Peloponeski rat

Peloponeski rat (Starogrčki Πελοποννησιακός Πόλεμος; 431. p. n. e. — 404. p. n. e.) je bio dugotrajni oružani sukob u Antičkoj Grčkoj između Delskog i Peloponeskog saveza. Delski savez je bio predvođen Atinom, dok Peloponeski savez je bio predvođen Spartom. Rat je počeo 431. p. n. e. između Atine i Sparte i završio se porazom Atine, 404. p. n. e. kada je Sparta ispostavila svoju dominaciju na Helenskim svetom. Razmere Peloponeskog rata su bile veće od bilo kog rata koji se dogodio do tada u helenskom svetu, i na taj način mnogi istoričari ga nazivaju Antičkim Svetskim Ratom. Razlozi rata ležali su u suparništvu izmeću Atine i Sparte tokom perioda posle grčke pobede nad Persijancima kod Plateje kada je Atina izrasla u veliku pomorsku silu i zabeležila niz pobeda protiv Ahemenidskog kraljevstva. To je omogućilo Atini da postane vodeća sila u grčkom svetu i uzdrma dominaciju Sparte koja se smatrala do tada najvećom vojnom silom u Antičkoj Grčkoj. Pomorska ekspanzija, kao i kulturni i ekonomski procvat Atine tokom 5. veka p. n. e. nije prošao nezapažen od strane Sparte. Atina pod vođstvom ličnosti poput Temistokla i Kimona, a kasnije i Perikla, doživela je svoj najveći procvat u tom periodu koji je kasnije ostao poznat kao zlatno doba Atine. Naglo jačanje Atine je dovelo do povremenih sukoba između Delskog saveza koji se bio pretvorio u Atinsku imperiju i Peloponeskog saveza. Ti sukobi su se završili Tridesetogodišnjim mirom, 446/ 445. p. n. e. koji je priznao ravnotežu sile između Atine i Sparte u Grčkoj. Međutim neprekidni sporovi između država-članica dveju saveza su doveli do manjih sukoba koji su se rasplamsali u veliki opštehelenski rat, 431. p. n. e.

Peloponeski rat
Deo istorije antičke Grčke
Delski i Peloponeski savez uoči rata, 431. p. n. e.
Vreme 431. p. n. e. — 404. p. n. e. Mesto Grčka, Mala Azija, Sicilija, Egejsko more i Jonsko more. Ishod Pobeda Peloponeskog saveza
Sukobljene strane
Delski savez na čelu sa Atinom	Peloponeski savez na čelu sa Spartom
Komandanti i vođe
Perikle Alkibijad  Kleon † Formio Nikija # Demosten # Lamah † Tukidid	Arhidam II Brasida † Agis II Alkibijad Ermokrat Gilip Mindar † Lisandar
Jačina
32.000	32.000
Žrtve i gubici
16.800	5.700

Peloponeski rat je uglavnom podeljen na četiri istorijska perioda koja se dosta razlikiju između sebe. Prvi period je takozvani Arhidamov rat koji je trajao od 431. p. n. e. do 421. p. n. e. kada je potpisan Nikijin mir. Taj deo rata je dobio ime po spartanskom kralju koji je izvršio invaziju na Atiku, predvodeći Peloponesku vojsku. Drugi deo rata je bio takozvani, Srednji rat koji je trajao od 420. p. n. e. do 415. p. n. e. i vodio se između saveza Atine, Argosa i pojedinih gradova Peloponeza protiv Sparte. Treći deo Peloponeskog rata, se odvijao uglavnom na Siciliji tokom katastrofalnog Atinskog pohoda u južnoj Italiji, i gotovo kompletnom uništenju atinske ekspedicije. Četvrti i poslednji deo rata je bio takozvani Dekelijski ili Jonski rat koji se odvijao uglavnom na Egejskom moru i na obalama Male Azije. On je dobio ime po dekelijskom utvrđenju na severozapadu Atike, gde su se Spartanci utvrdili tokom 413. p. n. e. i po oblasti Joniji, na egejskim obalama Male Azije gde se odvijao veći deo ratnih operacija.

