Википедија

Privreda Kube

Privreda Kube je ekonomija u kojoj dominiraju državna preduzeća. Vlada Kube poseduje i upravlja većinom industrija a većina radne snage je zaposlena u državnim institucijama. Nakon pada Sovjetskog Saveza 1991. godine, vladajuća Komunistička partija Kube podstakla je formiranje radničkih zadruga i samozapošljavanje.

Privreda Kuba
Havana
Valutakubanski pezos
Fiskalna godinakalendarska godina
Statistika
Glavne industrijeŠećer, nafta, duvan, građevinarstvo, nikl, čelik, poljoprivredna mehanizacija, lekovi
Razmena
Izvoz$4,41 milijardi (2015.)
Izvozna dobrašećer, medicinski proizvodi, nikl, duvan, školjke, citrusi, kafa
Glavni izvozni partneri Venecuela 33.5%
 Kanada 15.9%
 Kina 9.5%
 Holandija 4.5% (2014)[1]
 Italija 1.4% (2014)[1]
Uvoz$15,20 milijardi (2015.)
Uvozna dobranafta, hrana, mašine i oprema, hemikalije
Glavni uvozni partneri Venecuela 38.7%
 Kina 12.3%
 Rusija 4.7%
 Alžir 4.4% (2014)[2]
 Poljska 2.4% (2014)[2]
Javne finansije
Javni dug$25,21 milijardi (2014.)
Prihodi$54,52 milijardi (2017.)
Rashodi$64,64 milijardi (2017.)
Ekonomska pomoć$88 miliona (2005.)
Sve vrednosti, ako nije drugačije naznačeno, izražene su u američkim dolarima

Od 2000. godine, zaposlenost u javnom sektoru bila je 76%, a zaposlenost u privatnom sektoru (koja se uglavnom sastoji od subvencija samozapošljavanja) 23% - u poređenju sa odnosom od 91% do 8% iz 1981. godine.[3] Ulaganje je ograničeno i zahteva odobrenje vlade. Vlada građanima nameće najviše cene raznih dobara. Kuba je 2016. zauzela 68. mesto od 182 zemlje, sa indeksom ljudskog razvoja od 0,775, što je znatno više od BDP-a po glavi stanovnika (95. mesto).[4] Od 2012. godine, javni dug države iznosio je 35,3% BDP-a, inflacija je bila 5,5%, a rast BDP-a 3%.

Troškovi stanovanja i prevoza su veoma niski. Kubanci dobijaju subvencije države u vidu obrazovanja, zdravstva i hrane. [5]

Zemlja je postigla ravnomerniju raspodelu dohotka nakon kubanske revolucije 1953-1959, nakon čega je usledio ekonomski embargo od strane Sjedinjenih Država (1960-). Tokom perioda hladnog rata, kubanska ekonomija je bila u velikoj meri zavisna od subvencija Sovjetskog Saveza, koje su u periodu od 1960. do 1990. bile ukupne vrednosti 65 milijardi dolara (preko tri puta više od celokupne ekonomske pomoći SAD Latinskoj Americi), u proseku 2,17 milijardi dolara godišnje.[6] To je činilo negde između 10% i 40% kubanskog BDP-a, u zavisnosti od godine.[7] Iako su ogromne sovjetske subvencije obogatile državni budžet Kube, one nisu dovele do naprednije ili održivije kubanske ekonomije; iako su ga ekonomisti opisali kao „relativno visoko razvijenu izvoznu ekonomiju Latinske Amerike“ 1959. i početkom 1960-ih, osnovna ekonomska struktura Kube izmenila se vrlo malo između tadašnjice i 1990. Duvanski proizvodi poput duvana i cigareta bili su jedini proizvedeni proizvodi među vodećim izvozima Kube, pa čak su i one proizvedene predindustrijskim procesom. Kubanska ekonomija je ostala neefikasna.

Istorija uredi

Pre revolucije uredi

Iako je Kuba od 1870-ih pripadala zemljama sa visokim prihodima iz Latinske Amerike, nejednakost u prihodima je bila praćena odlivom kapitala stranim investitorima.[8] Ekonomija zemlje naglo je rasla u ranom delu veka, podstaknuta prodajom šećera Sjedinjenim Državama.

Pre kubanske revolucije, Kuba je zauzimala peto mesto na hemisferi po dohotku po glavi stanovnika, treće po životnom veku, drugo po vlasništvu automobila i telefona po stanovniku, prvo po broju televizijskih aparata po stanovniku. Blizina Sjedinjenih Država učinila ju je poznatom destinacijom za odmor bogatih Amerikanaca. Njihove posete zbog kockanja, konjskih trka i golfa učinile su turizam važnim ekonomskim sektorom Kube.[9] Turistički magazin Cabaret Quarterly opisao je Havanu kao "grad užitka, bujnu i raskošnu boginju užitaka". Kubanski diktator Fulgensio Batista imao je planove da šetalište Malekon uredi i napravi hotele i kockarnice kako bi privukao još više turista. Do danas je hotel Havana Rivijera jedini koji je izgrađen pre nego što je revolucionarna vlada preuzela kontrolu. [10]

