Википедија

Oliver Kan

немачки фудбалер, наступао: 1987—2008

Oliver Rolf Kan (nem. Oliver Rolf Kahn; Karlsrue, 15. jun 1969)[2] bivši je nemački fudbalski golman. Karijeru je otpočeo u omladionskom timu Karlsruea 1975. godine. Dvanaest godina kasnije, Kan je debitovao za prvi tim. Godine 1994. prešao je u Bajern Minhen za 4,6 miliona nemačkih maraka, gde je igrao do kraja svoje karijere 2008. godine. Njegovo komandovanje na golu[3] i agresivni stil doprineli su da mu novinari nametnu nadimak Der Titan (Titan), a navijači nadimak Vol-Kahn-o (Vulkan).[4]

Oliver Kan
Oliver Kan 2004. godine
Lični podaci
Puno ime Oliver Rolf Kan[1]
Nadimak King Kan, Titan, Vulkan
Datum rođenja (1969-06-15)15. jun 1969. (54 god.)
Mesto rođenja Karlsrue, Zapadna Nemačka
Visina 1,88 m
Pozicija Golman
Juniorska karijera
1975—1987 Karlsrue
Seniorska karijera*
Godine Klub Nast. (Gol)
1987—1994
1994—2008		 Karlsrue
Bajern Minhen		 128
429		 0
0
Reprezentativna karijera**
1994—2006 Njemačka Nemačka 86 0
* Datum aktuelizovanja: 27. jun 2015.
** Datum aktuelizovanja: 27. jun 2015.

Kan je jedan od najuspešnijih nemačkih fudbalera u skorijoj istoriji. Osvojio je Bundesligu osam puta, šest puta je osvajao nemački kup, osvojio je UEFA kup 1996., a 2001. godine osvojio je Ligu šampiona i Interkontinentali kup. Njegovi nastupi doneli su mu četiri uzastopna izbora za najboljeg evropskog golmana, tri nagrade za najboljeg golmana sveta i dva trofeja za najboljeg fudbalera Nemačke. Na Svetskom prvenstvu 2002. Kan je postao prvi i jedini golman u istoriji turnira koji je osvojio Zlatnu loptu.

Od 1994. do 2006. godine Kan je bio deo nemačkog nacionalnog tima, u kojem je igrao kao starter nakon povlačenja Adreasa Kepkea. Na svetskom prvenstvu 2002. godine, njegov tim je stigao do finala. Iako je Nemačka više puta kritikovana zbog slabe partije, Kan je bio odlučujući faktor tima sve do finala, u kome je izgubila od Brazila, a Kan je napravio grešku kod prvog gola Brazila.[5] Proglašen je za najboljeg igrača turnira i primio Zlatnu loptu.

Klupska karijera uredi

Karlsrue uredi

Sa šest godina Kan se pridružio fudbalskom klubu Karlsrue za koji je njegov otac Rolf igrao od 1962. do 1965. godine.[3] Počeo je kao igrač, pre nego što je postao golman.[6] Kan je priključen prvom timu u sezoni 1987/88. Na početku je bio rezerva Aleksandru Famuli. Kan je debitovao 27. novembra 1987. u pobedi svog tima rezultatom 4-0 protiv Kelna. Međutim, bio je rezerva sve do 1990. godine, kada je Vinfrid Šefer odlučio da on bude starter umesto Farmule.[7] U narednim godinama, Kan je postao prvi golman tima. Smatran je za ključnog igrača i motivatora u timu Karlsruea, koji je stigao do polufinala UEFA kupa u sezoni 1993/94.[8] U osminifinala njegov tim je na domaćem terenu pobedio Valensiju rezultatom 7-0, nakon što je prvi meč izgubio rezultatom 3-1 na Mestalji.[9][10] Nemački novinari su utakmicu nazvali „Čudo na Vajldpark stadionu“.[11] Tim je u polufinalu izgubio od Austije iz Salcburga.[12][13]

Bajern Minhen uredi

 
Oliver Kan na treningu Bajern Minhena

Kanovi nastupi u dresu Karlsruea doveli su do toga da Bajern Minhen pokaže interesovanje za njegovo dovođenje.[14] Doveli su ga kao zamenu za Raimonda Aumana na početku sezone 1994/95, za tada rekordnu sumu za njegovo poziciju od 4,6 miliona maraka (2,385 evra)[7] i odmah je postao prvi golman ekipe. Iako je doživeo povredu ukrštenih ligamenata, koja ga je udaljila od terena skoro šest meseci, Kan je debitovao za reprezentaciju dva meseca nakon oporavka.[15] U Finalu kupa UEFA 1996. godine Bajern je pobedio Bordo rezultatom 3-1.[16] U sezoni 1996/97, Kan je osvojio svoju prvu titulu u Bundesligi sa Bajernom, Nemački kup[17] i bio je proglašen za najboljeg golmana Nemačke, drugi put u svojoj karijeri (prvi put 1994. godine).[traži se izvor]