Arhidamov rat koji je trajao deset godina prekinut je mir iz 421. p. n. e. u kome je posredovao atinski general Nikija, i povratio status quo u Grčkom svetu posle deset godina neizvesnih borbi na kopnu i na moru koji su potvrdili atinsku superiornost na moru i peloponesku superiornost na kopnu. Nakon formiranja antispartanskog saveza od strane Argosa na Peloponezu, kome se uključila i Atina, došlo je do sukoba između tog saveza i Sparte, u kojoj su Spartanci odneli pobedu. Atinski vojni pohod na Siciliju bio je koban i završio se katastrofom 413. p. n. e. kada je uništena atinska vojska od strane Sirakuze i Spartanaca. Spartanci su iste godine utvrdili Dekeliju na severozapadu Atine i preuzeli potpunu kontrolu nad Atikom. Uprkos, oligarhijskom prevratu 411. p. n. e. u Atini, i konstantnim porazima Atina je uspela da se oporavi i da više puta pobedi Peloponesku flotu, koja je bila sagrđena uz pomoć Persije. Međutim pod vođstvom admirala Lisandra, Spartanci će zadati odlučujući udarac Atinjanima, 405. p. n. e. u mestu Egospotami i sledeće godine primoraće Atinu na predaju.

Peloponeski rat je bez svake sumnje bio najveći rat Klasične Grčke i onaj koji je sudbonosno oslabio njegove učesnike. Taj rat se često smatra događajem koji je označio kraj Klasične Grčke, čije je slabljenje dovelo do propada grada-države i otvorila put za potonju dominaciju helenskog sveta u 4. veku p. n. e. od strane Tebe, ali uglavnom od strane Makedonije.

Sažetak

Karta peloponeskog rata

Rat se, generalno, može podeliti u tri faze:

• Prva faza je trajala deset godina, od 431. p. n. e. do 421. p. n. e. Karakterisana je kopnenim prodorima Peloponeskog saveza na Atiku i pustošenjem atinske zemlje. Atinjani, vođeni Periklom, su izabrali da ne ulaze u direktan sukob sa nadmoćnom dorskom vojskom, već su se oslonili na svoju flotu kojom su napadali obale Peloponeza i trudili se da ometu trgovinu Korinta sa Sicilijom. Taj period je obeležen i pojavom kuge, usled koje je Atina izgubila četvrtinu svoje stanovništva i trećinu hoplita. Prva faza je okončana Nikijinim mirom 421. p. n. e.
• Druga faza je trajala, takođe, deset godina od 421. p. n. e. do 411. p. n. e. Najvažniji događaj je atinski pohod na Siciliju (415. p. n. e.), pre svega protiv grada Sirakuze. Ekspedicija se, posle pomorskog poraza u sirakuškoj luci, završila i katastrofom kopnene vojske. Atinske snage su izgubile preko 200 brodova i 35.000 hoplita. Posle poraza Atina se našla u očajnom položaju, bez novčanih rezervi i sa sve nepouzdanijim saveznicima. Vrhunac krize predstavlja oligarhijski prevrat koji na vlast dovodi tzv. Veće od četiri stotine i otvoren raskol prevratnika sa flotom i vojskom stacioniranom u Joniji.
• Treću fazu (od 411. p. n. e. do 404. p. n. e.) odlikuju borbe za kontrolu Helesponta, preko koga se vršio uvoz žita i drvne građe iz oblasti oko Crnog mora. Tokom poslednjih sedam godina, atinska flota je očajnički branila konvoje. Iako su Atinjani imali znatnih uspeha u bitkama kod Abida, Kizika i Arginusa, podlegli su poslednjoj bici kod Egospotama 405. p. n. e.

Rat se završio 404. p. n. e. kapitulacijom Atine. Flota je zaplenjena, zidovi koji su spajali grad sa Pirejom, trgovačkom i ratnom lukom su srušeni, a prekomorski posedi su joj oduzeti.

Uzroci rata

Prema Tukididu uzrok rata je strah od rasta atinske moći tokom 5 veka p. n. e. Tokom Grčko-persijskih ratova formiran je Delski savez nekoliko polisa da bi postojala i bila finansirana stalna mornarica, koja se može koristiti protiv Persije. Atina je bila najveći član saveza, a imala je i najveću mornaricu. Zbog toga Atina preuzima vođstvo saveza. Tokom sledećih dekada Atina pretvara Delski savez u atinsku imperiju. Neki članovi saveza su se s tim slagali, a neki su se bunili.

