Neurastenija
Neurastenija je funkcionalni poremećaj, bez poznatog organskog uzroka, kod kojeg dominira opšta slabost, stanje „nervne iscrpljenosti”, nesanica, brzo umaranje, nervoza, nedostatak interesa, slaba koncentracija, pritisak u glavi, znojenje, tahikardija, zujanje u ušima i sl. U nekim zemljama termin neurastenija zamenjuje savremena klasifikacija neurotični poremećaji depresivnog tipa.[1]
| Neurastenija | |
|---|---|
| Klasifikacija i spoljašnji resursi | |
| Specijalnost | psihijatrija, psihologija, Psihoterapija |
| MKB-10 | F48.0 |
| MKB-9-CM | 300.5 |
| MeSH | D009440 |
Istorijat uredi
Ova neuroza izdvojena je kao samostalna bolest tek osamdesetih godina 19. veka. Prvi su je opisali 1869. godine američki lekari Berd i Van-Dasen, što je uslovilo njenu kasniju dijagnostiku u većim razemarama. Kako navodi profesor B. D. Karvasarski, u britanskoj armiji je za vreme Prvog svetskog rata postojao specijalni program obuke lekara nakon koga su sticali zvanje „eksperta za neurasteniju“.[2]
Uzrok uredi
Uzrok je nepoznat, mada se smatra da su predisponirajući faktori: genetička predispozicija i stres, a javlja se pretežno kod muškaraca uzrasta između 20 i 55 godina.[3]
Klinička slika uredi
Smatra se da je neurastenija najčešći oblik neuroza. Neurastenija se manifestuje nervnom slabošću sve do potpune iscrpljenosti. Kod neurastenije se aktiviraju potencijalna žarišta infekcija, pojavljuju se problemi sa holesterolom, čirom na želucu ili dvanaestopalačnom crevu. Ova bolest je svojevrsni katalizator koji otkriva somatsko oboljenje. Portret neurasteničara se uvek oslikava na isti način: radi se o eksplozivnom, razdražljivom karakteru, koji lako plane, koga izdaju nervi ili potpuno suprotno, o apatičnom čoveku, uvek spremnom da zaplače, koji oseća hronični umor i iscrpljenost. Interesantno je, međutim, sledeće: povećana razdražljivost i eksplozivnost neurasteničara nisu usmereni prema sebi, već isključivo prema onima koji ga okružuju. Takvog čoveka svi i sve razdražuje, on često postaje kapriciozan, te se lako razjari. Karakteristična je napetost, opšta slabost, brzo umaranje, nervoza, slaba koncentracija, poremećaji spavanja, nedostatak interesovanja, pritisak u glavi, osećaj bola koji se vezuje za različita mesta u telu, malaksalost, znojenje, tahikardija, zujanje u ušima i sl.[3]
Podtipovi uredi
Uz navedene opšte karakteristike mogu se javiti i sledeći simptomi koji odlikuju podtipove[3]:
- Cerebralna: glavobolje, nesanica, hronična iznurenost, anksioznost, zabrinutost, kontinuirani osećaj umora.
- Spinalna: bol u leđima, izmenjen senzibilitet u vidu paljenja, peckanja i osećaja jeze.
- Gastrointestinalna: mučnina, povraćanje, nadustost trbuha, smenjivanje opstipacija (zatvora) i proliva.
- Kardijalna: palpitacije (lupanje srca), oštar bol u grudima.
Lečenje uredi
Prva metoda lečenja je kognitivna bihevioristička terapija. Drugi je pristup uzimanje lekova (amitriptilin, efeksor, buspiron), često u obliku jednog od antidepresiva koji deluje na hemijske reakcije u mozgu. Medikamentozna terapija primenjuje se uz psihoterapiju, a nikako umesto nje.[3]
Neurastenija i pravoslavlje uredi
Pravoslavna vera takođe ima svoje poglede na ovu bolest. Ono što je karakteristika sagledavanja neurastenije je da to zapravo nije bolest, već stanje duha. Prema pisanju novina srpske patrijaršije, neurastenija predstavlja oblik bolesnog egoizma, odnosno gordosti, koja je greh. Ona je posledica nepoznavanja sebe, kao i nepoznavanje Isusa, koga karakterišu krotkost i smirenost. Na ovaj način je ovu bolest predstavio Jovan Kronštatski, a Amvrosije Optinski je negirao da se tu radi o bolesti, već je smatrao da je to izgovor za razdražljivi karakter. Prema njegovom pisanju, rešenje da se izbegne ovakav karakter je izbegavanje brzopletih, ishitrenih radnji. Sveštenik Aleksandar Jeljčaninov je takođe neurasteniju predstavio kao oblik greha i čak je pripisivao samom đavolu. Arhiepiskop Arsenije Čudovski je stanje neurastenije pripisivao ljudskoj zavisti i neblagonaklonom pogledu na druge ljude. Zbog svega ovoga, prema pisanju novina pravoslavne patrijaršije, najbolji lek za neurasteniju je izbor hrišćanskog puta. Neki od saveta koje daju su „nikada ne podizati glas“, nikada ne voditi uzaludne rasprave, krivca pronalaziti isključivo u sebi samom i posvetiti se molitvi.[2]
Izvori uredi
- ^ Ovaj članak ili njegov deo izvorno je preuzet iz Rečnika socijalnog rada Ivana Vidanovića uz odobrenje autora.
- ^ a b Novine srpske patrijaršije: „Pravoslavlje i neurastenija“ Arhivirano na sajtu Wayback Machine (15. oktobar 2009), Pristupljeno 15. 4. 2013.
- ^ a b v g Stetoskop. info: „Neurastenija“ Arhivirano na sajtu Wayback Machine (29. maj 2009); 23.11.2007.
 | Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja). |