Godine 1999. Bajern Minhen je stigao do finala Lige šampiona, u kome se sastao sa Mančeter Junajtedom na Kamp nou. Iako je igrač Bajerna Mario Basler doneo prednost svome timu u šestom minutu, dva gola Tedija Šeringema i Ole Gunar Solšera u zaustavnom periodu doneli su Mančesteru pobedu.[18] Iste godine, Međunarodni zavod za istoiju fudbala i statistiku proglasio ga je najboljim golmanom sveta.[19]

Kan je na utakmici protiv Hanze Rostok odigrane 3. marta 2001. godine zaradio isključenje nakon incidetna. Bajern je gubio rezultatom 2-3 u poslednjim minutima utakice, a Kan se prilikom kornera ušunjao u šesnaesterac, skočio i zakucao loptu u protivničku mrežu. Odmah je dobio crveni karton i bio isključen iz igre.[20] U Finalu Lige šmapiona 2001. godine potiv Valensije proglašen je za igrača utakmice.[21] Utakmica je završena rezultatom 1-1, a Kan je prilikom izvođenja penala odbranio tri i time doneo pobedu svom timu.[22][23] Primio je i UEFA nagradu za fer plej na ovom meču, nakon što je prišao razočaranom Santijagu Kanizarezu kako bi ga utešio.[24] Iste godine Bajern je osvojio Interkontinentalni kup na nacionalnom stadionu u Tokiju savladavši argentinski tim Boku Juniors.[23]

Povredne, lični problemi i nedostatak motivacije bili su razlog za drastičan pad forme Olivera Kana u sezoni 2002/03.[25][26] Sve je kulminiralo kada je Kan primio gol, nakon slabog šuta Roberta Karlosa protiv Real Madrida u prvom kolu, eliminacione runde Lige šampiona u sezoni 2003/04. zbog čega je njegov tim ispao iz takmičenja.[27] Dejli mejl ga je kritikovao zbog greške: „Još jednom je na velikom takmičenju Kanu presudio Brazilac, kao u finalu svetkog prvenstva 2002. godine. Samo što to ovog puta nije bio Rivaldo nakon čijeg šuta se Kan obrukao, već Roberto Karlos iz slobodnog udarca koji se pokazao katastofalnim za Bajern".[traži se izvor] Kan je sa Bajernom osvojio Bundesligu naredne sezone.

Godine 2006. pre utakmice sa Arminijom Bilefeld u Minhenu, Mihael Rensing je zagrevao Kana. Jedan od udaraca pogodio je Kana u oko, što je izazvalo otok i oštećenje vida, pa nije mogao da brani. Iako je branio Rensing Bajern je taj meč pobedio rezultatom 2-0.[28]

 
Kan na oproštajnoj utakmici 2. septembra 2008. godine

Kan je najavio da će ispoštovati svoj ugovor i odigrati sezonu 2007/08.[29] Sa 197 utakmica bez primljenog gola, Kan je najbolji u istoriji Bundeslige.[traži se izvor] Sa 38 godina, 2. septembra 2007. godine odigrao je 535. meč u Bundesligi i tako postao lider među golmanima po odigranim utakmicama.[traži se izvor] Kan je svoju poslednju utakmicu u evropskim takmičenjim odigrao u porazu svog tima od Zenita 4-0 u polufinalu UEFA kupa 1. maja 2008. godine.[30] Poslednju utakmicu u Bundesligi odigrao je protiv Herte 17. maja 2008. godine, a meč je završen rezultatom 4-1 u korist Bajerna.[traži se izvor]

Nakon dvadesetogodišnje karijere, od kojih je četrnaest odigrao za Bajern iz Minhena okončao je svoju karijeru 2. septembra 2008. godine u oproštajnom meču protiv Nemačke reprezentacije koji je završen rezultatom 1-1.[31] Njegov poslednji nastup za Bajern bio je 27. maja 2008. godine na Solt Lejk stadionu u Kolkati, u prijateljskom meču protiv Mohun Bagana iz Indije tokom Bajernove azijske turneje. Oko 120 hiljada ljudi gledalo je meč. Utakmica je završena rezultatom 0-3 u korist Bajerna, a Kana je zamenio Mihael Rensing u 55. minutu.[32]

Reprezentacija uredi

 
Kan i Oliver Birhof

Kan je prvi put pozvan u reprezentaciju Nemačke kao rezerva na svetskom prvenstvu 1994. godine,[33] međutim debitovao je tek 23. juna 1995. u pobedi Nemačke protiv Švajcarske 2-1,[34] samo dva meseca nakon što se oporavio od povrede ukršentih ligamenata.[15] Zajedno sa Oliverom Rekom, Kan je bio rezervni golman tima koji je osvojio Evropsko prvensto 1996. godine u Engleskoj.[35][36] Svetsko prvensto 1998. godine održano u Francuskoj proveo je sedeći na klupi za rezerve, i tako je bilo sve dok Andreas Kepke nije objavio da se povlači iz reprezentacije na kraju turnira. Njegovim odlaskom Kan je postao prvi golman reprezentacije.[37] Dve godine kasnije na evropskom prvenstvu 2000. godine na kome su Nemci branili titulu prvaka, ispali su u grupnoj fazi,[38] Kan je postao kapiten tima, preuzevši kapitensku traku od napadača Olivera Birhofa.[39]

