Уколико сте тражили чланак о португалском фудбалеру, погледајте чланак Кристијано Роналдо.

Роналдо Луис Назарио де Лима (порт. Ronaldo Luís Nazário de Lima; 18. септембар 1976),[2] познатији као Роналдо, бразилски је бизнисмен, власник фудбалског клуба Ваљадолид и бивши фудбалер, за кога се сматра да је један од најбољих нападача свих времена.[3][4][5][6] У Португалу је познат под надимком „Феномено“;[7] освојио је велики број индивидуалних награда, од чега три пута награду ФИФА фудбалер године и двапут Златну лопту.

Роналдо
051119SMcC0014.jpg
Роналдо 2019. године
Лични подаци
Пуно име Роналдо Луис Назарио де Лима
Рођење (1976-09-18)18. септембар 1976.(45 год.)
Рио де Жанеиро, Бразил
Држављанство  Бразил
Висина 1,83 м
Позиција Нападач
Јуниорска каријера
1990—1991 Социјал Ремос клуб
1991—1993 Сао Кристовао[1]
Сениорска каријера*
Године Клуб Наст. (Гол)
1993—1994 Крузеиро 14 (12)
1994—1996 ПСВ Ајндховен 46 (42)
1996—1997 Барселона 37 (34)
1997—2002 Интер 68 (49)
2002—2007 Реал Мадрид 127 (83)
2007—2008 Милан 20 (9)
2009—2011 Коринтијанс 31 (18)
Укупно 343 (247)
Репрезентативна каријера
1993 Бразил до 17 7 (5)
1996 Бразил до 23 8 (6)
1994—2011 Бразил 98 (62)

Каријеру је почео у Крузеиру, након чега је прешао у ПСВ Ајндховен 1994, а 1996. прешао је у Барселону, у рекордном трансферу за то вријеме, а исте године, са 20 година, добио је награду ФИФА фудбалер године, поставши тако најмлађи добитник награде. Године 1997, прешао је у Интер, за рекордан трансфер, поставши тако први фудбалер након Дијега Арманда Марадоне, који је оборио свјетски трансфер рекорд двапут. Са само 21 годином, добио је златну лопту, поставши тако најмлађи добитник награде. Са 23 године, постигао је преко 200 голова у каријери, за клубове и репрезентацију, али након великог броја повреда кољена, био је готово неактиван три године. Године 2002, прешао је у Реал Мадрид, са којим је освојио титулу првака Шпаније, након чега је 2007. прешао у Милан, гдје је провео двије сезоне. Године 2009, прешао је у Коринтијанс, гдје је остао до 2011, након чега је завршио каријеру.

За репрезентацију Бразила, одиграо је 98 утакмица а постигао је 62 гола и налази се на трећем мјесту вјечне листе стријелаца репрезентације, иза Пелеа и Нејмара. Са 17 година, био је најмлађи члан репрезентације Бразила која је освојила Свјетско првенство 1994, а на првенству 1998, добио је златну лопту, за најбољег играча првенства, након што је предводио Бразил до финала, а неколико сати прије финала, повриједио се, због чега је играо слабије. Освојио је првенство 2002, на којем је добио златну копачку, за најбољег стријелца. На првенству 2006, постигао је 15 гол на Свјетским првенствима, чиме је поставио нови рекорд, оборивши рекорд Герда Милера са 14 голова. Такође, двапут је освојио Копа Америку — 1997, када је проглашен за играча првенства и 1999. када је добио награду за најбољег стријелца.

Током играчке каријере, био је један од највреднијих тржишних спортиста. Прве копачке Nike Mercurial — R9, посвећене су Роналду 1998. Нашао се на листи ФИФА 100, што је листа од 125 највећих живих фудбалера по избору Пелеа, а уврштен је у фудбалску кућу славних Бразила, кућу славних Интера и кућу славних Реал Мадрида. Године 2020, нашао се на списку најбољих 11 фудбалера свих времена, по избору часописа France Football. Након завршетка фудбалске каријере, наставио је да ради као амбасадор добре воље Уједињених нација, што је позиција на коју је постављен 2000. Био је амбасадор Свјетског првенства 2014, које је одржано у Бразилу, а у септембру 2018. постао је већински власник фудбалског клуба Ваљадолид, након што је купио 51% акција.

ДјетињствоУреди

Роналдо Луис Назарио де Лима, Рођен је 18. септембра 1976. у Рио де Жанеиру, као треће дијете Нелиа Назариа де Лима и Соние дос Сантос Барата.[8][9] Има старијег брата, Нелиа Назариа млађег и сестру.[9][10] Родитељи су му се разишли када је имао 11 година, а брзо након тога напустио је школу, да би се посветио фудбалској каријери.[11] Играо је на улицама Бенто Рибеира, градској четврти Рио де Жанеира. Његова мајка је касније изјавила: „увијек сам га налазила на улици како игра лопте са друговима када је требало да буде у школи. Знала сам, изгубила сам борбу.“[11] Са 12 година придружио се локалном футсал клубу — Сосијал Рамос, гдје је играо у омладинској лиги; постигао је 166 голова у једној сезони, а на само једној утакмици постигао је 11 голова од укупно 12 колико је његов клуб постигао.[9][11] Касније, изјавио је да ће футсал увијек бити његова прва љубав и да му је много помогао у развоју вјештина.[12][13][14] Бивши бразилски фудбалер и тренер Сао Кристоваа — Жаирзињо, примијетио га је и довео у клуб, гдје је играо за млади тим и показао велики таленат.[15] Са 13 година, потписао је уговор са агентима Реиналдом Питом и Александреом Мартинсом, а Пита је касније изјавио: „одмах смо видјели да би он могао да буде другачији од већине других фудбалера.“[11] Жаизрињо је схватио да ће бити велики таленат и препоручио га је свом бившем клубу — Крузеиру.[16]

Клупска каријераУреди

КрузеироУреди

"Први пут сам га видио да игра у Крузеиру. Био је још клинац. Била је то утакмица на којој је постигао пет голова. Од тог тренутка па надаље, показао је да је прави феномен.“

Бразилски фудбалер Кафу, о Роналду када је имао 17 година.[17]

Кад је почињао професионалну каријеру, требало је да оде на пробу у Фламенго, клуб за који је тада навијао, али није имао новца за аутобуску карту и одбили су га, након чега му је Жаирзињо помогао да пређе у Крузеиро.[11][18] Са 16 година, 25. маја 1993, одиграо је прву утакмицу у каријери, против Калденсеа, у првенству државе Минас Жераис.[19] Пажњу јавности привукао је када је на утакмици против Бахие, 7. новембра 1993, постигао пет голова.[20]

За Крузеиро, постигао је 44 гола на 47 утакмица и предводио је клуб до освајања првог трофеја у Купу Бразила 1993. и до титуле у првенству Минас Жераис 1994.[21]

ПСВ АјндховенУреди

Са само 17 година, изабран је у тим репрезентације Бразила за Свјетско првенство 1994, али није играо ниједну утакмицу. Ромарио, који је играо за ПСВ Ајндховен у периоду од 1988. до 1993, препоручио му је да пређе у клуб, а након првенства, потписао је уговор са тимом.[22] У првој сезони у Холандији, постигао је 30 голова.[23] Након што је постигао хет трик против Бајер Леверкузена у Купу УЕФА 1994/95, нападач Леверкузена и освајач Свјетског првенства са репрезентацијом ЊемачкеРуди Велер, изјавио је послије утакмице: „никад у животу нисам видио да осамнаестогодишњак игра на овај начин.“[22] Његови дриблинзи са средине терена привукли су пажњу многих, а неколико година касније, тренер Барселоне и бивши фудбалер — Луис Енрике, изјавио је: „гледао сам га на телевизији док је играо за ПСВ и мислио сам 'вау'. Онда је дошао у Барселону. Он је најневјероватнији фудбалер кога сам икад гледао. Радио је ствари које нисам видио никада раније. Сада гледамо Месија како дрибла шесторицу, али тада нисмо могли то да видимо. Роналдо је био звијер.“[24]

Ник Милер, новинар часописа The Guardian, написао је: „Упечатљиво код Роналда те прве године у ПСВ-у је колико изгледа потпун, чак и као мршави тинејџер. Све што би га могло дефинисати — муњевити темпо, сјајни корак назад, невјероватни утисак да је бржи са лоптом него без ње, чак и изузетна снага горњег дијела тијела — било је ту.“[22] Новинар Роб Смит, написао је: „на толико много начина, Роналдо је био први PlayStation фудбалер. Његов корак назад био је облик хипнозе, а његов трик са потписом еластико, могао је сигурно да дође са рачунарског екрана.“[25] Његова друга сезона у ПСВ-у била је обиљежена повредама кољена, због чега је пропустио велики број утакмица, али је постигао 19 голова на 21 утакмици.[22] Освојио је Куп Холандије 1996, а био је најбољи стријелац Ередивизије 1995.[23] У клубу је провео двије сезоне и постигао је 54 гола на 58 утакмица.[26]

БарселонаУреди

 
Роналдо у дресу Барселоне, у финалу Купа побједника купова 1997. против Париз Сен Жермена.

Током времена проведеног у ПСВ-у, привукао је пажњу Интера и Барселоне, а Барселона је платила објештећење од 19,5 милиона, чиме је поставио нови свјетски рекорд,[26] оборивши рекорд Марадоне од пет милиона.[27] Током сезоне 1996/97, постигао је 47 голова на 49 утакмица у свим такмичењима, а голове је прослављео раширених руку, попут статуе Христа Спаситеља, која стоји изнад његовог родног града — Рио де Жанеира.[26] Предводио је Барселону до освајања Купа побједника купова у сезони 1996/97, постигавши побједоносни гол у финалу против Париз Сен Жермена из пенала. Такође, исте сезоне, освојио је Куп краља и Суперкуп Шпаније.[28] Сезону је завршио као најбољи стријелац Ла лиге, са постигнутих 34 гола на 37 утакмица, захваљујући чему је освојио и златну копачку, за најбољег стријелца у европским лигама.[29] До сезоне 2008/09, када је Дијего Форлан дао 32 гола, био је последњи играч који је постигао 30 голова у једној сезони Ла лиге.[29]

Роналдо је у Барселони био на врхунцу, а велики број од 47 голова, постигао је тако што је прво обишао голмана а затим дао гол.[26] Његов саиграч из прве сезоне у клубу — Оскар Гарсија, изјавио је: „Тада је био сав од влакана и мишића. Био је савршен физички примјерак. Таква невјероватна снага усклађена са његовим техничким вјештинама могла је да га учини незаустављивим.“[30] Фудбалер Атлетико Мадрида, који је те сезоне играо против Роналда три пута, а Роналдо је постигао осам голова — Квинтон Фортун, изјавио је: „Видио сам га након краја меча и то је било најближе што сам пришао Роналду те вечери. Као дијете желио сам да будем Пеле. Купио сам све књиге, све видео записе и проучавао сам како би могло бити најбоље. Кренуо сам тим путем. Тада сам упознао Роналда. Неки играчи су били техничари, неки брзи, неки јаки, неки паметни... Роналдо је био све то. Био је звијер; било је неправедно према свима осталима.“[30] Жозе Мурињо, који је тада радио у Барселони као преводилац, изјавио је да је Роналдо најбољи играч кога је икад видио у животу,[31] а 2014. означио га је као најбољег фудбалера у ери послије Марадоне.[32]

„Физички је био савршен и изгледао је као мистично биће. Волим Месија, играо сам доста пута са Кристијаном Роналдом и дивим му се. Нејмар је невјероватан, Роналдињо је био изузетан, али ако ставите све њих заједно, можда добијете оно што је Роналдо био те сезоне.“

Квинтон Фортун о Роналду у сезони 1996/97.[30]

Један од његових најбољих голова у Барселони, био је против Компостеле, 11. октобра 1996.[26] Примио је лопту на својој половини, избјегао старт противничког играча покретом назад, након чега је претрчао другог играча и упутио се према голу, гдје је дриблинзима прошао двојицу одбрамбених играча и постигао гол.[26] Камера је тада снимила тренера Барселоне — Бобија Робсона, који је устао са клупе и ухватио се за главу, као знак да не може да вјерује шта је Роналдо урадио.[26] Снимак гола је касније користила компанија Nike у својој реклами, у којој је глас говорио: „замисли да тражиш од Бога да будеш најбољи фудбалер на свијету и он те послуша.“[26] Дан након утакмице, на насловној страни шпанског часописа AS писало је: „Пеле се вратио.“[26] У хет трику против Валенсије, трећи гол је постигао тако што се ослободио двојице противничких играча, а затим шутирао, након чега су навијачи Барселоне махали бијелим марамицама у знак дивљења за сјајан наступ.[33] Због начина на који је пролазио поред противничких играча, бивши нападач Реал Мадрида — Хорхе Валдано, изјавио је: „он није човјек, он је крдо“.[25] Новинар часописа Sports Illustrated — Сид Лов, написао је: „те сезоне, Роналдо је био незаустављив. Био је витак и моћан, вјешт, брз и смртоносан. Био је смијешно добар.“[34] На крају сезоне 1996, са само 20 година, добио је награду ФИФА фудбалер године, поставши тако најмлађи добитник награде.[26]

ИнтерУреди

1997–99: Рекордан трансфер и Златна лоптаУреди

 
Роналдо на филмском фестивалу у Кану 1999.

Потписао је са Барселоном уговор на једну сезону, након чега је дошло до проблема у преговорима за продужетак уговора.[26] Из Барселоне су мислили да су договорили дугорочни уговор, до 2006, а предсједник клуба — Жозеп Луис Нуњез, изјавио је: „наш је доживотно.“[26] Ипак, следећег дана, када је требало да се преговори заврше, договор је пропао, а Нуњез је изјавио: „све је готово, Роналдо иде.“[26] У изјави за ESPN, Роналдо је изјавио: „искуство је било сјајно и склопио сам договор да продужим уговор мјесец дана прије краја сезоне, али недељу дана касније адвокат и предсједник Барселоне сложили су се да је уговор абсурдан.“[35] На љето 1997, прешао је у Интер за 27 милиона, поставивши свјетски рекорд по други пут, поставши тако први фудбалер након Марадоне који је двапут оборио рекорд.[25][26]

Усвојио је италијански стил фудбала и у првој сезони, постигао је 25 голова и добио је награду за фудбалера године у Серији А.[36] Биљежио је велики број асистенција, био је први избор за извођење једанаестераца, изводио је и постизао голове из слободних удараца, а на половини сезоне 1997, освојио је награду за ФИФА фудбалера године по други пут и Златну лопту по први пут.[37] Током периода проведеног у Интеру, постигао је неколико голова против градског ривала — Милана, у дербију дела Мадонина. Он и нападач ФјорентинеГабријел Батистута, сматрани су најбољим нападачима у Италији и њихови дуели су посматрани са великом пажњом.[38] Код прославе голова, саиграчи су му честитали тако што би клекнули на земљу и претварали се да му гланцају патике.[39] У финалу купа УЕФА 1998, постигао је гол против Лација тако што је претрчао одбрану и изашао један на један са голманом — Луком Маркеђанијем, кога је преварио кренувши лијево па десно, након чега је Маркеђани пао, а Роналдо постигао гол.[40] Његов тадашњи саиграч из Интера — Јури Ђоркаеф, изјавио је: „Роналдо је био феномен. Доказао је да је испред свих осталих те сезоне.“[40] Након Свјетског првенства 1998, гдје је проглашен за најбољег играча првенства, сматран је за најбољег нападача на свијету.“[25][41] При крају сезоне 1998/99, именован је за капитена Интера.[42]

1999–2002: Проблеми са повредамаУреди

„Повреде кољена које је задобио у Интеру, одузеле су му експлозивност која га је учинила најбољим младим фудбалером свих времена, футуристичка фузија брзине, снаге и вјештине. То не треба да омаловажи његове успјехе у другом дијелу каријере, када је постигао осам голова на само једном Свјетском првенству — 2002. и постао први Роналдо који је добио овације на Олд Трафорду, у Лиги шампиона 2003, али у сјећању су нам почетне године, које одраслим мушкарцима стављају маглу на очи.“

—Роб Смит, новинар часописа, The Guardian.[25]

Након проведене двије сезоне у Интеру, фудбалер Милана — Паоло Малдини, означио је њега и Марадону као двојицу најбољих фудбалера против којих је икад играо, изјавивши: „Роналдо је током прве двије године у Интеру био Феномен.“[43] Интер је имао велике амбиције прије почетка сезоне 1999/2000, са Роналдом, Робертом Бађом и Кристијаном Вијеријем.[44] Ипак, 21. новембра 1999, током утакмице против Лечеа, увио је кољено и морао је да напусти утакмицу.[45] Медицински прегледи потврдили су да мора да оперише кољено.[45] Током првог повратка на терен, 12. априла 2000, играо је само шест минута током прве утакмице финала Купа Италије против Лација, након чега му је пукло кољено.[46][47][48] Након што је пао на земљу држећи се за кољено, пришао му је фудбалер Лација — Дијего Симеоне, да му помогне, а док је излазио са терена, аплаудирали су му навијачи оба тима.[49] Роналдов физиотерапеут — Нилтон Петроне, изјавио је да му је кољено буквално експлодирало и назвао је то најгором фудбалском повредом коју је икад видио.“[50]

Због повреде, пропустио је већи дио сезоне 1999/2000, цијелу сезону 2000/01. и дио сезоне 2001/02.[51] Због тога што Роналдо није играо, Хавијер Занети је преузео капитенску траку, али је она враћена Роналду када се вратио на терен, крајем 2001.[52] Након двије операције и процеса опоравка, играо је на Свјетском првенству 2002, гдје је помогао Бразилу да освоји пету титулу првака свијета. Крајем године, освојио је награду ФИФА фудбалер године по трећи пут, а затим је прешао у Реал Мадрид.[37] Надимак Il Fenomeno, који је постао његов најпознатији надимак, дали су му италијански медији док је играо за Интер.[11][25] Његов саиграч из Интера — Јури Ђоркаеф, изјавио је: „када је он тренирао, практично смо се заустављали како би га гледали. Био је невјероватан.“[53] Прије повреде у новембру 1999, постигао је 42 гола на 58 утакмица у Серији А, која је оцијењена као једна од најтежих за постизање голова, са добром одбрамбеном стратегијом и најбољим одбрамбеним фудбалерима на свијету.[54][55] У Интеру је провео пет година, одиграо је 99 утакмица и постигао је 59 голова.[37] Због партија у клубу, посебно у прве двије године, прије повреде, био је један од прве четворице фудбалера који су увршћени у кућу славних Интера 2018, уз Валтера Зенгу, Хавијера Занетија и Лотара Матеуса.[56][57]

Реал МадридУреди

2002–2005: Златна лопта и шпанска лигаУреди

 
Роналдо у дресу Реал Мадрида, са којим је освојио титулу првака Шпаније.