Kuba je imala industriju šećerne trske čije je domaće tržište bilo ograničeno jer je stanovništvo karakterisalo hronična nezaposlenost i veliko siromaštvo.[11] Američki monopoli poput Betlehemske čelične korporacije i Spejera dobili su kontrolu nad vrednim nacionalnim kubanskim resursima. Banke i čitav finansijski sistem u zemlji, svu proizvodnju električne energije i većinu industrije dominirale su američke kompanije. Američki monopoli su imali 25 posto naplodnijih zemljišta na Kubi. Više od 80 procenata poljoprivrednog zemljišta bilo je u vlasništvu velikih vlasnika šećera ili stočarstva.[12] Oko 90 odsto izvoza sirovog šećera i duvana u zemlju je bilo za Sjedinjene Države. Godine 1956. kompanije u vlasništvu SAD kontrolisale su „90 odsto telefonskih i električnih usluga, oko 50 odsto u železnici za javni prevoz i otprilike 40 procenata u proizvodnji sirovog šećera“. Prema izveštaju koji je objavilo Ministarstvo za trgovinu, dobitak od ovih investicija prikupili su američki biznismeni što je dovelo do nezadovoljstva kubanskih stanovnika. [13]

Pedesetih godina 20. veka većina kubanske dece nije pohađala školu. Oko 87 posto gradskih domova imalo je struju, ali i samo 10 posto seoskih domova. Samo 15 procenata seoskih domova imalo je tekuću pijaću vodu. Skoro polovina ruralnog stanovništva bila je nepismeno, kao i oko 25 procenata ukupnog stanovništva. Siromaštvo i nezaposlenost u ruralnim područjima pokrenuli su masovne migracije u Havanu. [14] Više od 40 procenata kubanske radne snage 1958. bilo je nezaposleno. [15]

Kubanska revolucija uredi

Fidel Kastro je 3. marta 1959. godine preuzeo kontrolu nad kubanskom telefonskom kompanijom, koja je bila podružnica Međunarodne korporacije za telekomunikacije. Ovo je prva od mnogih nacionalizacija koje je napravila nova vlada a oduzeta imovina iznosila je 9 milijardi američkih dolara.[16]

Nakon revolucije iz 1959. godine, od građana se nije tražilo da plaćaju porez na lični dohodak.[17] Vlada je takođe počela da subvencioniše zdravstvo i obrazovanje za sve građane; ova akcija stvorila je snažnu nacionalnu podršku novoj revolucionarnoj vladi.

Nakon što su SSSR i Kuba ponovo uspostavili svoje diplomatske odnose u maju 1960. godine, SSSR je počeo da kupuje kubanski šećer u zamenu za naftu. Kada su rafinerije nafte poput Shell, Texaco i Esso odbile da prečišćavaju sovjetsku naftu, Kastro je nacionalizovao i naftnu industriju, preuzevši rafinerije na ostrvu.[18] Danima kasnije, kao odgovor, SAD su u potpunosti smanjile kubansku kvotu za šećer a Dvajt D. Ajzenhauer je citiran rekavši da "Ova akcija predstavlja ekonomske sankcije protiv Kube. Sada moramo da se se nadamo drugim potezima u budućnosti - ekonomskim, diplomatskim i strateškim".

Dana 7. februara 1962. Kenedi je proširio embargo SAD na gotovo sav američki uvoz.

Godine 1970. Fidel Kastro pokušao je motivisati kubanski narod da proizvodi 10 miliona tona šećera, kako bi povećao izvoz i povećao ekonomiju. Uz pomoć većine kubanskog stanovništva, zemlja je uspela da proizvede 7,56 miliona tona šećera.[19] U julu 1970. nakon završetka žetve, Kastro je preuzeo odgovornost za neuspeh, a kasnije iste godine okrivio je ministra industrije šećera rekavši: „Ti tehnokrati, genijalci, super-naučnici me uverili da znaju šta treba da urade kako bi proizveli deset miliona tona. Ali, prvo je dokazano da oni nisu znali kako to da rade i drugo, da su iskoristili ostatak ekonomije primajući velike količine resursa. . . dok postoje fabrike koje bi se mogle poboljšati boljom raspodelom resursa koji su dodeljeni prema planu od deset miliona tona." [20]

Tokom revolucionarnog perioda, Kuba je bila jedna od retkih zemalja u razvoju koja je pružala stranu pomoć drugim zemljama. Strana pomoć je započela izgradnjom šest bolnica u Peruu početkom 1970-ih.[21] Ta pomoć se proširila i kasnije do 1970-ih, u kojoj je oko 8000 Kubanaca radilo u inostranstvu. Kubanci su gradili stambene objekte, puteve, aerodrome, škole i druge objekte u Angoli, Etiopiji, Laosu, Gvineji, Tanzaniji i drugim zemljama. Do kraja 1985. godine 35.000 kubanskih radnika pomoglo je u izgradnji projekata u dvadesetak azijskih, afričkih i latinoameričkih zemalja.

Za Nikaragvu 1982. godine Kuba se obavezala da će obezbediti poljoprivrednu i mašinsku opremu vrednu preko 130 miliona dolara, kao i oko 4000 tehničara, lekara i nastavnika. [21]

Kuba je 1986. godine je isplatila 10,9 milijardi dolara duga Pariskom klubu. Kuba je 1987. prestala da plaća ta dugovanja. Godine 2002. Kuba je platila japanske zajmove od oko 750 miliona dolara.

Posle revolucije uredi

Kubanski bruto domaći proizvod opao je za najmanje 35% između 1989. i 1993. godine zbog gubitka 80% svojih trgovinskih partnera i sovjetskih subvencija.[22] Ovaj gubitak subvencija poklopio se s padom svetskih cena šećera. Šećer se od 1985. do 1990. prodavao dobro ali se ta industrija tokom 1990.-1991. srušila i nije se oporavila pet godina. Kuba je sovjetskim garancijama bila izolovana od svetskih cena šećera. Međutim, kubanska ekonomija je počela ponovo da jača nakon brzog poboljšanja trgovinskih i diplomatskih odnosa Kube i Venecuele nakon izbora Huga Čaveza u Venecueli 1998. godine, koji je postao najvažniji trgovinski partner Kube i diplomatski saveznik.