Kan je imao jednu od najgorih partija u reprezentativnoj karijeri protiv Engleske u Minhenu 2001. godine. Nemačka je bila favorit, pošto je prethodno savladala Englesku rezultatom 0-1 na Vembliju.[40] Međutim, Engleska je razbila Nemačku u Minhenu rezultatom 1-5, a Majkl Oven je postigao het-trik.[41] Uprkos porazu, Nemačka je uspela da se kvalifikuje na Svetsko prvenstvo, nakon što je u baražu bila bolja od Ukrajine, a Kan je ostao prvi izbor za predstojeće Svetsko prvenstvo.[42][43] Te godine, Kan je od strane Međunarodnog zavoda za itoriju fudbala i statistiku proglašen najboljim golmanom sveta, drugi put u svojoj karijeri.[44]

Uprkos malim očekivanjima na svetskom prvenstvu 2002. godine.[45] Nemačka je uspela da dođe do finala. Tokom celog prvenstva Kan je primio samo 3 gola, od čega je 2 primio u samom finalu.[46] Igrajući sa istegnutim ligamentima domalog prsta desne ruke, Kan je primio prvi gol, tako što je ispustio Rivaldov šut do napadača Ronalda u 67. minutu utakmice. Kada se utakmica završila, a Brazil postao šampion sveta, stajao je sam razočaran na gol liniji.[47] Međutim, nikada nije svoju grešku pravdao povredom.[48]

"Nema utehe... Bila je to jedina greška koju sam napravio u sedam utakmica, a kažnjeni smo brutalno"

— Oliver Kan nakon poraza u finalu Svetskog prvenstva 2002. godine[5]
 
Kan na treningu reprezentacije 2004. godine

Proglašen je za najboljeg golmana turnira i postao je prvi golman u istoriji koji je dobio Zlatnu loptu, nagradu za najboljeg fudbalera turnira.[49] Takođe, postao je prvi nemački golman, koji nije primio gol na pet utakmica na svetskom prvenstvu.[50] Kan je zadržao mesto prvog golmana i na evropskom prvenstu 2004. godine,[51] ali je Nemačka ponovo bila eliminisana u grupnoj fazi takmičenja. Nakon turnira Kan je kapitensku traku predao Mihaelu Balaku.[52]

Novi selektor Nemačke Jirgen Klinsman, koji je zamenio Rudija Felera, usvojio je princip rotacije i menjao svoje golmane, Kana i Jensa Lemana, koji je tada branio za Arsenal, kako bi povećao konkurenciju između njih.[53] Dana 7. aprila 2006. godine nakon dve godine borbe za mesto prvog golmana, Klinsman je objavio da će Leman biti prvi golman na Svetskom prvenstu 2006. godine.[54] Kan je odlučio da ostane u timu kao rezervni golman i konkurencija Lemanu. Uprkos velikoj borbi za poziciju prvog golmana pre samog turnira, Kan je otvoreno prihvatio Klinsmanovu odluku da bude rezerva. Kan i Leman su se zagrlili i rukovali, a Kan je pružio podršku svom kolegi pre izvođenja penala u četvrtfinalnom meču protiv Argentine.[55] Na konferenciji za medije posle utakmice, Kan je javno hvalio Lemana zbog dva penala koja je odbranio.[56]

Nakon što je Italija eliminisala Nemačku u polufinalu, Kan je dobio priliku da brani u utakmici za treće mesto protiv Portugalije, koji je Nemačka dobila rezultatom 3-1. Na ovom kako će se ispostaviti njegovom poslednjem meču u reprezentativnoj karijeri, Kan je bio kapiten, pošto Mihael Balak nije igrao zbog povrede.[57] Iako ga je svojom partijom zasenio Bastijan Švajnštajger, Kan je odigrao na visokom nivou i imao je nekoliko dobrih odbrana.[58] Kan je odbranio udarac portugalskog napadača Paulete, nakon što je prošao njegovu odbranu, a kasnije je obranio udarac Deka koji je uputio unutar kaznenog porstora.[59] Nakon meča Kan je objavio da će se povući iz reprezentacije.[57] Tokom svoje reprezentativne karijere, Kan je ubeležio 86 nastupa, od kojih je na 49 bio kapiten tima.[60] Nikada nije osvoijo zlato na Svetskom prvenstu, ali je bio drugi 2002. i treći 2006. godine.[21][61]

Televizijska karijera uredi

Nakon Evropksog prvenstva 2008. godine pridružio se sportskoj redakciji ZDF televizije kao stručni konsultant na utakmicama reprezentacije Nemačke.[62] Godine 2009. bio je deo žirija u emisiji Centralne kineske televizije, koja je imala za cilj da pronađe najboljeg mladog golmana u Kini.[63] Godine 2011. otpočeo je pregovore sa televizijskim kanalom Sat.1, kako bi isti format bio prikazan na Nemačkoj televiziji pod imenom „Nikad ne odustaj – Kanov princip“, u kojoj bi pobednik osvojio ugovor i šansu da igra u klubu iz Bundeslige.[64]

