Википедија

Nacionalni park Tai

Nacionalni park Tai je nacionalni park koji se nalazi u Obali Slonovače, distriktu Montanj i njemu se nalaze jedne od poslednjih oblasti kišnih šuma u zapadnoj Africi. Upisan je u Svetsku baštinu zbog raznolikosti flore i faune.
Na prostoru parka nalazi se pet vrsta sisara koji su na Crvenoj listi IUCN: patuljasti nilski konj, Procolobus verus, majmuni, leopardi, šimpanza i džentinkov dujker.[1][2][3][4]

Nacionalni park Tai
IUCN kategorija II (nacionalni park)
Mapa sa lokacijom zaštićene oblasti Nacionalni park Tai
Mapa sa lokacijom zaštićene oblasti Nacionalni park Tai
MjestoMontanj distrikt  Obala Slonovače
Koordinate5° 41′ 24″ N 6° 56′ 21.999″ W / 5.69000° S; 6.93944417° Z / 5.69000; -6.93944417
Površina3300 km²
Osnovano28. avgust 1972. godine
Upravljačko tijeloMinistarstvo voda i životne sredine
Nacionalni park Tai
Parc national de Taï
Svetska baština Uneska
Zvanično ime
  • Taï National Park Edit this on Wikidata
MestoMontanj distrikt
Koordinate5° 45′ S; 7° 40′ Z / 5.75° S; 7.67° Z / 5.75; -7.67
KriterijumPrirodni (VII, X): 
Referenca195
Upis1992 (-1976. sednica)
Veb-sajtwww.parc-national-de-tai.org

Park je stacioniran oko 100 km od obale, koja formira granicu Obali Slonovače i Liberije, između reka Kavala i Sasandra. Površine je 3300 km², dok 200 km² otpada na tampon zonu.

Rezervat prirode Tai stvoren je 1926. godine, a status nacionalnog parka dobio je 28. avgusta 1972. godine. Priznat je kao Unesko prirodni rezervat i dodat na listu lokacija prirodno nasleđa 1982. godine.[5]

Šuma Tai je mesto gde se razvio virus ebole. Svetska zdravstvena organizacija izrazila je zabrinutost zbog blizine međunarodnog aerodroma u Abidžanu sa ovim područjem.[6]

Geografija

uredi

Veliki deo predela parka obuhvata tropska zimzelena šuma, koja se nalazi na jugozapadno delu Obale Slonovače na granici sa Liberijom. Nadmorska visina varira od 80 do 396 metara. Na prostoru parka nalazi se nekoliko visoravni i reka kao što su Nzo, Hana i Mala Hana čiji tok se proteže sve do reke Kavali na jugozapadu. Tokom kišnih sezona reke postaju šire a u suvoj sezoni plitke i pretvaraju se u potoke. Severnu granic parka čini prirodni rezervat Nzo koji se nalazi na rekama Nzo i Sasandra. Na severozapadu parka postoji nekoliko močvara. U južnim dolinama parka zemlja je plodnija.

Klima

uredi

Postoje dve klimatske zone sub-ekvatorijalnog tipa. Godišnja količina padavina se kreće od sredine od 1700 mm na severu do 2200 mm na jugozapadu, pada od marta i aprila do jula, sa kraćom vlažnom sezonom u septembru, koja traje do oktobra. Na jugu nema sušne sezone, ali na severu ona počinje od novembra do februara i marta, sa suvim severnim vetrom. Postoji mala temperaturna fluktuacija od 24 do 27 °C zbog okeanskog uticaja i prisustva šuma, ali srednje dnevne temperature mogu se kretati od 25 do 35 °C. Relativna vlažnost je visoka (85%). Prevladavajući vetrovi su monsunski i duvaju sa jugozapadne strane.[7]

Flora

uredi

Park je jedan od poslednjih preostalih delova ogromne primarne gvinejske prašume koja se jednom protezala preko današnjeg Togoa, Gane, Obale Slonovače, Liberije i Sijere Leone, sve do Gvineje Bisao. Park predstavlja najveći predeo šuma u Africi koji je ostao netaknut, a u njemu se nalazi više od 50 endemičnih vrsta u regionu.[8]