Ovo doba označeno je kao "Posebno razdoblje u vreme mira" koje je kasnije skraćeno na "Specijalno razdoblje". Časopis Kanadskog lekarskog udruženja tvrdi da je "glad na Kubi tokom ovog perioda bila izazvana političkim i ekonomskim faktorima sličnim onima koji su sredinom 1990-ih izazvali glad u Severnoj Koreji, na osnovu toga što su obe zemlje imale autoritarne režime koji su uskraćivali ljudima hranu jer su prioritet imali samo vojska i elita države. "[23] Drugi izveštaji dali su podjednako lošu sliku, opisujući da Kubanci moraju da pribegavaju jedući sve što bi mogli da pronađu, od životinja u havanskom zoološkom vrtu do domaćih mačaka.[24] Iako je kolaps doveo do sveopšte gladi građana, stopa smrtnosti nije bila nešto drugačija. [25]

Vlada je preduzela nekoliko reformi kako bi zaustavila višak likvidnosti, povećala podsticaje radne snage i ublažila ozbiljne nestašice hrane, robe široke potrošnje i usluga. Da bi ublažila ekonomsku krizu, vlada je uvela nekoliko tržišno orijentisanih reformi, uključujući otvaranje turizma, omogućavanje stranih investicija, legalizaciju američkog dolara i odobravanje samozapošljavanja za oko 150 zanimanja. (Ova politika je kasnije delimično obrnuta, tako da iako američki dolar više nije prihvaćen u preduzećima, Kubancima je još uvek zakonito da poseduju valutu.) Ove mere rezultirale su skromnim ekonomskim rastom. Liberalizovana poljoprivredna tržišta uvedena u oktobru 1994. godine, na kojima državni i privatni poljoprivrednici imaju proizvodnju iznad kvote po slobodnim tržišnim cenama i proširile su se alternative legalne potrošnje i smanjile cene na crnom tržištu.

Napori vlade da smanji subvencije nerentabilnim preduzećima i da smanji novčanu masu doveli su do toga da se polu-zvanični kurs za kubanski pezos kretao od 120 na dolar u leto 1994. na 21 na dolar do kraja 1999. godine Pad BDP-a je zaustavljen 1994. godine, kada je Kuba prijavila rast od 0,7%, praćeno povećanjem od 2,5% u 1995. godini i 7,8% u 1996. godini. Rast se ponovo usporio u 1997. i 1998. godini na 2,5%, odnosno 1,2%. Jedan od ključnih razloga koji se navodi bio je priznavanje da je proizvodnja šećera postala neekonomična. Osvrćući se na ovaj period kubanski predsednik Fidel Kastro kasnije je priznao da je učinjeno mnogo grešaka: „Zemlja je imala mnogo ekonomista i ne nameravam ih kritikovati, ali hteo bih da vas pitam zašto ranije nismo otkrili da su naši nivoi proizvodnje šećera bili nemogući. Sovjetski Savez se srušio, nafta je koštala 40 dolara za barel, cene šećera su bile niske, pa zašto nismo racionalizovali industriju? “[26] Uslovi života u 1999. su bili znatno ispod nivoa i za 1989. godinu.

Oporavak privrede uredi

Zbog kontinuiranog rasta turizma, ekonomski rast je započeo 1999. godine uz porast BDP-a od 6,2%.[27] Zatim je nivo porastao, uz rast BDP-a od 11,8% u 2005. godini, prema podacima vlade. Kubanska ekonomija je u 2007. godini porasla za 7,5%, što je više od proseka u Latinskoj Americi. Shodno tome, kumulativni rast BDP-a od 2004. godine iznosio je 42,5%. [28]

 
Kretanje BDP-a Kube

Međutim, od 1996. godine država je počela da uvodi porez na dohodak samozaposlenim Kubancima.[17] Kuba je 1958. bila treća u regionu po BDP-u po glavi stanovnika, a prevazišli su je samo Venecuela i Urugvaj. Do 2007. godine se spustio na 9., 11. ili 12. mesto u regionu.

Svake godine Ujedinjene nacije održavaju glasanje sa zahtevom od država da izaberu da li su Sjedinjene Države opravdane svojim ekonomskim embargom protiv Kube i da li bi trebalo ukinuti. Godina 2016. je bila prva godina kada su se Sjedinjene Države suzdržale od glasanja, a ne da glasaju „ne“, od 1992. godine SAD i Izrael neprestano su glasali protiv rezolucije - povremeno je podržavali Maršalovo ostrvo, Palau, Uzbekistan, Albanija i Rumunija “ [29]

Postfidelske reforme uredi

U 2011. godini „uvedene su nove ekonomske reforme, čime se efektivno stvara novi ekonomski sistem, koji neki nazivaju„ nova kubanska ekonomija.“[30] Od tada, preko 400.000 Kubanaca prijavilo se da postanu preduzetnici. Od 2012. godine, vlada navodi 181 službeni posao koji više nije pod njihovom kontrolom - kao što su taksista, građevinski radnik i prodavači. Radnici moraju da kupe dozvole da bi radili neke poslove. Kuba održava nacionalizovane kompanije za distribuciju svih neophodnih pogodnosti (voda, struja, ...) i drugih osnovnih usluga za osiguranje zdrave populacije (obrazovanje, zdravstvena zaštita).