Privatan život uredi

Kan je rođen u Karlsrueu. Delom je letonskog porekla,[65] njegova baba i njegov otac rođeni su u Lijepaji.[66] Ima starijeg brata Aksela, koji je igrao u drugoj ligi za Karlsrue.[67]

Godine 2009. Šalke mu je ponudio mesto trenera, ali je tu ponudu odbio.[68] Dve godine kasnije, u aprilu 2011. godine Nemački sud je kaznio Kana sa 125 hiljada evra, zbog neplaćanja poreza, jer nije prijavio kupovinu skupocene odeće u vrednosti od 6 hiljada evra koju je kupio u Dubaiju.[69]

Kan podržava Ligu Minhena u uličnom fudbalu Bunt kickt gut,[70] koja se smatra pionirskim projektom organizacije uličnog fubala u Nemačkoj, i Evropskim modelom, interkulturalnog razumevanja, obrazovnih vrednosti i prevencija zavisnosti.[71] Pod pokroviteljstvom je Sepp-Herberger fondacije koja promoviše fudbal u školama, klubovima i zatvorima[72] i Udruženja Džastin Roskola čiji je cilj zaštita mladih od nasilja, alkohola i droge.[73]

Trenersku licencu dobio je 2010. godine,[64] nakon što je studirao ekonomiju na Univerzitetu u Hagenu gde je dobio zvanje Master, poslovne administracije.

Vidi još uredi

Godine 1999. Kan je oženio Simon, sa kojom ima dva deteta: Katarina-Mariju (rođenu 28. decembra 1998.) i Davida (rođenog 7. marta 2003).[74] Par je prekinuo svoju vezu u septembru 2003. godine, a nakon toga od 2003. do 2008. godine Kan je bio u vezi sa Verenom Kert, koja je bila veoma medijski proraćena. Kan i Simon su se na kratko pomirili 2009. godine, pre nego što su se i zvanično razveli iste godine.

Dana 8. jula 2011. godine Kan je u Minhenu oženio devojku Svenju. Par ima sina Džulijana (rođenog 1. februara 2011. godine).[75]

Reputacija uredi

Kan je širom Sveta cenjen zbog svoje izdržljivosti koju je pokazao u prevazilaženju stresa i pritiska tokom karijere.[76]

Tokom Svetskog prvenstva 2002. u Japanu i Južnoj Koreji, Kan je stekao reputaciju i u Aziji.[77] Učestvovao je u nekoliko televizijskih reklama.[78] Godine 2008. njegova voštana figura otkrivena je u berlinskom ogranku muzeja Madam Tiso.[79] Kan je predmet pesme Olli Kahn nemačke pop grupe Die Prinzen.[80]

Zbog svoje silne pojave i uticaja koji je imao na odbranu tokom svoje profesionalne karijere, Kan je dobio nadimak „Titan“.[81]

Statistika uredi

Klubovi uredi

Nastupi u klubovima Liga Kup Međunarodna takmičenja Ukupno
Sezona Klub Liga Nastupa Golova Nastupa Golova Nastupa Golova Nastupa Golova
Nemačka Liga Kup Nemačke Evropa Ukupno
1987/88 FK Karlsrue Bundesliga[82] 2 0 0 0 – 2 0
1988/89 2 0 0 0 – 2 0
1989/90 0 0 0 0 – 0 0
1990/91 22 0 0 0 – 22 0
1991/92 37 0 2 0 – 39 0
1992/93 34 0 5 0 – 39 0
1993/94 31 0 3 0 10 0 44 0
1994/95 Bajern Minhen 23 0 21 0 5 0 30 0
1995/96 32 0 2 0 12 0 46 0
1996/97 32 0 4 0 2 0 38 0
1997/98 34 0 8 0 8 0 50 0
1998/99 30 0 8 0 13 0 51 0
1999/00 27 0 5 0 13 0 45 0
2000/01 32 0 4 0 16 0 52 0
2001/02 32 0 5 0 14 0 51 0
2002/03 33 0 6 0 6 0 45 0
2003/04 33 0 5 0 8 0 46 0
2004/05 32 0 7 0 10 0 49 0
2005/06 31 0 6 0 7 0 44 0
2006/07 32 0 2 0 9 0 44 0
2007/08 26 0 7 0 9 0 42 0
Ukupno Nemačka 557 0 81 0 142 0 780 0
Ukupno u karijeri 557 0 81 0 142 0 780 0

1 Uključujući i Nemački Super kup[83]

Reprezentacija uredi

Reprezentacija Nemačke[83]
Godina Nastupa Golova
1994 0 0
1995 2 0
1996 3 0
1997 3 0
1998 7 0
1999 6 0
2000 10 0
2001 10 0
2002 15 0
2003 9 0
2004 11 0
2005 7 0
2006 3 0
Ukupno 86 0

Uspesi uredi

Karlsrue
  • Oberliga Baden-Württemberg: 1989/90
  • Verbandsliga Nordbaden: 1988/89
Bajern Minhen

Izvor:

Reprezentacija

Izvor:[19]

Individualne nagrade uredi

Izvor: [84]

