Википедија

Mislite na decu

узвик, духовито, сугеришући моралну панику

„Mislite na decu” (takođe „A šta je sa decom?”) kliše je koji se pretvorio u retoričku taktiku.[1][2][3] Doslovno se odnosi na prava dece (kao, na primer, u raspravama o dečjem radu).[4][5][6] Međutim, u debati predstavlja logičku grešku (poziv na sažaljenje,[a] podtip poziva na emocije).[b][1][2][3]

Argument „Mislite na decu” upotrebljen u Kongresu Sjedinjenih Američkih Država

U knjizi Umetnost, argument i propaganda (2002) tvrdi se da u diskusiji ovaj poziv zamenjuje razum sa emocijama.[1] Etičar Džek Maršal je napisao u 2005. godini da popularnost fraze potiče od njene sposobnosti da suspenduje racionalnost, naročito diskurs o poukama.[2] Argument „Mislite na decu” upotrebljavaju zagovornici cenzure da bi zaštitili decu od navodnih pretnji.[10][11] Zajednica, prostor i onlajn cenzura (2009) tvrdi da je klasifikacija dece na infantilan način, kao nevinih bića kojima je potrebna zaštita, jedan od oblika opsesije nad pojmom čistoće.[10] U 2011. godini, u članku u Časopisu za kulturna istraživanja, primećeno je da je fraza izrasla iz moralne panike.[12]

U Diznijevom filmu iz 1964. Meri Popins, lik gospođe Banks moli dadilju koja odlazi da ostane i „misli na decu!”.[13] Ova fraza je popularizovana kao satirična referenca u animiranoj televizijskoj seriji Simpsonovi 1996.[14][15] kada tokom burne rasprave građana u fiktivnom gradu Springfildu[16][17][18] lik Helen Lavdžoj izgovara: „Hoće li neko, molim vas, da misli na decu!”[16][19][20]

U časpopisu Georgia State University Law Review 2012. godine, Čarls Dž. Ten Brink nazvao je izgovaranje reči „mislite na decu” od Helen Lavdžoj uspešnom parodijom.[16] Potonja upotreba ovog izraza u društvu je često bila predmet podsmeha.[11]Nakon popularizacije u Simpsonovima, fraza se još naziva i „Lavdžojin zakon”,[20] „Odbrana Helen Lavdžoj”, „Sindrom Helen Lavdžoj”[21] i „mislite-na-decu-izam”.[22][23]

Pozadina uredi

Sociolog Džoel Best napisao je 1993. da su odrasli na kraju 19. veka razvili povećanu brigu o dobrobiti dece. Best je istakao da je društvo doživelo pad nataliteta nakon industrijalizacije, sa roditeljima koji su usmeravali pažnju na manji broj dece. Prema njegovim rečima, u to vreme odrasli su počeli da gledaju na detinjstvo kao na sveti period razvoja i na decu kao na neprocenjiva, divna, nevina bića. Tokom 1970-ih i 1980-ih godina, piše Best, odrasli vide decu kao potencijalne žrtve i nastoje da eliminišu navodne pretnje.[24]

U zbirci Deca i politika kulture iz 1995, antropolog Vivijen Vi analizirala je kako odrasle osobe percepciraju decu i kako ona podržava koncept prava deteta. Vi piše da su u ovom modelu (koji je nazvala evropski obrazac) deca viđena kao ranjiva, neiskvarena i da im je neophodna zaštita od autoritativnih odraslih osoba. Prema Vi, ovaj evropski obrazac doveo je do ideje da je deci potrebno utočište u vidu Povelje Ujedinjenih nacija i Konvencije o pravima deteta.[25]

Vi piše: „Alternativno, ranjivost dece može se tumačiti kao čistota i nevinost kojima je potrebna zaštita odgovornih odraslih. Upravo je ovaj drugi, zaštitni režim tumačenja taj koji leži u osnovi same ideje o pravima dece kojima je potrebna zaštita povelje UN-a — otuda i Konvencija UN-a o pravima deteta”.[25] Ona je primetila da je pogled na mlade kao slabe i nevine fokusiran na ono što može da se desi ako prava dece nisu zaštićena.[25]

Vi tvrdi da ovakvo ponašanje prema deci nije sasvim pozitivno. Prema njenim rečima, takav stav može dovesti do licemerja odraslih osoba koje pretpostavljaju da sve njihove radnje nameravaju da zaštite decu i stvara rizik od toga da odrasli ljudi mogu upotrebljavati moć „za dobrobit same dece”. Ističući da vlast odraslih može biti maskirna kao empatija, Vi zaključuje: „Ova alternativna kulturna tumačenja ranjivosti dece na taj način stvaraju svoje sopstvene političke i psihološke posledice”.[25]

Prava deteta uredi

Mislite na decu ... oslobođenu poraznog tereta opasnog i ponižavajućeg rada.