Oko 2000. godine polovina fabrika šećera u zemlji je zatvorena. Pre reformi, uvoz je bio kao dvostruki izvoz, doktori su zarađivali 15 funti mesečno, a porodice su dopunjavale prihode dodatnim poslovima. Nakon reformi, više od 150.000 poljoprivrednika moglo je zakupiti zemlju od države za višak useva. Pre reformi, jedine transakcije nekretnina obavljali su vlasnici kuća koji su menjali nekretnine; post-reforma legalizovala je kupovinu i prodaju, a zatim je stvorila procvat nekretnina u zemlji.

U 2008. godini administracija Raula Kastra nagovestila je da će kupovina računara, DVD plejera i mikrotalasnih pećnica postati legalna.[31] Međutim, mesečne plate ostale su manje od 20 američkih dolara. Mobilni telefoni, koji su bili ograničeni na Kubance koji rade za strane kompanije i vladine službenike, legalizovani su u 2008.

U 2010. godini Fidel Kastro je u saglasnosti s reformističkim raspoloženjem Raula Kastra priznao da kubanski model zasnovan na starom sovjetskom modelu centralizovanog planiranja više nije održiv. Ohrabrili su stvaranje kooperativne varijante socijalizma gde država igra manje aktivnu ulogu u ekonomiji i formiranju radničkih zadruga i preduzeća za samozapošljavanje. [32]

Da bi otklonio kubanske ekonomske strukturne distorzije i neefikasnosti, Šesti kongres je odobrio širenje unutrašnjeg tržišta i pristup globalnim tržištima 18. aprila 2011. godine. Lista promena: [33]

  • Prilagodba rashoda (obrazovanje, zdravstvo, sport, kultura)
  • Promena strukture zaposlenosti; smanjiti naduvane platne spiskove i povećati rad u nedržavnom sektoru.
  • Legalizacija 201 različitih licenci za lično poslovanje
  • Rasprostranjeno državno zemljište u upotrebi iznajmljeno je stanovnicima
  • Podsticaji za nedržavno zapošljavanje, kao ponovno pokretanje samozapošljavanja
  • Predlozi za stvaranje nepoljoprivrednih zadruga
  • Legalizacija prodaje i privatnog vlasništva nad kućama i automobilima
  • Veća autonomija državnih firmi
  • Traži se samodovoljnost hrane, postepeno uklanjanje univerzalnog obroka i pomoć najsiromašnijima
  • Mogućnost da se državne firme iznajmljuju samozaposlenim, među njima državnim restoranima
  • Odvajanje državnih i poslovnih funkcija
  • Ažuriranje poreske politike
  • Lakše putovanje za Kubance
  • Strategije za restrukturiranje spoljnog duga

Dana 20. decembra 2011. nova kreditna politika omogućila je kubanskim bankama da finansiraju preduzetnike i pojedince koji žele renoviraju svoje domove. "Kubanske banke dugo su davale kredite poljoprivrednim zadrugama. Oni su ponudili kredit novim primaocima poljoprivrednih površina u upotrebi od 2008. godine, a 2011. godine počeli su davati kredite fizičkim licima za poslovne i druge svrhe." [34]

Sistem racionalizovane distribucije hrane na Kubi bio je poznat kao Libreta de Abastecimiento („knjižica za snabdevanje“). Od 2012. godine tako se nabavljaju pirinač, ulje, šećer i šibice. [35]

Raul Kastro potpisao je Zakon 313 u septembru 2013. godine kako bi stvorio posebnu ekonomsku zonu u lučkom gradu Marijelu, prvom u zemlji. [36]

Dana 22. oktobra 2013. godine postavljen je sistem dualne valute.[37] Od 2018. godine dvojna valuta se još uvek koristi na Kubi.

Postignuća politike socijalističke Kube, koja je omogućila socijalni napredak za prethodno osiromašene klase, suzbila je ekonomska kriza i niske plate poslednjih decenija. Socijalističko rukovodstvo nerado se bavilo ovim problemom jer dodiruje srž aspekta njegove revolucionarne legitimnosti. Kao rezultat toga, Nacionalni zavod za statistiku Kube objavljuje malo podataka o rastućoj socijalno-ekonomskoj podeli. Nacionalno naučno istraživanje pokazuje da su socijalne nejednakosti postale sve vidljivije u svakodnevnom životu i da je afro-kubansko stanovništvo strukturno ugroženo. Izveštaj napominje da dok 58 procenata belih Kubanaca ima prihode manje od 3.000 dolara godišnje, među Afro-kubancima taj udeo dostiže 95 odsto.[38] Osim toga, Afro-Kubanci dobijaju vrlo ograničen deo porodičnih doznaka od kubansko-američke zajednice na Južnoj Floridi, koja je uglavnom bela. Doznake članova porodice iz inostranstva često služe kao početni kapital za privatni sektor. Najisplativije grane poslovanja, kao što su restorani i prenoćišta, generalno turizam, vode uglavnom belci. [39]

Sektori uredi

Proizvodnja energije uredi

Od 2011. godine, 96% električne energije proizvedeno je iz fosilnih goriva. U nekim seoskim oblastima uvedeni su solarni paneli radi smanjenja zagađenja prirode i upotrebe kerozina. Građani se ohrabruju da zamenjuju neefikasne lampe novijim modelima da bi smanjili potrošnju. Tarifa električne energije smanjila je neefikasnu upotrebu.[40]

Od avgusta 2012. godine, kopneno naftno istraživanje obećavajućih formacija u Meksičkom zalivu bilo je neproduktivno te je došlo do neuspeha. Planirano je dodatno istraživanje. [41]

Kuba je 2007. proizvela 16,89 milijardi kWh električne energije i potrošila 13,93 milijardi kWh bez izvoza ili uvoza. Prema proceni iz 1998. godine, 89,52% proizvodnje energije čini fosilno gorivo, 0,65% je hidroelektrana, a 9,83% je druga proizvodnja. U procenama za 2007. i 2008. godinu zemlja je proizvela 62.100 bbl/d nafte i troši 176.000 bbl/d uz 104.800 bbl/d uvoza, kao i 197.300.000 bbl/d iz rezervi nafte.[42] Venecuela je Kubi glavni izvor nafte.

