Mihail Suslov

Mihail Andrejevič Suslov (rus. Михаи́л Андре́евич Су́слов; Šahovskoje, 21. novembar 1902 — Moskva, 25. januar 1982) je bio sovjetski političar, nezvanični ideolog Komunističke partije i vladar iz senke Sovjetskog Saveza između 1955. i 1982. godine, koji je dvaput službeno odbio da preuzme vlast. Zbog svog antireformisitičkog stava bio je poznat kao jedan od najpoznatijih tvrdolinijaša unutar sovjetske vlade.

mihail suslov
Mihail Suslov
Lični podaci
Datum rođenja	(1902-11-21)21. novembar 1902.
Mesto rođenja	Šahovskoje, Ruska Imperija
Datum smrti	25. januar 1982.(1982-01-25) (79 god.)
Mesto smrti	Moskva, Ruska SFSR, Sovjetski Savez
Državljanstvo	Sovjetski Savez
Profesija	ekonomista, političar
Porodica
Supružnik	Jelisaveta Aleksandrovna Suslova
Delovanje
Član KPSS od	1921.
Predsednik Komisije spoljnih poslova Sovjetskog Saveza
Period	1954 — 1982.
Prethodnik	Vasilij Andrijanov
Naslednik	Konstantin Černjenko
Odlikovanja	sovjetska odlikovanja: Heroj socijalsitičkog rada Heroj socijalsitičkog rada Orden Lenjina Orden Lenjina Orden Lenjina Orden Lenjina Orden Lenjina Orden Oktobarske revolucije Orden otadžbinskog rata prvog stepena inostrana odlikovanja:

Biografija

Rana karijera

Rođen je 21. novembra 1902. godine u mestu Šahovskoje, Uljanovska oblast. Od 1918. godine je radio u lokalnoj organizaciji Komsomola u Saratovu i ubrzo postao član Komiteta siromašnih. Brza administrativna karijera Mihaila Suslova počinje gotovo odmah po ulasku u punoletnost, 1921. godine, kada se učlanio u Rusku komunističku partiju (boljševika) (RKP(b)). Pohađao je rabfak i po njegovom završetku, 1924. godine je upisao Ekonomski fakultet na Institutu za nacionalnu ekonomiju G. V. Plehanov, koji je uspešno završio 1928. godine. Tada mu je ponuđeno mesto predavača na Institutu Crvene profesure, odseka Ekonomije, u Moskvi, što je on oberučke prihvatio.

Nakon ovog posla, 1931. godine je bio postavljen u inspekciju za sprovođenje Staljinovih čistki na području Urala i Ukrajine. Po završetku toga posla, bio je premešten na poziciju Prvog sekretara Komunističke partije Stavropolja. Njegov tamošnji rad pun entuzijazma i nalaženje kontrarevolucionara primetio je i sam Staljin, koji ga je preko reda 1941. godine postavio u Centralni komitet KP Sovjetskog Saveza (CK KPSS).

Drugi svetski rat

Suslov je tokom Velikog otadžbinskog rata bio vođa stavropoljskog Štaba partizanskih divizija.

Pošto je pre rata radio na hapšenjima i proterivanjima kontrarevolucionarnih elemenata, tokom ostatka rata je imao zadatak deportacije Čečena i drugih nelojalnih naroda s Kavkaza. U trenucima kada je Crvena armija 1943. godine krenula u protivofanzivu oslobađajući velika područja Sovjetskog Saveza, Suslov je 1944. godine upućen na područje Litvanije. Tokom tamošnjih čistki, Suslov je većinu litvanskih nacionalista i kontrarevolucionara poslao u Sibir.

Kada je 1947. godine teško oboleo Andrej Ždanov, Staljinov zet, očekivani nasljednik i ideolog Partije, dobar deo ove njegove poslednje dužnosti Staljin je odlučio da preda Suslovu. Tada ga je postavio za šefa državne agitacije i propagande (Agitprop). Ubrzo posle toga, nakratko je postao glavni urednik lista „Pravda“.