Postepeno sredstva namenjena odbrani od Persije počela su se koristiti za atinske projekte. Perikle je premestio središte saveza sa Dela u Atinu, a sredstva saveza su korištena i za gradnju Partenona.

Članovi Delskog saveza su postepeno gubili nezavisnost. Članovi lige su bili polisi oko Jonskog i Egejskog mora i oslanjali su se na brodove za trgovinu i odbranu od pirata i persijske flote. Kako se savez pretvarao u atinsku imperiju, članovi saveza su gubili nezavisnost, a tako su gubili i kontrolu nad svojim brodovima. Atina je tako nakupljala ogromnu mornaricu. Sparta, kao vođa Peloponeskog saveza i dotad neprikosnovena vojna sila u Grčkoj, počela je da gleda sa velikim podozrenjem jačanje Atine.

Neposredni povodi za rat su bile akcije Atine, kojima je pogađala Spartanske saveznike. Tako je atinska mornarica intervenisala u sporu između Korinta i Kerkire (Krfa), time što je sprečila Korint da osvoji Kerkiru u bici kod Sibote. Atina je takođe zavela sankcije protiv spartanskog saveznika Megare.

Arhidamov rat

Glavni članak: Arhidamov rat

Sparta i njeni saveznici (osim Korinta) bili su uglavnom kopnene sile, koje su mogle skupiti veliku kopnenu armiju, skoro nepobedivu zahvaljujući legendarnim Spartancima. Atinska imperija bila je raširena preko Egejskih ostrva. Atina je postala bogata zahvaljujući danku, koji su plaćala ta ostrva.

Prva faza rata se zove Arhidamov rat, prema kralju Arhidamu, koji je izvršio invaziju Atike.

Strategije

Strategija Sparte je bila da invazijom okoline Atine onemogući Atini pristup obradivoj zemlji. Pošto je Atina imala pristup moru, nije trpjela mnogo. Mnogi Atinjani su napustili svoje farme i preselili se unutar zidina, koje su povezivale Atinu sa njenom lukom Pirejem. Spartanci bi okupirali okolicu Atine samo po 3 sedmice, a najduže 40 dana.

Perikle je rukovodio atinskom strategijom, koja je bila da se izbegavaju otvorene bitke sa mnogo brojnijim i izvežbanijim spartanskim hoplitima. Atina se oslanjala na mornaricu, koja je bila strateška prednost Atine. Atinska mornarica je krenula u ofanzivu i dobila je tako bitku kod Naupakta.

Kuga u Atini 430. p. n. e.

Glavni članak: Atinska kuga 430. p. n. e.

430. p. n. e. izbija kuga u Atini. Pošto je grad bio dosta gusto naseljen, kuga je usmrtila 30.000 građana, mornara, vojnika, čak Perikla i njegove sinove. Kuga je bila treći učesnik tog rata, koji je značajno pomogao Spartanskoj pobedi. Četvrtina Atinjana je stradala od kuge. Od kuge se nikad nisu oporavili, pošto je radna snaga bitno smanjena, a čak i strani plaćenici nisu hteli da ratuju za grad pod kugom. Strah od kuge je sprečio i Spartance da napadaju. Spartanci su se povukli iz Atike da ne bi bili u dodiru sa zaraženima.

Promena Atinske strategije

Posle smrti Perikla, Atinjani menjaju strategiju. Kreću u ofanzivnije akcije. Vođeni od generala Demostena (ne treba ga brkati sa govornikom Demostenom) uspevaju u nizu pomorskih napada na Peloponezu. Atinjani šire vojne aktivnosti po Beotiji i Etoliji i učvršćuju niz mesta oko Peloponeza. Jedno od takvih mesta je blizu Pilosa, na malom ostrvcetu Sfakteriji.