Kuba je u 2008. proizvela i potrošila oko 400 miliona m3 m prirodnog gasa, bez izvoza ili uvoza i oko 70,79 milijardi iz rezervi.

Energetska revolucija je program koji je Kuba sprovela 2006. godine. Ovaj program se fokusirao na razvoj društveno-ekonomskog statusa zemlje i tranziciju Kube u energetski efikasnu ekonomiju sa različitim energetskim resursima.[43] Energetskom sektoru Kube nedostaju resursi za proizvodnju optimalnih količina energije. Jedno od pitanja s kojima se suočava program energetske revolucije dolazi od proizvodnje električne energije na Kubi koja pati od nepostojanja investicija i tekućih trgovinskih sankcija koje su joj uvele Sjedinjene Države.[44] Isto tako, energetski sektor je primio višemilionsku investiciju raspodeljenu između mreže izvora energije. Međutim, kupci doživljavaju nestanke struje energetskih kompanija kako bi sačuvali struju tokom ekonomske krize na Kubi. Štaviše, zastarela elektroenergetska mreža oštećena od snažnih udara uragana, prouzrokovala je energetsku krizu 2004. godine i i dalje je bila glavni problem tokom energetske revolucije. Kuba je odgovorila na ovu situaciju pružajući različite vrste energenata. Oko 6000 malih dizel agregata, 416 agregata za mazut, 893 dizel agregata, 9,4 miliona sijalica sa žarnom niti za štedljive sijalice, 1,33 miliona ventilatora, 5,5 miliona električnih šporeta, 3,4 miliona električnih šporeta, 0,2 miliona električnih pumpi za vodu, 2,04 miliona domaćih frižidera i 0,1 miliona televizora bilo je distribuirano građanima.[45] Do 2009. godine obnovljena je električna mreža na samo 90%. Alternativna energija postala je glavni prioritet jer je vlada promovisala vetrenjače kao i solarnu energiju. Ključni izazov sa kojim će se suočiti program Energetske revolucije je razvoj održive energije na Kubi. [46]

Agrikultura uredi

Kuba od agrikulture ima šećernu trsku, duvan, citrus, kafu, pirinač, krompir, pasulj i stoku. [42]

Industrija uredi

Ukupno, industrijska proizvodnja je činila gotovo 37% kubanskog BDP-a, odnosno 6,9 milijardi američkih dolara i zapošljavala je 24% stanovništva, odnosno 2,671,000 ljudi, u 1996. godini.

Godine 2003. biotehnološka i farmaceutska industrija Kube dobijala je polako na značaju.[47] Među međunarodnim proizvodima koji se prodaju su vakcine protiv različitih virusnih i bakterijskih patogena.[48] Kuba je uradila pionirski rad na razvoju lekova za lečenje raka. [traži se izvor]

Turizam uredi

Sredinom 1990-ih turizam je nadmašio industriju šećera, dugotrajni osnov kubanske ekonomije, kao osnovnog izvora deviza. Havana posvećuje značajna sredstva za izgradnju turističkih objekata i obnovu istorijskih građevina. Kubanski zvaničnici procenjuju da je Kubu tokom 1999. godine posetilo oko 1,6 miliona turista, što je ostvarilo oko 1,9 milijardi USD bruto prihoda. Oko 2000. godine na Kubu je stiglo 1.773.986 stranih posetilaca. Prihod od turizma dostigao je 1,7 milijardi USD.[49] Do 2012. godine oko 3 miliona posetilaca donelo je skoro dve milijarde funti godišnje.

Rast turizma imao je socijalne i ekonomske posledice. To je dovelo do spekulacija o nastanku dvostepene ekonomije i negovanju države turističkog aparthejda. [50] Ovu situaciju pogoršavao je priliv dolara tokom 1990-ih, što je potencijalno stvorilo dvostruku ekonomiju zasnovanu na dolaru (valuti turista) s jedne strane i pezosu sa druge strane. Oskudna uvozna roba - pa čak i neka lokalna proizvodnja, poput ruma i kafe - mogla bi se naći u prodavnicama samo za dolar, ali ih je bilo teško pronaći ili je bilo nedostupno po cenama pezosa. Kao rezultat toga, Kubanci koji su zarađivali samo u ekonomiji pezosa, izvan turističkog sektora, bili su u nepovoljnijem položaju. Oni sa dolarskim primanjima po osnovu uslužne industrije počeli su komotnije živeti. Ovo je proširilo jaz između materijalnog životnog standarda Kube, u sukobu sa dugoročnom socijalističkom politikom kubanske vlade. [51]

Strana ulaganja uredi

Holandija prima najveći udeo kubanskog izvoza (24%), od čega 70 do 80% ide preko Indiana Finance BV, kompanije u vlasništvu porodice Van 't Vout, koja je u bliskim ličnim vezama sa Fidel Kastrom. Trenutno se ovaj trend primećuje i u drugim kolonijalnim karipskim zajednicama koje imaju direktne političke veze sa globalnom ekonomijom. Primarni uvozni partner Kube je Venecuela. Drugi najveći trgovinski partner je Kanada, sa 22% udela na kubanskom izvoznom tržištu.