Reference uredi

  1. ^ „FIFA World Cup Germany 2006 – List of Players” (PDF). Fédération Internationale de Football Association (FIFA). str. 12. Arhivirano iz originala (PDF) 3. 3. 2016. g. Pristupljeno 26. 7. 2013. 
  2. ^ Rollin, Jack. „Kahn's article on Encyclopædia Britannica Online”. Encyclopædia Britannica, Inc. Pristupljeno 15. 6. 2011. 
  3. ^ a b Lawrence, Amy (30. 6. 2002). „'Gorilla' with 1,000 arms”. The Guardian. Arhivirano iz originala 5. 7. 2014. g. Pristupljeno 20. 6. 2014. 
  4. ^ „Many new challenges ahead”. DFB.de. 2. 9. 2008. Arhivirano iz originala 5. 7. 2014. g. Pristupljeno 20. 6. 2014. 
  5. ^ a b „Agony of 'world's best goalkeeper'”. CNN. Turner Broadcasting System, Inc. 30. 7. 2002. Arhivirano iz originala 9. 10. 2012. g. Pristupljeno 11. 5. 2011. 
  6. ^ „Werdegang Oliver Kahn” [Career of Oliver Kahn] (na jeziku: nemačkom). Oliver Kahn official website. Arhivirano iz originala 18. 6. 2010. g. Pristupljeno 24. 4. 2011. 
  7. ^ a b Becker, Sven (31. 8. 2007). „Kahn strahlte ungeheure Dominanz aus”. Bundesliga.de (na jeziku: nemačkom). Bundesliga. Arhivirano iz originala 17. 7. 2013. g. Pristupljeno 16. 7. 2013. 
  8. ^ Gieselmann, Dirk. „Uefa-Cup-Historie – Die Geburt des Euro-Eddy”. Spiegel Online (na jeziku: nemačkom). Spiegel-Verlag. Arhivirano iz originala 29. 3. 2009. g. Pristupljeno 27. 4. 2011. 
  9. ^ „El Valencia, muy superior al Karlsruhe, debió sentenciar” (PDF). ABC (na jeziku: španskom). 21. 10. 1993. Pristupljeno 29. 8. 2014. 
  10. ^ Ortego, Enrique (3. 11. 1993). „7–0: El Valencia escribe la página más dramática de su historia europea” (PDF). ABC (na jeziku: španskom). Pristupljeno 29. 8. 2014. 
  11. ^ „Karlsruher SC – Steckbrief” (na jeziku: nemačkom). WeltFussball.de. Arhivirano iz originala 2. 9. 2008. g. Pristupljeno 27. 4. 2011. 
  12. ^ „Karlsruhe pay dearly for draw”. New Straits Times. Google News Archive. 31. 3. 1994. Pristupljeno 29. 8. 2014. 
  13. ^ „Austria qualifies for first UEFA final”. The Hour. Google News Archive. Associated Press. 13. 4. 1994. Pristupljeno 29. 8. 2014. 
  14. ^ „Oliver Kahn – world cup 2010”. ESPN Soccernet. ESPN Inc. Arhivirano iz originala 26. 10. 2012. g. Pristupljeno 27. 4. 2011. 
  15. ^ a b „King Kahn says Auf Wiedersehen”. FIFA.com. Fédération Internationale de Football Association. Arhivirano iz originala 22. 5. 2010. g. Pristupljeno 27. 4. 2011. 
  16. ^ „1995/96: Klinsmann sparks Bayern triumph”. UEFA's Official Site. UEFA Europa League. Arhivirano iz originala 12. 2. 2010. g. Pristupljeno 28. 4. 2011. 
  17. ^ „Ligapokal 1997 Spielplan” (na jeziku: nemačkom). WeltFussball.de. Arhivirano iz originala 1. 9. 2011. g. Pristupljeno 28. 4. 2011. 
  18. ^ „1998/99: Solskjaer trifft Bayern ins Mark”. UEFA's Official Site (na jeziku: nemačkom). UEFA Champions League. Arhivirano iz originala 25. 5. 2010. g. Pristupljeno 28. 4. 2011. 
  19. ^ a b „Erfolge und Titel” (na jeziku: nemačkom). Oliver Kahn official website. Arhivirano iz originala 19. 6. 2010. g. Pristupljeno 18. 5. 2011. 
  20. ^ „Spiele von Oliver Kahn 2000/2001” (na jeziku: nemačkom). Arhivirano iz originala 8. 11. 2004. g. Pristupljeno 11. 11. 2007. 
  21. ^ a b „Colossus Kahn brings bittersweet career to an end”. ESPN FC. Hamburg: ESPN.com. Reuters. 15. 5. 2008. Arhivirano iz originala 22. 3. 2014. g. Pristupljeno 28. 4. 2011. 
  22. ^ „Bayern wins Champions League on penalties”. CNN Sports Illustrated. Time Inc. Reuters. Arhivirano iz originala 9. 6. 2001. g. Pristupljeno 11. 11. 2007. 
  23. ^ a b „Shutout specialists lift Bayern to glory”. FIFA.com. Fédération Internationale de Football Association. Arhivirano iz originala 20. 2. 2008. g. Pristupljeno 1. 5. 2011. 
