Razgovor:Makedonska dinastija/Arhiva 1
 | Ovo je arhiva prošlih rasprava. Ne menjajte sadržaj ove stranice. Ako želite započeti novu raspravu ili obnoviti staru, uradite to na trenutnoj stranici za razgovor. |
| Arhiva 1 | Arhiva 2 |
Sadržaj pre sređivanja koji je uklonjen
| Makedonci | |
|---|---|
 | |
| Država | Vizantijsko carstvo |
| Posjedi | od Vizantije |
| Osnivač | Vasilije I |
| Vladavina | 867. |
| Nacionalnost | jermensko |
Makedonska dinastija bila je vizantijska vladarska dinastija, koja ovom zemljom vladala od 867. godine do 1056/1057. godine. Osnivač ove dinastije bio je Vasilije I, poreklom makedonski seljak, koji je sebi prokrčio put do prestola ubistvom svoga zaštitnika Mihaila III. On je ukinuo sve reforme isavriskih careva-ikonoboraca i uspostavio Justinijanove zakone. Revolucionarna sekta pavlikijanaca bila je konačno uništena. Monaštvo se ponovo počelo uzdizati i nagrađeno je za pretrpljenu materijalnu i moralnu štetu zemljišnim poklonima, ekskusijama i osnivanjem desetina novih manastira. Vasilijev naslednik Lav VI (886—912 g.) uništio je poslednje ostatke gradske samouprave — izbor municipalnih vlasti, značaj gradskih dema Lav VI je ukinuo ostatke gradske samouprave (kao i prerogative senata), ali ne i »značaj gradskih dema«, o kojima Lavovo zakonodavstvo uopšte ne govori, a čiji je značaj nestao mnogo ranije. Uopšte, zakonodavstvo prvih careva Makedonske dinastije prikazano je šematički, veoma sumarno, a u izvesnim pojedinostima i netačno. Umesto ukinute »Ekloge« isavriskih careva objavljen je nov zakonski zbornih »Vasilike«. »Vasilike« su ozakonjavale kmetstvo i stvorile dinatima široku mogućnost za prisvajanje seljačkih zemljišta i pretvaranje slobodnih seljaka u parike. U isto vreme vanredno je pojačan birokratski aparat Carstva, povećan je broj činovnika centralne i lokalne uprave, koji su strogo podeljeni na rangove po činovima i dužnostima. Iznad te činovničke jerarhije uzdizao se raskošni carski dvor. Stvara se u svim svojim finesama složeni dvorski ceremonijal, koji je živopisno prikazan u spisu cara Konstantina Porfirogenita (X vek) »O ceremonijama«. Gomila dvorana i velikodostojnika koja okružuje cara pokazuje narodnoj masi primer deifikovanja vrhovne vlasti: pred carem se pada ničice, dotiče se licem zemlja, celivaju mu se noge itd. Da bi frapirao uobrazilju naroda i stranih poslanika, svaka careva pojava zaodeva se svečanom velelepnošću, koja potseća na pozorišnu predstavu ili svečanu crkvenu ceremoniju.
I pored primetne stagnacije državne vlasti i konačne pobede formalizma i konvencionalnosti u društvenom, političkom i verskom životu, Vizantija je ipak pod carevima iz Makedonske dinastije i dalje čuvala svoje ekonomske pozicije u srednjovekovnom svetu. Carigrad i dalje ostaje centar svetske trgovine, grad legendarnih bogatstava. Pored njega Solun i Trapezunt održavaju pomoću svojih međunarodnih sajmova trgovačku hegemoniju Vizantije na Crnom i Sredozemnom Moru. Trgovačke veze vizantiskih trgovaca u to se vreme čak proširuju, zahvaljujući uvlačenju u trgovački promet Južnih i Istočnih Slovena. Za Bugarsku, na primer, trgovina s Vizantijom stiče toliki životno važan značaj da je 893 g. bugarski car Simeon poveo protiv Vizantije rat zbog prepreka koje je carigradska vlada činila vizantisko-bugarskoj trgovini. Veliki značaj stiču i trgovačke veze s ruskim Slovenima, koje su održavane preko velikog vodenog puta »od Varjaga do Grka«.