Након што је потписао за Реал Мадрид 2002, за 46 милиона евра, продаја његових дресова оборила је рекорд већ првог дана.[58] По доласку у Реал, постао је члан тима који је касније назван Галактикоси, а чинили су га још Зинедин Зидан, Луис Фиго, Дејвид Бекам и Роберто Карлос.[59] Због повреде, није играо до октобра 2002;[60] дебитовао је против Алавеса и постигао је два гола, од чега први гол 61 секунду након што је ушао у игру у другом полувремену, а на крају утакмице, добио је велике овације навијача.[60] Прву сезону завршио је са 23 постигнута гола, а са клубом, освојио је титулу првака Шпаније.[61] Такође, освојио је Интерконтинентални куп 2002, као и Суперкуп Шпаније 2003, постигавши гол у оба финала.[61]

У другој утакмици четвртфинала Лиге шампиона, на гостовању против Манчестер јунајтеда, постигао је хет трик, захваљујући чему је Реал избацио Манчестер и пласирао се у полуфинале.[62] Изашао је из игре у 80 минуту и добио је овације од стране навијача оба клуба.[62] Касније, изјавио је да то остаје за њега веома лијеп и посебан тренутак.[63] У првој утакмици полуфинала, постигао је гол у побједи 2:1 против Јувентуса, али, због повреде, није играо у реваншу и Реал је испао.[64]

 
Роналдо у дресу Реал Мадрида, код ударца на гол.

У првом дијелу сезоне 2003/04, Реал је био на путу да освоји три трофеја. У другом дијелу, Роналдо се повриједио, а Реал је испао у четвртфиналу Лиге шампиона од Монака, изгубио је у финалу Купа краља од Сарагосе након продужетака, док је у лиги завршио на четвртом мјесту, са десет пораза.[65][66] Током друге сезоне у клубу, постигао је један од најбржих голова у историји клуба, када је постигао гол након 15 секунди на утакмици против Атлетико Мадрида, 3. децембра 2003.[67] Три дана касније, помогао је Реалу да оствари прву побједу над Барслоном након скоро 20 година, постигавши гол у побједи од 2:1.[64] Сезону је завршио као први стријелац лиге, са 25 голова.[29]

2005–2007: Последње двије сезонеУреди

„Он [Роналдо] је био више талентован [него Кристијано Роналдо] и да је водио рачуна о себи, као што то Португалац ради, његова издања била би још невјероватнија.“

Фабио Капело о проблемима Роналда са килажом у Реалу.[68]

У последње двије сезоне у Реалу, пропустио је велики број утакмица због повреде, а након доласка Руда ван Нистелроја 2006, додатно је изгубио мјесто у тиму.[69] Када је говорио 2017. о проблемима Роналда са тежином и недостатком форме, тадашњи тренер Реал Мадрида — Фабио Капело, изјавио је: „најтежи играч са којим сам излазио на крај био је најбољи кога сам тренирао: Роналдо, il Fenomeno.[70] За четири и по сезоне у клубу, постигао је 104 гола, поставши тако пети страни играч у Реал Мадриду који је постигао преко 100 голова, након Алфреда ди Стефана, Ференца Пушкаша, Уга Санчеза и Ивана Заморана.[71] Иако су повреде кољена узеле његову експлозивност прије доласка у клуб, именован је међу 11 најбољих страних играча у Реал Мадриду свих времена.[46][72]

Иако је прошао врхунац 1990-их, и даље је био битан у тиму Реала, Зидан је изјавио: „без оклијевања, Роналдо је најбољи са којим или против којег сам икада играо. Радио је тако лагано са лоптом. Сваког дана кад сам тренирао са њим, гледао сам нешто другачије, нешто ново, нешто прелијепо.“[73] Мајкл Овен, који је дошао у Реал Мадрид 2004. рекао је да никада није добио шансу да игра са Роналдом када је био на врхунцу, изјавивши: „имао је апсолутно жестоку брзину и снагу, очаравајућу брзину стопала, био је једноставно измаглица, био је толико брз. Чак и на тренингу, показао је више него довољно да ме убиједи у то да бих волио да сам играо са њим док је био на врхунцу.“[74] Иако су били саиграчи само шест мјесеци, Ван Нистерлој је изјавио: „Роналдо је био најбољи природни играч са којим сам икада играо. Његова урођена способност била је изнад свега што сам икад видио.“[75][76]

МиланУреди

 
Роналдов дрес док је био у Интеру (лијево) и дрес док је био у Милану (десно), у музеју Сан Сиро.

На дан 18. јануара 2007, прешао је у Милан, за 8,05 милиона евра.[77] Приликом одласка из Реала, гдје је био први стријелац тима у све четири сезоне, захвалио је свима, осим Капелу, изјавивши: „хтио бих да захвалим навијачима који су ме подржавали све вријеме и хвала свим саиграчима које сам имао овдје и свим тренерима, осим једног.“[78] Капело, који га је одстранио из тима због проблема са килажом, изјавио је: „желим му сву срећу у раду на томе због чега је био сјајан играч.“[78] На дан 25. јануара, полетио је авионом из Мадрида до Милана,а на клупском сајту је писало да је Роналдо дошао на љекарске прегледе, док је одржан састанак челника како би се завршили детаљи трансфера.[79] Дан касније, прошао је љекарске прегледе у тренинг комплексу Миланело, а 30. јануара, завршен је трансфер.[80] Узео је дрес са бројем 99, а дебитовао је 11. фебруара 2007, у побједи 2:1 против Ливорна, када је ушао са клупе у 60 минуту умјесто Рикарда Оливеире; створио је три шансе, од чега је Марко Амелија одбранио ударац у финишу.[81] На наредној утакмици, против Сијене, 17. фебруара, постигао је два гола и једну асистенцију,у побједи од 4:3.[82] У првој сезони у клубу, постигао је седам голова на 14 утакмица.[45]

 
Роналдо (шести са лијеве стране), прославља освајање лиге шампиона 2007, иако није имао право да игра.

Након преласка у Милан, придружио се малом броју играча који су играли и за Интер и за Милан, као и малом броју који је дао гол за оба клуба у Дербију дела Мадонина, поред Ђузепеа Меаце, Златана Ибрахимовића, Енрика Кандијанија и Алда Чевенинија.[83] Такође, један је од неколико играча који су играли за Реал Мадрид и Барселону, али никад није прешао директно из једног ривалског клуба у други. У другој сезони у Милану, играо је само нешто мало преко 300 минута, због проблема са килажом и повредама.[84] Једини голови које је постигао у сезони 2007/08, поред гола против Лечеа на припремама, била су два гола у побједи 5:2 против Наполија.[85] То је био такође први пут да су заједно играли сва тројица бразилских нападача, Кака, Алешандре Пато и Роналдо, који су формирали трио у нападу познат као Ка—Ра—По.[86]

Упркос великом успјеху током каријере, никад није освојио Лигу шампиона као фудбалер.[87] Године 2019, часопис FourFourTwo, назвао га је најбољим фудбалером који никад није освојио такмичење;[88] Године 2020, Sky Sports, именовао га је као другог најбољег фудбалера који никада није освојио Куп и Лигу шампиона, након Дијега Арманда Марадоне.[89] Роналдо је изјавио: „ живим фудбал са страшћу која ми не да мира што нисам освојио Лигу шампиона, то је трофеј који би сви вољели да освоје.“[90] Године 2011, Пол Вилсон из часописа The Guardian, написао је: „ "Роналдо није имао срећу у тајмингу за избор клуба. Од тада нема сумње да би у својој најбољој форми, ушао у било који клуб на свијету.“[69] Током сезоне 2006/07, иако је Милан освојио титулу, Роналдо је играо за Реал Мадрид у првом дијелу сезоне и није имао право наступа за Милан.[91][92] Најближе што је био освајању Лиге шампиона било је 2003, када је Реал изгубио од Јувентуса у полуфиналу.[93]

На дан 13. фебруара 2008, доживио је неколико повреда кољена на мечу против Ливорна, због којих је одведен у болницу и морао је да заврши сезону.[94] Клуб је потврдио послије меча да је сломио чашицу на лијевом кољену, што је било трећи случај такве повреде, коју је претрпио двапут током периода у Интеру — 1999. и 2000.[95] Његов саиграч — Кларенс Седорф, изјавио је: „срце је престало да ми куца јер је то било као да гледам повреду коју је добио играјући за Интер против Лација 2000. Његова реакција била је иста.“[96] Силвио Берлускони је изјавио за италијански RAI TV: „уплашио се за каријеру. Звао сам га прошле вечери и рекао му да вјерује у себе. Он има огроман физички потенцијал.“[95] На крају сезоне, истекао му је уговор са Миланом, који није продужен.[97][98]

КоринтијансУреди

2009–2010: Паулиста и Куп БразилаУреди

 
Роналдо на представљању у Коринтијансу 2009, са предсједником Бразила — Лулом.

Тренирао је са Фламенгом док се опорављао од операције кољена, а борд директора клуба изјавио је да су му отворена врата ако хоће да се придружи тиму.[99][100] Ипак, 9. децембра, потписао је једногодишњи уговор са Коринтијансом.[101] Одлука да изабере Коринтијанс испред Фламенга изазвала је велико занимање медија, јер је Роналдо више пута изјавио да је навијач Фламенга.[97] Спортски часопис из Рио де Жанеира — Lance!, назвао је Роналда феноменалним издајником, а поједини навијачи, палили су његове дресове у близини сједишта Фламенга.[101] Роналдо је рекао да је играње за Коринтијанс било једина отворена опција за њега, изјавивши: „савршено разумијем. Ја сам фан Фламенга. Али тренирао сам са Фламенгом четири мјесеца и нисам добио никакву понуду. Коринтијанс је дао понуду која ће ми омогућити да наставим каријеру.“[101]

Прву утакмицу за Коринтијанс одиграо је 4. марта 2009, против Итумбијаре, у оквиру Купа Бразила; ушао је са клупе умјесто Хорхеа Енрикеа.[102] Први гол за клуб, постигао је 8. марта 2009, у оквиру првенства Паулиста, на утакмици против Палмеираса.[103] Након што је постигао осам голова на девет утакмица, почели су у јавности позиви да се врати у репрезентацију Бразила; скоро 70% читалаца часописа O Globo, гласало је у анкети да би требало да се врати, а предсједник Бразила — Лула, позвао је на његово хитно враћање.[104] Постигао је два гола у побједи од 3:1 против Сантоса, у првој утакмици финала државног првенства, док је идол Сантоса — Пеле, посматрао утакмицу са трибина. Други гол постигао је са удаљености од 30 јарди, што је изазвало транс навијача Коринтијанса.[104] Помогао је Коринтијансу да освоји првенство Паулиста, са 10 голова на 14 утакмица.[105]

У финалу Купа Бразила, Коринтијанс је побиједио Интернасионал 4:2 укупним резултатом у двије утакмице и освојио је Куп по трећи пут и пласирао се у Копа Либертадорес 2010.[106][107] Након што је због повреде паузирао, вратио се на терен 20. септембра, на утакмици против Гоиаса, а недељу дана касније, постигао је гол против Сао Паула. Првенство Бразила завршио је са 12 голова на 20 утакмица.[108]

2011: Крај каријереУреди

 
Роналдо поздравља навијаче у Лондону, мјесец након завршетка каријере.

У фебруару 2010. продужио је уговор са тимом, до краја 2011. изјавивши да ће тада завршити каријеру.[109][110] Коментаришући његов проблем са тежином, након објаве, новинар часописа The Guardian — Брајан Хомвуд, изјавио је: „Нажалост, Роналдова славна личност сада је више неријешена него његове вјештине на терену. Група Coldplay, премијер Израела — Шимон Перес и глумац Хју Џекмен, сви су посјетили Сао Пауло како би се сликали са дебељушкастом звијездом.“[111]

У фебруару 2011, након што је Коринтијанс испао у Копа Либертадоресу, од колумбијског тима Депортес Толима, објавио је да завршава фудбалску каријеру, која је трајала 18 година.[112][113][114] На конференцији за новинаре, 14. фебруара 2011, навео је болове и хипотиреозу као главне разлоге за пријевремени завршетак каријере.[115] Открио је да има хипотиреозу, стање које успорава метаболизам и изазива добијање на тежини, током тестова које је радио у Милану 2007.[116] Рекао је да је његово тијело коначно подлегло великом броју повреда које су нарушиле његову каријеру, изјавивши: „веома је тешко оставити нешто што ме је толико обрадовало. Ментално сам желио да наставим, али морам да признам да сам изгубио од тијела. Глава жели да иде даље, али тијело више не може да поднесе. Размишљам о некој радњи, али не могу то да учиним онако како желим. Вријеме је да одем.“[117]

Репрезентативна каријераУреди

 
Роналдо на Купу Конфедерација 2017, освојио је Куп Конфедерација 1997.