Kuba je započela da prima strane investicije posle Revolucije. Strani investitori morali su formirati zajednička ulaganja sa kubanskom vladom. Jedini izuzetak od ovog pravila su Venecuelanci, kojima je dozvoljeno da imaju 100% vlasništvo u preduzećima zbog sporazuma između Kube i Venecuele. Kubanski zvaničnici rekli su početkom 1998. godine da su započeta 332 zajednička ulaganja. Mnogi od njih su zajmovi ili ugovori za upravljanje, snabdevanje ili usluge koji se obično ne smatraju kapitalnim ulaganjima u zapadne ekonomije. Ulagače ograničava američko-kubanski Zakon o slobodi i demokratskoj solidarnosti koji predviđa sankcije za one koji prometuju imovinu koja je oduzeta od građana SAD. [52]

Prosečna tarifna stopa Kube je 10 odsto. Planirana ekonomija zemlje sprečava spoljnu trgovinu i investicije. Država održava strogu kontrolu kapitala i razmene. [53] U septembru 2019. godine šefica EU za spoljnu politiku Federika Mogerini izjavila je tokom trodnevne posete Kubi da je Evropska unija posvećena pomaganju Kubi da razvija svoju ekonomiju. [54]

Valute uredi

Kuba ima dve zvanične valute, a obe se nazivaju pezos. Jedna se ponekad naziva "nacionalna valuta", a druga konvertibilni pezos.

Godine 1994. legalizovano je posedovanje i upotreba američkih dolara, a do 2004. godine američki dolar je bio u širokoj upotrebi u zemlji. Da bi zarobila valutu koja ulazi na ostrvo kroz turizam i doznake - procenjene na 500–800 miliona dolara godišnje - vlada je osnovala državne „prodavnice dolara“ na celoj Kubi koje su prodavale „luksuznu“ hranu, predmete za domaćinstvo i odeću, u poređenju sa osnovnim potrepštinama koje se mogu kupiti koristeći nacionalnim pezosom. Kao takav, životni standard se razlikovao između onih koji su imali pristup dolarima i onih bez. Poslovi koji bi mogli da zarade dolarske plate ili saveti stranih kompanija i turista postali su veoma poželjni. Bilo je uobičajeno da se sastanu sa lekarima, inženjerima, naučnicima i drugim profesionalcima koji rade u restoranima ili kao vozači taksi vozila.

Međutim, kao odgovor na oštrije ekonomske sankcije od strane SAD i zato što su vlasti bile zadovoljne ekonomskim oporavkom Kube, kubanska vlada je u oktobru 2004. godine odlučila da ukloni američke dolare iz prometa. Na njegovom mestu stvoren je konvertibilni pezos, koji iako nije međunarodno priznat, ima vrednost vezanu za američki dolar 1: 1. Nadoknada od 10% naplaćuje se za pretvorbu gotovine iz američkih dolara u konvertibilni pezos, što se ne odnosi na ostale valute, pa deluje kao ohrabrivanje turista da na Kubu donesu valute poput evra, funti sterlinga ili kanadskih dolara. Sve veći broj turističkih zona prihvata evro.

Siromaštvo uredi

Standardne zarade kreću se od 400 ne-konvertibilnih kubanskih pezosa mesečno, za fabričkog radnika, do 700 mesečno za lekara, ili u rasponu od oko 17–30 američkih dolara mesečno. Međutim, Kuba ima indeks ljudskog razvoja koji je i dalje mnogo viši od ogromne većine zemalja Latinske Amerike.[55] Nakon što je Kuba 1991. godine izgubila sovjetske subvencije, glad i nemaština je rezultirala izbijanjem bolesti.[56] Uprkos tome, nivo siromaštva o kome vlada izveštava jedan je od najnižih u svetu u razvoju i zauzima 6. mesto od 108 zemalja, četvrto u Latinskoj Americi i 48. mesto među svim zemljama. [57] Penzije su jedne od najmanjih u Americi po ceni od 9,50 USD mesečno. U 2009. godini Raul Kastro povećao je minimalne penzije za 2 dolara, za koje je rekao da će im se nadoknaditi; oni koji su "veliki deo svog života posvetili radu ... i koji ostaju čvrsti u odbrani socijalizma".[58]

Sistem racionalizovane distribucije hrane na Kubi bio je poznat kao Libreta de Abastecimiento („knjižica za snabdevanje“) i dalje postoji uprkos glasinama da je doživeo svoj kraj.

Ekonomske slobode uredi

Ocena kubanske ekonomske slobode u 2014. bila je 28,7. Zbog toga je ekonomija te zemlje bila označena kao jedna od najmanje slobodnih na svetu. Njen ukupni rezultat je bio za 0,2 boda veći nego lani, uz smanjenje trgovinske slobode, fiskalne slobode, monetarne slobode i slobode od korupcije. Kuba je bila najmanje slobodna od 29 zemalja u regiji Južne i Srednje Amerika / Kariba, a njen ukupni rezultat je bio znatno niži od regionalnog proseka. Tokom 20-godišnje istorije Indeksa ekonomske slobode, ocena kubanske ekonomije je stagnirala i bila pri dnu. U poslednje dve decenije, ukupno poboljšanje rezultata je bilo manje od jednog poena, a dobici u fiskalnoj slobodi i slobodi od korupcije nadoknađeni su dvocifrenim padom poslovne slobode i slobode ulaganja.

