država između 1950. i 1970. godine. Orgulje, koje su tokom rata bile teško oštećene, popravljene su i ponovo osveštane 1984. godine.

1994. godine, neidentifikovani terorista je detonirao bombu na kapiji zgrade koja se otvara prema Ribarskom bastionu, oštetivši šesnaest prozora crkve.

Godine 1999. crkva je – prvi put u svojoj istoriji – predata Katoličkoj crkvi kao župno vlasništvo. Restauratorske radove finansira država od 2005. do 2015. godine.

Istorijski značaj

Nova Marijina crkva koju je 1270. godine sagradio Bela IV ubrzo je postala mesto događaja od nacionalnog značaja. 1279. je ovde već održan nacionalni savet pod vođstvom poručnika pape Fulopa Fermoija i nadbiskupa Estergoma Lodomera, gde ih je pozvao ugarski kralj Ladislav IV.

Posle stupanja na presto posle 1301. godine, češki kralj Vaclav III i bavarski kralj Oton III su ovde nominovani za kraljeve Ugarske, a zatim 1309. na drugom nacionalnom savetu, papski legat kardinal Gentil Portino da Montefjore i nadbiskup Estergoma Tamaš su ovde krunisani novom krunom anžujskog kralja Karla I. Isti kralj je ovde pronađen između njegove smrti u Višegradu i njegove sahrane u Sekešfehervaru.

Tlocrt Matije crkve

Kapela Loreto i statua Madone iz 17. veka.

U januaru 1412. godine kralj Žigmund je prvi put okačio svoje pobedničke zastave na zidove do tada obnovljene crkve, koje je zauzeo u pohodu na Mletačku republiku. Ovaj gest je kasnije stvorio tradiciju Janoša Hunjadija. Godine 1424, na gozbi Svetog tela i krvi Hristove kao gost nemačko-rimskog cara Žigmunda i vizantijskog cara Manojla II Paleologa, okrenuo se između njegovih zidina. Posle smrti Žigmunda 1438. godine u crkvu su uvedeni mađarski kralj Albreht II Nemački i 1440. godine mađarski kralj Vladislav III Jagelonac. Godine 1444. Vladislav III, posle svog trijumfalnog pohoda, ovde je održao svoju svečanu zahvalnost sa Janošom Hunjadijem.

Sveti Jovan Kapistran je ovde održao regrutni govor kako bi promovisao svoje učešće i regrutovao trupe za tursku kampanju. Godine 1455. Janoš Hunjadi je ovde primio krst iz papske zaostavštine Karvahala i odavde krenuo u Beograd.

Kada je Matija Korvin stupio na presto, 1458. godine Sveta kruna Ugarske - kruna Svetog Stefana nije bila u Ugarskoj. Stoga je Matija, vraćajući se iz zatočeništva u Pragu, svečano otpočeo svoju vladavinu u Marijinoj crkvi u vidu „krune bez krune“: blagodareći Bogu i Mariji, pred oltarom je obećao da će čuvati sveta prava, zatim je otišao u svoju palatu i seo na svoj presto i počeo da se bavi poslovima zemlje.

Matija je održao oba svoja venčanja u ovoj crkvi: 1463. sa Katarinom od Podebradija i 1476. sa Beatrisom Napuljskom. Na to nas podseća južna kapija, koja se i danas zove Nevestina. Paroh crkve u to vreme bio je Marcin Bilica, Matijin prijatelj, vrsni astronom, i Regiomontan.

Godine 1526. blago crkve je otišlo u Bratislavu. Ugarski nador Ištvan Verbeči je ovde proglasio savez kralja Jovana Zapolje sa Francuzima, papom, Venecijom i Firencom. Nekoliko meseci kasnije, na praznik kralja Svetog Stefana, „protivkralj“, Habzburgovc Ferdinand I, car Svetog rimskog carstva prisustvovao je ovde misi.

Koristili su je kao glavnu budimsku džamiju od turske okupacije od 1541. do 1686. Legenda kaže da grobnica Gul Babe, člana Bektaš derviškog reda u hramu, čija se grobnica (mauzolej) još uvek nalazi u blizini Margaritinog mosta, i dalje najsevernije islamsko hodočasničko mesto na svetu.

Pobedu u očajničkoj borbi za Budim savremenici su pripisivali čudu crkvenog kipa Marije, koji Turci nisu srušili, već jednostavno zazidali. Zid iscrtan ispred skulpture zaveta koju je poklonio Vladislav pao je tokom velike eksplozije, a davno zaboravljeni kip Gospe od Mađara pojavio se ispred Turaka koji su se molili u glavnoj džamiji (sadašnja crkva Marije). Trijumfalna statua Marije nošena je ulicama Budima u procesiji za Dan zahvalnosti.

Ispred crkve je 1713. godine podignut spomenik, Stub Svete Trojice, koji je poslužio kao uzor za mnoga slična dela u zemlji.

Godine 1867, kao vrhunac austrougarske nagodbe, kardinal - arhiepiskop Estergomski Janoš Simor krunisao je ovde za ugarskog kralja austrijskog cara Franca Jozefa I i njegovu suprugu Elizabetu sa Svetom krunom. Prvi put na ovoj značajnoj proslavi izvedena je Misa za krunisanje Franca Lista.