  24. ^ „Team of 2001: Goalkeepers”. Champions' League Official Site. UEFA. 10. 12. 2001. Arhivirano iz originala 8. 1. 2012. g. Pristupljeno 18. 5. 2011. 
  25. ^ „Was hinter uns passiert, interessiert uns nicht” [What happens behind us, we don't care]. Spiegel Online (na jeziku: nemačkom). Spiegel-Verlag. 7. 1. 2003. Arhivirano iz originala 24. 10. 2012. g. Pristupljeno 5. 5. 2011. 
  26. ^ „Oliver Kahn: Mindermotivation passé”. Frankfurter Allgemeine (na jeziku: nemačkom). Frankfurter Allgemeine GmbH. 7. 1. 2003. Arhivirano iz originala 18. 10. 2012. g. Pristupljeno 5. 5. 2011. 
  27. ^ „Kahn's blunder gifts Madrid a draw”. CNN. Munich: Time Warner Company. 24. 2. 2004. Arhivirano iz originala 8. 4. 2006. g. Pristupljeno 5. 5. 2011. 
  28. ^ „Quirky Injuries”. goalkeepersaredifferent.com. Arhivirano iz originala 5. 2. 2003. g. Pristupljeno 11. 11. 2007. 
  29. ^ „Kahn legt sich fest: 2008 ist Schluss” (na jeziku: nemačkom). 11 Freunde. 7. 1. 2007. Arhivirano iz originala 10. 8. 2007. g. Pristupljeno 11. 11. 2007. 
  30. ^ Traemann, Kai (2. 9. 2007). „Kahn: "Ich bin froh, dass alles vorbei ist!"”. Bild (na jeziku: nemačkom). Hamburg: Axel Springer AG. DPA. Arhivirano iz originala 4. 10. 2012. g. Pristupljeno 5. 5. 2011. 
  31. ^ „Oliver Kahn bids farewell to football”. Der Spiegel. Spiegel Online. 3. 3. 2008. Arhivirano iz originala 7. 9. 2008. g. Pristupljeno 8. 5. 2011. 
  32. ^ „Modern great Kahn bids adieu in Kolkata”. FC Bayern Munich Website. 27. 5. 2008. Arhivirano iz originala 30. 5. 2008. g. Pristupljeno 24. 7. 2008. 
  33. ^ „Squad profiles: Oliver Kahn”. BBC's Official Site. BBC. 8. 4. 2002. Arhivirano iz originala 15. 8. 2002. g. Pristupljeno 11. 5. 2011. 
  34. ^ „Players Info Kahn”. German Football Association. Pristupljeno 26. 6. 2009. 
  35. ^ „Golden Goal für die Ewigkeit”. ARD (na jeziku: nemačkom). 12. 4. 2008. Arhivirano iz originala 16. 10. 2009. g. Pristupljeno 10. 5. 2009. 
  36. ^ „Players Info Kahn”. German Football Association. Arhivirano iz originala 16. 10. 2012. g. Pristupljeno 26. 6. 2009. 
  37. ^ „Kahn's Champions League nightmare”. BBC's Official Site. BBC. 26. 5. 2009. Arhivirano iz originala 27. 5. 2009. g. Pristupljeno 11. 5. 2011. 
  38. ^ „Portugal team of the decade 2000-2010”. Goal.com. Arhivirano iz originala 23. 7. 2009. g. Pristupljeno 11. 5. 2011. 
  39. ^ „Ballack und Lahm: Konstellation wie Bierhoff/Kahn” [Ballack and Lahm: Constellation as Bierhoff/Kahn]. Kölnische Rundschau (na jeziku: nemačkom). Frankfurt am Main. 1. 9. 2010. Arhivirano iz originala 29. 9. 2011. g. Pristupljeno 11. 5. 2011. 
  40. ^ „Double farewell: Keegan resigns after England defeat at Wembley”. CNN Sports Illustrated. 8. 10. 2000. Arhivirano iz originala 12. 5. 2001. g. Pristupljeno 23. 6. 2011. 
  41. ^ „Awesome England thrash Germany”. BBC Sport. BBC. 1. 9. 2001. Arhivirano iz originala 5. 9. 2002. g. Pristupljeno 3. 11. 2009. 
  42. ^ „Ballack's moment of glory”. FIFA. Fédération Internationale de Football Association. 14. 11. 2001. Arhivirano iz originala 1. 8. 2009. g. Pristupljeno 11. 5. 2010. 
  43. ^ „Colossus Kahn brings bittersweet career to an end”. FIFA. Fédération Internationale de Football Association. 15. 5. 2008. Arhivirano iz originala 22. 3. 2014. g. Pristupljeno 11. 5. 2011. 
  44. ^ Kramer, Jörg (6. 7. 2009). „Die Vermessung der Fußballwelt”. Der Spiegel (na jeziku: nemačkom). Spiegel Online. Arhivirano iz originala 26. 10. 2012. g. Pristupljeno 11. 5. 2011. 
  45. ^ „Brazil crowned world champions”. BBC Sport. BBC. 30. 6. 2002. Arhivirano iz originala 26. 10. 2012. g. Pristupljeno 11. 5. 2011. 