Park sadrži oko 1.300 vrsta viših biljaka od kojih 54% se javljaju samo u gvinejskoj zoni. Vegetacija je pretežno gusta zimzelena, a postoje stabla visine 40-60 m. Veliki broj vrsta epifita i lijana, uključujući i Platycerium, Nephrolepis biserrata, Drymaria, Asplenium africanum, Diospyros chevalieri,[a] Mapania baldwinii, Mapania linderi and Tarrietia utilis nalaze se u parku, kao i mnoge druge endemične vrste kao što su Kantou guereensis, Diospyros mannii, Diospyros kamerunensis, Parinarii chrysophylla, Chrysophyllum perpulchruma i Chidlowia sanguinea. Vrste kao što su Gilbertiodendron splendidum, Symphonia globulifera i Raphia nalaze se u močvarnim područijima.
Kada je 1972. godine zabranjena seča, šuma se oporavila, a na velikim površinama dominiraju uglavnom zasađene vrste drveća.


Šumske biljke i dalje igraju veliku ulogu u životima ljudi u regionu Tai. Plod Thaumatococcus daniellii, lokalno poznat kao katamfe ili joruba koristi se u tradicionalnoj medicii i sadrži proteinske supstance. Drvo po imenu Terminalia superba koristi se za lečenje malarije. Park ima velike potencijale koji još nisu istraženi.

Fauna

uredi

Fauna je prilično tipična za šume zapadne Afrike, ali vrlo raznolika. Pronađeno je skoro 1000 vrsta kičmenjaka. Park sadrži 140 vrsta sisara i 47 od 54 vrste velikih sisara za koje se zna da se javljaju u gvinejskoj kišnoj šumi, uključujući dvanaest regionalnih endemskih i pet ugroženih vrsta. Izolacija regiona između dve velike reke razlog je raznolikosti ovog parka u pogledu biljnih i životinjskih vrsta.

Sisari

uredi

Na prostoru parka nalazi se 11 vrsta primata: Procolobus badius, dijana zamorac, Cercopithecus campbelli, Cercopithecus petaurista, Cercopithecus nictitans, Colobus polykomos, medveđi kolobus, Procolobus verus, čađavi mangabi, Galago demidovii i Perodicticus potto. Na prostoru parka je bilo više od 2000 zapadnoafričkih šimpanzi osamdesetih godina. Godine 1995. procenjeno je da je broj šimpanza na prostoru Nacionalnog parka Tai 4507, sa možda 292 primeraka u obližnjem rezervatu Nzo, ali se njihov broj od 2000. godine smanjio.[9]
Na prostoru parka poposane su dve vrste slepih miševa i to Epomops buettikoferi i Hipposideros marisae, kao i pelova leteća veverica, džinovski ljuskavac, belotrbi ljuskavac, Manis tetradactyla, liberijski mungos, afrička zlatna mačka, leopard, šumski slon kojih je u 2001. godini bilo samo 100 na jugu parka u poređenju sa 1800 primeraka, 1979. godine. Park još nastanjuju Potamochoerus porcus, Hylochoerus meinertzhageni ivoriensi, Hexaprotodon liberiensis, vodeni jelenčić, bongo antilopa, afrički šumski bizon, džentinkov dujker, zebrasti dujker, maksvelov dujker, ogilbijev dujker, crni dujker, crnoleđi dujker, žutoleđi dujker i patuljasta antilopa.
Šumske glodare uključuju Lophuromys sikapusi, edvardsovog močvarnog pacova i vrstu Graphiurus murinus. U parku je takođe zabeležena vrsta Stochomys defua, koja nije karakteristična za ove predele.