Sa narodom »Rus«, po svedočanstvu patrijarha Fotija, Vizantija je prvi put došla u blizak dodir još 860 g., kada su Rusi napali na Carigrad. U X veku kako neprijateljski tako i miroljubivi odnosi sa Rusijom dobijaju za Vizantiju veliki značaj. Pohodi Olega (907 g.) i Igora (941 g.) na Carigrad imali su za posledicu potpisivanje trgovačkih ugovora, koje su naši letopisi sačuvali. U naknadu za razne trgovačke povlastice date ruskim kneževima, ovi su se obavezivali da će vizantiskom caru pružiti vojnu pomoć, za koju je Vizantija bila veoma zainteresovana n kojom se, kao što znamo, često široko koristila. S druge strane, vizantiski uticaj na Rusiju bio je krajem X veka toliko jak da je kijevski knez Vladimir primio krštenje od Vizantije, orodio se sa carem Vasilijem II i dozvolio grčkom sveštenstvu da organizuje rusku crkvu, na čelu sa kijevskim mitropolitom, koji je bio potčinjen carigradskom patrijarhu (988 g.). Hristijanizacija Rusije od strane grčkog sveštenstva priključila je Kijevsku Rusiju visokoj vizantiskoj kulturi i stavila izvestan pečat na dalju istoriju Rusije.
Savez s ruskim kneževima bio je Vizantiji životno potreban u prvom redu kao protivteža sve većoj moći Bugarske. I doista, uz pomoć tog saveza Vizantija je uspela da Bugarskoj zada jak udarac, koji je docnije vanredno olakšao konačan vojni poraz Prvog bugarskog carstva.
Vizantiski car Nićifor Foka izabrao je upravo taj momenat, kritičan za Bugarsku, da joj zada udarac uz pomoć kijevskog kneza Svjatoslava, kome je za organizovanje pohoda poslata iz Carigrada za ono vreme ogromna suma od 1500 litara zlata. Ali njegov prvi pohod, u 968 g., nije doveo do rezultata. Vest o napadu Pečenega na Kijev naterala je ruskog kneza da se vrati kući. 969 g., posle Petrove smrti, Svjatoslav je preduzeo i drugi pohod, ovog puta ne više kao najamnik Vizantije već po sopstvenoj inicijativi, s ciljem da osvoji Bugarsku, gde je odlučio da se učvrsti. Pošto je potukao Bugare i zarobio njihovog cara Borisa II, Svjatoslav je prešao planinu Balkan, zauzeo Filipopolj i krenuo dalje na prestonicu Vizantije.
U to vreme u Vizantiji se dešava novi dvorski prevrat. Jovan Cimiskije, koji se nalazio na čelu jedne od vizantiskih vojski, ubio je cara Nićifora Foku i proglasio se za cara. Zatim je kod Jedrena pružio otpor Svjatoslavu, koji je bio prinuđen da se vrati u istočnu Bugarsku, a zatim i da potpuno napusti Balkansko poluostrvo (971 g.). Posle toga istočna je Bugarska pripojena Vizantiskom carstvu.
U doba Makedonske dinastije Vizantija kreće i u energičnu ofanzivu na Arabljane. Slabljenje Bagdadskog kalifata, koji se raspao na niz feudalnih poseda — emirata, olakšao je uspeh vizantiskom oružju. Najpre su vizantiske granice u Maloj Aziji znatno pomerene na istok, zatim je, u drugoj polovini X veka, oduzet Arabljanima jedan deo Mesopotamije, Sirije i Jermenije. Posebno veliki su bili uspesi cara Nićifora Foke u borbi sa Arabljanima; u njegovim trupama bilo je mnoštvo Rusa, Jermena, Gruzinaca, Pečenega itd. U njegove ruke prešli su ostrvo Kipar, najvažniji centar Sirije Antiohija i niz drugih gradova. Manje su uspešno tekle stvari na Zapadu, gde je bila konačno izgubljena Sicilija, koju su osvojili Arabljani, kao i neki posedi u južnoj Italiji.