Takođe tokom 1947. godine, Suslov je ispred Komunističke partije Sovjetskog Saveza primio jugoslovensku delegaciju koja je posetila Sovjetski Savez, koju su činili Stefan Mitrović, Krsto Popivoda i Petar Stambolić.

Vladar iz senke

Da li je Staljin razmišljao o proglašenju Suslova svojim naslednikom, pošto mu je de fakto dao mesto partijskog ideologa, ne može da se zna sa sigurnošću. Jedino je sigurno da ga je smrt vođe Sovjetskog Saveza 1953. godine ostavila na političkoj čistini na kojoj nije znao da se snađe. U tom trenutku, on je bio po svom položaju drugi najstariji član Sekretarijata Komunističke partije Sovjetskog Saveza, član Politbiroa i član Prezidijuma Vrhovnog Sovjeta, ali vlast je nakratko preuzeo Georgij Maljenkov, najstariji član Sekretarijata KP Sovjetskog Saveza. Suslov taj čin nije podržao, niti mu se protivio, što ga je koštalo mesta u Politbirou. Ovo mesto je vratio tek 1955. godine podrškom Nikiti Hruščovu i njegovom preuzimanju vlasti. Tada je formalno dobio i doživotnu funkciju šefa komunističke ideologije Sovjetskog Saveza, koju je neformalno držao od Ždanovljeve smrti u sklopu koje je učestvovao u gušenju mađarske revolucije 1956. godine.

Kada je Maljenkov pokušao da se vrati na vlast 1957. godine glasanjem u Politbirou, Suslov je podržao upotrebu Georgija Žukova i pretnje vojskom kako bi se izbeglo drugo negativno glasanje o poverenju i izbegla smena Hruščova. Ta podrška prvim godinama vladavine Hruščova je vremenom prerasla u razočaranje i razmišljanje o Hruščovljevoj izdaji revolucije, što je svima postalo očito 1964. godine, kada je Suslov organizovao rušenje Hruščova. Tada je i službeno odbio da preuzme vlast kako bi novi šef države postao Leonid Brežnjev. Ova je zavjera ostvarila uspeh 14. oktobra 1964. godine, kada je Hruščovu izglasano nepoverenje. Tim događajem svim je stranim državnicima postalo jasno kako stvarnu vlast u Sovjetskom Savezu drži Suslov.

Svi blokovski političari koji su u preostalih 17 godina dolazili radi obavljanja važnih državnih poslova posećivali su Brežnjeva, ali obavezno i Suslova, ako nisu želeli da se vrate kući neobavljena posla. Tokom svih ovih godina Suslov je postao sponzor budućeg vođe Sovjetskog Saveza, Jurija Andropova, koji zajedno s njim podržavao Mihaila Gorbačova.

Smrt Mihaila Suslova 25. januara 1982. godine bila je početak serije državnih sprovoda u Moskvi, tokom koje su u roku od 40 meseci umrli 3 vođe Sovjetskog Saveza. Suslov je bio sahranjen u Kremaljskoj nekropoli, a njegova je smrt obeležena trodnevnom državnom žalošću.

Galerija

• 
  Mihail Suslov, 1941.
• 
  Mihail Suslov, 1964.
• 
  Suslovljeva nekropola

Literatura

• Law, David A. (1975). Russian Civilization. New York: Ardent Media. ISBN 978-0-8422-0529-0. 
• Schmidt-Häuer, Christian (1986). Gorbachev: The Path to Power. London: I.B.Tauris. ISBN 978-1-85043-015-5. 
• Marić, Milomir (1987). Deca komunizma. Beograd: Mladost.  COBISS.SR 192165383
• Sebag-Montefiore, Simon (2005). Stalin: The Court of the Red Tsar. New York: Vintage Books. ISBN 9781400076789.