Ptice

uredi

Park leži u jednoj od svetskih endemskih ptičjih područja. Zapisano je najmanje 250 vrsta ptica, 28 koje su endemske za gvinejsku zonu. Postoji 143 vrste tipične za primarnu šumu, uključujući Stephanoaetus coronatus, Falco naumanni, Agelastes meleagrides, Scotopelia ussheri, Bycanistes cylindricus, Ceratogymna elata, Lobotos lobatus, Illadopsis rufescens, Bathmocercus cerviniventris, Melaenornis annamarulae, Schistolais leontica, Malaconotus lagdeni, Hylopsar cupreocauda, Picathartes gymnocephalus i vrstu Malimbus ballmanni.

Reptili i vodozemci

uredi

U parku su popisane dve vrste krokodila—Crocodylus cataphractus i zapadnoafrički patuljasti krokodil, nekoliko vrsta kornjača uključujući Kinixys homeana i 40 vrsta reptila. U parku je poznato najmanje 56 vrsta vodozemaca i oni uključuju žabe Amietophrynus taiensis i Hyperolius, a obe vrste nastanjene su samo u Obali Slonovače.[10][11][12]

Zglavkari predstavljaju najveći deo biomase u tropskim šumama. Vrste beskičmenjaka uključuje retki slatkovodni mekušac Neritina tiassalensis i hiljade drugih vrsta insekata, uključujući 57 vrsta leptira, 95 vrsta mrava, 44 vrsta termina i 78 vrsta buba.[13]

Stanovništvo parka

uredi

Na području šumskih predela parka nastanjena su plemena Guera i Oubi koji iz verskih razloga nisu jeli šimpanze, zbog čega je njihova populacija na ovom prostoru sačuvana. Pre kraja šezdesetih godina 20. veka postojalo je malo naselja u ovoj oblasti kada je izrađen rezervat prirode Nzo, da bi kasnija suša naterala lokalno stanovništvo današnjeg parka da se sele na jug. Stanovništo na području parka 1971. godine brojalo je 3200 lica, da bi 1991. godine na ovom području živelo 57.000 ljudi. U okolini parka nalaze se 72 sela.[14]

Naučno istraživanje i objekti u parku

uredi

Park je deo projekta Unesko i pripada programu Čovek i biosfera. Na prostoru parka sproveden je veliki istraživački projekat pod pokroviteljstvom Instituta za tropsku ekologiju i centra za ekološka istraživanja na Univerzitetu Abobo Adžame, u neposrednoj blizini grada Tai.
Na prostoru parka sprovodi se međunarodna naučna saradnja koju uključuje Obala Slonovače, Francuska, Nemačka, Italija i Švajcarska. Timovi iz ovih zemalja istražuju i rade zajedno na prikupljanju podataka o ovom području. Francuski tim za istraživanje radio je na ovom prostoru nekoliko godine. Godine 1984. holandski tim istaživao je ovo područje koristeći avione za fotografisanje na nižim nadmorskim visinama, kako bi se indentifikovalo osušeno drveće. Tim iz Obale Slonovače sprovodio je istraživanja u saradnji sa Institutom za šumarstvo. U periodu od 1989—1991, organizacija BirdLife International sprovela je anketu o ovom području. Holandska fondacija Tropenbos objavila je detaljnu studiju o ovom parku 1994. godine. Od 1979. do 1985. godine švajcarski istraživači proučavali su šimpanze, da bi ponovo nastavili sa ispitivanjem 1994. godine.

Na prostoru parka postoji ekološka stanica i nemačka timska baza, kao i sedište parka 18 km jugoistočno od sela Tai, koje se sastoji od nekoliko montažnih kuća. Kontrolu i finansije nacionalnog parka vode 2 do 3 osobe.

Napomene

uredi
  1. ^ Diospyros chevalieri je vrsta iz porodice Ebenaceae, kojoj pripadaju i nama poznatije vrste Japanska jabuka i Dragun