Opšte uzevši, spoljna politika makedonskih careva ostavlja utisak velike snage i odlučnosti u postizanju cilja. Česti dvorski prevrati u to doba, ubistva careva, vojne bune i narodni ustanci nisu prekidali upornu i sistematsku borbu tih careva za proširenje granica i za povratak izgubljenih teritorija.
Rezultati takve politike poslednjih cretstavnika Makedonske dinastije pokazali su se još u tom istom XI veku. Posle smrti Vasilije II (1025 g.) Carstvo je moralo da na svim frontovima pređe iz ofanzive u defanzivu. U Bugarskoj je izbio jak ustanak, koji je ugušen teškom mukom (1040 g.). Ustanak protiv vizantiske vlasti iz 1040 g. nije izbio u Bugarskoj, već je obuhvatio veći deo balkanskih Slovena, a do najjačeg izražaja došao je u Makedoniji. Pečenezi prelaze Dunav, pustoše čitavu Trakiju sve do Jedrena, zadaju poraz trupama cara Konstantina Monomaha i primoravaju Vizantiju da od njih kupi mir po cenu plaćanja danka i ustupanja zemljišta (1048 g.). Na istočnim granicama pojavljuje se nov opasan neprijatelj — Turci-Seldžuci, koji posle osvajanja Bagdada 1055 g. napadaju na vizantiske posede u Siriji, Mesopotamiji, Maloj Aziji i Jermeniji, sistematski ih upropašćuju, a zatim osvajaju, potiskuju Vizantince ka moru. Na Zapadu se položaj Vizantije pogoršao u vezi sa konačnim rascepom između rimske i carigradske crkve. Papa Lav IX i carigradski patrijarh Mihailo Kerularije bacili su jedan na drugog anatemu i uzajamno proglasili za jeretike sve koji priznaju duhovnu vlast protivne strane. Taj je događaj poznat pod nazivom rascep crkava na rimokatoličku i grčkopravoslavnu (1054 g.). Rascep crkava lišio je Vizantiju podrške papske stolice u borbi s Normanima, koji upravo u to vreme osvajaju čitav jug Italije, a zatim počinju ofanzivne operacije i protiv vizantiskih poseda na Balkanskom poluostrvu, dovodeći u opasnost i sam Carigrad.
Poslednji carevi Makedonske dinastije, nemajući poverenja u vojnu aristokratiju, koja je protiv njih dizala česte ustanke, težili su da umanje značaj viših vojnih krugova i u vezi sa tim sistematski smanjivali razmere vizantiske vojske i sredstva na njeno izdržavanje. Presudan uticaj u državi stekli su za neko vreme predstavnici višeg činovništva. Vojno-feudalna aristokratija, koja je bila posebno jaka u maloaziskim temama, odgovorila je na tu prekretnicu u politici centralne vlasti moćnim ustankom 1057 g. Odnevši pobedu nad vladinim trupama, ona je proglasila jednog od najkrupnijih maloaziskih feudalaca, Isaka Komnina, za cara. To je bio kraj Makedonske dinastije.
Pre dolaska na vlast
Poreklo dinastije
Istoričari koji su živeli na dvoru cara Konstantina VII, unuka Vasilijevog, rado su za toga osnivača dinastije sastavljali pristojan i čak znamenit rodoslov. Po njima, slavni vasileus vodio je poreklo po ocu od jermenske kraljevske kuće, po majci je bio u srodstvu sa Konstantinom i čak s Aleksandrom Velikim. Istina izgleda da je bila daleko skromnija. Vasilije je bio vrlo niskog roda; rođen je oko 812. god. od siromašnih doseljenika jermenskoga porekla, u neznatnoj seljačkoj porodici, koju su prilike dovele u Makedoniju; tu je porodicu bugarski rat upropastio i očeva smrt, poslednja nesreća, ostavila je sasvim bez sredstava. Vasilije, ostavši jedina potpora svoje majke i sestara, imao je tada dvadeset i pet ili dvadeset i šest godina. To je bio visok i jak momak, čvrste pesnice, snažnih pleća; gusta kovrdžava kosa okružavala je njegovo energično lice. Sasvim nepismen uostalom, — on nije znao ni da čita ni da piše, — to je pre svega bila jedna lepa ljudska životinja. To je bilo dovoljno da mu osigura sreću.
