Википедија

Modrotisk

Modrotisk (češ. modrotisk, sloven. modrotlač, nem. blaudruck, mađ. kékfestés), je tradicionalna tehnika štampanja tekstila i istovremeno ime za tamno plavu tkaninu sa belim šarama, koji se proizvodi ovom tehnikom štampe.

Štampanje tekstila blokovima i bojenje tekstila indigom u Evropi
Indigom bojeni tekstil, Muzej indigo bojenja, Pápa, Mađarska
Nematerijalno kulturno nasleđe
RegionAustrija, Češka, Nemačka, Slovačka, Mađarska
Svetska baština Uneska
Unesko oznaka01365
Datum upisa2018
Dečje haljine od tekstila bojenog indigom, Mađarska

Ovo je negativni otisak, gde se tkanina štampa na mestima koja bi trebalo da ostanu bela. Štampanje se vrši rezervom - pokrivnom smešom, koja štiti potrebna mesta od dodira sa bojom i koja se nakon bojenja uklanja pranjem. Tradicionalno se za štampu koriste drveni oblici u koje se ugrađeni metalni kablovi i limovi urezuju ili kreiraju potrebne obrasce. Prvobitno domaće laneno platno koje su kupci donosili koristilo se za bojenje indigom, uvezenom prirodnom bojom, a u drugoj polovini 19. veka laneno i pamučno platno direktno iz fabrika.

Od kraja 18. veka modrotisk je prodirao u narodne nošnje, popularnost mu se povećala uglavnom u 19. veku. Za neka područja kao što su Horacko ili Vlaška postali su tipičan materijal. U 19. veku postojala je radionica za crtanje u gotovo svakom malom gradu, u 20. veku su počeli da propadaju, a do danas postoje radionice u Olešnjicama i Stražnjicama u Češkoj.

Dana 28. novembra 2018. UNESKO je Modrotisk dodao na listu nematerijalne svetske baštine.[1] Bila je to zajednička nominacija Češke, Slovačke, Austrije, Nemačke i Mađarske.[2]

Tehnika bojenja uredi

Modrotisk je tehnika štampanja paste otporne na boje na tkaninu pre bojenja indigom. Otporna pasta sprečava prodiranje boje u tkaninu, čime se osigurava da motiv nakon procesa bojenja ostane neobojen. U tehnici modrotiska tkanine se ne štampaju, već se boje plavom bojom, a otporna pasta sprečava bojenje tkanine u indigo kadi. Nakon ispiranja paste, na plavoj pozadini ostaje beli uzorak. Gotovo da nema pisanih zapisa o receptima za izradu paste, koji se obično prenose sa generacije na generaciju. Glavne komponente paste su arapska guma i glina. Za primenu motiva na tkaninu, štampari koriste ručno izrađene blokove stare i do 300 godina, sa regionalno inspirisanim obrascima, kao i generičkim dizajnom ili hrišćanskim motivima. Predstavljanje lokalne flore i faune međusobno je povezano sa lokalnom kulturom regiona. Tradicionalni lanac uključuje i pripremu sirovina, predenje, tkanje, doradu, štampanje i bojenje. Danas se preduzeća koja se bave ovom praksom uglavnom sastoje od malih porodičnih radionica. Tradicionalno znanje i dalje se zasniva na časopisima (uglavnom u porodičnom vlasništvu) koji datiraju iz devetnaestog veka i prenosi se kroz posmatranje i praksu.[3]

Proces bojenja indigom postiže se zatezanjem tkanine na poseban okvir (Stern-Reif/ráfy/ráf/ráfy), potapanjem u indigo kadu (kadu zvanu Küppe/kypa/Küpe/küpa/kypa) i ostavljanjem ispod površine (u početku 5 do 10 minuta). Kad se tkanina izvadi, kiseonik iz vazduha reaguje sa vlažnom tkaninom, a boja prelazi iz žute u zelenu i u plavu. Intenzitet boje na platnu postaje sve veći sa svakim uranjanjem u indigo kadu.