Pokušaj iniciranja pobune u Sparti i bitka kod Sfakterije

Ta utvrda blizu Pilosa bitno pogađa najslabiji deo Sparte. Sparta je bila zavisna od robova helota. Heloti su se bavili zemljoradnjom i stočarstvom, dok su građani Sparte vežbali da budu vojnici.

Atinska utvrda kraj Pilosa je počela privlačiti helote. Heloti su bežali. Spartancima je bežanje helota bio težak udarac, a još teže im je padala mogućnost opšte pobune helota u prisustvu Atinjana. Sparta povlači sve trupe iz okoline Atine i odlučuje se na akciju i napada atinsku utvrdu na ostrvu Sfakteriji. Demosten uspeva da se odupre i protera spartansku flotu, a spartanski hopliti ostaju u okruženju na Sfakteriji. Konačno, Kleon predvodi Atinjane koji u bici na Sfakteriji zarobljavaju 300—400 spartanskih hoplita. Ta poraz je bio ponižavajući za Spartu.

Posle poniženja u bici kod Sfakterije, spartanski general Brasida, zauzima važnu atinsku koloniju Amfipolj, koja je sa nekoliko okolnih rudnika srebra bila vrlo važna za finansiranje rata. U bici kod Amfipolja ubijeni su i Brasida i Kleon.

Sumnjivo primirje

Alkibijad

Nikija

Smrću Braside i Kleona nestali su najveći protivnici sklapanja mira. Obe strane bile su izmorene ratom. Godine 421. p. n. e. zaključen je mir koji je dobio naziv po Nikiji. Po odredbama mirovnog sporazuma obe strane uglavnom (osim dva izuzetka) vraćaju sve što su zauzeli, Amfipolj se vraća Atini, a Atinjani oslobađaju zarobljene u bici na Sfaktariji. Nikijin mir nije zadovoljio ni jednu od strana. Sparta nije ispunila odredbe mira odbijajući da preda Amfipolj. Beotija nije potpisala mir već je sa Atinom sklopila samo primirje. Korint je odbijao bilo kakve pregovore. Čim je Sparta dobila svoje zarobljenike, efori koji su potpisali mir su smenjeni, a na njihovo mesto su dovedeni drugi koji nisu bili pristalice mira. Sparta raskida dogovor sa Atinom i sklapa savez sa Beotijom. U Atini prevlast odnosi opozicija Nikiji predvođena strategom Alkibijadom, pripadnikom moćne porodice Alkmeonida.

Alkibijad je uspeo da sklopi savez sa pristalicama demokratije na Peloponezu, Elidom, Mantinejom i Argosom. Nakon što je izabran za stratega, Alkibijad odlazi na Peloponez gde podstiče pobunu ovih država protiv Sparte. Ohrabrene njegovim prisustvom, demokratski nastrojene države Peloponeza započinju rat sa Epidaurom koji je odbio da pristupi antilakonskoj koaliciji. Sparta šalje pomoć Epidauru. Bitka između Spartanaca sa jedne i Atinjana i antispartanske koalicije sa druge strane odigrala se kod Mantineje avgusta 418. godine p. n. e. i završila se porazom Atine. Antispartanska koalicija je rasturena, a njene članice sklapaju savez sa Spartom. Nastavak Peloponeskog rata bio je neizbežan.

Sicilijanska ekspedicija

Pravac kretanja atinske flote ka Siciliji

Godine 415. p. n. e. u Atinu stiže poziv u pomoć Segeste za borbu protiv Selinunta i Sirakuze. Atinjanima se ovo učinilo kao dobar povod za pokretanje rata u kome bi osvojili Siciliju i tako proširili svoj uticaj. Tukidid naglašava da Atinjani nisu ni slutili da bi rat mogao poprimiti tolike razmere. Poziv u pomoć izazvao je sukob u eklesiji. Alkibijad je zastupao ideju da se Segesti pruži pomoć. Oprezni Nikija nije bio za nastavak rata. Odlučeno je da se pošalje flota od 100 trijera i 5000 hoplita pod komandom Nikije, Alkibijada i Lamaha. Flota je kasnije povećana na 136 brodova (uz pojačanje saveznika), 1200 lakih konjanika i 26.000 veslača na 130 teretnih brodova.