Uprkos izvesnom napretku u restrukturiranju državnog sektora od 2010. godine, privatni sektor je i dalje ograničen teškim propisima i strogom državnom kontrolom. Fondacija The Heritage navodi da politike otvorenog tržišta nisu bile u funkciji da podstaknu rast trgovine i investicija, a nedostatak konkurencije i dalje guši dinamičnu ekonomsku ekspanziju. Reforme koje je podržala Partija smanjio je broj državnih radnika i proširio listu odobrenih zanimanja, ali mnogi detalji reforme ostali su nejasni. [53]

Reference uredi

  1. ^ a b „Export Partners of Cuba”. CIA World Factbook. 2012. Arhivirano iz originala 06. 12. 2018. g. Pristupljeno 12. 11. 2019. 
  2. ^ a b „Import Partners of Cuba”. CIA World Factbook. 2012. Arhivirano iz originala 06. 08. 2016. g. Pristupljeno 12. 11. 2019. 
  3. ^ „Wayback Machine” (PDF). web.archive.org. 24. 5. 2006. Arhivirano iz originala 24. 05. 2006. g. Pristupljeno 12. 11. 2019. 
  4. ^ „Human Development Report 2009 - Country Fact Sheets - Cuba”. web.archive.org. 15. 7. 2010. Arhivirano iz originala 15. 07. 2010. g. Pristupljeno 12. 11. 2019. 
  5. ^ Dangl, Ben; Howard, April (16. 10. 2005). „Talking with Cubans about the State of the Nation (3/5/04)”. Upside Down World. Pristupljeno 12. 11. 2019. 
  6. ^ Mesa-Lago, Carmelo (10. 3. 2019). „Opinión | Cómo romper con la dependencia económica de Cuba”. The New York Times (na jeziku: španski). Pristupljeno 12. 11. 2019. 
  7. ^ „GDP (current US$) - Cuba | Data”. data.worldbank.org. Pristupljeno 12. 11. 2019. 
  8. ^ A history of the global economy : from 1500 to the present. str. 137. ISBN 9781107507180. 
  9. ^ Geiling, Natasha. „Before the Revolution”. Smithsonian (na jeziku: engleski). Pristupljeno 12. 11. 2019. 
  10. ^ Freeman, Belmont (1. 12. 2014). „History of the Present: Havana”. Places Journal. doi:10.22269/141201. Pristupljeno 12. 11. 2019. 
  11. ^ „Cuba Before the Revolution”. jacobinmag.com. Pristupljeno 12. 11. 2019. 
  12. ^ Monzote, Reinaldo Funes (3. 3. 2016). „Sugar Cane and Agricultural Transformations in Cuba”. Oxford Research Encyclopedia of Latin American History (na jeziku: engleski). doi:10.1093/acrefore/9780199366439.013.4. Pristupljeno 12. 11. 2019. 
  13. ^ Johnson, Leland L. (1965). „U.S. Business Interests in Cuba and the Rise of Castro”. World Politics (na jeziku: engleski). str. 440—459. doi:10.2307/2009288. Pristupljeno 12. 11. 2019. 
  14. ^ Bacardi and the long fight for Cuba : the biography of a cause. str. 170. ISBN 978-0-670-01978-6. 
  15. ^ A contemporary Cuba reader : reinventing the Revolution. Rowman and Littlefield. str. 8. ISBN 978-0-7425-5507-5. 
  16. ^ Padgett, Tim (5. 8. 2006). „Cuba After Castro: Can Exiles Reclaim Their Stake?”. Time. Pristupljeno 12. 11. 2019. 
  17. ^ a b „Well-to-Do in Cuba to Pay an Income Tax”. The New York Times. 26. 11. 1995. Pristupljeno 12. 11. 2019. 
  18. ^ Cuba and the U.S. empire : a chronological history. str. 24—33. ISBN 9781583676066. 
  19. ^ The international sugar trade. J. Wiley. 1997. ISBN 9780471190547. Pristupljeno 12. 11. 2019. 
  20. ^ Gall, Norman. „How Castro Failed”. Commentary. Arhivirano iz originala 02. 04. 2019. g. Pristupljeno 12. 11. 2019. 
  21. ^ a b „CUBA TODAY”. multinationalmonitor.org. Pristupljeno 12. 11. 2019. 
  22. ^ „Cuba's Economy”. www.globalsecurity.org. Pristupljeno 12. 11. 2019. 
  23. ^ „Health consequences of Cuba's Special Period”. CMAJ : Canadian Medical Association Journal. 29. 7. 2008. str. 257. doi:10.1503/cmaj.1080068. Pristupljeno 12. 11. 2019. 
  24. ^ „Parrot diplomacy”. The Economist. 24. 7. 2008. Pristupljeno 12. 11. 2019. 
  25. ^ „Cuba's Organic Revolution”. TreeHugger (na jeziku: engleski). Pristupljeno 12. 11. 2019. 
  26. ^ Inc, IBP (2015). Cuba Investment, Trade Strategy and Agreements Handbook Volume 1 Strategic Information and Materials (na jeziku: engleski). Lulu.com. ISBN 9781514521595. Pristupljeno 12. 11. 2019. 
  27. ^ Cuba investment and trade laws and regulations handbook. Intl Business Pubns Usa. ISBN 9781433075698. 
  28. ^ „CHALLENGES 2007-2008: Cuban Economy in Need of Nourishment - IPS ipsnews.net”. web.archive.org. 4. 12. 2010. Arhivirano iz originala 04. 12. 2010. g. Pristupljeno 12. 11. 2019. 