За репрезентацију Бразила дебитовао је 23. марта 1994, у пријатељској утакмици против Аргентине, у Рецифеу.[118] Први гол за репрезентацију постигао је 4. маја 1994, у побједи 3:0 против Исланда у пријатељској утакмици.[119] Са само 17 година, изабран је у тим за Свјетско првенство 1994, али није играо, а Бразил је освојио првенство.[120] Изјавио је да је одушевљен тим искуством.[121] Био је познат под надимком Роналдињо у домовини, што значи мали Роналдо на португалском, јер је његов старији саиграч из репрезентације — Роналдо Родригез де Жезуз, био познат под надимком Роналдо, а касније му је дат надимак Роналдао (велики Роналдо), како би их додатно разликовали.[122] Још један бразилски фудбалер — Роналдо де Асис Мореира, који је дебитовао за репрезентацију 1999, добио је надимак Роналдињо Гаучо, а касније је потпуно усвојио надимак Роналдињо, док је Роналдо поново постао познат по свом имену у Бразилу.[123][124]

На Олимпијским играма 1996, у Атланти, играо је са именом Роналдињо на дресу, јер је у тиму био Роналдо Гвиаро, који је наступао са именом Роналдо на дресу; Бразил је освојио бронзану медаљу.[125] Играо је на Копа Америци 1995, гдје је Бразил завршио на другом мјесту, а затим је са репрезентацијом освојио наредна два издања Копа Америке — 1997. и 1999.[126] Проглашен је за играча турнира 1997, а 1999. је био најбољи стријелац. Постигао је гол у финалу оба пута, против Боливије 1997.[127] и против Уругваја 1999.[128] Учествовао је на пријатељском турниру — Турнир де Франс 1997, који је служио као припрема за Свјетско првенство. Бразил је завршио на другом мјесту, а Роналдо је постигао један гол.[129] На Купу Конфедерација 1997, предводио је напад Бразила заједно са Ромариом, а дуо је добио надимак Ро—Ро напад. Бразил је освојио турнир по први пут, а Роналдо је постигао четири гола, од чега је дао хет трик против Аустралије у финалу и завршио је турнир као трећи најбољи стријелац, иза Ромарија и Владимира Шмицера.[130] Ипак, није изабран у идеални тим, у коме су се нашла четири његова саиграча.[131] О комбинацији Ромарија и Роналда у нападу, Вил Шарп је написао: „на усхићење свих оних који су имали довољно среће да су их гледали, нашли су се заједно, имали су судбоносну прилику да направе један од најчувенијих офанзивних парова које је игра икада видјела. Њихово партнерство је било кратко, али је било необјашњиво сјајно.“[132]

Свјетско првенство 1998.Уреди

„Начин на који је комбиновао моћну атлетичност са поетским додиром створеним за страшан призор. Деведесетих година, у његовој физичкој помпи, у слободном току, није било ничега попут њега. До тренутка када је наступило Свјетско првенство 1998, његова репутација се проширила до тачке потпуно формираног чуда. Догађај.“

—Ејми Лоренс, The Guardian.[120]

Према наводима медија, на Свјетско првенство 1998, дошао је као најбољи фудбалер на свијету.[133] Новинар часописа The Guardian написао је, "1998. године нико није био тако дивно талентован као Роналдо, чија је натприродна мјешавина снаге, темпа и вјештине учинила да постане играч какав жели да буде свако дијете на игралишту; у 21. години, наде и снови нације почивале су на његовим плећима.“[133]

На путу до финала, постигао је четири гола и уписао три асистенције.[134][135] У другој утакмици групне фазе, против Марока, постигао је гол и асистирао је Бебету, у побједи 3:0,[136] док је у осмини финала постигао два гола, у побједи од 4:1 против Чилеа. У четвртфиналу, уписао је двије асистенције у побједи од 3:2 против Данске,[134][137] док је постигао гол у ремију 1:1 против Холандије у полуфиналу, након чега је погодио први једанаестерац у побједи Бразила 4:2 на пенале.[137][138][139] Неколико сати прије финала против Француске, добио је епилептички напад.[134] Првобитно, искуљен је из стартне поставе, 72 минута прије почетка утакмице, а умјесто њега, стављен је Едмундо и списак је послат ФИФА делегату.[133] Стартна постава без Роналда изазвала је запањеност у медијима широм свијета.[133] Џон Мотсон из мреже BBC написао је: „сцена у коментаторском студију била је просто хаос.“[140] Ипак, мало прије почетка, након што је молећиво говорио да се осјећа добро и тражио да игра, селектор Бразила — Марио Загало, уврстио га је у тим.[133]

 
Стад де Франс, гдје је играо у финалу Свјетског првенства 1998.

Роналдо је изашао последњи из тунела од фудбалера Бразила, а током извођења химне, камера се фокусирала на њега.[140] Стејнберг је изјавио да је Роналдо спавајући ходао у финалу, а такође се повриједио у судару са голманом Француске — Фабијаном Бартезом.[133] Загало је изјавио да се плашио да ће Роналдо да поремети тим психолошки и да се питао током цијелог првог полувремена да ли да га изведе из игре, али се плашио реакције јавности у Бразилу ако би урадио то.[133] На крају, Бразил је изгубио од Француске 3:0,[141] а Роналдо је одиграо цијелу утакмицу.[142] Касније је изјавио: „изгубили смо првенство, али ја сам освојио друго — мој живот.“[134]

У Бразилу је покренута истрага, а тимски доктор — Лидио Толедо, изјавио је пред комисијом: „замислите да сам зауставио Роналда да игра, а Бразил изгубио. У том тренутку, морао бих да идем и живим на Сјеверном полу.“[133] Адријан Вилијамс, професор клиничке неурологије на Универзитету у Бирмингему, рекао је да Роналдо није играо, осјетио би посљедице напада касније и да нема шансе да је могао да буде у стању да пружи најбољу партију 24 сата од првог повратка форме, ако је то био први повратак.[143] Упркос лошем издању у финалу, због напада који је имао неколико сати прије почетка, добио је златну лопту, за најбољег играча првенства, због партије прије финала и завршио је као трећи најбољи стријелац са Марселом Саласом и Луисом Ернандезом.[144] Природа инцидента створила је бројна питања и оптужбе, које су трајале годинама. Новинар часописа The Guardian — Алекс Белос, изјавио је: „када је бојазан за Роналдово здравље откривена након утакмице, јединствене околности ситуације довеле су до разних теорија завјере. Ту је најбољи спортиста на свијету, који треба да учествује у најважнијој утакмици у каријери, када се одједном, неочекивано, разболио. Да ли је то био стрес, епилепсија или је био дрогиран?“[145] Разне теорије су окруживале компанију Nike, која је била Роналдов спонзор и репрезентацију Бразила, а неки су вјеровали да га је компанија приморала да игра.[145] Парламентарна истрага није пронашла ниједну ширу теорију завјере, али бразилска јавност није била убијеђена.[145]

Свјетско првенство 2002.Уреди

„Рекао сам прије тога да је моја велика побједа да играм фудбал поново, да трчим поново и да постижем голове поново. Ова побједа, за нашу пету титулу Свјетског првенства, крунисала је мој опоравак и рад цијелог тима.“

—Роналдо о свом повратку након повреде и освајању Свјетског првенства.[146]

Прије Свјетског првенства 2002, Роналдо је мало играо, јер је доживио прелом лигамента десног кољена у априлу 2000. и пропустио је комплетне квалификације, гдје је, у његовом одсуству, тим играо слабо и завршио је на трећем мјесту, са истим бројем бодова као и четвртопласирани Парагвај,[147] а Ромарио и Ривалдо су, заједно са Агустином Делгадом, били најбољи стријелци, са по осам голова.[148] Тим Викери, написао је за BBC: „без Роналда, Бразил је рушевина, срећни су што су се пласирали на турнир. Са њим, то је друга прича.“[149] Након опоравка од повреде, која му је угрозила каријеру, предводио је Бразил до рекордне, пете титуле првака свијета. Постигао је осам голова и добио је златну копачку као најбољи стријелац првенства.[150] Многи су његов успјех описали као „искупљење“ за оно што се десило на претходном првенству.[120][150][151][152] Након првенства, говорио је о својој опсесији да подигне трофеј који му је измакао 1998: „визуализовао сам трофеј пред очима и замишљао како мора да је сјајан осјећај подићи га у ваздух. То је био неописив осјећај, држати га у рукама и пољубити га.“[121] На првенству, играо је у нападу заједно са Ривалдом и Роналдињом, а названи су „три Р“; сва тројица су се нашла у идеалном тиму првенства.[120][153]

Постигао је барем по гол на свакој утакмици, осим у четвртфиналу, против Енглеске.[154] Побједоносни гол у полуфиналу против Турске, постигао је ударцем прстима, са мало подизања назад у трку, што је техника коју је научио док је играо футсал као мали; након краја утакмице, навијачи иза гола, носили су велика бијела слова која су спојили у његово име, слично холивудском знаку.[120][155] Много пажње привукла је његова фризура, један дио главе био му је обријан, што је урађено као намјерно одвраћање пажње медија од његове повреде ноге. Касније је изјавио: „када сам дошао на тренинг са овом фризуром, сви су престали да говоре о повреди.“[156] У финалу против Њемачке у Јокохами, постигао је оба гола у побједи 2:0 и изједначио се са Пелеом као најбољи стријелац Бразила на Свјетским првенствима, са 12 голова.[157] Након утакмице, први је пришао играчима Њемачке, да их утјеши због пораза,[151] а затим му је честитао Пеле, на додјели медаља.[158] Француски хирург који му је оперисао кољено — Жерар Салијен, био је на утакмици као гост репрезентације, а након меча, изјавио је: „ово даје наду свима који су повријеђени, чак иако нису спортисти, да виде да уз борбу могу да успију. Вратио се тамо гдје је био; то је изузетно задовољавајуће и веома сам дирнут.“[146] Добио је бројне похвале и признања за своје успјехе, укључујући награду Лауреус академије за повратак године и награду за Би-Би-Си најбољег страног спортисту, а у децембру 2002. добио је награду ФИФА фудбалер године по трећи пут, коју је посвијетио медицинском тиму који му је помогао да се опорави.[159][160][161] У интервјуу за Fox Sports 2017, изјавио је: „најбољи тим у којем сам икада играо је бразилски 2002, осјећали смо да можемо увијек да постигнемо гол. То је био тим без сујете или индивидуа. Колектив је био битан.“[162]

Свјетско првенство 2006.Уреди

 
Роналдов мурал у Берлину, који промовише његов стил игре. Рад је наручила компанија Nike, прије Свјетског првенства 2006.

На дан 2. јуна 2004, постигао је хет трик из пенала против Аргентине, у оквиру квалификација за Свјетско првенство 2006.[163] Са постигнутих 10 голова на 15 утакмица, укључујући и гол против Венецуеле у последњем колу, којим је Бразил обезбиједио прво мјесто, био је најбољи стријелац јужноамеричких квалификација.[164]

На првенству 2006, био је дио „чаробног квартета“ репрезентације Бразила, како су названи у медијима, а који су чинили још Адријано, Кака и Роналдињо.[165][166] Бразилски ол стар тим био је промотер „прелијепе игре“ (Joga Bonito), коју је покренуо Nike прије првенства.[167][168] Иако је Бразил побиједио на прве двије утакмице групне фазе, против Хрватске и Аустралије, Роналдо је оспораван због превелике тежине и спорости,[169] али га је селектор репрезентације — Карлос Алберто Переира, задржао у стартној постави.[170]

Са два гола против Јапана, постао је 20 фудбалер који је постизао голове на три Свјетска првенства, такође изједначивши рекорд по броју постигнутих голова на Свјетском првенству, који је држао Герд Милер, са 14 голова.[170] У осмини финала, постигао је гол против Гане и, са 15 голова, постао је најбољи стријелац Свјетског првенства.[61][171] Са трећим голом на првенству, постао је тек други играч који је постигао минимум три гола на три Свјетска првенства, након Јиргена Клинсмана.[172] Бразил је испао у четвртфиналу, изгубивши од Француске 1:0, голом Тијерија Анрија.[173] Роналдо је добио бронзану копачку, као један од четворице играча који су постигли по три гола, иза Мирослава Клосеа, који је постигао пет голова.[174]

Након што је уврштен у Гинисову књигу рекорда, изјавио је: „поносан сам на своју каријеру и рекорде које сам поставио, али знам да ће једног дана бити срушени.“[175] Рекорд који су дијелили Роналдо и Клинсман од постигнута барем три гола на три Свјетска првенства, срушио је Клосе, који је постигао барем по четири гола на три различита првенства: 2002, 2006. и 2010.[176] На Свјетском првенству играо је последњи пут 2006, а постигао је укупно 15 голова, у просјеку 0,79 по мечу.[177] Његов саиграч из репрезентације — Кака, изјавио је: „Роналдо је најбољи фудбалер са којим сам икада играо. Гледао сам како Ил феномено ради ствари које нико други никада није урадио.“[178]

Хуманитарне утакмице и спорадична појављивањаУреди

 
Роналдо на утакмици против сиромаштва, у Берну, у марту 2014.

У фебруару 2011. објављено је да ће се вратити у репрезентацију послије пет година, како би одиграо опроштајни меч, против Румуније, у Сао Паулу, 7. јуна 2011.[179] Иако је било јако ријетко да нека репрезентација пружа својим играчима могућност да одиграју опроштајни меч у репрезентацији, званичници фудбалског савеза Бразила, изјавили су да, због велике каријере какву је имао Роналдо, једино логично је било да последњу утакмицу у каријери одигра у Бразилу, за репрезентацију.[180]

Одиграо је 15 минута на утакмици на којој је Бразил побиједио 1:0, голом Фреда,[181] који је прославио гол са саиграчима, у препознатљивом стилу којим је Роналдо прослављао голове. Ушао је у игру у 30 минуту и играо је у нападу заједно са Нејмаром; имао је три ударца у оквир гола, које је одбранио голман Румуније.[182] На полувремену, одржао је опроштајни говор.[182] Са постигнута 62 гола, репрезентативну каријеру завршио је као други најбољи стријелац, 15 голова иза Пелеа.[183][184]

 
Роналдо на Свјетском првенству 2018. у Москви.

На дан 13. децембра 2011. Роналдо и Зидан су играли хуманитарну утакмицу са пријатељима, против бивших и садашњих играча њемачког клуба Хамбургер, у оквиру деветог издања хуманитарне акције Утакмицом против сиромаштва, коју су Роналдо и Зидан покренули 2003.[185][186][187] У децембру 2012, поново су организовали хуманитарну акцију, у Порто Алегреу, а на утакмици су наступали свјетски прваци из репрезентација Француске и Бразила, међу којима је био и Зико, Роналдов идол из дјетињства.[188] У јануару 2013, објављено је да ће бити један од шест амбасадора Свјетског првенства 2014, у Бразилу.[189]

Изабран је за амбасадора добре воље Уједињених нација (UNDP), програма покренутог 2000, јер је био један од најпопуларнијих спортиста, а улогу је прихватио, видјевши је као обавезу да помогне разним догађајима широм свијета.[49] На дан 4. марта 2014, играо је поново хуманитарни меч Утакмицом против сиромаштва, у Берну, представљајући једанаесторку организације UNDP, против Зидановог тима. Утакмица је одиграна како би се прикупила помоћ за опоравак Филипина, након тајфуна Хаијан.[190] Године 2015, хуманитарна утакмица одиграна је у Сент Етјену, Роналдо је у нападу играо са Дидијеом Дрогбом и постигао је хет трик; новац је скупљан за помоћ афричким земљама које су биле погођене епидемијом еболе.[191][192]

На Свјетском првенству 2014, Клосе је постигао два гола, од чега један у побједи против Бразила 7:1 и са 16 голова, оборио је Роналдов рекорд.[193] Прије првенства, Роналдо је изјавио да се молио да Клосе не сруши његов рекорд,[194] али је рекао да ће му честитати ако то уради.[195] На дан 14. јуна 2018. учествовао је у церемонији отварања Свјетског првенства 2018, на стадиону Лужњики, у Москви.[196] На отварању, прошетао је са дјететом које је носило мајицу са натписом Русија 2018, а на крају церемоније, представио је званичну лопту првенства — Адидас Телстар 18, која је била послата у свемир у марту, са посадом Међународне свемирске станице, а враћена је на Земљу у јуну.[196]

Стил игре и заоставштинаУреди

„Роналдо је радио ствари које нико није видио прије. Он је, заједно са Џорџом Веом и Ромариом поново измислио позицију централног нападача. Они су били први да изађу из шеснаестерца како би узели лопту на средини, отишли на бокове, а затим су привлачили и дезорјентисали одбрамбене играче са трчањем, својим убрзањем, својим дриблинзима.“

—бивши фудбалер Француске — Тијери Анри.[197]

Роналдо је означен од стране многих као најбољи и најкомплетнији нападач свих времена.[61][69][198] Назван Il (или O) Fenomeno (феномен), био ја прави голгетер и, упркос томе што је био индивидуални нападач, био је у стању да често уписује асистенције саиграчима, због визије, паса и способности да пролази играче.[69][199][200] Био је изузетно снажан, брз и добар техничар, са сјајним покретима и био је сталожен финишер.[201][202][203] Веома цијењен због његових техничких способности, био је способан да користи обје ноге, иако је природно био дешњак,[204][205] а сматран је за једног од најбољих дриблера.[206] Заједно са саиграчем из репрезентације — Ромариом и либеријским нападачем — Џорџом Веом, сматра се зачетницима новог бренда нападача у деведесетима, који узимају лопту ван шеснаестерца, а онда крећу на гол.[61][69] Често позициониран близу средине терена, када дође у посјед лопте, одмах би кренуо према голу, а Роб Смит је написао: „играо је као да сваки напад има рок од 10 секунди.. Експлодирао би не бринући за одбрамбене играче.“[25] Често је пролазио више играча када је дриблао при пуној брзини, а онда се истицао у ситуацијама један на један, због добре контроле лопте, убрзања, окретности, равнотеже и окретног рада ногу у најбољим годинама.[61][69][198][206]

