Nogaj

Nogaj ili Nogai (1235/1240-1299) poznat i kao Kara Nogaj (Crni Nogaj), bio je de facto vladar Zlatne horde, vladar Ukrajine, Oseta i Galicije-Volinije u periodu od 1266. do 1299. godine, a vladar Erdelja i dela Vlaške u periodu od 1241. do 1299. godine. Nogaj je jednom rečju bio vladar svih oblasti između Đerdapske klisure i Krima, a ruske državice sve do Urala bile su Nogajevi vazali. Godine 1275. on je uz pomoć ruskih knezova osvojio deo Velike Knežavine Litvanije. Bio je sin Tatara, unuk Terval-kana (Buval), a praunuk Džučija, najstarijeg sina Džingis-kana. Ime Nogaj na mongolskom jeziku znači pas.

Nogaj
Nogajev zastava
Lični podaci
Datum rođenja	1235./1240.
Mesto rođenja	Mongolsko carstvo
Datum smrti	1300.
Mesto smrti	Negde na reci Kagamlik (Kagamlik je utoka Dnjepra, Zlatna horda
Porodica
Supružnik	Alag, Eufrosina Paleologina
Potomstvo	Čaka od Bugarske
Roditelji	Tatar
Dinastija	Boridžigin
De facto vladar Zlatne horde
Period	(1266-1299)
Prethodnik	Berke-kan
Naslednik	Tohta-kan

Detinjstvo

Nogaj je posle očeve smrti nasledio sve njegove posede, koji su bili u veoma lošem stanju jer su se posle smrti Ogataj-kana 11. decembra 1241. godine Ugarska i Poljska oslobodile. Da situacija bude gora Batu-kan, vođa mongolske vojske, se povukao iz Evrope, a ostavio je samo 10.000 Mongola u Moldaviji i Rumuniji, kao pograničnu stražu. Nogaja je i pored toga podržavao njegov stric Berke-kan, koji ga je učinio moćnim i ambicioznim čovekom.

Prelazak u islam

Nogaj i Berke su oko 1250. godine zajedno otišli u Mamelučki sultanat, gde su 1262/1263. godine primili Islam. Nogaju je tom prilikom dato ime Isa Nogaj. Mamelučki sultan Bajbars je 1270/1271. godine čestitao Nogaju što je prešao u Islam.

Prvi rat protiv Poljske

Pokolj 48 Dominikanaca u crkvi Svetog Jakova u Sandomježu 2. februara 1260. godine

Pred kraj 1259. godine dva Tatarska generala — Burundaj i Berke su napali Poljsku, a Nogaj se, zajedno sa svojim saveznikom Talabugom našao u Burundajevom odredu. Oko 30.000 Tatara su 2. februara 1260. godine opljačkali grad Sandomjež i u katedrali Svetog Jakova pobili 48 Dominikanaca. Nakon spajanja Buraundajeve i Berkejeve vojske 12. februara, Tatari su opljčkali i Krakov, koji je branio poljski knez Boleslav V Stidljivi. U ovom pohodu poginulo je malo Tatara, ali mnogo poljskih vitezova.

Bitka na Tereku. Minijatura iz «vertogradskog istorijskog članka o istoku» Hetuma Patmiča. Rukopis sa početka XIV veka, Francuska

Rat protiv Ilkanata

Za razliku od svog oca Nogaj je podržavao Berkea u ratu protiv Hulagu kana, rođenog brata velikog kana mongolske imperije Mongke-kana. Hulagu je bio iznenađen ovim Nogajevim prelaskom, pa je poražen u bici na reci Terek 1262. godine. Nekoliko hiljda Mongola se udavilo u reci, a preživeli su se povukli.

Nogaj je 1266. godine napao Gruziju, ali ga je pod Tbilisijem porazio Hulaguv sin Abaka-kan, pa je bio primoran da sklopi mir, koje je trajao do smrti Abakinog naslednika Argun-kana 1291. godine.

Pohod protiv Vizantije

Godine 1265. Nogaj je prešao Dunav, gde nije zatekao nikakav otpor, jer su se sve vizantijske snage pred njim povukle. Opljačkao je Bugarsku, pa prešao u Trakiju. Vizantijski car Mihajlo VIII Paleolog je, 1266. godine, da bi spasio carstvo svoju kćer Efrosiniju Paleologinu udao za Nogaja.

Bugarska oko 1280. godine

Pobuna protiv Tatara u Bugarskoj

Oko 1275 u Bugarskoj je izbila pobuna protiv cara Konstantina I Asena, a vođa tog ustanka bio je Ivajlo. On je u nekoliko navrata porazio Tatare i čak 1277. godine ubio cara, ali tek 1278. godine je uspeo da osvoji Trnovo. Vizantijski kandidat za bugarski presto Jovan Asen III je početkom 1279. godine osvojio Trnovo. Ivajlo nije uspeo da ga osvoji, ali je porazio dve vojske koje su krenule u pomoć opsednutom Trnovu. Asen je na kraju pobegao iz Bugarske, a na bugarski presto je došao Kumanac Đorđe I Terter. Ivajlo je oko 1280. godine došao Silistru, pa iz nje otišao Nogaju tražeći pomoć, ali nešto kasnije Nogaju je došao i Asen. Nogaj je 1281. godine tokom jedne gozbe naredio Ivajlovo pogubljenje.