Reference

uredi
  1. ^ McGraw, William Scott; Klaus Zuberbühler; Ronald Noë (2007). Monkeys of the Tai Forest: An African Primate Community. Cambridge University Press. str. 14–16. ISBN 978-0-521-81633-5. 
  2. ^ „Hexaprotodon liberiensis - Endangered”. IUCN Red List of Endangered Species. Arhivirano iz originala 28. 06. 2008. g. Pristupljeno 14. 3. 2008. 
  3. ^ „Pan troglodytes – Endangered”. IUCN Red List of Endangered Species. Arhivirano iz originala 04. 07. 2008. g. Pristupljeno 14. 3. 2008. 
  4. ^ „Advisory Body Evaluation” (PDF). UNESCO. Pristupljeno 14. 3. 2008. 
  5. ^ Djangrang, Nimrod Bena (decembar 1996). „Tai National Park - Cote d'Ivoire, West Africa - Column”. UNESCO Courier. Arhivirano iz originala 08. 07. 2012. g. Pristupljeno 26. 2. 2008. 
  6. ^ French, Howard W. (24. 11. 1996). „Hunt for the Creature That Ebola Calls Home”. The New York Times. Pristupljeno 14. 3. 2008. 
  7. ^ DPN,1998; Reizebos et al. 1994
  8. ^ Thiollay 1985
  9. ^ „Taï National Park”. Arhivirano iz originala 10. 07. 2010. g. Pristupljeno 01. 09. 2018. 
  10. ^ Frost, Darrel R. (2015). „Amietophrynus taiensis (Rödel and Ernst, 2000)”. Amphibian Species of the World: an Online Reference. Version 6.0. American Museum of Natural History. Pristupljeno 25. 10. 2015. 
  11. ^ Frost, Darrel R. (2015). „Hyperolius nienokouensis Rödel, 1998”. Amphibian Species of the World: an Online Reference. Version 6.0. American Museum of Natural History. Pristupljeno 25. 10. 2015. 
  12. ^ Rödel, Mark-Oliver; Ernst, Raffael (2002). „A new Phrynobatrachus from the Upper Guinean rain forest, West Africa, including a description of a new reproductive mode for the genus”. Journal of Herpetology. 36 (4): 561—571. JSTOR 1565925. doi:10.2307/1565925. 
  13. ^ DPN 1998
  14. ^ DPN, 2002; Gartshore et al.1995