Štampane tkanine moraju se osušiti najmanje tri nedelje pre nego što se ofarbaju. U zavisnosti od željenog intenziteta plave boje, proces bojenja može potrajati do 4 sata i zahteva do 9 ili više uranjanja u indigo kadu. Tkanine se obično okače na male gvozdene kuke. Male rupe duž rubova tkanine nastale vešanjem stoga su jedinstvena karakteristika tradicionalnog tekstila.

Istorija uredi

 
Umetničko delo obojeno indigom. Muzej modrotiska, Mađarska

Sa više od 6000 godina istorije, ekstrakcija indiga i bojenje indigom su među najranijim kulturnim biotehnološkim procesima u praksi. Indigo je jedina prirodna boja koje može proizvesti trajnu plavu boju na tekstilnim materijalima, a njegova prepoznatljiva plava boja oduvek je fascinirala i nadahnjivala umetnike i zanatlije iz celog sveta.

U umerenim zonama Evrope, biljka voad (Isatis tinctoria L.) bila je glavni izvor sve dok „indijski indigo“ (Indigofera tinctoria L.) nije stigao na evropsko tržište. Voad ima relativno nižu koncentraciju indiga. Do kraja 17. veka, voad je skoro potpuno zamenjen. Danas većina evropskih praktičara koristi uvezeni prirodni indigo ili ponekad sintetički indigo. Sama tehnika izrade printa uspostavljena je u srednjoj Evropi u 17. veku. Tokom 18. i 19. veka, zanatlije su putovale u inostranstvo, učili su tehnike izrade štampe tekstila, dokumentovali svoje puteve u putopisima, formirali cehove i razmenjivali obrasce sa drugim praktičarima.

Danas je širom centralne Evrope ostalo samo nekoliko radionica za izradu modrotiska, uglavnom kao porodična preduzeća koja vode druga do sedma generacija. Uzorci koji se vide na tekstilu uglavnom su regionalno inspirisani dizajni lokalne flore i faune. Da bi ih naneli na tkaninu, evropski praktičari i dalje koriste ručno izrađene drvene blokove od rezbarenog kruškovog ili lipovog drveta.

Mladi praktičari i dizajneri su počeli da eksperimentišu sa novim tehnologijama, na primer, istražujući 3D digitalno štampanje kako bi stvorili nove obrasce. Danas bojene tkanine najčešće nose grupe folklornih plesova, kao i pojedinci na svečanim ili posebnim događajima, poput tradicionalnih proslava, svadbi, itd. Međutim, proizvodi se počinju pojavljivati u drugim oblastima života, od svakodnevne odeće, preko modnih pista, do dizajna enterijera. Posebno mladi dizajneri sve više koriste proizvode i, shodno tome, prekogranično promovišu lokalne kulture. [4][5]

Radionice danas uredi

 
Blokovi iz radionice Dancinger

Radionica modrotiska u Stražnicama u Slovačkoj radi već više od jednog veka. Osnovala ga je porodica Joh 1906. Otvorena je tokom cele godine, a osim radionice postoji i prodavnica u kojoj možete kupiti kalendare, kecelje, držače za lonce, šalove, torbe i druge stvari, npr. odeću i pribor za bojenje indigom, pa čak i tkaninu za sopstveni rad.

Plavi lan je bio uobičajen usev u okolini Olešnica u Južnoj Moravskoj, u Češkoj, pa je tako u skoro svakoj kući postojao tkalački razboj i skoro isti broj farbara. Originalna radionica porodice Dancinger, koja datira s početka 19. veka, sačuvana je i u njoj se i dalje modrotisk radi ručno, koristeći originalne drvene blokove za štampanje i sledeći istorijske formule. U ovoj radionici moguće je videti autentični proces izrade modrotiska.[6]