  46. ^ Ubha, Ravi (10. 8. 2010). „Brazil leads the early favorites for the 2010 World Cup”. ESPN FC. BBC Sport. Arhivirano iz originala 16. 12. 2002. g. Pristupljeno 11. 5. 2011. 
  47. ^ Powel, Jeff (1. 7. 2002). „An epic tale of two heroes as the drum beats again for the beautiful game”. Mail Online. London: Daily Mail. Arhivirano iz originala 20. 9. 2011. g. Pristupljeno 12. 5. 2011. 
  48. ^ McNulty, Phil (1. 7. 2002). „Kahn shoulders the blame”. BBC Sport. Yokohama: BBC. Arhivirano iz originala 3. 8. 2002. g. Pristupljeno 12. 5. 2011. 
  49. ^ „Kahn wins Golden Ball award”. BBC Sport. 2. 7. 2002. Arhivirano iz originala 15. 10. 2002. g. Pristupljeno 3. 11. 2009. 
  50. ^ „FIFA World Cup - complete stats: clean sheets - 2002”. ESPN World cup 2010. ESPN. Arhivirano iz originala 26. 10. 2012. g. Pristupljeno 23. 6. 2011. 
  51. ^ „Das Losglück hat uns verlassen” [The luck of the draw has left us]. Frankfurter Allgemeine Zeitung (na jeziku: nemačkom). Frankfurter Allgemeine Zeitung GmbH. 1. 12. 2003. Arhivirano iz originala 18. 10. 2012. g. Pristupljeno 23. 6. 2011. 
  52. ^ Brown, Oliver (20. 11. 2009). „Michael Ballack: Germany star player at World Cup 2010”. The Daily Telegraph. London: Telegraph Media Group Limited. Arhivirano iz originala 25. 11. 2011. g. Pristupljeno 11. 5. 2011. 
  53. ^ Palmer, Martin (7. 11. 2004). „Stop the Kahn-Lehmann feud, says Bayern boss”. The Guardian; The Observer. London. Arhivirano iz originala 21. 12. 2013. g. Pristupljeno 12. 5. 2011. 
  54. ^ „Lehmann ist die neue Nummer eins”. Sport ARD (na jeziku: nemačkom). ARD. dpa/sid. 7. 4. 2006. Pristupljeno 12. 5. 2011. 
  55. ^ Walker, Michael (1. 7. 2006). „Lehmann's penalty heroics send Germany into raptures”. The Guardian. Berlin: Guardian News and Media Limited. Arhivirano iz originala 13. 6. 2008. g. Pristupljeno 12. 5. 2011. 
  56. ^ Whelan, Barry (28. 7. 2006). „Kahn praises Lehmann but stills feels frustration”. Monsters and Critics. WotR Ltd. dpa. Arhivirano iz originala 22. 7. 2012. g. Pristupljeno 12. 5. 2011. 
  57. ^ a b „Germany keeper Kahn quits international football”. ESPN FC. Stuttgart: ESPN. Reuters. 8. 7. 2006. Arhivirano iz originala 26. 10. 2012. g. Pristupljeno 12. 5. 2011. 
  58. ^ Glindmeier, Mike (8. 7. 2006). „Deutschland feiert den dritten Platz”. Der Spiegel (na jeziku: nemačkom). Stuttgart: Spiegel Online. Arhivirano iz originala 9. 5. 2007. g. Pristupljeno 12. 5. 2011. 
  59. ^ „Germany 3–1 Portugal”. BBC Sport. 8. 7. 2006. Arhivirano iz originala 6. 7. 2006. g. Pristupljeno 3. 11. 2009. 
  60. ^ „Oliver Kahn - Sein Leben” [Oliver Kahn - His life]. TZ Online (na jeziku: nemačkom). 12. 4. 2008. Arhivirano iz originala 22. 7. 2011. g. Pristupljeno 10. 5. 2009. 
  61. ^ „Germany is third”. Spiegel Online. 7. 9. 2006. Arhivirano iz originala 18. 7. 2007. g. Pristupljeno 16. 6. 2011. 
  62. ^ „Oliver Kahn wird der neue Klopp beim ZDF”. Die Welt (na jeziku: nemačkom). Axel Springer AG. 24. 4. 2008. Arhivirano iz originala 11. 5. 2008. g. Pristupljeno 15. 5. 2011. 
  63. ^ „Oliver Kahn to launch reality TV show in China”. China Daily (na jeziku: nemačkom). 18. 7. 2009. Arhivirano iz originala 21. 6. 2009. g. Pristupljeno 15. 5. 2011. 
  64. ^ a b Levitz, David (21. 8. 2011). „Former Germany captain to launch reality show”. Deutsche Welle. Arhivirano iz originala 12. 10. 2012. g. Pristupljeno 21. 8. 2011. 
  65. ^ „Kahn hat lettische Wurzeln” (na jeziku: nemačkom). UEFA. 18. 6. 2004. Arhivirano iz originala 17. 7. 2011. g. Pristupljeno 22. 2. 2011. 
