Википедија

Petar Pajić

српски песник, писац и уредник

Petar Pajić (Valjevo, 6. oktobar 1935 – Beograd, 2. avgust 2017)[1] bio je srpski pesnik, prozni pisac i urednik Drugog programa Radio Beograda. Pisao je poeziju, prozu, književnu kritiku i satiru. Zastupljen je u antologijama i zbornicima savremene srpske i jugoslovenske lirike, a neke od pesama nalaze se i u đačkim čitankama.[2] Pripada neosimbolistima srpske književnosti. Bio je član uprave Udruženja književnika Srbije (2007), jedno vreme član žirija za nagradu „Desanka Maksimović”,[3] kao i član Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”, u kome se danas nalazi Legat Petra Pajića.

Petar Pajić
Fotografija pesnika Petra Pajića
Lični podaci
Datum rođenja(1935-10-06)6. oktobar 1935.
Mesto rođenjaValjevo, Kraljevina Jugoslavija
Datum smrti2. avgust 2017.(2017-08-02) (81 god.)
Mesto smrtiBeograd, Republika Srbija
ObrazovanjeFilozofski fakultet Univerziteta u Beogradu
Književni rad
Period1952–2017
NagradeNagrada Radoje Domanović, Zlatni beočug, Žička hrisovulja, Nagrada Desanka Maksimović

Biografija

uredi
 
Roditelji Petra Pajića, otac Luka i majka Milanka

Otac Luka poreklom je iz sela Lještansko u okolini Rogačice, a majka Milanka iz sela Klanica u okolini Valjeva. Imao je dve sestre, stariju Lepu i mlađu Mirjanu, i starijeg brata koji je preminuo pre nego što se Petar rodio. Otac i majka radili su u državnoj pekari, sve do 1959. kada je Luka otvorio privatnu porodičnu pekaru. Iste godine njegov otac kupio je kuću u koju se porodica potom preselila i u kojoj je Petar proveo veliki deo života.[4]

U Valjevu je završio osnovnu školu, a potom i Valjevsku gimnaziju, u kojoj je bio učenik od 1950. do 1954. godine. Svoju prvu pesmu objavio je 1952. godine, kada mu je bilo sedamnaest godina, u valjevskom listu Reči omladine, a godinu dana nakon toga objaviće i prvu pesmu van Valjeva, u nedeljnom listu NIN.[2]

Godine 1954. iz Valjeva odlazi u Beograd i tamo upisuje jugoslovensku i opštu književnost na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Zbog bolesti je pauzirao godinu dana studija, te diplomirao 1959. godine.[4] Tokom studija je objavio svoju prvu knjigu pesama „Dan” (1958).

 
Petar Pajić u mladosti

Ubrzo nakon stečene diplome, Pajić se vraća u Valjevo zbog obećanja o zaposlenju u gradskoj biblioteci „Ljubomir Nenadović". Međutim, na političkim osnovama ne dobija zaposlenje, te ponovo odlazi u Beograd.[4] Tamo će neko vreme raditi u listu Porodica i domaćinstvo, a potom kao novinar lista Mladost. Već početkom šezdesetih godina zaposlio se u Radio Beogradu, gde je dugo godina ostao kao urednik Drugog programa. Godine 1962. objavio je i drugu knjigu pesama „Ljubav u brdima“. Posebno se ističe pesma u prozi „Lice moga oca”, u kojoj će Pajić, kroz sliku oca koja postaje oličenje otadžbine, najaviti i pripremiti čitavu liniju rodoljubivih i nacionalnih pesama koju će pratiti tokom celog svog stvaralačkog opusa.