„Никад нисам видио да је играч способан да тако прецизно контролише лопту са тако великом брзином. Гледајући га било је као да гледам лик у видео игри.“

Бивши француски фудбалер — Марсел Десаи, о Роналдовој комбинацији брзине и контроле лопте.[25]

Његов тренер у Барселони — Боби Робсон, изјавио је: „Роналдо је могао да крене са пола терена и цијели стадион би се запалио. Био је најбржа ствар коју сам икад видио да трчи са лоптом. Да је успио да избјегне повреде, имао је шансу да постане најбољи фудбалер икада.“[25] У ситуацијама један на један, користио је бројне потезе и трикове, као што су еластико и корак назад.[61][69][207] Новинар часописа Sports Illustrated — Сид Лов, написао је: „када је био један на један са голманом, знали сте, једноставно сте знали да ће погодити. Био је тако природан, тако хладан, тако потпуно под контролом. Спустио би раме, направио корак назад и банг.“[34]

„Постоје два Роналда: онај који се вратио послије дуге повреде 2002. био је сјајан голгетер, али верзија из деведесетих је био сјајан свуда. На свом врхунцу у ПСВ-у, Барселони и Интеру, био је сигурно најопаснији нападач кога је свијет икада видио.“

—Роб Смит, новинар часописа The Guardian.[25]

Његов саиграч из Барселоне — Оскар Гарсија, изјавио је: „нисам видио никад да неко игра фудбал са таквом техничком способношћу, креативношћу и прецизношћу са невјероватном брзином. Што се истицало свима нама од тренутка кад смо упознали Ронија, је да може да уради ствари које су осталим играчима биле веома тешке, а њему су биле лагане. Али је могао да уради те исте ствари док је трчао, у невјероватним, експлозивним темпом“.[30] Са комбинацијом брзине, вјештине и завршетка, Роналдињо га је назвао најкомплетнијим нападачем икада, а Златан Ибрахимовић је изјавио: „као фудбалер, био је комплетан. Неће бити никада, по мом мишљењу, бољег играча од њега“.[208] Аргентинац, Лионел Меси, изјавио је: „Роналдо је био најбољи нападач кога сам икада видио. Био је толико брз да је могао да погоди из било које ситуације и могао је да шутне лопту боље од било кога кога сам икада видио“.[209] Имао је велики утицај на генерацију нападача након њега, од Карима Бенземе до Серхиа Агуера, а тада нападач Манчестер јунајтедаРомелу Лукаку, изјавио је да је Роналдо промијенио димензију нападача, који је могао да дрибла као крилни нападач и да трчи као спринтер. Ибрахимовић је додао: „нико није утицао на фудбал и на играче који долазе као Роналдо.“[210]

„Роналдо, као што су многи који су га гледали признали, промијенио је оно што се сматрало централним нападачем. Сваки пут када видите нападача од кога се очекује да задржи лопту, побиједи играче, буде бољи у скоку, шутира из даљине, дубоко избацује, ради све што нападач може да ради, било би вриједно запамтити га. Он је помјерио границе, изазвао конвенцију, исто као што су Меси и Кристијано Роналдо промијенили нашу перцепцију тога шта крилни нападач може да буде. Роналдо, оригинални Роналдо, инспирисао је фалангу имитатора, играча које гледамо на екранима сваког викенда. Али је такође окренуо игру тако да увијек изгледа само мало налик њему. Више од свега, учинио је тај број 9 својим.“

— Рори Смит, за ESPN, о томе како је Роналдо промијенио игру за нападаче, у марту 2016.[210]

Емилио Бутрагењо је изјавио, "Роналдо је стварао прилике за гол гдје не постоје. Већини нападача требају везни играчи и њихови саиграчи, али њему не.“[211] Кака је изјавио: „по мени, најбољи играчи су они који су у стању да размисле о игри и да је изврше најбрже и то на најбољи могући начин, а Роналдо је био најбољи у томе. Брзина мисли коју је имао и брзина са којом је спроводио своје акције, биле су перфектне.“[211] Роналдо је такође био јак и моћан играч који је могао да заштити лопту од противника, а бивши италијански фудбалер — Алесандро Неста, који је играо против њега док је био на врхунцу, у финалу Купа УЕФА 1998, који је окарактерисан као утакмица „најбољег нападача против најбољег одбрамбеног играча Серије А“, изјавио је: „то је било најгоре искуство у мојој каријери. Роналдо је најтежи нападач против којег сам икад играо. Било је немогуће зауставити га.“[212] Упитан ко му је био најтежи противник у каријери, добитник златне лопте 2006. — Фабио Канаваро, изјавио је: „немам дилеме, Роналдо, феномен. За моју генерацију, он је био оно што су Дијего Марадона и Пеле били за претходну. Био је незаустављив. На првој провјери прошао би вас, други пут би вас изгорио, трећи пут вас је понизио. Изгледао је ванземаљски.“[213] Својим брзим реакцијама и ишчекивањем, често је побјеђивао дефанзивце до лопте, а као финишер, био је ефикасан главом, као и било којом ногом, а био је способан да постигне гол и унутар и изван казненог простора.[69] Такође, био је добар извођач пенала и слободних удараца.[198]

 
Роналдо након повреде чланка 2010.

Поређујући његове природне способности са Роџером Федерером, Пол Мекдоналд са сајта Goal, написао је: „уживање је гледати нешто за шта знамо да је изузетно тешко извршити са прилично лакоћом. Роналдо у најбољим годинама могао је то да учини боље од свих који су икада играли игру.“[214] Показујући напор у својој игри, ослањање на његову супериорну урођену способност, наводи се као разлог тога што на тренинзима често није био на тако високом нивоу, као његови саиграчи, док се такође наводи проблем са кољеном као узрок; његов саиграч из репрезентације Бразила — Емерсон, изјавио је: „Роналдо је сматрао да не треба да ради толико напорно као ми, да за два дана може да уради оно за шта би нама осталима требало десет дана. И обично је био у праву.“[214] О његовом раном таленту, таленту захваљујући коме је постао најмлађи добитник награде ФИФА фудбалер године, са 20 година и златне лопте, са 21 годином, Роб Смит, из часописа The Guardian, написао је 2016: „Роналдо је лагано најбољи у претходних 30 година, могуће икада. Други Роналдо и Меси су били брилијантни тинејџери, али нису имали ништа од истог утицаја у тим годинама. Једино Пеле, Дијего Марадона и Џорџ Бест могу стварно да се упореде.“[25] Упитан ко је најбољи фудбалер за његовог живота, Жозе Мурињо је изјавио: „Роналдо, Ел Феномено. Кристијано Роналдо и Лео Меси имају дуже каријере. Остали су на врхунцу сваког дана 15 година. Ипак, ако говоримо искључиво о таленту и вјештинама, нико не може да надмаши Роналда.“[215] Године 2020, нашао се у идеалном тиму најбољих 11 свих времена, по избору часописа France Football, у којем су још, између осталих, Кристијано Роналдо, Меси, Пеле и Марадона.[216]

На свом физичком врхунцу, током 1990-их, тешко је погођен повредама кољена које је претрпио од краја 1999. године и накнадним добитком на килажи током неактивности, што је ограничавало његову брзину, кондицију и покретљивост.[69][201] Судећи по његовом физиотерапеуту — Нилтону Петронеу, био је рањив на повреде због здравственог стања у комбинацији са његовим експлозивним трчањем. „Роналдо је имао проблем назван трохлеарна дисплазија. Због тога је веза између кољена и бутне кости мало нестабилна. Не постоји директна операција за то, тако да чаура у кољену, у недостатку боље ријечи, „плеше“ на бутној кости. Роналдове повреде нису биле зато што је његово тијело било слабо, већ због експлозивног капацитета. Није само брзо трчао по правој линији, већ је мијењао смјер невјероватном брзином. Роналдо се врло брзо кретао слијева удесно... тако да, било је очигледно, по начину на који је играо, да су повреде увијек биле могућност.“[50] Написавши да није био никад више исти након повреде кољена 2000. и додајући: „његов темпо и пука сурова сила смањили су се у поређењу са Феноменом из деведесетих“, часопис FourFourTwo, означио га је као најбољег играча Свјетског првенства 2002, додајући да је и даље био изнад осталих на првенству.[217]

Већинско власништво ВаљадолидаУреди

У септембру 2018. постао је већински власник фудбалског клуба Ваљадолид, након што је купио 51% дионица за 30 милиона евра.[218][219] На представљању као новог власника клуба, изјавио је: „Прошао сам многе фазе на тренингу у фудбалу да бих се припремио за ово. Фудбал је све око страсти. Желимо да изградимо најбољи тим који се може такмичити, а истовремено дајемо информације о нашем руководству са транспарентношћу.“[219]

Ван фудбалаУреди

Приватни животУреди

 
Роналдо у посјети министарству образовања Бразила 2005.

Током 1997, упознао је бразилску глумицу и модела — Сузану Вернер, на снимању бразилске серије Malhação, када су глумили заједно у три епизоде.[220][221] Иако се никад нису вјенчали, били су у вези и живјели су заједно у Милану, до почетка 1999.[222]

У априлу 1999, оженио се са бразилском фудбалерком — Милен Домингеш, која је у то доба већ била трудна, а њихов први син — Роналд, рођен је 6. априла 2000.[223] У браку су остали четири године, а 2005. вјерио се са бразилским моделом — Данијелом Чисарели, која је остала трудна, али је претрпјела побачај. У вези су били три мјесеца, након чега су се вјенчали у луксузној церемонији у дворцу Шато де Шантили, а церемонија је коштала 896,000 евра.[224]

 
Роналдо је, као и претходно Пеле, донирао потписани дрес Папи Фрању, а оба се налазе у Ватиканском музеју.

У анкети коју је спровео Nike, изабран је за најпознатијег спортисту на свијету и за трећу најпознатију особу на свијету уопштено. Упркос великој слави, штитио је своју приватност од свих, укључујући и саиграче, изјавивши у интервјуу за часопис The Daily Telegraph: „сваки играч има свој приватни живот и нико не мисли о нечијем туђем приватном животу или говори о томе.“[63] До 2003, течно је говорио португалски, шпански и италијански, а добро је разумио енглески.“[63]

Године 2005, у интервјуу за часопис Folha de S.Paulo, открио је да се, помало неочекивано, расно идентификовао као бијелац,[225] генеришући шири разговор о сложеној улози раса у Бразилу.[226][227][228] Његов отац, Нелио Назарио, изјавио је: „он зна веома добро да је црн. Заправо, у то вријеме сам мислио да је то нека филозофија, нешто у том смислу. Јер зна да је црнац.“[227] Према студији коју је водио генетичар Серхио Пена са бразилског Института за географију и статистику, већина Бразилаца често има погрешно мишљење о својим коријенима; он је изјавио: „мајчинско поријекло бразилског бијелца било је трећина Африканца, трећина Американаца и трећина Европљанина. Појединац који себе сматра бијелим може бити геномски више Африканац од појединца који себе сматра смеђим или црним.“[227]

У априлу 2008, био је умијешан у скандал у који су биле укључене три трансвестит проститутке, које је упознао у ноћном клубу у Рио де Жанеиру.[229] Роналдо је тврдио да им је, након што је открио да су легално мушкарци, понудио 600 долара да оду.[230] Један од тројице покушао је да уцијени Роналда, док су друга двојица признала да су наводи лажни.[231] Његова вјеридба са Маријом Беатрис Антони одмах је прекинута,[232] али је успостављена убрзо након тога. Беатрис Антони је родила њихову прву кћерку, Марију Софију, у Рио де Жанеиру, 24. децембра 2008. У априлу 2009, породица се преселила у нови пентхаус у Сао Паулу.[233] На дан 6. априла 2010, Марија Беатрис је родила њихову другу кћерку, којој су дали име Марија Алис, а рођена је тачно 10 година након Роналда, Роналдовог првог сина.[234]

„У свлачионици, сједио сам између Малдинија и Роналда, који ме је питао хоћу ли да будем дио његовог клана, показујући ми копију Плејбоја или хоћу да будем у Какином клану, који је имао неколико црквених ствари у свлачионици.“

Алешандре Пато о сусрету са Роналдом када је дошао у Милан 2007.[235]

У децембру 2010, преселио се са породицом у нову палату у Сао Пауло.[236] Такође у децембру, радио је тест очинства, који је показао да је отац дјечаку по имену Александар, који је рођен у априлу 2005, након кратке везе коју је имао са конобарицом Мишел Умезу, коју је први пут упознао у Токију 2002.[237][238] Након потврде о четвртом дјетету, 6. децембра 2010. објавио је да је урадио вазектомију, сматрајући да је довољно да има четворо дјеце.[239]

Године 2011, у интервјуу за BBC, Стив Мекманаман, његов бивши саиграч из Реал Мадрида, причао је о Роналдовој личности: „Могао је да уђе у ресторан, а ја бих могао да уђем с њим, а ви нисте тамо само са блиским пријатељима. Позива све. Били бисте за њим за столом, а судија би сједио насупрот и разговарао с политичаром, а неко са улице би га прислушкивао. Дакле, он је једноставно имао ту невјероватну ауру, гдје су сви жељели да му се придруже. Понекад би с њим сједјело 20 до 30 људи за вријеме оброка. Био је дивна особа. Сви би то прихватили, без обзира у којем клубу је играо.“[240]

Сувласник је аутомобилског тима А1 тим Бразил, заједно са бившим возачем формуле 1Емерсоном Фитипалдијем.[241] Такође, сувласник је спортске маркетиншке компаније 9INE, а његов пријатељ, такмичар у мјешовитим борилачким вјештинамаАндерсон Силва, је један од његових клијената.[242][243] Као велики фан покера, у априлу 2013, постао је члан групе за онлајн покер — PokerStars SportStar, а 2014, играо је покер у добротворне сврхе против Рафаела надала.[244] На дан 11. децембра 2014, постао је мањински власник америчког фудбалског клуба Форт Лаудердејл страјкерса,[245][246] који се угасио 2016.[247] Године 2015, отворио је осам нових огранака његове омладинске школе фудбала — академије Роналдо, у Кини, Сједињеним Државама и Бразилу, а планирао је да их отвори 100 широм свијета до 2020.[248][249] Године 2017, његов син, Роналд, ушао је у састав јуниорске репрезентације Бразила за Макабијске игре 2017.[250] Игре су познате као „Јеврејске Олимпијске игре“; Роналдо није Јевреј, али неке државе имају лакша правила , а Роналд игра за јеврејски клуб.[250]

МедијиУреди

Појавио се у 18 сезони цртане серије Симпсонови", у епизоди 17 — „Марџ гејмер“, која је премијерно приказана у априлу 2007.[251] Симон Кренар, новинар часописа The Times, уврстио је његов наступ као један од 33 најсмјешнија камеа у историји серије.[252] Камео наступ имао је у сваком дијелу филмске трилогије Гол: Гол! (2005), Гол II: Живјети сан (2007) и Гол III: Узимајући свијет (2009).[253] Такође, нашао се у споту за званичну пјесму Свјетског првенства 2014. — "We Are One (Ole Ola)", од стране Питбула и Џенифер Лопез.[254]

Појавио се у великом броју реклама, од чоколадица сникерса до произвођача гума — Пирелија.[255][256] Његове уобичајене прославе голова, са обје испружене руке, на почетку каријере, била је основа за рекламу пирелија 1998, гдје је замијенио фигуру Исуса Христа са статуе Христос Спаситељ, која се налази изнад његовог родног града — Рио де Жанеира, док је био у дресу Интера.[257] То је било контроверзно за католичку цркву, а Бразилци су били љути због статуе у италијанским бојама.[256] Године 2017, додат је као један од легенди у ултимативном тиму FIFA 18, једном од серијала видео игрe FIFA. Добио је рејтинг 95, као и Пеле, Марадона, Лав Јашин и Тијери Анри.[258] Такође, појавио се на омоту игре ултимативног издања.[259][260]

Спонзорство са компанијом NikeУреди

“Роналдо је данас најглобалнији од свих спортиста.”