  66. ^ „Der Viertel-Lette”. Süddeutsche Zeitung (na jeziku: nemačkom). 18. 6. 2004. Arhivirano iz originala 12. 9. 2012. g. Pristupljeno 15. 5. 2011. 
  67. ^ Osang, Alexander (5. 6. 2002). „Wer kann mir noch was sagen?” [Who can tell me something?]. Spiegel Online (na jeziku: nemačkom). Spiegel-Verlag. Arhivirano iz originala 24. 10. 2012. g. Pristupljeno 15. 5. 2011. 
  68. ^ „Oliver Kahn sieht seine Zukunft nicht auf Schalke” [Oliver Kahn does not see his future at Schalke]. DerWesten (na jeziku: nemačkom). WAZ NewMedia GmbH & Co. 11. 3. 2009. Arhivirano iz originala 8. 11. 2010. g. Pristupljeno 15. 5. 2011. 
  69. ^ „Oliver Kahn fined €125,000 for tax evasion”. The Local. 21. 4. 2011. Arhivirano iz originala 24. 4. 2011. g. Pristupljeno 14. 5. 2011. 
  70. ^ „Oliver Kahn mit Laureus-Preis geehrt”. Die Welt (na jeziku: nemačkom). Axel Springer AG. 10. 11. 2010. Arhivirano iz originala 21. 10. 2012. g. Pristupljeno 15. 5. 2011. 
  71. ^ „Historie”. Bunt kickt gut (na jeziku: nemačkom). Bunt kickt gut's Official Site. Arhivirano iz originala 30. 5. 2011. g. Pristupljeno 15. 5. 2011. 
  72. ^ „Oliver Kahn gibt in JVA Iserlohn den Anstoß für neues Leben”. Foundation Sepp Herberger's Official Site (na jeziku: nemačkom). German Football Association. 13. 4. 2011. Arhivirano iz originala 1. 5. 2011. g. Pristupljeno 15. 5. 2011. 
  73. ^ „Justin Rockola Soforthilfe” [Justin Rockola emergency]. Oliver Kahn official website (na jeziku: nemačkom). Arhivirano iz originala 25. 3. 2012. g. Pristupljeno 15. 5. 2011. 
  74. ^ „Oliver und Simone Kahn: Scheidung” (na jeziku: nemačkom). Gala.de. 18. 8. 2009. Arhivirano iz originala 22. 7. 2011. g. Pristupljeno 15. 5. 2011. 
  75. ^ „Oliver Kahn soll zum dritten Mal Vater geworden sein” [Oliver Kahn will become father for the third time]. Die Welt (na jeziku: nemačkom). Axel Springer AG. 6. 2. 2011. Arhivirano iz originala 7. 2. 2011. g. Pristupljeno 15. 5. 2011. 
  76. ^ „German Information Centre Pretoria”. German Government. Arhivirano iz originala 6. 10. 2011. g. Pristupljeno 23. 6. 2011. 
  77. ^ „Gesucht: Chinas Titan”. Süddeutsche Zeitung (na jeziku: nemačkom). Süddeutsche Zeitung GmbH. 9. 12. 2008. Arhivirano iz originala 5. 7. 2011. g. Pristupljeno 15. 5. 2011. 
  78. ^ „Kahn wirbt für dubiose japanische Kreditgesellschaft”. Der Spiegel (na jeziku: nemačkom). Spiegel-Verlag. 21. 6. 2004. Arhivirano iz originala 23. 6. 2004. g. Pristupljeno 15. 5. 2011. 
  79. ^ „Oliver Kahn's wax figure at Berlin's Madam Tussaud's Museum”. Madam Tussaud's Berlin Official Site (na jeziku: nemačkom). Merlin Entertainments Group. 18. 7. 2009. Arhivirano iz originala 18. 7. 2008. g. Pristupljeno 15. 5. 2011. 
  80. ^ „Olli Kahn”. Amazon.com. Pristupljeno 24. 7. 2008. 
  81. ^ „Der Titan sagt Servus” (na jeziku: nemačkom). Vanity Fair. 13. 7. 2007. Arhivirano iz originala 10. 12. 2007. g. Pristupljeno 11. 11. 2007. 
  82. ^ „Kahn, Oliver” (na jeziku: nemačkom). kicker. Arhivirano iz originala 19. 7. 2010. g. Pristupljeno 5. 5. 2014. 
  83. ^ a b „Oliver Kahn”. FIFA.com. Fédération Internationale de Football Association. Arhivirano iz originala 20. 12. 2011. g. Pristupljeno 25. 6. 2011. 
  84. ^ „Keepers Profiles: Oliver Kahn”. Goalkeeping Museum. 24 Hour Trading Ltd. Arhivirano iz originala 12. 6. 2011. g. Pristupljeno 9. 6. 2011. 
  85. ^ „FORMER RESULTS”. IFFHS.de. Arhivirano iz originala 15. 06. 2018. g. Pristupljeno 23. 1. 2015. 
  86. ^ „Ronaldo completes unprecedented treble, Hamm retains”. FIFA.com. Arhivirano iz originala 23. 01. 2015. g. Pristupljeno 21. 1. 2015. 

Spoljašnje veze uredi

 
Oliver Kan na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Оливер_Кан&oldid=26959858”