—Bil Klinton[26]

„Mislite na decu” korišćen je u svom doslovnom smislu da brani prava dece.[4][5][6] Rana upotreba tokom 20. veka uključuje pisanja iz 1914. Nacionalnog komiteta za dečji rad koji kritikuje standarde dečjeg rada u SAD.[4] Predsednik SAD Bil Klinton koristio je frazu 1999. u govoru pred Međunarodnom organizacijom rada,[26] tražeći od prisutnih da zamisle značajno smanjenje dečjeg rada: „Mislite na decu ... oslobođenu poraznog tereta opasnog i ponižavajućeg rada, kojima su vraćeni oni nezamenljivi sati detinjstva za učenje i igru i život”.[26]

Doslovna upotreba ove fraze nastavlja se u 21. veku, sa Sarom Bojs iz Centra za dečja prava u Severnoj Irskoj koja se oslanja na nju da zaštiti prava dece u tom regionu.[5] U knjizi iz 2008. Dečji rad u globalizovanom svetu, fraza je upotrebljena da skrene pažnju na ulogu dužničkog ropstva u dečjem radu.[27] Sara Dilon iz Pravne škole univerziteta Safok upotrebila je frazu „A šta je sa decom” u svojoj knjizi iz 2009, Međunarodna prava dece, da bi ukazala na uslove dečje radne snage.[28] Bendžamin Pauel iskoristio je frazu drugačije u svojoj knjizi, Iz siromaštva: eksploatišuće fabrike u globalnoj ekonomiji, pišući da se u odsustvu dečjeg rada neki mladi ljudi suočavaju sa glađu.[29] U knjizi o ljudskim pravima iz 2010, Prava deteta i ljudski razvoj, dečiji psihijatar Brus D. Peri koristio je frazu „mislite na decu” da pozove lekare da omoguće proces koji je osetljiv na razvojne faze kada je savetovanje mladih u pitanju.[6]

Taktika u debati uredi

Logička greška uredi

U knjizi iz 2002, Umetnost, argument i propaganda: Ovladavanje parlamentarnom debatom, Džon Mini i Kejt Šuster nazvali su upotrebu fraze „Mislite na decu” u raspravi tipom logičke greške i pozivom na emocije.[1] Prema mišljenju autora, učesnik u debati mogao bi da koristi frazu kako bi emotivno pridobio članove publike i izbegao logičnu diskusiju.[1] Navode primer: „Znam da ovaj nacionalni raketni odbrambeni plan ima svoje protivnike, ali hoće li neko, molim vas, da razmisli o deci?”[1] Njihova procena istovetna je sa Mardži Borške koja je u članku za časopis Media International Australia incorporating Culture and Policy nazivala korišćenje fraze retoričkom taktikom.[3]

Etičar Džek Maršal opisao je „Mislite na decu!” kao taktiku koja se koristi u pokušaju da stavi tačku na raspravu, jer izaziva argument bez odgovora.[2] Prema rečima Maršala, strategija je uspešna u sprečavanju racionalne debate.[2] Nazvao je njeno korišćenje neetičkim načinom izazivanja konfuzije u debati, pogrešno preusmeravajući empatiju na objekat koji možda nije ni bio centru pažnje originalnog argumenta.[2] Maršal je napisao da iako upotreba fraze može imati pozitivnu nameru, ona izaziva iracionalnost kada je iznova koriste obe strane u sporu.[2] On je došao do zaključka da fraza može da transformiše poštovanje propisa u etičku dilemu, upozoravajući društvo da izbegava upotrebu „Mislite na decu!” kao finalni argument.[2]