—Хоакин Хидалго, директор јединице компаније Nike, за маркетинг у Бразилу, 1998.[11]

Роналдов главни спонзор је компанија спортске одјеће и обуће Nike, још од првог дијела каријере. Године 1996, потписао је десетогодишњи уговор са компанијом и доживотни уговор за снимање реклама, вриједан преко 180 милиона долара.[261] Блиско је повезан са моделом Nike Mercurial R9, који је дизајниран за њега, за првенство 1998.[262][263] Како би прославили 15 година од дизајнирања, креирали су модел Mercurial Vapor IX, инспирисан дизајном 1998, а Фил Мекартни из компаније, изјавио је: „Роналдов утицај на игру прије 15 година, био је неизмјеран и на уласку у 2014. желимо да прославимо те патике и самог човјека. Мислили смо да би модерна конструкција његових патика 1998, било сјајно обиљежавање тог тренутка.“[262]

Године 2018, његове патике, R9 Mercurial, инспирисале су компанију да направи модел Mercurial Superfly VI boots, посвећене Килијану Мбапеу.[264] Бронзана статуа Роналда, откривена је 2000, а налази се поред Роналдовог поља, у сједишту компаније.[265]

Појавио се у великом броју реклама за Nike. Почео је 1996, са рекламом названом „Бог против ђавола“, у гладијаторској игри у амфитеатру. Појавио се заједно са бројним другим фудбалерима, као што су: Паоло Малдини, Ерик Кантона, Луис Фиго, Патрик Клајверт и Хорхе Кампос. Они бране „прелијепу игру“, против тима демонских ратника, уништавајући их тако тако што су побиједили на утакмици.[266] Године 1998, Учествовао је у реклами на аеродрому, са бројним другим фудбалерима репрезентације Бразила, укључујући Ромарија и Роберта Карлоса.[267] Прије Свјетског првенства 2002, у Јужној Кореји и Јапану, учествовао је у реклами под називом „Тајни турнир“, гдје су учествовали још Франческо Тоти, Роналдињо и Хидетоши Наката, а бивши фудбалер — Ерик Кантона, био је судија на турниру.[268][269] Прије Свјетског првенства 2014, био је ментор у акцији „Ризикуј све“, реклами са бројним другим фудбалерима, као што су Вејн Руни, Кристијано Роналдо и Давид Луиз.[270]

Статистика каријереУреди

КлубовиУреди

Сезона Клуб Лига Лига Регионална
лига
Куп Континент. Остало Укупно
Утак. Гол. Утак. Гол. Утак. Гол. Утак. Гол. Утак. Гол. Утак. Гол.
1993 Крузеиро Серија А Бразила 14 12 2 0 4 8 1 0 21 20
1994 18 22 8 2 26 24
1994–95 ПСВ Ередивизија 33 30 1 2 2 3 36 35
1995–96 13 12 3 1 5 6 21 19
1996–97 Барселона Ла Лига 37 34 4 6 7 5 1 2 49 47
1997–98 Интер Серија А 32 25 4 3 11 6 47 34
1998–99 19 14 2 0 6 1 1 0 28 15
1999–00 7 3 1 0 8 3
2000–01 -
2001–02 10 7 1 0 5 0 16 7
2002–03 Реал Мадрид Ла Лига 31 23 1 0 11 6 1 1 44 30
2003–04 32 24 5 2 9 4 2 1 48 31
2004–05 34 21 1 0 10 3 45 24
2005–06 23 14 2 1 2 0 27 15
2006–07 7 1 2 1 4 2 13 4
2006–07 Милан Серија А 14 7 14 7
2007–08 6 2 6 2
2009 Коринтијанс Серија А Бразила 20 12 10 8 8 3 38 23
2010 11 6 9 3 7 3 27 12
2011 2 0 2 0 4 0
Укупно у каријери 343 247 41 33 35 19 93 49 6 4 518 352

РепрезентацијаУреди

Наступи и голови за репрезентацију по годинама[271]
Репрезентација Година Наступи Голови
Бразил
1994 4 1
1995 6 3
1996 4 5
1997 20 15
1998 10 5
1999 10 7
2000 - -
2001 - -
2002 12 11
2003 8 3
2004 11 6
2005 5 1
2006 7 5
2007 - -
2008 - -
2009 - -
2010 - -
2011 1 0
Укупно 98 62

Голови за репрезентацијуУреди

Кључ
  Гол из пенала
Голови за репрезентацију, по датумима, са приказом стадиона, противника, резултата и такмичења.
Број Наступ Датум Стадион Противник Гол за Коначан резултат Такмичење Реф.
1 2 4. мај 1994. Стадион Ресакада, Флоријанополис, Бразил   Исланд 1:0 3:0 Пријатељска [272]
2 8 11. јун 1995. Вембли, Лондон, Енглеска   Енглеска 2:1 3:1 [273]
3 10 11. октобар 1995. Стадион Питучу, Салвадор, Бразил   Уругвај 1:0 2:0 [274]
4 2:0
5 11 28. август 1996. Централни стадион Динамо, Москва, Русија   Русија 2:2  2:2 [275]
6 13 16. октобар 1996. Албертао, Тересина, Бразил   Литванија 1:0 3:1 [276]
7 2:1
8 3:1
9 14 18. децембар 1996. Вивалдао, Манаус, Бразил   Босна и Херцеговина 1:0 1:0 [277]
10 15 26. фебруар 1997. Стадион Сера Дурада, Гојанија, Бразил   Пољска 3:0 4:2 [278]
11 4:0
12 16 2. април 1997. Национални стадион Мане Гаринча, Бразилија, Бразил   Чиле 1:0 4:0 [279]
13 3:0
14 20 8. јун 1997. Жерлан, Лион, Француска   Италија 2:3 3:3 [280]
15 22 13. јун 1997. Рамон Тахуичи Агвилера, Санта Круз, Боливија   Костарика 3:0 5:0 Копа Америка 1997. [281]
16 4:0
17 25 22. јун 1997.   Парагвај 1:0 2:0 [282]
18 2:0
19 27 29. јун 1997. Ернандо Силес, Ла Паз, Боливија   Боливија 2:1 3:1 [283]
20 28 10. август 1997. Олимпијски стадион, Сеул, Јужна Кореја   Јужна Кореја 1:1  2:1 Пријатељска [284]
21 33 19. децембар 1997. Међународни стадион краљ Фахд, Ријад, Саудијска Арабија   Чешка 2:0 2:0 Куп Конфедерација 1997. [285]
22 34 21. децембар 1997.   Аустралија 1:0 6:0 [286]
23 2:0
24 5:0
25 35 25. март 1998. Мерцедес-Бенц арена, Штутгарт, Њемачка   Њемачка 2:1 2:1 Пријатељска [287]
26 39 16. јун 1998. Божир, Нант, Француска   Мароко 1:0 3:0 Свјетско првенство 1998. [288]
27 41 27. јун 1998. Парк принчева, Париз, Француска   Чиле 3:0  4:1 [289]
28 4:1
29 43 7. јул 1998. Велодром, Марсеј, Француска   Холандија 1:0 1:1
4:2 (п)
[290]
30 45 26. јун 1999. Арена да Баишада, Куритиба, Бразил   Летонија 3:0 3:0 Пријатељска [291]
31 46 30. јун 1999. Стадион Антонио Аранда, Сијудад дел Есте, Парагвај   Венецуела 1:0 7:0 Копа Америка 1999. [292]
32 4:0
33 48 6. јул 1999.   Чиле 1:0  1:0 [293]
34 49 11. јул 1999.   Аргентина 2:1 2:1 [294]
35 51 18. јул 1999. Дефенсорес дел Чако, Асунсион, Парагвај   Уругвај 3:0 3:0 [295]
36 53 7. септембар 1999. Беира Рио, Порто Алегре, Бразил   Аргентина 4:1 4:2 Пријатељска [296]
37 57 25. мај 2002. Национални стадион Букит Џалил, Куала Лумпур, Малезија   Малезија 1:0 4:0 [297]
38 58 3. јун 2002. Улсан Муслу, Улсан, Јужна Кореја   Турска 1:1 2:1 Свјетско првенство 2002. [298]
39 59 8. јун 2002. Чеџу, Сеогвипо, Јужна Кореја   Кина 4:0 4:0 [299]
40 60 13. јун 2002. Стадион Сувон, Сувон, Јужна Кореја   Костарика 1:0 5:2 [300]
41 2:0
42 61 17. јун 2002. Мисаки Парк, Кобе, Јапан   Белгија 2:0 2:0 [301]
43 63 26. јун 2002. Стадион Саитама, Саитама, Јапан   Турска 1:0 1:0 [302]
44 64 30. јун 2002. Интернационални стадион, Јокохама, Јапан   Њемачка 1:0 2:0 Финале Свјетског првенства 2002. [303]
45 2:0
46 66 20. новембар 2002. Стадион за Свјетско првенство, Сеул, Јужна Кореја   Јужна Кореја 1:1 3:2 Пријатељска [304]
47 2:2
48 70 7. септембар 2003. Метрополитано Роберто Мелендез, Баранквиља, Колумбија   Колумбија 1:0 2:1 Квалификације за Свјетско првенство 2006. [305]
49 74 18. новембар 2003. Пинеирао, Куритиба, Бразил   Уругвај 2:1 3:3 [306]
50 3:3
51 78 2. јун 2004. Минеирао, Бело Оризонте, Бразил   Аргентина 1:0  3:1 [307]
52 2:0 
53 3:1 
54 81 5. септембар 2004. Стадион Морумби, Сао Пауло, Бразил   Боливија 1:0 3:1 [308]
55 83 9. октобар 2004. Хосе Паченчо Ромеро, Маракаибо, Венецуела   Венецуела 3:0 5:2 [309]
56 4:0
57 90 12. октобар 2005. Олимпијски стадион, Пара, Бразил 2:0 3:0 [310]
58 91 1. март 2006. РЗД арена, Москва, Русија   Русија 1:0 1:1 Пријатељска [311]
59 92 4. јун 2006. Стад де Женева, Женева, Швајцарска   Нови Зеланд 1:0 4:0 [312]
60 95 22. јун 2006. Вестфален, Дортмунд, Њемачка   Јапан 1:1 4:1 Свјетско првенство 2006. [313]
61 4:1
62 96 27. јун 2006.   Гана 1:0 3:0 [314]

УспјесиУреди

КлупскиУреди

Крузеиро[61]
ПСВ Ајндховен[61]
Барселона[61]
Интер[61]
Реал Мадрид[61]
Коринтијанс[61]

РепрезентацијаУреди

Бразил[61]

ИндивидуалноУреди

 
Роналдова награда Златно стопало.
  • Најбољи стријелац Суперкупа Либертадорес: 1993/94[315]
  • Тим године Суперкупа Либертадорес: 1993/94[315]
  • Најбољи стријелац првенства Минеиро: 1993/94[315]
  • Тим године првенства Минеиро: 1994[315]
  • Најбољи стријелац Ередивизие: 1994/95[23]
  • ФИФА фудбалер године:1996, 1997, 2002[61][316]
  • Ибероамерички фудбалер године у Ла лиги: 1996/97, 2002/03[317]
  • Најбољи стријелац Шпанске лиге: 1996/97, 2003/04[29]
  • Златна копачка: 1996/97[318]
  • Фудбалер године часописа World Soccer (3): 1996, 1997, 2002[319]
  • Најбољи страни фудбалер Шпанске лиге, награда Дон балон: 1996–97[320]
  • Најкориснији играч финала Копа Америке: 1997[315]
  • Најкориснији играч Копа Америке: 1997[126]
  • Бронзана копачка на Купу Конфедерација: 1997[321]
  • Идеални тим Купа Конфедерација: 1997
  • Најкориснији играч финала Купа побједника купова: 1997
  • Идеални тим Копа Америке: 1997, 1999[315]
  • IFFHS Најбољи свјетски стријелац године: 1997[322]
  • Награда браво: 1997, 1998[323]
  • Онц д‘Ор: 1997, 2002[324]
  • Златна лопта: 1997, 2002[325]
  • Европски фудбалер сезоне по избору УНИЦЕФ-а: 1996/97[326]
  • ESM тим године: 1996/97, 1997/98[327]
  • ФИФА најбољих 11: 1997, 1998[328]
  • Фудбалер године Серије А: 1998[36]
  • Страни фудбалер године Серије А: 1998[329]
  • Најкориснији играч финала Купа УЕФА: 1998[330]
  • УЕФА фудбалер године: 1997/98[331]
  • УЕФА најбољи нападач: 1997/98[331]
  • Златна лопта на Свјетском првенству: 1998[332]
  • Идеални тим Свјетског првенства: 1998, 2002[153]
  • Најбољи асистент на Свјетском првенству: 1998[333]
  • Играч године Интера: 1998[334]
  • Златна копачка на Свјетском првенству: 2002[335]
  • Сребрна лопта на Свјетском првенству: 2002[335]
  • Најкориснији играч финала Свјетског првенства: 2002[336]
  • Најкориснији играч Интерконтиненталног купа: 2002[337]
  • УЕФА тим године: 2002[338]
  • Би-Би-Си прекоокеанска спортска личност године: 2002[339]
  • Лауреус свјетски повратак године: 2003[160]
  • Најбољи фудбалер по избору часописа ESPY: 2003[340]
  • ФИФА 100 (2004)[341]
  • Бронзана копачка на Свјетском првенству: 2006[342]
  • Бразилска фудбалска кућа славних: 2006[343]
  • Златно стопало: 2006[344]
  • Идеалних 11 свих времена часописа France Football: 2007[315]
  • Топ 100 најбољих фудбалера свих времена: 2007. #2[345]
  • Тим деценије часописа Sports Illustrated: 2009[346]
  • Кућа славних Реал Мадрида[347]
  • Најбољи спортиста по избору часописа Marca: 2011[348]
  • Топ 50 јужноамеричких фудбалера свих времена часописа L'Équipe: #5[349]
  • Кућа славних италијанског фудбала: 2015[350]
  • IFFHS легенде[351]
  • Кућа славних Интера: 2018[352]
  • Награда за каријеру часописа Globe Soccer: 2018[353]
  • Тим снова часописа France football: 2020[354]