U ovom periodu, Pajić je napisao i svoju čuvenu pesmu „Srbija”, čiji stihovi neće biti objavljeni preko trideset godina. Redakcija do redakcije odbijale su štampanje sedmodelne pesme, dok se, s druge strane, ona godinama usmeno prenosila i recitovala u pesničkim krugovima.[6] Tek 2002. godine objavljena je u okviru knjige pesama „Srbija je na robiji", koja nosi ime upravo po najspornijim stihovima iz same pesme.[7]

Petar Pajić uvrstava se u osnivače neosimbolizma u srpskoj književnosti, zajedno sa Brankom Miljkovićem, Božidarom Timotijevićem, Živoradom Lazićem. Pisao je poeziju, prozu, književnu kritiku i satiru. Tematika rodoljublja i otadžbine provlači se kroz veliki broj njegovih pesama i priča. Kritičari su za Pajića govorili da je „čist lirik, koji na najbolji mogući način spaja tradicionalno i moderno, istorijsko, intimno i metafizičko, težeći ka savršenstvu i besprekornom jezičkom izrazu, čistoti i harmoniji”.[8] Metafizička nota njegovog pesništva posebno se ističe u još jednoj pesmi posvećenoj ocu, „Opelo za Luku Pajića" (Pesme, 1967), koju je pesnik napisao nakon smrti svoga oca. Pajić piše: „Iskustvo tvoje smrti u mojoj krvi; Pomera mi sećanje u vreme pre rođenja” i još „Svoju smrt pobedio si mojim životom; A ja sam svoj život obogatio tvojom smrću”.[9] Za Pajića i njegovu poeziju Matija Bećković rekao je „javio [se] kao dovršen pesnik, pa je teško razlikovati koje je pesme pisao onda, a koje sada”.[1] Njegove pesme zastupljene su u antologijama i zbornicima savremene srpske i jugoslovenske lirike.

Preminuo je 2. avgusta 2017. godine u Beogradu, a sahranjen je 5. avgusta na Novom groblju u Valjevu.[2]

Inicirano je podizanje spomenika Petru Pajiću na planini Povlen u blizini spomenika Radovanu Belom Markoviću.[10]

Pismo Branka Miljkovića

uredi
 
Pismo Branka Miljkovića Redakciji Književnih novina u vezi sa pesmama Petra Pajića

Redakciji „Knj. Novina“

Molim Redakciju da uvaži moju ostavku u Redakciji Književnih novina. Razlog: odbijene pesme Petra Pajića. Ako urednici književnih novina ne uviđaju da su pesme Petra Pajića bolje od bljezgarija R. Vojvodića, onda ja ne želim da sedim sa njima u istoj Redakciji. Molim da mi se ostavka uvaži odmah. Dosta mi je pukog sedenja u Redakciji gde se moj glas i mišljenje nikada nisu uvažavali.

Sa poštovanjem,
Branko Miljković[11]

Petar Pajić napisao je neke od najboljih rodoljubivih stihova i pesama u 20. veku. Međutim, upravo zbog takve tematike i jasnih nacionalnih linija, u periodu kada su nastajale, pesme su mu često bile odbijane u novinskim redakcijama. Sa druge strane, pesnički krug ga je veoma voleo i poštovao i vrlo često recitovao njegove stihove. O tome, ali i o kvalitetu Pajićeve poezije, svedoči i pismo Branka Miljkovića redakciji „Književnih novina”. U njemu Miljković navodi da daje ostavku u Redakciji zbog odbijenih pesama Petra Pajića. Ovakav čin, za vreme kada je u Srbiji bilo svega nekoliko značajnih književnih listova, neosporno je ukazivao na značaj Pajićeve poezije.

Pismo se danas nalazi u Muzeju srpske književnosti, u okviru Udruženja "Adligat", u kome je i Legat Petra Pajića.[11]

Nagrade

uredi
 
Nagrade Petra Pajića izložene u Muzeju srpske književnosti na Banjici, u okviru Udruženja „Adligat”
 
Radni prostor Petra Pajića sa njegovim stolom i pisaćom mašinom. Deo spomen sobe u Adligatu

Dobitnik je više nagrada za poeziju i prozu:[7]

Dela

uredi
 
Petar Pajić, 2007. g.