U članku iz 2015. „Mislite na decu”, Majkl Regan kritikuje način na koji političari upotrebljavaju frazu.[30] Prema Reganovim rečima, političari moraju da prestanu koristiti decu kao sredstvo kada se zalagažu za određene vladine programe.[30] On je nazvao taktiku nelogičnim argumentom, činom očaja onih koji osećaju da imaju slabiji slučaj u raspravi zasnovanoj na razumu.[30] Ističući da je podjednako koriste demokrati i republikanci u Sjedinjenim Američkim Državama,[30] Regan je taktiku prozvao „očiglednim političkim s*anjem”.[30]

Moralna panika uredi

Video-zapis u kojem kongresmenka Mija Lav upotrebljava frazu

Časopis za kulturna istraživanja objavio je članak Debre Feredej u 2010,[31] koji je ponovo štampan u knjizi iz 2011. Nada i feministička teorija.[12] Prema rečima Feredej, medijska upotreba „Hoće li neko da misli na decu!” postala je uobičajena u uslovima moralne panike.[12] Ona sugeriše da je fraza postala toliko rasprostranjena da bi mogla da postane drugi Godvinov zakon.[12]

U članku iz 2011. za časopis Post Script, Andrej Skehil pisao je o moći dece u retorici da stvori neoboriv stav za suprotnu poziciju.[32] Prema rečima Skehila, osoba koja se bori „za decu” stvara izuzetno tešku situaciju za protivnika da zauzme poziciju koja „nije za decu”.[32] Kasandra Vilkinson raspravlja o uticaju retorike „mislite na decu” u članku iz 2011. za IPA Review.[33] Vilkinson se poziva na istraživanje iz knjige Bez straha: Odrastanje u društvu nesklonom riziku autora Tima Gila, da preosetljivost u zaštiti dece od moguće štete ima neželjene efekte u doprinosu nemogućnosti mladih da se zauzmu prema sopstvenom izboru i da reaguju na opasne situacije.[34] U časopisu New Statesman, Lori Peni okarakterisala je taktiku kao sistem političkih uverenja i nazvala ga je „mislite-na-decu-izam”.[22]

Elizabet Stoker Brunig napisala je u članku iz 2014. za časopis First Things, da se moralisanje ovom frazom često sreće u diskusijama o seksualnosti,[23] pripisujući ovo rastućoj društvenoj percepciji morala kao ženstvenog domena.[23] Brunig je takođe navela obeležavanje En-Bi-Sijevog odbijanja da emituje filmski trejler o abortusu kao „mislite-na-decu-izam”.[23]

Cenzura uredi

Skot Biti piše u svojoj knjizi iz 2009, Zajednica, prostor i onlajn cenzura, da je pitanje „Zar niko ne misli na decu?” često postavljaju osobe koje se zalažu za cenzuru iz straha da bi mladi mogli da vide neprikladne stvari.[10] Prema rečima Bitija, mladi su predstavljeni kao potencijalne žrtve seksualnih predatora na internetu da bi se povećala kontrola interneta; karakterizacija deteta kao infantilnog pobuđuje koncept nevinosti koji je jedan od oblika opsesije nad konceptom čistoće.[10]

Za časopis Make, Kori Doktorou napisao je u članku iz 2011. da „Hoće li iko da misli na decu?!” koriste iracionalni pojedinici da podrže argumente o opasnostima za mlade od „Četiri jahača Infokalipse”: „pirati”, teroristi, organizovani kriminal i dečja pornografija.[35] Prema rečima Doktoroua, izraz je korišćen da uguši diskusiju o ishodišnim pitanjima i da zaustavi racionalnu analizu.[35] Primetio je njenu čestu upotrebu kada društvo određuje odgovarajući pristup pravnim aspektima računarstva.[35]

U svojoj knjizi iz 2013. godine, Žarko snimanje filmova, Majk Vat diskutuje o istoriji cenzure u odnosu na Zakon o nepristojnim publikacijama iz 1959. u Ujedinjenom Kraljevstvu i ističe da su filmovi zabranjeni u ovom periodu postali poznati kao „video-gadovi” (engl. video nasties).[36] Vat je nazvao sadašnje tumačenje takve cenzure „mislite na decu” karakterizacijom.[36] Brajan M. Rid piše u svojoj knjizi, Ne tiče se nikoga (takođe objavljena 2013), da je ova fraza lišena sadržaja i da, radi komičnog efekta, može biti zamenjena sa „Koliko mačića mora da umre?”[37]