Alkibijadovo odsustvo iskorišćeno je u Atini da se protiv njega pokrene sudski postupak. Optužen je za oštećenje većeg broja herma za koje krivci nisu pronađeni. Tom prilikom je osuđen veliki broj Atinjana među kojima je bio i Nikijin brat. Alkibijadu je naređeno da se smesta vrati u Atinu i izađe pred sud. Alkibijad odbija da izvrši naređenje i beži na Peloponez gde se priključio Spartancima. Spartancima je otkrio planove Atine i predložio im je da Sirakuzi pošalju pomoć. U Atini je Alkibijad osuđen na smrt.

U leto 414. p. n. e. Atinjani opsedaju Sirakuzu. Pokušaji stanovnika Sirakuze da probiju opsadu završeni su neuspehom, ali je tokom jednog od njih stradao Lamah. Sirakužani primaju pomoć koju su poslale Sparta i Korint. Trupama je komandovao vojskovođa Gilip, a činilo ju je oko 2000 ljudi. Atinjani su ubrzo opkoljeni. Nikija šalje obaveštenje u Atinu zahtevajući pomoć ili dozvolu da se povuče. Atinjani mu 413. p. n. e. šalju pomoć pod vođstvom Demostena, pobednika kod Pila. Prvi Demostenov juriš završen je neuspehom. Atinjani obustavljaju opsadu.

Sirakuška flota nanela je Atinjanima težak poraz u blizini luke. Atinjani su ostali blokirani. Dana 9. septembra pokušali su da se probiju. Došlo je do krvave bitke u kojoj se nasukao veliki broj atinskih brodova. Nikija se sklonio na kopno. Atinska armija i dalje je brojala oko 40.000 ljudi. Četiri dana nakon poraza flote, armija je podeljena između Nikije i Demostena. Demosten se predao, a Nikija je poražen od strane Sirakužana. Bio je to kraj Sicilijanske ekspedicije. Obojica atinskih vojskovođa su zarobljena i pogubljena. Preživelo je 7000 Atinjana koji su, nakon nekoliko nedelja prinudnog rada, prodani u roblje.

Dekelejski rat

Prešavši na stranu Spartanaca, Alkibijad ih je savetovao da osvoje Dekeleju, atinsku demu oko 2 km udaljenu od Atine. Strateški značaj Dekeleje bio je veliki. Ona je dominirala nad putem za Orop, a kroz nju je prolazio i najkraći put do Eubeje. Eubeja je bila najvažniji posed Atine. Atinjani su dobijali više prihoda od Eubeje nego od čitave Atike. Alkibijadov savet bio je prihvaćen i 413. godine p. n. e. Agis upada na Atiku i učvršćuje Dekeleju postavivši u njoj jak garnizon. Gubitkom Dekeleje, položaj Atine naglo se pogoršao. Zbog blizine neprijatelja svi Atinjani su bili pod oružjem. Mnogi robovi prešli su Spartancima. Okupacija Dekeleje lišila je Atinjane mogućnošću da se bave poljoprivredom. Sva hrana uvožena je iz luke Pirej. Istovremeno u Atinu stiže vest o pogibiji Nikije i Demostena i uništenju celokupne flote. Sada je postojala opasnost da neprijatelj uđe u Pirej. Sparta je započela sa izgradnjom flote od 100 brodova.

Raspad pomorskog saveza

Trirema

Stanje Atine bilo je toliko loše da se nije verovalo da bi se mogla održati do leta. Zbog toga su članice Atinskog pomorskog saveza smatrale da je došao pravi trenutak da se izbore za svoju nezavisnost. Agisu u Dekeleju dolaze predstavnici Lezbosa i Eubeje sa molbom da im se pošalju brodovi kao pomoć za dizanje ustanka. Neposredno Lakoniji šalje poziv u pomoć Eretrija.

Na predlog Alkibijada, Spartanci otvaraju front u Joniji. Najveći atinski saveznik u Joniji bio je Hios. Hios je bila oligarhijski uređena država koja je jedina od atinskih saveznika posedovala vlastitu flotu. Juna 412. p. n. e. Hiošani dižu ustanak protiv Atine. Ubrzo im se priključio veliki broj jonskih gradova među kojima je i glavni grad — Milet. Spartanci su istupali sa parolom „sloboda Helade”. Sledeće godine im prilazi i Rodos. Otcepljenje Jonije išlo je velikom brzinom jer su saveznici bili nezadovoljni eksploatacijom Atinjana, ohološću atinskih vlasti i surovim gušenjem ustanaka.