Vasilije pred crkvom Svetog Diomeda
U svojoj siromašnoj zemlji Makedoniji, Vasilije, prinuđen da se brine o porodici, brzo uvide da zemljoradnja nikako nije dovoljna da ishrani njega i njegove, i on prvo stupi u službu kod namesnika pokrajine. Zatim, ode u Carigrad da potraži sreću, i tu mu prilike pritekoše u pomoć, kako se samo može poželeti.
Od prilike oko 840. godine, kada je car Teofilo na prestolu sedeo sa svojom suprugom Teodorom, jedan mladić siromašno odeven, ali kome su njegov visok stas, snažan sastav, i preplanula boja lica davali prilično dostojanstven izgled, ulazio je jednog večera, sa torbom na leđima i štapom u ruci, u Carigrad, kroz Zlatna Vrata. Bila je nedelja, i noć je bila blizu. Premoren i prašnjav, putnik leže pod trem obližnje crkve Svetog Diomeda i tu ubrzo duboko zaspa. A prekonoć, iguman manastira, kome je pripadala crkva, trže se iza sna, i ču neki glas koji mu govoraše:
Ustani, i idi otvori caru vrata od crkve.
Kaluđer posluša; ali pošto u dvorištu ne vide nikoga do jednog ubogog đavola u dronjcima, opruženog na pločama, pomisli da je sanjao i vrati se da legne. Onda, po drugi put, glas ga probudi iza sna i ponovi mu istu zapovest; i opet ustavši i ne videvši ništa do izdrpanog spavača, on se vrati u postelju. Onda, po treći put, zapovednički glas jače odjeknu u tišini i u isto vreme, da ne bi posumnjao da je budan, iguman dobi grub i tajanstven udarac pesnicom u rebra. Glas je zapovedao.
Ustani, uvedi onoga što leži pred vratima. On je car.
Sav drhćući, sveti čovek žurno iziđe iz ćelije, siđe i zovnu nepoznatog. Sada mladić odgovori trgnuvši se.
Evo me, gospodaru, šta zapovedaš tvome robu?
Iguman ga pozove da pođe za njim i posadi ga za svoj sto; ujutru mu dade da se okupa i iznese mu novo odelo; i kako putnik, iznenađen, ne mogaše da razume od kuda ga obasipaju tolikom pažnjom, kaluđer mu, u poverenju, otkri tajnu njegove budućnosti i zamoli ga da mu od tada bude prijatelj i brat.
Iguman Svetoga Diomeda, koji ga je prihvatio, imao je jednoga brata, lekara po zanimanju; ovaj vide mladića u manastiru, nađe da je ličan i dobro razvijen, i preporuči ga jednome svome pacijentu, rođaku carevom i Vardasovom, koji se zvao Teofilo i koga su zbog njegovog malog rasta prozvali Teofilices (mali Teofil). Taj mali čovek imao je jednu strast: to je da drži u svojoj službi ljude visokoga stasa, herkulske snage, koje je oblačio u sjajno svileno odelo, i ništa mu nije činilo veće zadovoljstvo no da se pokaže pred svetom sa svojom svitom od džinova. Čim su mu progovorili o Vasiliju, on htede da ga vidi i, očaran njegovom lepotom, odmah ga « pogodi da mu gleda konje, i prijateljski ga krsti nadimkom Kefalas — što će reći: »jaka glava«.