Poraz Tatara u prvom napadu na Srbiju, litografija Anastasa Jovanovića (1817—1899) iz 1852.

Prvi pohod na Srbiju

Godine 1282. Nogaj je poslao 4 000 Tatara u Carigrad, da iz grada potisnu pobunjenog tesalijskog vojvodu Jovana I Duku, ali Mihajlo je umro, a na vlast je došao njegov povodljiv sin Andronik II Paleolog, koji nije koristio Tatarsku vojsku za rat protiv Tesalije nego protiv Srbije, u koju su, predvođeni Mihailom Glavasom Tarhonijatom, prodrli do Lipljana, Prizrena i nabujalog Belog Drima, zbog toga nisu uspeli da prodru dublje u Srbiju. Deo tatarske vojske, predvođen Črnoglavom pokušao je na konjima da prepliva Beli Drim, ali nisu uspeli i podavili su se, dok je Črnoglava sa delom vojske uspeo da prepliva reku, ali su svi izginuli u sukobu sa srpskom vojskom. Črnoglavina glava na kolcu je poslata srpskom kralju Milutinu.

Invazija Ugarske

Godina 1284. ili 1285. Nogaj je zajedno sa Talabugom i Kumanima izvršio invaziju Ugarske. Tatari su se podelili u dve trupe. Prva trupa, predvođena Nogajem je napala Erdelj i opljačkala gradove Regin, Kronštat i Bistricu, dok je druga trupa predvođena Talabugom napala sever Ugarske, ali je bila usporena velikim snegovima sa Karpata i poražena kod Pešte, od strane ugarskog kralja Ladislava IV. Druga trupa je napadana iz zasede od strane Sekelja za vreme povlačenja i tako je poginulo mnogo Tatara, pa je rat završen tatarskom porazom.

Drugi rat protiv Poljske

Talabugin napad na Poljsku

Nogajev drugi pohod na Poljsku počeo je 1287. godine. Nogaj ga je vodio u savezu sa Talabugom, Volodimirom od Volinije, Mstislavom od Lucka i Levom od Galiča. U celoj njihovoj vojsci nalazilo se 30.000 ljudi. 7. decembra severni odred Tatara predvođen Talabugom je bio u blizini grada Volodimir, gde je Talabuga postavio kamp. Posle toga su sa mukom prešli reku Vislu kod Zavihosta, ali pošto sledeća reka na koju su naišli nije bila zamrznuta nisu mogli da prodru dublje u Poljsku. Posle nekog vremena krenuli su prema Sandomježu, koji nisu opsedali, ali su ostavili svoje rusinske jedinice pod gradom. Slabo snabdevene tatarske jedinice nisu ni pljačkale ni osvajale, a i nisu mogle osvojiti utvrđene gradove. Pokušali su da osvoje Lujsa Goru, ali su poraženi od strane poljskog kneza Leška II Crnog i njegovih 15 000 ljudi u bici kod Laguva. Leško je do nogu potukao Tatare, ali ih nije proterao sa svojih teritorija. Posle ovog poraza, 20. decembra ih je kod Kjelce napao krakovski vojvoda Vavel. Tada je Talabuga bio primoran da se povuče iz Poljske i u januaru 1288. godine nalazio se u povlačenju kod Lavova.

Nogajev napad na Poljsku

24. decembra južni tatarski odred pod vođstvom Nogaja, krenuo je na sever. Istog dana Tatari upadaju u Malopoljsku i opsedaju Krakov, u koji je nešto pre toga iz Sandomježa stigao Leško da priprema grad za odbranu. Pošto je grad bio dobro pripremljen za opsadu i zbog napada ugarskog kralja Ladislava, Nogaj napušta opsadu, pljačka sadašnje Malopoljsko vojvodstvo i čak stanovnike nagovara na pobune. Tom prilikom je opsednut je grad Stari Sonč, čiji je vođa branitelja bio Đorđe Sovarski. Taj grad je bio još bolje pripremljen za opsadu i imao je više branitelja. U međuvremenu Leško je raskinuo savez sa Ugarima i napao ih je, a u Poljskoj ga je zamenio Vladislav Niski, koji je Đorđu dao naredbu da skupi ugarske vojske u Poljskoj i porazi Tatare kod Starog Sonča. Posle tog teškog i potpunog poraza Tatari su opljačkali region Podhale, pa su razorili ugarski grad Podolinjec. Pred izlaz iz Košćeliske doline, kod Crnog Dunajeca Tatare su napali poljski gorštaci. Posle te bitke krenuli su u povlačenje i već krajem januara Nogaj se sa svojom vojskom nalazio u Galiciji. U toj ekspediciji Nogaj je zarobio oko 20.000 ljudi.