Atinski otpor

Atina je ipak smogla snage da pruža veliki otpor. Na Hios je upućena flota od 20 brodova, a drugih 30 brodova upućeno je da kruži oko Peloponeza. Spremale su se nove desetine brodova za odlazak u Joniju. Međutim, atinska blagajna je 413. godine p. n. e. bila prazna. U cilju poboljšanja finansijske situacije, Atinjani ukidaju foros i uvode carinu od 5 % na svu robu koja se prevozi morem. Carina se uglavnom naplaćivala na Helespontu.

Ohrabreni prisustvom tri atinske trijere, samoski demokrati podižu ustanak na Samosu. Oligarsi su pobijeni ili proterani. Atinjani Samosu u znak zahvalnosti dadoše autonomiju. Vođa demokrata na Samosu bio je Hiperbol. Samos je i nadalje ostao čvrsta baza atinskih eskadri. Tokom oligarhijskog prevrata jedino je Samos zadržao demokratsko uređenje.

Uplitanje Persije

Lakoniji šalju ponudu za savezništvo satrapi Tisafern i Farnabaz (Jonija i Karija). Razlog za to bilo je mešanje Atine u unutrašnje sukobe Persijskog carstva i veliki broj egejskih ostrva koji su bili članovi Atinskog pomorskog saveza. Persijanci su plaćali novčane priloge za razvoj spartanske mornarice. Za uzvrat, Spartanci su priznali persijsku vlast na obalama Male Azije i delu Balkanskog poluostrva. Rukovodilac spartanske politike na istoku bio je Alkibijad. Međutim, velika popularnost koju je stekao nije odgovarala Spartancima. Sem toga, imao je i aferu sa kraljevom ženom. To su bili razlozi zbog kojih je Sparta izdala nalog da se Alkibijad ubije. Alkibijad prilazi Tisafernu kod koga je stekao veliko poverenje.

Oligarhijski prevrat

Položaj Samosa

Oligarsi su ostvarili dva značajna uspeha u Atini: ukidanje veća 500 (bula) i uvođenje probula koju su činili najstariji građani koji su raspravljali o državnim pitanjima. Ti najstariji građani uglavnom su bili privrženi oligarsima. Drugi uspeh oligarha bio je novi izbor stratega u kome je većinu stratega činila oligarhijska grupacija. Alkibijad stupa u pregovore sa oligarhijski nastrojenim stratezima. Obećao im je persijsku pomoć ukoliko u Atini bude ukinuta demokratija. Oligarhijski nastrojeni stratezi prihvatili su Alkibijadov predlog sa radošću. Stratezi su odlučili da pokušaju sa promenom državnog uređenja. Na čelu stratega bio je Pisandar koji početkom 411. godine p. n. e. izlaže svoj predlog Atinjanima. Međutim, i pored loše situacije u ratu, Atinjani se nisu mogli složiti sa potpunim ukidanjem demokratije. Prihvatili su samo predlog da se Alkibijad vrati i zaključi savez sa Tisafernom. Pisandar je poslat Alkibijadu da izloži predloge Alkibijadu i Tisafernu. Pokazalo se da Alkibijad ne uživa potpuno poverenje Tisaferna. Pregovori su propali. Pisandar se vratio na Samos gde je skovao zaveru da izvrši prevrat bez Alkibijadove pomoći. Maja 411. godine p. n. e. on sa vojskom stiže u Atinu. Narod se nije usudio da mu se suprotstavi. Izuzeci su bili ubijani, a za ubistva niko nije pozivan na odgovornost. Predstavnici oligarhije bili su Pisandar, Antifont, Teramen i Frinih. Prihvaćen je predlog o izboru petorice proedra koji su imali zadatak da organizuju veće od 400 lica koje će samostalno upravljati državom savetujući se sa skupštinom od 5.000 Atinjana. Oligarsi nisu bili jedinstveni. Delili su se u dve grupacije: ekstremnu i umerenu. Ekstremnu grupu predvodili su Pisandar, Frinih i Antifont. Zalagali su se za ukidanje svih tekovina demokratije i vraćanju uređenja pre Solona. Umerenu grupaciju predvodio je Teramen. Umereni oligarsi bili su za ograničenje broja punopravnih i birački sposobnih atinskih građana na 5.000. Prevlast su odneli ekstremni oligarsi. Došavši na vlast, ekstremisti su pojačali teror i odlučili da ne zovu Alkibijada u pomoć nadajući se da će lako sklopiti mir sa Spartancima. Međutim, Sparta je postavila uslov za potpuno odricanje Atine od Pomorskog saveza što čak ni najekstremniji oligarsi nisu mogli prihvatiti. Oligarsi ubrzo počeše da doživljavaju neuspehe. Eubeja, najvažniji atinski posed, podiže ustanak, a oligarhijska flota poražena je kod Eretrije. Udarac im je zadala i flota Trasibula i Trazila koja se odlučila za obnovu demokratije u Atini. Frinih je ubrzo ubijen, a ekstremni oligarsi predvođeni Pisandarom pobegli su Spartancima. Antifont nije stigao da pobegne pa mu je suđeno nakon čega je ubijen. Vlast prelazi u ruke bogatih građana predvođenih Teramenom. Njihovo uređenje odgovaralo je Periklovom ustavu. Politička prava sačuvalo je samo 5.000 građana (1/6 Atinjana).