РеференцеУреди

  1. ^ „Após início pobre em Bento Ribeiro, Ronaldo conquista o mundo”. Globo Esporte (на језику: Portuguese). 14. 2. 2011. Приступљено 19. 9. 2015. 
  2. ^ According to Ronaldo: The Journey of a Genius (2005) by James Mosley, Ronaldo was born on 18 September, but was registered on 22 September
  3. ^ Wilson, Paul (14. 2. 2011). „Ronaldo: In his pomp, he was a footballing force close to unstoppable”. The Guardian. Приступљено 19. 9. 2015. 
  4. ^ Kent, David (6. 6. 2014). „Zlatan Ibrahimovic hails Ronaldo as best player he has ever played against”. Daily Mail. Приступљено 19. 9. 2015. 
  5. ^ Stevens, Andrew (25. 11. 2009). „Face to face with Zinedine Zidane”. CNN. Приступљено 19. 9. 2015. 
  6. ^ „Ronaldo, a phenomenon in every sense”. FIFA. 4. 4. 2012. Приступљено 19. 9. 2015. 
  7. ^ Ronaldo Nazário O Fenômeno
  8. ^ „Ronaldo's return to glory”. BBC Sport. 8. 12. 2002. Приступљено 4. 10. 2018. 
  9. ^ а б в Mosley, James (2005). Ronaldo: The Journey of a Genius. Mainstream Publishing. ISBN 1-84018-964-9. 
  10. ^ Ronaldo: Manual de Vuelo (Brazil Documentary film) 1997
  11. ^ а б в г д ђ е „Brazil's Ronaldo Has the World at His Feet”. The Washington Post. Приступљено 1. 9. 2018. 
  12. ^ „The football greats forged by futsal”. FIFA. Приступљено 28. 8. 2018. 
  13. ^ Baker, Stan (2012). Our Competition is the World. Lulu. стр. 276. 
  14. ^ Futsalfeed.com (14 March 2020). "Top 10 Footballers Who Played Futsal!", "futsalfeed.com". Retrieved 14 March 2020.
  15. ^ „Ronaldo O Fenomeno: Sao Cristovao's greatest son”. Goal. Приступљено 3. 9. 2018. 
  16. ^ „Ronaldo awaits coronation”. Irish Times. Приступљено 2. 9. 2018. 
  17. ^ Football's Greatest - Ronaldo. Pitch International LLP. July 2010. Retrieved 8 May 2014
  18. ^ "The Global Art of Soccer" (2006). P. 174
  19. ^ "Ronaldo: My history & goals can't be erased" Архивирано 19 август 2014 на сајту Wayback Machine. FIFA.com. Retrieved 3 June 2014
  20. ^ Placar Magazine (Mar 2003) p. 35.
  21. ^ „How good was Ronaldo Nazario?”. Marca. Приступљено 6. 7. 2020. 
  22. ^ а б в г Miller, Nick (3. 6. 2015). „PSV Eindhoven rekindle glory days of Romário and Ronaldo”. The Guardian. Приступљено 4. 7. 2018. 
  23. ^ а б в "Ronaldo given route back by Corinthians". The Independent. Retrieved 16 November 2013
  24. ^ „The big interview: Luis Enrique – "I'd like to manage in England at some point – the fans are faithful". FourFourTwo. Архивирано из оригинала на датум 9. 8. 2018. Приступљено 10. 9. 2018. 
  25. ^ а б в г д ђ е ж з и ј Smyth, Rob (17. 9. 2016). „Ronaldo at 40: Il Fenomeno's legacy as greatest ever No 9, despite dodgy knees”. The Guardian. Приступљено 1. 4. 2017. 
  26. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ "Ronaldo's record-breaking season". ESPN. Retrieved 16 November 2013
  27. ^ Flanagan, Chris (4. 9. 2013). „How 13 other world record transfers panned out”. Four Four Two. Архивирано из оригинала на датум 10. 11. 2013. Приступљено 12. 1. 2014. 
  28. ^ „Barcelona 1–0 Paris Saint-Germain”. UEFA.com. Union of European Football Associations. Архивирано из оригинала на датум 30. 4. 2004. Приступљено 29. 8. 2018. 
  29. ^ а б в г "Spain - List of Topscorers ("Pichichi") 1929-2011" Архивирано 4 март 2016 на сајту Wayback Machine. RSSSF. Retrieved 13 May 2014
  30. ^ а б в г Hunter, Graham (16. 1. 2017). „El Fenómeno”. Bleacher Report Media Lab. Приступљено 27. 3. 2017. 
  31. ^ "Mourinho interview". Youtube. 4:25 to 5:00. Retrieved 30 August 2018
  32. ^ „Jose Mourinho: Brazil's Ronaldo is the best player from last 20 years”. HITC. Приступљено 30. 8. 2018. 
  33. ^ „Ronaldo hat-trick vs Valencia: Barcelona 1996-97 season”. YouTube. Приступљено 8. 7. 2018. 
  34. ^ а б Lowe, Sid (18. 2. 2011). „Brazilian Ronaldo was simply a phenomenon”. Sports Illustrated. Приступљено 4. 7. 2018. 
  35. ^ „How good was Ronaldo Nazario?”. Marca. Приступљено 29. 8. 2018. 
  36. ^ а б "Italy - Footballer of the Year: List of winners". RSSSF.com. Retrieved 30 July 2018
  37. ^ а б в "Brazil legend Ronaldo retires from football" BBC. Retrieved 20 November 2013
  38. ^ „European Football: Ronaldo's duel with Batistuta”. The Independent. Приступљено 15. 8. 2018. 
  39. ^ Collie, Ashley Jude (2003). World of Soccer: A Complete Guide to the World's Most Popular Sport. The Rosen Publishing Group. стр. 9. 
  40. ^ а б "Djorkaeff's UEFA Cup glory day at Inter". UEFA.com. Retrieved 1 June 2014
  41. ^ "FIFA World Player Gala 1998". FIFA.com. Retrieved 1 June 2014
  42. ^ „Ecco l'Inter di Hodgson. Roma a caccia del 4º posto”. La Repubblica (на језику: италијански). 3. 5. 1999. 
  43. ^ Landolina, Salvatore (4. 10. 2008). „Maradona And Ronaldo Best Ever - Maldini”. Goal.com. Приступљено 23. 9. 2015. 
  44. ^ Hughes, Rob (10. 6. 1999). „He and Ronaldo Give Inter a Dynamic Duo : For Vieri, One More Change of the Jersey”. The New York Times. Приступљено 23. 9. 2015. 
  45. ^ а б в „Ronaldo (Luíz (Ronaldo) Nazário de Lima) – Milan and Brazil”. Footballdatabase.com. Приступљено 12. 12. 2010. 
  46. ^ а б „Ronaldo's kneecap exploded, it was by his thigh'. Four Four Two. 3. 7. 2018. 
  47. ^ „Inter return for Ronaldo”. The Telegraph. Приступљено 4. 9. 2018. 
  48. ^ „F.C. Internazionale Milano”. Inter.it. Приступљено 12. 12. 2010. 
  49. ^ а б „The Revival Of The Fittest”. The Guardian. Приступљено 4. 9. 2018. 
  50. ^ а б „'Ronaldo's kneecap exploded, it was by his thigh'. FourFourTwo. Приступљено 6. 8. 2020. 
  51. ^ „Ronaldo fights the flab and dodgy knees”. The Independent. Приступљено 30. 8. 2018. 
  52. ^ „Ronaldo e la fascia da capitano: "Giusto che la porti Zanetti" e in serata il sì di Cuper”. Inter.it (на језику: италијански). Football Club Internazionale Milano. 3. 11. 2001. Приступљено 26. 5. 2017. 
  53. ^ „Ronaldo makes retirement official”. ESPN. Приступљено 1. 9. 2018. 
  54. ^ „Luis Nazario Ronaldo”. Inter.it. Приступљено 2. 9. 2018. 
  55. ^ „Serie A in the '90s: when Italian football ruled the world”. Four Four Two. Архивирано из оригинала на датум 3. 9. 2018. Приступљено 15. 8. 2018. 
  56. ^ „Ronaldo Nazario da Lima Interview. Inter Hall of Fame 2018”. YouTube. Inter. Приступљено 1. 9. 2018. 
  57. ^ „Hall Of Fame: The first edition's 4 winners”. Inter.it. Приступљено 22. 6. 2018. 
  58. ^ Crocitti, John C. (2012). „Brazil Today: An Encyclopedia of Life in the Republic, Volume 2”. ABC-CLIO. 
  59. ^ „2001 – present — Real Madrid surpasses the century mark”. Realmadrid.com. Приступљено 12. 7. 2008. 
  60. ^ а б „Ronaldo scores on his first date”. The Guardian. Приступљено 29. 8. 2018. 
  61. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м „Ronaldo, a phenomenon in every sense”. FIFA. 4. 4. 2012. Приступљено 19. 9. 2015. 
  62. ^ а б „Ronaldo ends Man Utd dream”. BBC Sport. British Broadcasting Corporation. 23. 4. 2003. Приступљено 25. 5. 2012. 
  63. ^ а б в „'Beckham has won everyone's respect'. The Telegraph. Приступљено 6. 9. 2018. 
  64. ^ а б „Ronaldo finally proves consistency”. CNN. Приступљено 4. 9. 2018. 
  65. ^ „Real Madrid 2–3 Real Zaragoza”. The Guardian. Guardian Media Group. 18. 3. 2004. Приступљено 25. 5. 2012. 
  66. ^ „Monaco 3 - 1 Real Madrid (Agg: 5-5; Monaco go through on away goals)”. The Guardian. Приступљено 4. 9. 2018. 
  67. ^ „Quickfire Ronaldo proves Real hero”. CNN.com. 3. 12. 2003. Приступљено 7. 12. 2008. 
  68. ^ „Fabio Capello: "Inter's Ronaldo Superior To Cristiano Ronaldo". Sempre Inter. Приступљено 27. 3. 2019. 
  69. ^ а б в г д ђ е ж з Wilson, Paul (14. 2. 2011). „Ronaldo: In his pomp, he was a footballing force close to unstoppable”. The Guardian. Приступљено 19. 9. 2015. 
  70. ^ „Fabio Capello: Ronaldo was the hardest to coach”. Goal. Приступљено 5. 9. 2018. 
  71. ^ „Ronaldo set for Corinthians unveiling”. The Independent. 14. 4. 2014. 
  72. ^ „The best foreign eleven in Real Madrid's history”. Marca. 12. 4. 2013. 
  73. ^ "'He was impossible to stop' - What they said about Ronaldo". Goal.com. Retrieved 5 July 2018
  74. ^ „Michael Owen: "The REAL Ronaldo". YouTube. FA TV. Приступљено 5. 7. 2018. 
  75. ^ „Ruud van Nistelrooy. Full Q & A”. YouTube. Oxford Union. 6. 2. 2016. Приступљено 5. 9. 2018. 
  76. ^ „Ruud van Nistelrooy names Brazil legend Ronaldo as the best player he ever played with”. The Mirror. Приступљено 5. 9. 2018. 
  77. ^ „Ronaldo unveiled by Rossoneri”. UEFA.com. 30. 1. 2007. 
  78. ^ а б „Ronaldo completes move to AC Milan”. CNN. Приступљено 22. 9. 2018. 
  79. ^ „Ronaldo on verge of Milan move”. Irish News. Приступљено 30. 8. 2018. 
  80. ^ „Milan complete signing of Ronaldo”. BBC News. 30. 1. 2007. Приступљено 22. 5. 2010. 
  81. ^ „Milan coach delighted by Ronaldo's debut”. China Daily. Приступљено 4. 9. 2018. 
  82. ^ „Ronaldo lifts AC Milan to victory”. CBC Sports. Приступљено 30. 8. 2018. 
  83. ^ „AC Milan v Barcelona: Ronaldinho, Rivaldo, Ronaldo and the legends who played for both clubs”. Talksport. Приступљено 4. 9. 2018. 
  84. ^ „AC Milan vs. Inter: 10 Players Who Played for Both Sides”. Bleacher Report. Приступљено 30. 8. 2018. 
  85. ^ „Pato has a debut to remember as Milan end their San Siro duck”. The Guardian. Приступљено 30. 8. 2018. 
  86. ^ "Milan in thrall to 'Ka-Pa-Ro' strike force". UEFA.com. Retrieved 1 June 2014
  87. ^ „From Ronaldo to Totti, the best players never to win the Champions League”. ESPN. Приступљено 21. 9. 2018. 
  88. ^ Lea, Greg (28. 5. 2019). „The 20 best players never to win the Champions League. #1 Ronaldo”. FourFourTwo. Приступљено 28. 8. 2019. 
  89. ^ Solhekol, Kaveh; Sheth, Dharmesh (30. 5. 2020). „Ronaldo, Eric Cantona, Zlatan Ibrahimovic: The best players never to win Champions League 25-1”. Sky Sports. Приступљено 1. 6. 2020. 
  90. ^ „The best not to have won the Champions League”. UEFA.com. 19. 5. 2015. Приступљено 11. 8. 2020. 
  91. ^ „4 Great Moments from Ronaldo's AC Milan Career”. Bleacher Report. Приступљено 3. 9. 2018. 
  92. ^ „Ronaldo sees specialist about knee”. CNN. Приступљено 3. 9. 2018. 
  93. ^ „Juventus 3 - 1 Real Madrid (Agg: 4-3)”. The Guardian. 3. 7. 2018. 
  94. ^ „Ronaldo faces end of road after new injury blow”. The Guardian. Приступљено 30. 8. 2018. 
  95. ^ а б „Milan fear for Ronaldo's career”. BBC News. 14. 2. 2008. 
  96. ^ „Seedorf fears for Ronaldo career”. BBC. Приступљено 4. 9. 2018. 
  97. ^ а б "Ronaldo sparks fury by ditching Flamengo for Corinthians". The Guardian. Retrieved 21 June 2014
  98. ^ „Ronaldo to sign for Corinthians”. BBC. Приступљено 1. 9. 2018. 
  99. ^ „Ronaldo returns to training with Flamengo but remains a free agent”. The Telegraph. Приступљено 22. 9. 2018. 
  100. ^ „Ronaldo sparks fury by ditching Flamengo for Corinthians”. The Guardian. Приступљено 22. 9. 2018. 
  101. ^ а б в "Ronaldo agrees to join Corinthians". The Independent. Retrieved 28 June 2014
  102. ^ „Aos 22min do 2º tempo, Ronaldo estréia pelo Corinthians” (на језику: португалски). Terra. 4. 3. 2009. Приступљено 4. 3. 2009. 
  103. ^ „Com gol de Ronaldo no final, Corinthians arranca empate contra o Palmeiras” (на језику: португалски). Folha Online. 8. 3. 2009. Приступљено 8. 3. 2009. 
  104. ^ а б „Cuddly comeback king Ronaldo eating balls again”. The Guardian. Приступљено 4. 9. 2018. 
  105. ^ News.Xinhuanet.com Архивирано 11 април 2016 на сајту Wayback Machine
  106. ^ „2009 Copa Brasil”. Rsssf.com. Приступљено 8. 9. 2018. 
  107. ^ Vickery, Tim (18. 10. 2010). „Can Ronaldo prove us wrong again?”. BBC. Приступљено 30. 8. 2018. 
  108. ^ „Ronaldo 2009 / 2010 Brazilian Serie A”. ESPN. Приступљено 30. 8. 2018. 
  109. ^ „Brazil star Ronaldo to retire in 2011”. CNN. Приступљено 22. 9. 2018. 
  110. ^ „Ronaldo Renews Corinthians Contract, Will Retire In 2011”. The New York Times. 22. 2. 2011. [мртва веза]
  111. ^ Homewood, Brian (14. 3. 2010). „Ronaldo announces retirement after going from fab to flab”. The Guardian. Приступљено 22. 8. 2020. 
  112. ^ Gallas, Daniel (14. 1. 2011). „Ronaldo's troubled farewell”. BBC Sport. Приступљено 14. 2. 2011. 
  113. ^ „Ronaldo confirma o fim da carreira (In Portuguese)” (на језику: португалски). GloboEsporte. 13. 2. 2011. 
  114. ^ „Ronaldo confirms retirement”. ESPN Soccernet. 14. 1. 2011. Приступљено 14. 2. 2011. 
  115. ^ „Emocionado, Ronaldo atribui adeus às dores e ao hipotireoidismo”. Globo.com. 14. 2. 2011. Приступљено 14. 2. 2011. 
  116. ^ „Brazil soccer legend Ronaldo retires”. CNN. Приступљено 4. 9. 2018. 
  117. ^ „Ronaldo admits in emotional retirement address: 'I lost to my body'. Guardian. London. 14. 1. 2011. Приступљено 14. 2. 2011. 
  118. ^ „Confira todos os números e gols de Ronaldo pela seleção brasileira” (на језику: португалски). ESPN.com. 8. 6. 2011. Приступљено 26. 5. 2019. 
  119. ^ Ávila, Carina (10. 5. 2018). „Sorte e orgulho: islandeses relembram primeiro gol de Ronaldo pela Selação” (на језику: португалски). Globo.com. Приступљено 26. 5. 2019. 
  120. ^ а б в г д Lawrence, Amy (29. 6. 2017). „Ronaldo's redemption: recalling the Brazil striker's World Cup fairytale 15 years on”. The Guardian. Приступљено 30. 8. 2018. 