Knjige pesama

uredi

Napisao je i objavio knjige pesama:[7]

  • „Dan" (1958),
  • „Ljubav u brdima“ (1962),
  • „Pesme“ (1967),
  • „Čisto doba“ (1968),
  • „Svetle gore uz mora“ (1978),
  • „Ako porastemo do zvezda“ (1981),
  • „Oslobođenje Valjeva“ (dramska poema, 1989),
  • „Čisto doba“ (izbor i nove pesme,1990),
  • „Srbija je na robiji“ (izbor i nove pesme, 2002),
  • „Beogradska jabuka“ (izbor i nove pesme, 2003),
  • „Najlepše pesme Petra Pajića” (izbor i predgovor Slobodana Rakitića, 2004)
  • „Kad su Srbi čitali ušima“ (2009),
  • „Petak u Jerusalimu” (poezija i poetika, 2013) i
  • „Izabrane pesme” (2014).

Knjige pripovedaka

uredi

Napisao je i objavio knjige pripovedaka:[7]

  • „Pogibije moga dede” (1978),
  • „Mašta svih Gavrilovića” (stare i nove priče, dva izdanja na srpskom i jedno na makedonskom jeziku, 1989, 1990),
  • „Slike iz detinjstva” (1995),
  • „Priče” (izbor, 1998),
  • „Priče o Pipu” (2001) i
  • „Nebeski narod” (izabrane i nove priče, pogovor Marko Nedić, 2009).

Drugo

uredi

Napisao je i objavio dve knjige satiričnih tekstova:[7]

  • „Dnevnik našeg savremenika” (1992) i
  • „Ko je ko u Srbiji” (satirični leksikon, 1998).

Jednu knjigu za decu:

  • „Kako se greju pahuljice” (izašla je u više izdanja).

Knjigu malih eseja, razgovora, kolumni:

  • „Nešto kao” (2007).

Vidi još

uredi

Reference

uredi
  1. ^ a b Umro „srpski Rilke”, pesnik Petar Pajić (B92, 2. avgust 2017)
  2. ^ a b v Vićentijević, Branko. „Petar Pajić (1935-2017)”. Kolubarske (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2020-07-08. 
  3. ^ „Samo pesma ne sme da zakasni”. Politika Online. Pristupljeno 2020-07-09. 
  4. ^ a b v Arhivska dokumentacija Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat". 2019. Zvanični sajt https://adligat.rs/.
  5. ^ Tutnjević, Staniša, ur. (2015). Petar Pajić, POEZIJA. Beograd: Zadužbina „Desanka Maksimović“, Narodna biblioteka Srbije. str. 142. ISBN 978-86-82377-47-4. 
  6. ^ „Žička hrisovulja 2010. Petru Pajiću”. Pečat - List slobodne Srbije (na jeziku: srpski). 2010-08-18. Pristupljeno 2020-07-09. 
  7. ^ a b v g d Tutnjević, Staniša, ur. (2015). Petar Pajić, POEZIJA (PDF). Beograd: Zadužbina „Desanka Maksimović“, Narodna biblioteka Srbije. str. 249—250. ISBN 978-86-82377-47-4. 
  8. ^ „Petar Pajić: Imitiramo tuđe, zaboravljamo svoje”. www.novosti.rs (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2020-07-09. 
  9. ^ Tutnjević, Staniša, ur. (2015). Petar Pajić, POEZIJA. Beograd: Zadužbina „Desanka Maksimović“, Narodna biblioteka Srbije. str. 74. ISBN 978-86-82377-47-4. 
  10. ^ Golubović Trebješanin, Borka (11. 2. 2023). „Prihod od „Večeri s Matijom” za spomenik Petru Pajiću”. Politika. Pristupljeno 12. 2. 2023. 
  11. ^ a b „Legat književnika Petra Pajića”. Srbija među knjigama. 1—18: 15—16. 2018. ISSN 2620-1801 — preko Udruženje za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat“. 
  12. ^ „Beočug spaja”. Novosti. 12. 4. 2006. Pristupljeno 9. 1. 2023. 
  13. ^ „„Srpsko pero” Milici Đurović, „Zlatni orfej” Petru Pajiću”. Politika. 25. 6. 2011. Pristupljeno 9. 1. 2023. 

Spoljašnje veze

uredi
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Петар_Пајић&oldid=28729280”