 
Indigo boja

Modrotisk je vekovna tradicija u Mađarskoj, međutim u zemlji još uvek rade samo 4 radionice za bojenje plavom bojom. Jedan od najpoznatijih među njima je porodica Kovač, koja od 1878. godine prenosi zanat sa roditelja na decu. Radionica je osnovana 1926. Osnivač, 91-godišnji Mikloš Kovač, odlikovan je „Majstorom narodne umetnosti“ 1985. i Košutovom nagradom 2019. Njihova ćerka, Marija Kovač Panakne, narodna je umetnica od 1989. godine, sa suprugom Ferencom Panakom otvorila je prvu nezavisnu radnju za farbanje plavom bojom i stvara moderne stilove poštujući tradicionalnu tehniku i nasleđe već 25 godina. Njene kćerke su sedma generacija porodice koje nastavljaju porodičnu tradiciju staru preko 140 godina.[7]

Majstori, zanatlije koje još uvek praktikuju štampanje blokovima i bojenje indigom, su:

  • Austrija: Dve radionice.
  • Češka: Dve porodične štamparije.
  • Nemačka: Danas Nemačka ima najveću zajednicu u odnosu na ostale evropske zemlje: oko 25 majstora u 12 radionica. Ove radionice su male (uglavnom jedna osoba) i često su u porodičnom vlasništvu.
  • Mađarska: Postoji 6 aktivnih porodičnih radionica za bojenje plavim bojama (od ukupno osam) koje vodi 14 majstora
  • Slovačka: Tri majstora su i dalje aktivna.

UNESKO uredi

Modrotisk kao veština štampanja tekstila blokovima i bojenja tekstila indigom je upisan na UNESKO-vu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa 2018. godine. Upis ovog elementa potvrdio je njegovo priznanje kao vredne kulturne baštine, ne samo za pojedince i zajednice navedenih država, već i za širu publiku. Promocija tradicionalnog načina štampe i bojenja indigom povećava interesovanje za ovaj način izrade tekstila, posebno među mlađom generacijom. Afirmiše zajednice, radionice i individualne štampare u njihovim nastojanjima da održe tradicionalni zanat u životu. Upis na Uneskovu listu podiže svest o tradicionalnom zanatu kao nematerijalnoj kulturnoj baštini i privlači interesovanje na širokom nivou, u rasponu od istorije, biologije, hemije do umetnosti i dizajna.[8]

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ „Modrotisk je na seznamu nehmotného dědictví UNESCO. Technika dodnes zdobí kroje na Moravě”. irozhlas.cz. Pristupljeno 7. 6. 2021. 
  2. ^ „Le Blaudruck/Modrotisk/ Kékfestés/Modrotlač, impression de réserves à la planche et teinture à l'indigo en Europe”. UNESCO. Pristupljeno 20. 6. 2021. 
  3. ^ „Blaudruck/Modrotisk/Kékfestés/Modrotlač, resist block printing and indigo dyeing in Europe”. ich.unesco.org. Pristupljeno 9. 10. 2021. 
  4. ^ Altmann, Karin. „Blueprint - Resist Block Printing and Indigo Dyeing in Europe”. thetextileatlas.com. Pristupljeno 9. 10. 2021. 
  5. ^ „REPRESENTATIVE LIST OF THE INTANGIBLE CULTURAL HERITAGE OF HUMANITY” (PDF). nulk.cz. Pristupljeno 9. 10. 2021. 
  6. ^ „Resist Block Printing and Indigo Dyeing”. visitczechrepublic.com. Pristupljeno 9. 10. 2021. 
  7. ^ „BLAUDRUCK/MODROTISK/KÉKFESTÉS/MODROTLAČ, RESIST BLOCK PRINTING AND INDIGO DYEING IN EUROPE (AUSTRIA, CZECHIA, GERMANY, HUNGARY AND SLOVAKIA)”. lauksnos.lt. Pristupljeno 9. 10. 2021. 
  8. ^ „Contribution to ensuring visibility and awareness and to encouraging dialogue” (PDF). nulk.cz. Pristupljeno 9. 10. 2021. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Модротиск&oldid=26943027”