Osvajanje Bugarske

Đorđe Terter je po dolasku na vlast objavio rat Vizantiji, Nogajevoj saveznici. Posle poraza bugarskih saveznika 1282. godine Tatari predvođeni Nogajem su opustošili Bugarsku. Na kraju 1285. godine Đorđe je morao da da svog sina Teodora Svetoslava za taoca, a Teodorova sestra Helena je udata za Nogajevog sina Čaku. Godine 1292. Nogaj je ponovo napao Bugarsku. Pred njim je u Vizantiju pobegao Đorđe Terter, na vlast je došao Nogajev kandidat, sopotski vojvoda Smilec.

Drugi pohod na Srbiju i sklapanje mira

Srpski vladari Stefan Dragutin i njegov brat, kralj Srbije Stefan Uroš II Milutin su osvojili Braničevsku oblast od samostalnih bugarskih velikaša Drmana i Kudelina. Nakon toga je i tadašnji tatarski vazal i vidinski knez Šišman I pokrenuo napad na Srbiju. U napadu je poražen a srpska vojska mu je zauzela oblasti sve do Vidina. Nakon, sklopljen je mir i Šišman I postaje srpski vazal.

Proterivanje Drmana i Kudelina, koji su pred Srbima pobegli svom de jure suverenu tatarskom kanu Nogaju, kao i Šišmanovo priznavanje srpske vrhovne vlasti umesto tatarske, pokrenuli su Nogaja da se okrene zbivanjima na Balkanskom poluostrvu i utvrdi svoje pozicije na njemu. On je zbog toga pokrenuo veliku vojsku ka Srbiji sa ciljem da se razračuna sa Milutinom i njegovom ofanzivom. Kralj Srbije je bio svestan Nogajeve vojne nadmoći, zbog čega mu je u susret umesto vojske, uputio poslanike da pregovaraju o sklapanju mira. Nogaj je njegove poslanike primio i saglasio se sa njima o sklapanju mira kojim je priznato uz Milutinovo obećanje da su njegove akcije protiv bugarskih velikaša bile defanzivnog karaktera i da on ne planira da se proširuje na istok na račun drugih Nogajevih bugarskih vazala. Sam kan je sa svoje strane tražio od Milutina taoce koji će biti garant da će se Milutin pridržavati ugovorenih obaveza, što je kralj Srbije ispunio poslavši kanu svog sina Stefana Dečanskog i decu svojih viđenijih velikaša, tako da je 1292. godine između njih zaključen mirovni ugovor koji su ispoštovali obojica. Nogajevi motivi za sklapanje ovako povoljnog mira sa Srbijom u poziciji jasne vojne nadmoći nisu poznati, ali je najverovatnije da on sam nije bio preterano zainteresovan za Balkansko poluostrvo i širenje na njemu.

Rat protiv Tohte i posledice

Nogaj je uprkos svojoj moći i junaštvu lojalno služio kanove Zlatne horde. Godine 1287. Nogaj je svrgnuo Tuda-Mongkea, a na presto Zlatne horde je došao Talabuga, koga je Nogaj ubio 1291. godine. Pomogao je mladom Tohti da dođe na vlast jer je mislio da će i Tohta biti njegova marioneta, ali Tohta je postao veoma tvrdoglav i postao Nogajev rival. Nogaj je Tohtu porazio u jednoj bici i hteo je da krene za njim i prodre duboko u Zlatnu hordu, ali na Krimu su Đenovljani porazili i ubili Nogajevog unuka Agtjia, koji je prikupljao danak, pa je Nogaj morao oružje okrenuti protiv Đenove. U ovoj borbi Nogaj je opljačkao sve đenovljanske luke i osvojio ceo Krim.

Godine 1296. Smilec je iskoristio Nogajevo manje obraćanje pašnje prema Bugarskoj, zbog njegovog rata protiv Tohte i podigao pobunu protiv tatarske vlasti. Smilecov pokret je podržavala Srbija.

Pogibija

Godine 1299. veliki kan Mongola Temir Boridžigin je, kao Tohtin saveznik napao Nogaja, pobedio ga i ubio na reci Kagamliku. Do kanove pogibije došlo je zbog izdaje Rusa. Tohta je posle toga preuzeo većinu nogajevih poseda, a samo je u Bugarskoj kao car vladao Nogajev sin Čaka. Nogajeva žena Čini je sa svojim sinom Turijem posle ovoga pobegla u Ilkanat gde su bili počasni gosti vladara Ilkanata Gazana.

Posle Nogajeve pogibije Čaka je otišao uguši ustanak. Smilec se sa svojom porodicom odmah sklonio u Trnovo, koje je Čaka osvojio. Čaka je u stvari nastojao da dovede Teodora Svetislava na vlast.