Za časopis Reason, u 2015. godini, novinar Brendan O’Nil piše da Mardžori Hejns u svojoj knjizi Ne pred decom: Nepristojnost, cenzura i nevinost omladine navodi da vlade vekovima koriste prevenciju „štete prema maloletnicima” kao izgovor da povećaju cenzuru i kontrolu.[38] Prema rečima O’Nila, upotreba „Hoće li neko, molim vas, da misli na decu?” u savremenoj kulturi značajno je porasla i predstavlja sredstvo ispoljavanja moralnog autoriteta sa emocionalnom ucenom.[38]

Popularizacija uredi

Film i televizija uredi

 
Dejvid Eks Koen napisao je 1996. godine epizodu Simpsonovih Much Apu About Nothing, gde Helen Lavdžoj moli prisutne slušaoce da „misle na decu”.[15]

Prema rečima Ketrin Lejti, rana upotreba fraze potiče iz 1964. godine u filmu kompanije Volt Dizni Meri Popins.[13] U prvoj sceni, lik gospođe Banks zalaže se kod dadilje da ne ode moleći je da „misli na decu!”.[13] Lajti piše da popularna upotreba fraze izaziva jake emocije kod onih koji se protive državi dadilji,[13] što ukazuje na sukob u SAD između konzervatizma (proistekao od puritanaca) i želje da koristite seks u oglašavanju.[13]

„Mislite na decu” je u velikoj meri popularizovao lik Helen Lavdžoj, supruga velečasnog Lavdžoja, u animiranoj televizijskoj seriji Simpsonovi.[16][19][20] Ladžoj (koja se prvi put pojavila 1990)[39][40] u više navrata je uzviknula: „Mislite na decu” u nekoliko epizoda serije.[20][41][42] Prvi put je upotrebila frazu u epizodi Much Apu About Nothing koju je napisao Dejvid Eks Koen i koja je emitovana 1996. godine.[14][15][43] Insistiranje Helen Lavdžoj postajalo je sve uzrujanije sa svakom naknadnom upotrebom.[43]

Scenarista Simpsonovih Bil Oukli, u audio-komentaru epizode na de-ve-deu iz 2005, rekao je da je motivacija za izraz u seriji da se naglasi kako se „mislite na decu” koristi u diskusiji; irelevantno, skrenulo je diskusije od prvobitnog teme.[15] Lavdžoj je koristila varijacije fraze, uključujući „Oh, hoće li neko, molim vas, da misli na decu”[14][17] i „A šta je sa decom”,[16][44] drečeći najčešće kada stanovnici fiktivnog grada Springfilda razmatraju sporni problem ili raspravljaju o politici[17][18] i kada logika omane.[21] Komična upotreba Lavdžojine fraze u Simpsonovima[17] je ismevala njenu upotrebu u javnom diskursu.[20]

Lavdžojin zakon uredi

Lik Helen Lavdžoj iz Simpsonovih izgovara svoju karakterističnu rečenicu: „Hoće li neko, molim vas, da misli na decu?”

Nakon popularizacije fraze u Simpsonovima, njena upotreba u društvu je često ismevana.[11] U novinama Toronto Star, novinar Edvard Kinan nazvao ju je „Lavdžojin zakon”. Kinan definiše „Lavdžojin zakon” kao upozorenje o tome da je fraza verovatna diverzija od slabog logičkog stava i piše da prava empatija prema deci uključuje racionalno rasuđivanje, a ne manipulaciju.[20] U članku za irske novine Sunday Independent, Kerol Hant naziva upotrebu fraze u političkoj debati „odbrana Helen Lavdžoj” i piše da je takođe poznata kao „sindrom Helen Lavdžoj”. Prema Hant, ona se često koristi u vezi sa hipotetičkom decom, a ne sa pravom decom pogođenom problemom.[21]

U članku za Georgia State University Law Review, profesor Pravnog koledža Državnog univerziteta u Mičigenu Čarls Dž. Ten Brink piše da je karakteristična fraza Helen Lavdžoj vešta i delotvorna parodija.[16] Prema The Canberra Times, upotreba fraze u 2009. kao podrška internet cenzuri od strane Odeljenja za komunikacije australijske vlade je podsećalo na Helen Lavdžoj.[44]