  121. ^ а б „Ronaldo: It was a fabulous feeling to kiss the Trophy”. FIFA.com. Приступљено 4. 9. 2018. 
  122. ^ Rob Bagchi and Rob Smyth (14. 3. 2012). „Was Ronaldo Originally Called Ronaldinho?”. The Guardian. Приступљено 30. 8. 2018. 
  123. ^ „A kickabout with Sócrates”. The Guardian. Приступљено 2. 9. 2018. 
  124. ^ „Seleção Brasileira (Brazilian National Team) 1998-1999”. RSSF.com. Архивирано из оригинала на датум 3. 7. 2019. Приступљено 1. 7. 2018. 
  125. ^ "Olympic bronze medal means everything to me, says Ronaldo". London Eening Standard. Retrieved 25 May 2014
  126. ^ а б Copa América Best Players. RSSSF.com. Retrieved 30 August 2018
  127. ^ „Copa América 1997”. Rsssf.com. Приступљено 8. 9. 2018. 
  128. ^ „Copa América 1999”. Rsssf.com. Приступљено 8. 9. 2018. 
  129. ^ „1997 Tournoi de France”. Soccernostalgia. 21. 6. 2019. Приступљено 21. 6. 2019. 
  130. ^ "FIFA Confederations Cup Saudi Arabia 1997". FIFA.com. Retrieved 6 November 2014
  131. ^ http://soccernostalgia.blogspot.com/2018/02/fifa-confederations-cup-part-five-1997.html
  132. ^ „The dream of Ronaldo and Romário”. These Football Times. Приступљено 13. 10. 2020. 
  133. ^ а б в г д ђ е ж "World Cup: 25 stunning moments … No15: Ronaldo falters as France win". The Guardian. Retrieved 10 June 2014
  134. ^ а б в г „The great World Cup Final mystery”. BBC Sport. British Broadcasting Corporation. 2. 4. 2002. Приступљено 15. 7. 2014. 
  135. ^ „World Cup 1998 Fransa » Scorers”. World Football. Приступљено 2. 4. 2020. 
  136. ^ Muello, Peter (16. 6. 1998). „Ronaldo Paves Way for Brazilian Win”. The Washington Post. Приступљено 2. 4. 2020. 
  137. ^ а б Wilson, Jonathan (21. 3. 2020). „Ranked! The 10 best players of France 98”. FourFourTwo. Приступљено 1. 4. 2020. 
  138. ^ „What REALLY happened to Ronaldo before the 1998 World Cup Final – in his own words”. FourFourTwo. 20. 3. 2020. Приступљено 2. 4. 2020. 
  139. ^ „World Cup history - France 1998”. BBC Sport. 4. 5. 2006. Приступљено 2. 4. 2020. 
  140. ^ а б „World Cup moments: Mystery surrounds Ronaldo in 1998”. Irish Times. Приступљено 4. 9. 2018. 
  141. ^ „Ronaldo's fit caused hotel panic”. CNN/SI. 15. 7. 1998. 
  142. ^ „World Cup 1998 France » Final » Brazil - France 0:3”. worldfootball.net. Приступљено 1. 4. 2021. 
  143. ^ „Neurologist questions Ronaldo decision”. CNN/SI. 14. 7. 1998. 
  144. ^ "Zidane lights the blue-touch paper for France". FIFA.com. Retrieved 6 November 2014
  145. ^ а б в „The mystery of Paris that refuses to go away”. The Guardian. Приступљено 1. 10. 2018. 
  146. ^ а б "Free of demons and back in land of the living". The Guardian. Retrieved 22 May 2014
  147. ^ „WC Qualifiers South America 2000/2001 » Final round”. worldfootball.net. Приступљено 1. 4. 2021. 
  148. ^ „WC Qualifiers South America 2000/2001 » Top Scorer”. worldfootball.net. Приступљено 1. 4. 2021. 
  149. ^ "Can Ronaldo prove us wrong again?" Архивирано 2014-05-22 на сајту Archive.today. BBC. Retrieved 22 May 2014
  150. ^ а б "Redemption for Ronaldo as world's eyes turn east". FIFA.com. Retrieved 22 May 2014
  151. ^ а б Hayward, Paul (30. 6. 2002). „Redemption sweet for Ronaldo”. The Telegraph. Приступљено 5. 9. 2018. 
  152. ^ „Ronaldo's 2002 World Cup redemption... according to him: "In that moment, I felt complete". FourFourTwo. Архивирано из оригинала на датум 6. 9. 2018. Приступљено 5. 9. 2018. 
  153. ^ а б "Campbell makes All-Star team". BBC Sport. Retrieved 21 November 2013
  154. ^ „World Cup 2014 countdown: Ronaldo's comeback at the 2002 World Cup”. The Independent. Приступљено 5. 9. 2018. 
  155. ^ „Ronaldo's Redemption: 2002 World Cup documentary”. YouTube. FourFourTwo. Приступљено 25. 9. 2018. 
  156. ^ „Ronaldo reveals the real reason for his wedge haircut at the 2002 World Cup”. Fox Sports. Приступљено 2. 9. 2018. 
  157. ^ Longman, Jere (1. 7. 2002). „Ronaldo's Sweetest Vindication”. The New York Times. Приступљено 22. 5. 2010. 
  158. ^ "FIFA World Cup Final. Yokohama, Japan. 30th June 2002. Brazil's Ronaldo greets Pele after receiving his winners medal.". Getty Images. Retrieved 22 May 2014
  159. ^ "Ronaldo wins world player award for third time". Sports Illustrated. Retrieved 22 May 2014
  160. ^ а б „Laureus World Comeback of the Year 2003 nominees”. Laureus. Архивирано из оригинала на датум 23. 10. 2017. Приступљено 21. 10. 2017. 
  161. ^ „Ronaldo tipped to claim hat-trick”. The Telegraph. Приступљено 4. 9. 2018. 
  162. ^ „Ronaldo: "I didn't want to leave Real Madrid". As. Приступљено 31. 7. 2018. 
  163. ^ „Ronaldo hits penalty hat-trick”. The Age. Приступљено 4. 9. 2018. 
  164. ^ "Ronaldo Luís Nazário de Lima - Goals in International Matches". Rsssf.com. Retrieved 21 March 2018
  165. ^ Vickery, Tim (18. 12. 2017). „Kaka's spectacular run with Milan and Brazil overshadowed by his successors”. ESPN. Приступљено 30. 7. 2018. 
  166. ^ „Brazil give magic quartet another chance to shine”. The Guardian. Приступљено 8. 9. 2018. 
  167. ^ Antony Young (2007). "Profitable Marketing Communications: A Guide to Marketing Return on Investment". p. 138. Kogan Page Publishers,
  168. ^ Steve Hatch, Jim Taylor (2009). "Rigorous Magic: Communication Ideas and their Application". John Wiley & Sons.
  169. ^ "At the 2006 World Cup Ronaldo was jeered for being overweight and too slow". The Independent. Retrieved 26 May 2014
  170. ^ а б "Japan 1-4 Brazil". BBC. Retrieved 30 July 2018
  171. ^ "Brazil 3-0 Ghana". BBC Sport. Retrieved 26 May 2014
  172. ^ Jimmy Greaves (2008). "Football's Great Heroes and Entertainers". p. 1998. Hatchtt.
  173. ^ "Brazil 0-1 France". BBC Sport. Retrieved 26 May 2014
  174. ^ „Official FIFA Awards: Zidane wins adidas Golden Ball award”. FIFA.com. 25. 3. 2018. 
  175. ^ „World Cup Rewind: Ronaldo sets all-time goals world record”. Guinness World Records. Приступљено 13. 9. 2018. 
  176. ^ „World Cup rewind: Miroslav Klose beats Ronaldo's all-time goals record”. Guinness World Records. Приступљено 4. 9. 2018. 
  177. ^ „FIFA Player Statistics: RONALDO”. FIFA.com. 25. 7. 2014. Приступљено 30. 7. 2014. 
  178. ^ „Kaka: I prefer Brazilian Ronaldo over Cristiano”. Goal. Приступљено 20. 9. 2018. 
  179. ^ "Ronaldo makes emotional farewell appearance for Brazil against Romania". The Guardian. Retrieved 26 May 2014
  180. ^ Ronaldo to receive Seleção swansong. FIFA.com (2 March 2011). Retrieved on 3 December 2011.
  181. ^ „Brazil win as Ronaldo bows out”. ESPN Soccernet. 8. 6. 2011. Приступљено 8. 6. 2011. 
  182. ^ а б „Ronaldo laughs off misses in his final match for Brazil”. Yahoo Sports. Приступљено 23. 9. 2011. 
  183. ^ „Neymar surpasses Ronaldo as Brazil's second-highest goalscorer”. Goal. 13. 10. 2020. 
  184. ^ „Ronaldo Luís Nazário de Lima - Goals in International Matches”. RSSSF. Приступљено 14. 2. 2021. 
  185. ^ „Hamburg to host 2011 Match Against Poverty –”. UEFA.com. 8. 12. 2011. Приступљено 14. 4. 2012. 
  186. ^ „Blic Sport | Ronalda ne napušta osećaj za gol /video/”. Sport.blic.rs. Архивирано из оригинала на датум 30. 4. 2012. Приступљено 14. 4. 2012. 
  187. ^ „Match Against Poverty | UNDP”. Beta.undp.org. 10. 4. 2012. Архивирано из оригинала на датум 28. 2. 2012. Приступљено 14. 4. 2012. 
  188. ^ „Zinedine Zidane And Ronaldo Reunite For Charity Match”. Huffington Post. 4. 4. 2017. 
  189. ^ "Brazil 2014 Ambassadors Named". FIFA.com. Retrieved 1 March 2021
  190. ^ "Match Against Poverty".Архивирано 6 октобар 2017 на сајту Wayback Machine. United Nations Development Programme. Retrieved 25 September 2014
  191. ^ „Match Against Poverty: Brazil's Ronaldo stars”. The Independent (21 April 2015). Приступљено 23. 5. 2015. 
  192. ^ „Didier Drogba to join Ronaldo and Zidane in 12th annual Match Against Poverty”. UNDP. Архивирано из оригинала на датум 05. 06. 2020. Приступљено 28. 8. 2018. 
  193. ^ „SVI SE KLANJAJU NEMCU: Klose je najbolji strelac Svetskih prvenstava (VIDEO)”. telegraf.rs. 8. 7. 2014. Приступљено 1. 4. 2021. 
  194. ^ „Ronaldo: "Ne bih voleo da Klose obori moj rekord". sportske.net. 10. 6. 2014. Приступљено 1. 4. 2021. 
  195. ^ „Ronaldo: Čestitaću Kloseu ukoliko sruši moj rekord (VIDEO)”. mozzartsport.com. 21. 10. 2013. Приступљено 1. 4. 2021. 
  196. ^ а б „World Cup 2018: Ronaldo and Robbie Williams star in opening ceremony”. BBC Sport. 14. 6. 2018. 
  197. ^ "Ronaldo, Romario Reinvented Striker's Role, Says Thierry Henry" Архивирано 6 март 2016 на сајту Wayback Machine. In Sports. Retrieved 16 January 2015
  198. ^ а б в „Ronaldo e Batistuta. il piacere del calcio”. La Gazetta Dello Sport. Приступљено 18. 9. 2014. 
  199. ^ „Ronaldo Luís Nazário de Lima: A Tribute to O Fenômeno”. Backpagefootball.com. Приступљено 13. 12. 2014. 
  200. ^ „Ronaldo e i suoi gol”. La Gazzetta dello Sport (на језику: италијански). 16. 4. 1997. 
  201. ^ а б „Curtain falls on glittering careers”. FIFA.com. Приступљено 18. 9. 2014. 
  202. ^ „Ronaldo la resurrezione diventa... un film”. Affaritaliani.it (на језику: италијански). Приступљено 18. 9. 2014. 
  203. ^ Ibrahimovic, Zlatan (27. 6. 2013). I Am Zlatan. London: Penguin. стр. 55. 
  204. ^ „Ronaldo, il 'fenomeno' brasiliano”. Quotidiano (на језику: италијански). Приступљено 18. 9. 2014. 
  205. ^ „Mercato Juventus, Ronaldo: "Il mio erede e' Leandro Damiao". Calciomercato.it (на језику: италијански). Архивирано из оригинала на датум 18. 8. 2016. Приступљено 18. 9. 2014. 
  206. ^ а б „Ronaldo tra Pele' e Moriero”. La Gazzetta dello Sport. Приступљено 18. 9. 2014. 
  207. ^ „Milan, Ambrosini risolve i problemi continua l' inseguimento Champions”. la Repubblica.it. Приступљено 18. 9. 2014. 
  208. ^ "Ibrahimovic: Ronaldo il Fenomeno, non ci sarà mai un giocatore migliore di lui". La Gazetta Dello Sport. Retrieved 19 September 2014
  209. ^ „Messi: Brazil striker Ronaldo my hero”. FourFourTwo. Приступљено 8. 9. 2018. 
  210. ^ а б Smith, Rory (30. 3. 2016). „Ronaldo deserves more credit as one of the game's greatest players”. ESPN. Приступљено 25. 8. 2018. 
  211. ^ а б „Happy 40th birthday, El Fenomeno! The real Ronaldo is the greatest No.9 in history”. Goal. Приступљено 14. 9. 2018. 
  212. ^ "'He was impossible to stop' - What they said about Ronaldo". Goal. Retrieved 17 January 2015
  213. ^ „Veltroni intervista Cannavaro: «Scudetto al Napoli. Buffon vale Maradona”. Corriere dello Sport. Приступљено 3. 9. 2018. 
  214. ^ а б „As natural as Federer, Ronaldo in his prime was a true football phenomenon”. Goal. Приступљено 8. 9. 2018. 
  215. ^ „Mourinho: Neither Messi nor Cristiano beat Ronaldo Nazario”. Marca. Приступљено 8. 12. 2019. 
  216. ^ „Ballon d'Or Dream Team: Xavi alongside Messi and Cristiano”. Marca. 14. 12. 2020. Архивирано из оригинала на датум 15. 12. 2020. Приступљено 25. 1. 2021. 
  217. ^ „Ranked! The 10 best players of World Cup 2002. #1 Ronaldo”. FourFourTwo. Архивирано из оригинала на датум 10. 9. 2018. Приступљено 10. 9. 2018. 
  218. ^ „Ronaldo: Former Brazil striker buys controlling stake in Real Valladolid”. BBC. Приступљено 3. 9. 2018. 
  219. ^ а б „Ronaldo becomes primary owner of Real Valladolid following takeover”. ESPN. Приступљено 3. 9. 2018. 
  220. ^ „Ronaldo's profile at IMDB”. Internet Movie Database. Приступљено 24. 2. 2009. 
  221. ^ „Susana Werner's profile at IMDB”. Internet Movie Database. Приступљено 11. 6. 2009. 
  222. ^ „Susana Werner, love in Milan” (на језику: португалски). Lance!. 29. 1. 2009. Архивирано из оригинала на датум 4. 3. 2009. Приступљено 24. 2. 2009. 
  223. ^ „Fast facts on Ronaldo”. CNN Sports Illustrated. 31. 8. 2002. 
  224. ^ „Ronaldo splits up with fiancée”. China Daily. 12. 5. 2005. 
  225. ^ Rangel, Sérgio (25. 5. 2005). „Descontente com a CBF, Ronaldo pede descanso da seleção”. Folha de S.Paulo (на језику: португалски). Приступљено 6. 6. 2018. 
  226. ^ Goldblatt, David (24. 5. 2014). „Brazil's World Cup party can't hide the country's tensions”. The Guardian (на језику: енглески). Приступљено 6. 6. 2018. 
  227. ^ а б в Afrikano (30. 5. 2005). „Ronaldo afirma que é "Branco" !!!”. Identidade Africana (на језику: португалски). Приступљено 6. 6. 2018. 
  228. ^ „Brazil: The ideology of "whitening" and the struggle for a black identity”. Black Women of Brazil. 9. 2. 2012. Архивирано из оригинала на датум 13. 8. 2018. Приступљено 6. 6. 2018. 
  229. ^ „Ronaldo's in transvestite scandal”. BBC. 29. 4. 2008. 
  230. ^ „Police probe Ronaldo-transvestite incident”. Reuters. 29. 4. 2008. 
  231. ^ „Two of the transvestite prostitutes admit Ronaldo allegations are false”. standard.co.uk. London. 7. 5. 2008. 
  232. ^ „Ronaldo's family confirms former fiancee's pregnancy”. www.chinaview.cn. Xinhua. 14. 5. 2008. Архивирано из оригинала на датум 11. 4. 2016. 
  233. ^ „Ronaldo and Maria Beatriz Antony's new penthouse in São Paulo”. Isto É Gente magazine (на језику: португалски). 11. 5. 2009. 
  234. ^ „Ronaldo's wife gives birth to another girl”. Yahoo! Sports. 6. 4. 2010. 
  235. ^ Gladwell, Ben (4. 11. 2016). „Alexandre Pato: Ronaldo tried to win me over with Playboy at AC Milan”. ESPN FC. Приступљено 28. 3. 2017. 