U vreme diktature oligarha, Samos postaje centar demokratskih pokreta. Razlog za to je atinska flota koju je činio veliki broj građana, a koja je boravila na ostrvu. Broj mornara bio je neznatno manji od broja svih građana u Atini. Oni su uglavnom bili teti, najniži sloj koji se nije slagao sa svojim gubitkom prava. Oligarsi su pokušali sa podizanjem ustanka, ali je on brzo ugušen. Tom prilikom stradao je Hiperbol. Spartanci optužiše Tisaferna pred persijskim carem da sarađuje sa Atinom. Zbog toga on utamniči Alkibijada. Alkibijad se nakon mesec dana uspeo osloboditi i pobeže na Samos. Bio je zadovoljan novim Teramenovim uređenjem Atine. Poverena mu je vrhovna komanda.

Atinski uspesi

Arginuska ostrva

Farnabaz poziva Spartance da podignu ustanke atinskih saveznika na Helespontu. Preko Helesponta su Atinjani uvozili svu hranu i naplaćivali najveći deo prihoda od carina. Gubitkom Helesponta, Atina bi ostala bez hrane. Spartanci i Persijanci podstakli su Vizantion na ustanak. Trasibul i Trasil naneše poraz neprijateljima kod Kinosemate. Atinjani 411. i 410. godine p. n. e. odnesoše još dve važne pobede — kod Abidosa i Kizika (Alkibijad). Nakon pobede kod Kizika narod je oteo vlast od skupštine od 5.000 lica. Vođa radikalnih demokrata bio je Kleofont (vlasnik radionice muzičkih elemenata). Sparta ponudi Atinjanima mir pod uslovima razmene Pila za Dekeleju. Međutim, Alkibijad i Atinjani, opijeni pobedama, nisu prihvatili predlog. Godine 409. p. n. e. Atinjani izgubiše Pil. Bura je sprečila Atinjane da pokrenu flotu radi ponovnog osvajanja. Alkibijad je u međuvremenu zagospodario moreuzima i 407. godine p. n. e. se vratio u Atinu. Dočekan je velikim slavljem. Vraćena mu je sva imovina i ukinuta smrtna presuda. Sve snage Atine našle su se u Alkibijadovim rukama.