Literatura

uredi
  • McGraw, William Scott; Klaus Zuberbühler; Ronald Noë (2007). Monkeys of the Tai Forest: An African Primate Community. Cambridge University Press. str. 14–16. ISBN 978-0-521-81633-5. 
  • Ake Assi, L. & Pfeffer, P. (1975). Inventaire Flore et Faune du Parc National de Taï. Abidjan. BDPA/SEPN
  • Boesch, C. (1989). West African Oasis. WWF Report August/September, pp. 11–14.
  • Budelman, A. & Zander, P. (1990). Land-use by immigrant Baoule farmers in the Tai region, southwest Ivory Coast. Agroforestry Systems 11(2): 101-124.
  • Caspary, H-U.,Koné, I., Prouot, C. & De Pauw, M. (2001). La chasse et Lafilière Viande de Brousse dans l’Espace Taï, Côte D’Ivoire. *Tropenbos Côte d’Ivoire report.
  • Collin, G. & Boureïma, A. (2006). Rapport de Mission Suivi de l’Etat de la Conservation du Parc National de Taï en Côte d’Ivoire, Site de Patrimoine Mondial. IUCN & UNESCO, Switzerland & Paris.
  • Critical Ecosystems Partnership Fund (2000). Ecosystem Profile. Upper Guinean Forest Ecosystems of the Guinean Forest of West *African Biodiversity Hotspot. CI/ GEF/ Macarthur F’d’n/ WB/ Govt.of Japan. 47pp.
  • Direction des Parcs Nationaux et Réserves (1998). Plan d’Amenagement du Parc National deTaï 1998- 2007. Ministry of Waters and Forests.
  • Direction des Parcs Nationaux et Réserves (n.d.). Monographie des Parcs Nationaux et Reserves Naturelles de la Côte D’Ivoire.
  • (2002). Project Autonome pour la Conservation du Parc National de Taï.
  • Dosso, M.,Guillaumet, J. & Hadley, M. (1981). Taï Project: land use problems in a tropical rain forest. Ambio 10(2-3): 120-125.
  • FGU-Kronberg, (1979). Etat actual des Parcs Nationaux de la Comoé et de Taï. Tome 3. Parc National de Taï. Deutsche Gesellschaft für *Technische Zusammenarbeit (GTZ) GmbH., Abidjan. 155 pp.
  • Fishpool, L. & Evans, M. (eds) (2001). Important Bird Areas for Africa and Associated Islands. Priority Sites for Conservation. *Pisces Publications, Newbury / Birdlife Internat’l, Cambridge, U.K.
  • Gartshore, M., Taylor, P. & Francis, I. (1995). Forest Birds in Cote D’Ivoire. BirdLife International, Cambridge, U.K.
  • Girardin, O.,Koné, I. & Yao,T.(2000). Etat des recherches en cours dans le Parc National deTaï. Seminar Proceedings. Semperviva 9, *Centre Suisse des Recherches Scientifique, Abidjan. 199 pp.
  • Guillaumet, J., Couturier, G. & Dosso, H. (1984). Recherche et Aménagement en Milieu Forestier Tropical Humide: Le Projet Taï de Côte d'Ivoire. UNESCO, Paris.
  • Herbinger, I., Boesch, C., Tondossama, A. (2003). Côte d’Ivoire. In Kormos, R., Boesch, C., Bakarr, M.,Butynski, T. (eds.). West African Chimpanzees. Status Survey and Conservation Action Plan. IUCN, Gland, Switzerland and Cambridge, UK. pp. 99–109.
  • IUCN (2003). Report on the State of Conservation of Natural and Mixed Sites Inscribed on the World Heritage List. Gland, Switzerland
  • (2002). Report on the State of Conservation of Natural and Mixed Sites Inscribed on the World Heritage List. Gland, Switzerland.
  • (1985). Threatened natural areas, plants and animals of the world. Parks 10: 15-17.
  • (1982). Rapport de Mission UICN/WWF/PARCS CANADA - Côte d'Ivoire (Parc National de Taï). IUCN, Gland.
  • IUCN/WWF Project 3052. (1982a). Ivory Coast, Tropical Rainforest Campaign. WWF Yearbook 1983-1988. Gland, Switzerland
  • IUCN/WWF Project 3207. (1982b). Development Plan for Taï National Park. WWF Yearbook 1983-1988. Gland, Switzerland
  • Lauginie, F. (1975). Etude de Milieu Naturel et de l'Environnement Socio-economique du Parc National de Tai.
  • Marchesi, P., Marchesi, N., Fruth, B. and Boesch, C. 1995. Census and distribution of chimpanzees om Cote D'Ivoire. Primates, 36, 591-607.
  • Merz, G. & Steinhauer, B. (1984). Distribution and status of large mammals in Ivory Coast. 1. Introduction. Mammalia 48 (2): 207-226.
  • Poorter, L.,Jans, L.,Bongers, F. & van Rompaey, R. (1994). Spatial distribution of gaps along three catenas in the moist forest of Tai National Park, Ivory Coast. Journal of Tropical Ecology 10(3): 385-398.
  • Rahm, U. (1973). Propositions Pour la Création du Parc National Ivoirien de Taï. Morges, Switzerland: IUCN Occas. Paper No. 3.
  • Riezebos, E.,Vooren, A. & Guillaumet, J. (eds) (1994). Le Parc National de Taï, Côte-d'Ivoire. Vol.1: Synthese des Connaissances. Tropenbos Foundation, Wageningen, Netherlands. 323pp.
  • Thiollay, J. (1985). The birds of the Ivory Coast: status and distribution. Malimbus 7: 1-59.
  • UNESCO World Heritage Committee (2003). Report on the 27th Session of the Committee. Paris.
  • UNESCO/IUCN (2006). Rapport de Mission Suivi de l’Etat la Conservation du Parc National de Taï en Côte d’Ivoire, Site de Patrimoine Mondial. Paris. World Heritage Nomination submitted to UNESCO (1982).
  • WWF (2005). Conservation and development of Tai National Park. Project details. WWF Newsheet.

Spoljašnje veze

uredi
 
Nacionalni park Tai na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Национални_парк_Таи&oldid=26948335”