Dana 30. decembra 1916. godine, Karlo IV i njegova supruga kraljica Cita su ovde krunisani od strane kardinala - nadbiskupa Estergoma Janoša Černoha Svetom krunom.

2000. godine, u godini Velikog jubileja, sećajući se nekadašnjeg slanja krune, mladi crkve su napravili svežu kopiju Svete krune Mađarske za papu Jovana Pavla II koju su mu doneli u Vatikan i krunisali statuu Device Marije na glavnom oltaru.

Propovedaonica

Propovedaonica je izgrađena u srednjovekovnom stilu.

Propovedaonica crkve izgrađena je između 1890. i 1893. godine tokom obimne rekonstrukcije zgrade. Dizajnirao je Friges Šulek uz pomoć istoričara umetnosti Bele Čobora koji je doprineo izradi ikonografskog plana. Statue je isklesao Ferenc Mikula.

Propovedaonica je izgrađena od peščara, a površine su u potpunosti prekrivene neoromaničkom ornamentalnim slikama uključujući i statue. Na dnu stepenica je šina od kovanog gvožđa. Gotički abat-voix, nalik srednjovekovnoj kuli, isklesan je od hrastovine, a statua Dobrog pastira na vrhu je napravljena od lipe. Platforma propovedaonice je poduprta spoljnim prstenom lukova i masivnim centralnim stubom. Najzanimljiviji deo strukture je skulpturalna dekoracija parapeta sa statuama četiri jevanđelista i četiri latinska lekara crkve koji stoje ispod svodova slepe arkade.

Statue na parapetu.

Parapet je oslonjen na konzole ukrašene grotesknim glavama u srednjovekovnom stilu, a uokviren sa dve trake rezbarenih biljnih ukrasa (listovi loze i akantusa).

Crkvena zvona

Danas crkva ima 7 zvona. Šest ih se nalazi u zvoniku, a poslednje oštećeno zvono visi u konjičkoj kuli. Tri zvona na kuli su istorijska zvona (iz 1723, 1724. i 1891. godine). Crkva je 2010. godine dobila četiri nova zvona, zatim je izvršena korekcija zvuka zvona.

Muzej

U njemu se nalazi Muzej crkvene umetnosti, koji počinje u srednjovekovnoj kripti i vodi do kapele Svetog Stefana. Galerija sadrži brojne sakralne relikvije i srednjovekovne rezbarije u kamenu, zajedno sa replikama mađarske kraljevske krune i krunskim draguljima.

Počasti

Marke koje je izdala Mađarska; 24. januara 1927. 26. marta 1926. i 1930.

Galerija

• 
  Matijina crkva i Trg Svete Trojice
• 
  Oltar
• 
  Prozor Božjeg Jagnjeta
• 
  Detalj kule
• 
  Južna strana u noći
• 
  Pogled sa Dunava u noći
• 
  Fasada u noći
• 
  Pogled na Matijinu crkvu

Literatura

• Schneider, Rolf (2004). Manfred Leier, ur. 100 most beautiful cathedrals of the world: A journey through five continents. trans. from German by Susan Ghanouni and Rae Walter. Edison, New Jersey: Chartwell Books. str. 104—105. 
• József Csemegi: A Budavári Főtemplom (Képzőművészeti Alap Kiadóvállalata, Budapest, 1955)
• Dr. István Czagány: A Hunyadi-ház tagjainak eredeti arcképei a budavári főtemplomban. In: Művészettörténeti Értesítő 1976. 2. ISSN 0027-5247
• Dr. István Czagány – Gink Károly: A budavári Mátyás-templom (Budapest, 1984)
• Géza Entz: A budavári Nagyboldogasszony-templom és a Halászbástya (Corvina, Budapest). . 1974. ISBN 963-13-2702-7. 
• Dr. János Fábián: A budavári Mátyás-templom (Budapest, é. n.)
• M. Marianna Takács: A Budavári Mátyás-templom. A Budapesti M. Kir. Pázmány Péter Tudományegyetem Művészettörténeti és Keresztényrégészeti Intézetének dolgozatai 64. Budapest, 1940
• Balázs Mátéffy: A Koronázó Főtemplom (Corvinus Kiadó, Budapest, 2002)
• Balázs Mátéffy – György Gadányi: Élő Kövek – az ismeretlen Mátyás-templom (Viva Média-Incoronata, Budapest). . 2003. ISBN 963-7619-51-8. 
• Monumenta Ecclesiæ Strigoniensis. Ordine chron. disposuit, dissertationibus et notis illustravit Dr. Ferdinandus Knauz, Strigonii, Tom. I. 1874, II. 1882, III. 1924
• Dr. Antal Nemes: A Budavári Koronázó Főtemplom (Budapest, 1893)
• Dr. Antal Nemes: Adalékok a Budavári Főtemplom történetéhez (Budapest, 1932)
• Lajos Némethy: A Nagyboldogasszonyról nevezett budapestvári főtemplom történelme (Esztergom, 1876)
• Frigyes Pogány (szerk.): Budapest Műemlékei I. (Akadémiai Kiadó, Budapest, 1955)

Spoljašnje veze

• Zvanični sajt
• Smeštaj pored crkve Arhivirano na sajtu Wayback Machine (17. maj 2008)