U svojoj knjizi, Mit o zlu, Filip Kol napisao je da molba Helen Lavdžoj pretpostavlja da su deca čiste, neiskvarene potencijalne žrtve koje zahtevaju stalnu zaštitu od opasnosti.[45] Kol suprotstavlja ovo poimanje sa likom Barta Simpsona, koji preferira stvaranje nereda umesto konformizma i odanost umesto propisa.[45] Prema Kolu, ovo svedoči o dvojnoj percepciji dece u društvu: bezazleni potencijalni plen i zlonamerni pojedinci kojima se ne može verovati.[45] Kol piše da je tokom istorije dete predstavljalo čovekovu divlju prošlost i optimističnu budućnost.[45] Džo Džonson je napisala poglavlje „Hoće li neko da misli na decu?” u knjizi Mame posrednici, u kojoj je analizirala upotrebu fraze u animiranim medijima (uključujući i Simpsonove).[46] Prema Džonson, ova fraza je ključni primer popularne kulturne slike majke kao neurotične i ispunjene nemirom o moralnim vrednostima.[46]

Vidi još uredi

Napomene uredi

  1. ^ Poziv na sažaljenje (argumentum ad misericordiam) argument je koji pokušava da izazove sažaljenje da pridobije protivnike.[7]
  2. ^ Poziv na emocije (argumentum ad passiones)[8] argument je konstruisan usled manipulacije emocijama umesto validnim rasuđivanjem.[9]

Reference uredi

  1. ^ a b v g d đ Meany & Shuster 2002, str. 65. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFMeanyShuster2002 (help)
  2. ^ a b v g d đ e ž Marshall 2005. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFMarshall2005 (help)
  3. ^ a b v Borschke 2011, str. 17.
  4. ^ a b v National Child Labor Committee 1914, str. 39, 73.
  5. ^ a b v Boyce 2003.
  6. ^ a b v Perry 2010, str. 498.
  7. ^ Walton 2008, str. 128.
  8. ^ Walton 1997, str. 36.
  9. ^ Damer 2009, str. 111.
  10. ^ a b v g Beattie 2009, str. 165–167.
  11. ^ a b v Keenan 2014b, str. GT4.
  12. ^ a b v g Coleman 2011, str. 99.
  13. ^ a b v g d Laity 2013, str. 118–119, 128.
  14. ^ a b v Cohen 1996.
  15. ^ a b v g Cohen 2005.
  16. ^ a b v g d đ Ten Brink 2012, str. 789.
  17. ^ a b v g Patrick 2000, str. B5.
  18. ^ a b Kitrosser 2011, str. 2395.
  19. ^ a b Shotwell 2012, str. 141.
  20. ^ a b v g d đ Keenan 2014a, str. IN2.
  21. ^ a b v Hunt 2014, str. 27.
  22. ^ a b Penny 2011.
  23. ^ a b v g Bruenig 2014.
  24. ^ Best 1993, str. 3–6.
  25. ^ a b v g Wee 1995, str. 188.
  26. ^ a b v Clinton 1999.
  27. ^ Nesi 2008, str. 7.
  28. ^ Dillon 2009, str. 117.
  29. ^ Powell 2014, str. 5.
  30. ^ a b v g d Reagan 2015.
  31. ^ Ferreday 2010, str. 409–429.
  32. ^ a b Scahill 2011, str. 69–81.
  33. ^ Berg 2011.
  34. ^ Wilkinson 2011.
  35. ^ a b v Doctorow 2011, str. 31.
  36. ^ a b Watt 2013, str. 233.
  37. ^ Reed 2013, str. 110.
  38. ^ a b O'Neill 2015.
  39. ^ Groening 1997, str. 25.
  40. ^ Martyn 2000.
  41. ^ Sagers 2009.
  42. ^ TelevisionWeek 2008, str. 4.
  43. ^ a b Chappell 2014.
  44. ^ a b McLennan 2009, str. A15.
  45. ^ a b v g Cole 2006, str. 122.
  46. ^ a b Johnson 2012, str. 65–66.

Citirana bibliografija uredi

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

 
Mislite na decu na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Мислите_на_децу&oldid=27674299”