  236. ^ „Ronaldo moves to a R$ 17 million mansion” (на језику: португалски). Quem magazine. 17. 12. 2010. 
  237. ^ „In the newsstands: Everything about the first meeting between Ronaldo and Alex” (на језику: португалски). Quem Magazine. 8. 12. 2010. 
  238. ^ „Ronaldo: "Alex is my son" (на језику: португалски). Quem Magazine. 8. 12. 2010. 
  239. ^ Antara News : After fourth child, Ronaldo performes [sic] vasectomy Архивирано 4 март 2016 на сајту Wayback Machine. Beta.antaranews.com (27 December 2010). Retrieved on 3 December 2011.
  240. ^ „Steve McManaman on retired Brazilian legend Ronaldo”. BBC. Приступљено 4. 9. 2018. 
  241. ^ „Ronaldo, Fittipaldi Launch A1 Team Brazil”. TSN. 30. 6. 2005. Архивирано из оригинала на датум 10. 9. 2009. Приступљено 7. 12. 2017. 
  242. ^ „Ronaldo Brazilian football legend signs UFC star Anderson Silva as first client in new management agency”. The Daily Telegraph. London. 19. 3. 2011. Архивирано из оригинала на датум 16. 01. 2016. Приступљено 6. 9. 2011. 
  243. ^ „Silva Signs with Soccer Superstar Ronaldo's Marketing Company”. Sherdog. Приступљено 7. 9. 2011. 
  244. ^ „Daily Bagel: Nadal accepts Ronaldo's poker game challenge”. Sports Illustrated. Приступљено 31. 8. 2018. 
  245. ^ "Brazil icon Ronaldo becomes minority owner of Fort Lauderdale Strikers". Sports Illustrated. Retrieved 11 December 2014
  246. ^ „Ronaldo Joins Fort Lauderdale Strikers Ownership”. 11. 12. 2014. Архивирано из оригинала на датум 13. 12. 2014. 
  247. ^ Krishnaiyer, Kartik (20. 6. 2017). „Fort Lauderdale Strikers Begin New Chapter With Bill Edwards Acquisition”. thefloridasqueeze.com. Приступљено 21. 6. 2017. 
  248. ^ „Youth football in China”. The Telegraph. Архивирано из оригинала на датум 31. 08. 2018. Приступљено 30. 8. 2018. 
  249. ^ „Ronaldo to Open Three Football Schools in China by December”. NDTV. Приступљено 30. 8. 2018. 
  250. ^ а б "Soccer legend Ronaldo’s son to play in Maccabiah". Times of Israel. Retrieved 8 September 2017
  251. ^ Fox Broadcasting Company (24. 7. 2006). „Guest Voices Next Season on 'The Simpsons'. The Futon Critic. Приступљено 29. 8. 2018. 
  252. ^ Crerar, Simon (5. 7. 2007). „The 33 funniest Simpsons cameos ever”. The Times. Приступљено 29. 8. 2018. 
  253. ^ „How 'Goal!' Went from a Wild Idea to a Cult Movie Franchise for Football Fans”. Bleacher Report. Приступљено 29. 8. 2018. 
  254. ^ Moreno, Carolina (8. 4. 2014). „Pitbull Debuts 'We Are One (Ole Ola)' Ft. J.Lo For Brazil World Cup (AUDIO)”. Huffington Post. Приступљено 29. 8. 2018. 
  255. ^ „Brazilian Ronaldo Featured In Snickers Campaign”. Sports Business Daily. Приступљено 18. 9. 2018. 
  256. ^ а б „World Cup 2014: Brazil furious over Christ the Redeemer statue in Rio de Janeiro in Italian football colours”. The Telegraph. Архивирано из оригинала на датум 09. 06. 2014. Приступљено 18. 9. 2018. 
  257. ^ „Pirelli e le metamorfosi della pubblicità”. Corriere Della Sera. Приступљено 19. 9. 2018. 
  258. ^ "FIFA 18 to include 95-rated icon Diego Maradona as EA Sports adds footballing legend to Ultimate Team". Evening Standard. Retrieved 8 September 2017
  259. ^ „FIFA 18 release date and pre-order price info for PS4 and Xbox One in UK”. Evening Standard. Приступљено 1. 9. 2018. 
  260. ^ „FIFA 18 ICONS - Ultimate Team”. EA Sports. Приступљено 2. 9. 2018. 
  261. ^ Chadwick, Simon (2009). Managing Football: An International Perspective. London: Routledge. стр. 114. ISBN 9781856175449. 
  262. ^ а б „Nike Celebrates 15 Years Of Mercurial With Recreated '98 El Fenomeno Boot”. Nike.com. Приступљено 26. 5. 2015. 
  263. ^ „Nike Pay Tribute to Iconic Boots Worn by Ronaldo With New Mercurial Puro Fenomeno”. Sports Illustrated. 22. 3. 2018. 
  264. ^ „Kylian Mbappé Just Leaked an Amazing New R9-Inspired Nike Mercurial Superfly VI”. Versus. 29. 6. 2018. 
  265. ^ Curitiba and Portland: Architecture, City Making, and Urban Governance in the Era of Globalization, Volume 2. University of California, Berkeley. 2002. стр. 279. 
  266. ^ Jackson, Steven J. (10. 11. 2004). Sport, Culture and Advertising: Identities, Commodities and the Politics of Representation. Routledge. стр. 186. 
  267. ^ „Inside the greatest ad EVER: Nike's brilliant 1998 Brazil airport commercial – by those who made it”. FourFourTwo. Приступљено 2. 9. 2018. 
  268. ^ „A lighter shoe, cooler kits, a faster ball, a Secret Tournament – every touch counts”. NikeBiz. Nike. Архивирано из оригинала на датум 2. 6. 2002. Приступљено 21. 7. 2012. 
  269. ^ Cozens, Claire (3. 4. 2002). „Cantona hosts World Cup with a difference”. The Guardian. Guardian News and Media. Приступљено 21. 7. 2012. 
  270. ^ „Risk everything! Wayne Rooney, Cristiano Ronaldo and David Luiz take fight to 'unbeatable' clones in animated advert”. Evening Standard. Приступљено 29. 8. 2018. 
  271. ^ „Ronaldo Luís Nazário de Lima – Goals in International Matches”. Rsssf.com. 23. 7. 2006. Приступљено 12. 12. 2010. 
  272. ^ „Brazil 3–0 Iceland”. 11v11. Архивирано из оригинала на датум 14. 2. 2021. Приступљено 6. 11. 2020. 
  273. ^ „England 1–3 Brazil”. 11v11. Архивирано из оригинала на датум 4. 8. 2016. Приступљено 7. 11. 2020. 
  274. ^ „Brazil 3–0 Uruguay”. 11v11. Архивирано из оригинала на датум 26. 10. 2020. Приступљено 7. 11. 2020. 
  275. ^ „Russia 2–2 Brazil”. 11v11. Архивирано из оригинала на датум 24. 9. 2020. Приступљено 7. 11. 2020. 
  276. ^ „Brazil 3–1 Lithuania”. 11v11. Архивирано из оригинала на датум 15. 2. 2021. Приступљено 8. 11. 2020. 
  277. ^ „Brazil 1–0 Bosnia and Herzegovina”. 11v11. Архивирано из оригинала на датум 11. 2. 2021. Приступљено 8. 11. 2020. 
  278. ^ „Brazil 4–2 Poland”. 11v11. Архивирано из оригинала на датум 13. 2. 2021. Приступљено 8. 11. 2020. 
  279. ^ „Brazil 4–0 Chile”. 11v11. Архивирано из оригинала на датум 15. 1. 2021. Приступљено 8. 11. 2020. 
  280. ^ „Brazil 3–3 Italy”. 11v11. Архивирано из оригинала на датум 15. 2. 2021. Приступљено 8. 11. 2020. 
  281. ^ „Brazil 5–0 Costa Rica”. 11v11. Приступљено 8. 11. 2020. 
  282. ^ „Brazil 2–0 Paraguay”. 11v11. Приступљено 8. 11. 2020. 
  283. ^ „Brazil 3–1 Bolivia”. 11v11. Приступљено 8. 11. 2020. 
  284. ^ „Brazil 2–1 South Korea”. 11v11. Приступљено 8. 11. 2020. 
  285. ^ „Brazil 2–0 Czech Republic”. 11v11. Приступљено 8. 11. 2020. 
  286. ^ „Brazil 6–0 Australia”. 11v11. Приступљено 8. 11. 2020. 
  287. ^ „Brazil 2–1 Germany”. 11v11. Приступљено 8. 11. 2020. 
  288. ^ „Brazil 3–0 Morocco”. 11v11. Приступљено 8. 11. 2020. 
  289. ^ „Brazil 4–1 Chile”. 11v11. Приступљено 8. 11. 2020. 
  290. ^ „Brazil 1–1 Netherlands”. 11v11. Приступљено 8. 11. 2020. 
  291. ^ „Brazil 3–0 Latvia”. 11v11. Приступљено 8. 11. 2020. 
  292. ^ „Brazil 7–0 Venezuela”. 11v11. Приступљено 8. 11. 2020. 
  293. ^ „Brazil 7–0 Chile”. 11v11. Приступљено 8. 11. 2020. 
  294. ^ „Brazil 2–1 Argentina”. 11v11. Приступљено 8. 11. 2020. 
  295. ^ „Brazil 3–0 Uruguay”. 11v11. Приступљено 15. 11. 2020. 
  296. ^ „Brazil 4–2 Argentina”. 11v11. Приступљено 15. 11. 2020. 
  297. ^ „Brazil 4–0 Malaysia”. 11v11. Приступљено 15. 11. 2020. 
  298. ^ „Brazil 2–1 Turkey”. 11v11. Приступљено 15. 11. 2020. 
  299. ^ „Brazil 4–0 China PR”. 11v11. Приступљено 15. 11. 2020. 
  300. ^ „Brazil 5–2 Costa Rica”. 11v11. Приступљено 15. 11. 2020. 
  301. ^ „Brazil 2–0 Belgium”. 11v11. Приступљено 15. 11. 2020. 
  302. ^ „Brazil 1–0 Turkey”. 11v11. Приступљено 15. 11. 2020. 
  303. ^ „Brazil 2–0 Germany”. 11v11. Приступљено 15. 11. 2020. 
  304. ^ „Brazil 3–2 South Korea”. 11v11. Приступљено 15. 11. 2020. 
  305. ^ „Brazil 2–1 Colombia”. 11v11. Приступљено 15. 11. 2020. 
  306. ^ „Brazil 3–3 Uruguay”. 11v11. Приступљено 15. 11. 2020. 
  307. ^ „Brazil 3–1 Argentina”. 11v11. Приступљено 15. 11. 2020. 
  308. ^ „Brazil 3–1 Bolivia”. 11v11. Приступљено 15. 11. 2020. 
  309. ^ „Brazil 5–2 Venezuela”. 11v11. Приступљено 15. 11. 2020. 
  310. ^ „Brazil 3–0 Venezuela”. 11v11. Приступљено 15. 11. 2020. 
  311. ^ „Brazil 1–1 Russia”. 11v11. Приступљено 15. 11. 2020. 
  312. ^ „Brazil 4–0 New Zealand”. 11v11. 15. 11. 2020. 
  313. ^ „Brazil 4–1 Japan”. 11v11. Приступљено 15. 11. 2020. 
  314. ^ „Brazil 3–0 Ghana”. 11v11. Приступљено 15. 11. 2020. 
  315. ^ а б в г д ђ е „Ronaldo Is Set to Announce His Retirement Tomorrow, Leaving Us Great Memories”. Bleacher Report. Приступљено 29. 7. 2018. 
  316. ^ „Ronaldo named world's best”. BBC. Приступљено 5. 9. 2018. 
  317. ^ "Ronaldo, ganador del Trofeo EFE". Marca. Retrieved 30 July 2018
  318. ^ „Golden Boot: The Quotients Decide It All”. soccerphile.com. Приступљено 20. 2. 2008. 
  319. ^ „Ronaldo named world's best”. BBC. Приступљено 30. 7. 2018. 
  320. ^ "Spanish football awards by Don Balón". Rsssf.com. Retrieved 27 July 2018
  321. ^ "FIFA Confederations Cup Saudi Arabia 1997 – Awards". FIFA.com. Retrieved 4 September 2018
  322. ^ IFFHS' World's Top Goal Scorer of the Year 1997. RSSSF.com. Retrieved 4 September 2018
  323. ^ "Bravo Award: Ronaldo". Rsssf.com. Retrieved 29 July 2018
  324. ^ Pierrend, José Luis (6. 3. 2012). „"Onze Mondial" Awards”. Rec.Sport.Soccer Statistics Foundation. Приступљено 26. 12. 2015. 
  325. ^ Pierrend, José Luis (26. 3. 2005). „European Footballer of the Year ("Ballon d'Or") 2002”. RSSSF. Архивирано из оригинала на датум 16. 1. 2009. Приступљено 30. 7. 2018. 
  326. ^ Anatolii Skorobahatko (25. 8. 2015). „Best European footballers by season” (PDF). Ukrainian Football. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 23. 8. 2017. Приступљено 2. 6. 2017.  (ukr.)
  327. ^ Stokkermans, Karel (14. 3. 2007). „ESM XI”. Rec.Sport.Soccer Statistics Foundation. Архивирано из оригинала на датум 15. 3. 2007. 
  328. ^ "FIFA XI´s Matches - Full Info" Архивирано 17 новембар 2015 на сајту Wayback Machine. RSSSF.com
  329. ^ "List of Oscar del Calcio winners". AIC. Retrieved 30 July 2018
  330. ^ Langdon, Jerry (6. 5. 1998). „South Americans provide goals, Italy's Inter Milan wins UEFA Cup.”. Gannett News Service. Soccer Times. Архивирано из оригинала на датум 12. 8. 2014. Приступљено 28. 7. 2014. 
  331. ^ а б "UEFA Club Footballer of the Year". UEFA.com. Retrieved 30 July 2018
  332. ^ „1998 FIFA World Cup France ™ – Awards”. FIFA.com. Приступљено 4. 9. 2018. 
  333. ^ „Planet World Cup - 1998 - Statistics”. Planet World Cup. Приступљено 12. 11. 2017. 
  334. ^ Inter.it staff, inter(a t)inter.it (17. 11. 2006). „F.C. Internazionale Milano”. Inter.it. Приступљено 14. 10. 2017. 
  335. ^ а б „2002 FIFA World Cup Korea/Japan ™ – Awards”. FIFA.com. Приступљено 4. 9. 2018. 
  336. ^ "Ronaldo caps stunning revival to crown Brazil". FIFA.com. Retrieved 29 July 2018
  337. ^ „Toyota Cup - Most Valuable Player of the Match Award”. Архивирано из оригинала на датум 24. 12. 2008. 
  338. ^ „TEAM of the Year 2002”. UEFA.com. Архивирано из оригинала на датум 29. 5. 2014. Приступљено 1. 8. 2014. 
  339. ^ Moore, Glenn (4. 12. 2008). „Ronaldo fights the flab and dodgy knees”. The Independent. London. Архивирано из оригинала на датум 7. 12. 2008. Приступљено 11. 1. 2009. 
  340. ^ „The ESPY Awards 2003 nominees”. ESPN. Приступљено 11. 11. 2020. 
  341. ^ „Fifa names greatest list”. BBC. 4. 3. 2004. Приступљено 30. 4. 2018. 
  342. ^ "2006 FIFA World Cup Germany ™ – Awards". FIFA.com. Retrieved 4 September 2018
  343. ^ „Museu do Futebol II. Anjos barrocos.” (на језику: португалски). Fut Pop Clube. Приступљено 21. 11. 2015. 
  344. ^ "Winners – Golden Foot". GoldenFoot.com. Retrieved 23 July 2018
  345. ^ „AFS Top-100 Players of All-Time”. rsssf.com. Приступљено 25. 11. 2017. 
  346. ^ Wahl, Grant (21. 12. 2009). „2000s: The Decade in Sports; All-Decade Team: Soccer”. Sports Illustrated. Архивирано из оригинала на датум 13. 11. 2012. Приступљено 30. 8. 2018. 
  347. ^ „Ronaldo Luis Nazario de Lima” (на језику: енглески). Real Madrid. Приступљено 10. 7. 2017. 
  348. ^ "Marca Leyenda: Ronaldo". Marca. Retrieved 28 July 2018
  349. ^ „Top 50 des joueurs sud-américains de l'histoire” [Top 50 South-American footballers in history]. L'Équipe (на језику: француски). 4. 7. 2015. Приступљено 6. 7. 2015. 
  350. ^ „Hall of fame, 10 new entry: con Vialli e Mancini anche Facchetti e Ronaldo” [Hall of fame, 10 new entries: with Vialli and Mancini also Facchetti and Ronaldo]. La Gazzetta dello Sport (на језику: италијански). 27. 10. 2015. Приступљено 27. 10. 2015. 
  351. ^ „IFFHS announce the 48 football legend players”. IFFHS. 25. 1. 2016. Приступљено 14. 9. 2016. 
  352. ^ „Hall Of Fame, Ecco I 4 Vincitori Della Prima Edizione” (на језику: италијански). Inter.it. 9. 3. 2018. Приступљено 30. 5. 2018. 
  353. ^ “Wall of Fame 2018: Ronaldo”. Globe Soccer.com. Retrieved 16 January 2020
  354. ^ Crépin, Timothé (14. 12. 2020). „Ballon d'Or Dream Team : Découvrez les révélations de ce onze de légende !”. France Football (на језику: француски). Приступљено 14. 12. 2020. 

Спољашње везеУреди

Рекорди
Претходник:
Герд Милер
14
Најбољи стријелац Свјетског првенства
27. јун 2006. – 8. јул 2014.
Наследник:
Мирослав Клозе
16