  29. ^ Alexander, Harriet (26. 10. 2016). „US to abstain from UN vote condemning Cuba embargo for the first time in 25 years”. The Telegraph. Pristupljeno 12. 11. 2019. 
  30. ^ „Wayback Machine” (PDF). web.archive.org. 30. 7. 2013. Arhivirano iz originala 30. 07. 2013. g. Pristupljeno 12. 11. 2019. 
  31. ^ „Cuba changes, one microwave at a time”. www.latinamericanstudies.org. Pristupljeno 12. 11. 2019. 
  32. ^ Wilkinson, Stephen (10. 9. 2010). „Cuba: from communist to co-operative? | Stephen Wilkinson”. The Guardian. Pristupljeno 12. 11. 2019. 
  33. ^ Cuban economic and social development : policy reforms and challenges in the 21st century. Harvard University David Rockefeller Center for Latin American Studies. 2012. ISBN 978-0-674-06243-6. Pristupljeno 12. 11. 2019. 
  34. ^ „Lexington Institute”. Lexington Institute. 1. 11. 2001. Pristupljeno 12. 11. 2019. 
  35. ^ „"BBC 2012 Simon Reeve documentary".”. www.youtube.com. Pristupljeno 12. 11. 2019. 
  36. ^ Arsenault, Chris. „Cuba to open tax free Special Economic Zone”. www.aljazeera.com. Pristupljeno 12. 11. 2019. 
  37. ^ „Cuba to scrap two-currency system”. 22. 10. 2013. Pristupljeno 12. 11. 2019. 
  38. ^ „Cuba’s New Social Structure: Assessing the Re-Stratification of Cuban Society 60 Years after Revolution” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 28. 05. 2019. g. Pristupljeno 12. 11. 2019. 
  39. ^ Fuente, Alejandro de la (26. 4. 2019). „Opinión | Cuba hoy: la pugna entre el racismo y la inclusión”. The New York Times (na jeziku: španski). Pristupljeno 12. 11. 2019. 
  40. ^ „La Revolucion Energetica: Cuba's Energy Revolution”. Renewable Energy World. 9. 4. 2009. Arhivirano iz originala 02. 07. 2011. g. Pristupljeno 12. 11. 2019. 
  41. ^ Staff, Guardian (9. 12. 2015). „Removed: news agency feed article”. The Guardian. Pristupljeno 12. 11. 2019. 
  42. ^ a b Greška kod citiranja: Nevažeća oznaka <ref>; nema teksta za reference pod imenom #1.
  43. ^ Arrastía-Avila, Mario Alberto; Glidden, Lisa M. (2017). Cuba's Energy Revolution and 2030 Policy Goals: More Penetration of Renewable Energy in Electricity Generation. str. 73—90. Pristupljeno 12. 11. 2019. 
  44. ^ Newman, Nicholas (2009). "Decentralized energy aids Cuba's power struggles". Power Engineering International. 17 (11): 16–19
  45. ^ Cherni, Judith A.; Hill, Yohan (2009). Energy and policy providing for sustainable rural livelihoods in remote locations – The case of Cuba. str. 645—654. Pristupljeno 12. 11. 2019. 
  46. ^ Suárez, José Antonio; Beatón, Pedro Anibal; Escalona, Ronoldy Faxas; Montero, Ofelia Pérez (2012). Energy, environment and development in Cuba. str. 2724—2731. Pristupljeno 12. 11. 2019. 
  47. ^ „Truly revolutionary”. The Economist. 27. 11. 2003. Pristupljeno 12. 11. 2019. 
  48. ^ „Ecuadorians benefit from Cuban drug Heberprot-p”. web.archive.org. 31. 5. 2013. Arhivirano iz originala 31. 05. 2013. g. Pristupljeno 12. 11. 2019. 
  49. ^ „Tourism, travel, and recreation - Cuba”. www.nationsencyclopedia.com. Pristupljeno 12. 11. 2019. 
  50. ^ „Tourism, Gender, and Globalization: Tourism in Cuba During the Special Period” (PDF). web.archive.org. 25. 7. 2010. Arhivirano iz originala 25. 07. 2010. g. Pristupljeno 12. 11. 2019. 
  51. ^ „Travel Outward: Lessons From Cuba: What Can We Learn From Cuba's Two-Tier Tourism Economy”. web.archive.org. 28. 6. 2003. Arhivirano iz originala 28. 06. 2003. g. Pristupljeno 12. 11. 2019. 
  52. ^ „Cuba (11/03)”. U.S. Department of State. Pristupljeno 12. 11. 2019. 
  53. ^ a b „Cuba Economy: Population, GDP, Inflation, Business, Trade, FDI, Corruption”. www.heritage.org (na jeziku: engleski). Pristupljeno 12. 11. 2019. 
  54. ^ „EU stresses support for Cuba even as U.S. hikes sanctions”. Reuters (na jeziku: engleski). 10. 9. 2019. Pristupljeno 12. 11. 2019. 
  55. ^ „The comandante's last move”. The Economist. 21. 2. 2008. Pristupljeno 12. 11. 2019. 
  56. ^ „Wayback Machine” (PDF). web.archive.org. 18. 3. 2009. Arhivirano iz originala 18. 03. 2009. g. Pristupljeno 12. 11. 2019. 
  57. ^ „List of countries by Human Development Index”. Wikipedia (na jeziku: engleski). 4. 11. 2019. Pristupljeno 12. 11. 2019. 
  58. ^ „Raul Castro raises state pension”. 27. 4. 2008. Pristupljeno 12. 11. 2019. 

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Привреда_Кубе&oldid=26982288”