Borbe u Joniji

Bitka kod Egospotama, položaj

Jačanje Atine navelo je Persiju da se potpuno opredeli za pomoć Spartancima. Sparta je dobila na raspolaganje ogromne izvore novca. Istovremeno se pojavljuje vojskovođa dostojan Alkibijada — Lisandar. Tisafern je smenjen sa funkcije satrapa Lidije, a na njegovo mesto došao je Kir Mlađi, carev sin. Lisandar je uspeo da se sprijatelji sa Kirom. Godine 407. p. n. e. Alkibijad nije preduzimao nikakve pohode. Sledeće godine doživeo je poraz kod Notija. On nije bio veliki, ali je značajno ugrozio Alkibijadov ugled među Atinjanima. Alkibijad je optužen za saradnju sa Tisafernom. Zaplašen, Alkibijad ponovo napusti Atinu i pobeže u Trakiju. Bio je to njegov konačan raskid sa Atinom. Iste godine spartanski efori, nezadovoljni Lisanderovim samovoljnim akcijama, opozvali su velikog vojskovođu. Lisandar je zamenjen Kalikratidom. Kalikratida je doživeo veliki poraz od atinskih stratega u bici kod Arginusa. Pobedom kod Arginusa, Atinjani ponovo uspostaviše hegemoniju na moru. Bila je to najveća atinska pobeda u drugoj polovini rata. Spartanske ponude za mir ponovo su odbijene. Međutim, Atinjane zadesi bura u kojoj je stradalo 25 brodova sa posadom. Stratezi ih nisu sahranili po atinskim običajima zbog čega im je u Atini suđeno. Svi su osuđeni na smrt.

Bitka kod Egospotama

Lisandar

Lisandar je ponovo izabran za komandanta (pomoćnika nauarha) i poslat u Malu Aziju. Flota od 180 trijera pošla mu je u susret. Lisandar ih je sačekao na ušću reke Egospotam. Iskoristio je opadanje discipline u vojsci da napadne. U bici kod Egospotama, uništena je celokupna atinska flota. Lisandar je zarobio i pogubio 3.000 Atinjana. Atinska flota time je uništena. Lisandar je potom krenuo u obilazak atinskih saveznika ukidajući demokratsko i uvodeći oligarhijsko uređenje. Demokratija se održala jedino na Samosu kome su Atinjani kasnije, u znak zahvalnosti, dodelili titulu građanstva.

Poraz Atine

Na zasedanju skupštine odlučeno je da se Atina bori do kraja. Lisandar je opseda sa mora, a Agis i Pausanija sa kopna. Opsada je trajala više meseci. Oligarsi su preuzeli inicijativu i pogubili poslednjeg velikog pristalicu demokratije — Kleofonta. Potom su uputili Spartancima ponudu za mir. Sparta je postavila sledeće uslove:

• Likvidacija Atinskog pomorskog saveza
• Rušenje Dugih bedema i bedema Pireja
• Predaja celokupne flote (sa izuzetkom 12 stražarskih brodova)
• Pokoravanje spartanskoj hegemoniji
• Vraćanje zarobljenika

Uslovi su prihvaćeni. Aprila 404. godine p. n. e. Lisandar je ušao u Pirej. U celoj Heladi, pobedu je slavila reakcionarna oligarhija.

Posle rata

Uz spartansku pomoć antidemokratska stranka trideset oligarha zavladala je u Atini 404. p. n. e. Demokratija je ukinuta, ali je ponovo uspostavljena, a oligarsi svrgnuti 403. p. n. e.

Sparta je postala dominantna sila u Grčkoj. Atina to više nije bila. Atina se nešto povratila tokom Korintskog rata. Sparta je doživela poraz od Tebe tek 371. p. n. e., da bi samo nešto kasnije došlo do makedonske dominacije.

Literatura

• Roisman, Joseph; Worthington, Ian (2010). A Companion to Ancient Macedonia. John Wiley & Sons. str. 201. ISBN 978-1-4051-7936-2. 
• Salomon, Marilyn J. (1974). Great Cities of the World 3: Next Stop... Athens. The Symphonette Press. str. 19. 
• Stara Grčka — V. V. Struve, D. P. Kalistov
• Kagan, Donald. The Peloponnesian War. New York: Viking, 2003 (hardcover. ISBN 978-0-670-03211-2.); New York: Penguin, 2004 (paperback. ISBN 978-0-14-200437-1.); a one-volume version of his earlier tetralogy. (jezik: engleski)
• Fine, John Van Antwerp (1983). The Ancient Greeks: A Critical History. Harvard University Press. ISBN 978-0-674-03314-6.