Teofilaces i Danielida
Vasilije ostade nekoliko godina u kući Teofilicesovoj, i za to vreme je imao jedan doživljaj koji mu je sasvim osigurao sreću. Kako je njegov gospodar bio poslat misijom u Grčku, Vasilije ga je pratio, kao konjušar; ali na putu on se razboli i morade se zadržati u Patrasu. Tamo naiđe na Danielidu. Danielida je bila bogata udovica, već malo zrela; imala je, kad ju je Vasilije poznao, velikoga sina, a izgleda da je čak imala i unučiće. Ali njeno bogatstvo bilo je za priču, »kraljevsko bogatstvo«, veli jedan hroničar, »pre nego privatnog čoveka«. Imala je robova na hiljade, ogromna imanja, nebrojena stada, radionice u kojima su žene tkale divne svile, prekrasne ćilime, izvanredno tanko laneno platno. Njena kuća je bila puna skupocenog zlatnog i srebrnog posuđa; njeni sanduci napunjeni sjajnim odelom; njeni kovčezi nabrekli od komada dragocenih metala. Ona sama držala je veliki deo Peloponeza i, po rečima jednoga istoričara, ona je zaista izgledala da je »kraljica te zemlje«. Volela je raskoš, parade: kad je išla na put, nikad se nije služila kolima ni konjem, imala je nosiljku, i pratili su je tri stotine mladih robova, koji su je naizmence nosili. Isto tako volela je lepe ljude: time je Vasilije privukao njenu pažnju. Treba li misliti da je i ona, kako beleže sujeverni hroničari, predosećala slavnu budućnost Makedonca? Ja bih radije verovao da je njena simpatija dolazila iz stvarnijih razloga. Toliko stoji da ga je ona lepo primila u svojoj kući; i kad se Vasilije najzad morao rešiti da pođe, ona mu dade novaca, lepoga odela, trideset robova da ga služe; s time je ubogi đavo postao veliki gospodin, i mogao je igrati ulogu u svetu i kupovati imanja u Makedoniji.
Nikada on uostalom nije zaboravio svoju dobrotvorku. Kad se, nekih dvadeset godina docnije, popeo na presto, prva mu je briga bila da Danielidinom sinu dâ jedno visoko dostojanstvo, zatim pozva staru gospođu, »koja je, vele, vatreno želela da još jedared vidi cara«, da mu učini posetu u prestonici. On je primi kao vladarku u palati Magnaur, i svečano joj dade titulu majke vasileusove. Sa svoje strane, Danielida, uvek darežljiva, donela je sobom skupocene darove za svoga staroga prijatelja; ona mu pokloni pet stotina robova, sto evnuha, sto neobično veštih vezilja, sjajne tkanine i šta ti još znam. Ona učini i nešto bolje. Vasilije je u to vreme gradio Novu Crkvu; ona htede da se pridruži tom pobožnom delu i dade otkati u peloponeskim radionicama molitvene ćilime, koji će pokriti sav pod crkve. Najposle, ona obeća da u svome testamentu neće zaboraviti sina njenog nekadašnjeg ljubimca. Posle toga ona se vrati u Patras; ali svake godine, dokle god je Vasilije živeo, dolazili su mu iz Helade velelepni darovi koje mu je slala njegova stara prijateljica; a kad on umre, pre nje, ona prenese na vladaočevog sina naklonost koju je bila posvetila ocu. Ona dođe još jedanput u Carigrad da ga vidi, i u svome testamentu naimenova ga svojim opštim naslednikom. Kad je carski punomoćnik poslat da sastavi inventar nasledstva stigao kući Danielidinoj, on zastade preneražen jednim tako basnoslovnim bogatstvom. Da se i ne pominje kovan novac, adiđari, skupoceno posuđe, hiljade robova — car je od njih oslobodio tri hiljade koje je poslao kao naseljenike u južnu Italiju, — vasileus lično nasledio je više od osamdeset dobara. Vidi se kakvo je u IX veku bilo bogatstvo vizantiske carevine, kakva su ogromna imanja imale one velike porodice provinciske aristokratije, koje su igrale tako veliku ulogu u istoriji monarhije. Ali naročito, zar to nije jedna zanimljiva i privlačna pojava, ta stara gospođa, čije je prijateljstvo, brižljivo negovano, bilo od takve koristi domu Makedonskom?
Dolazak na dvor
Vrativši se iz Patrasa u Carigrad, Vasilije ponova ode kod Teofilicesa u službu, kad ga jedan nepredviđen slučaj približi caru. Jednoga dana, rođak Mihaila III, patricije Antigon, sin Vardasov, davao je u čast svog oca svečan ručak; pozvao je bio mnogo svojih prijatelja, senatora, uglednih ličnosti, i isto tako bugarske poslanike koji su se u prolazu desili u Vizantiji. Po običaju na vizantiskim gozbama, pri kraju obeda dođoše hrvači da razonode goste svojim vežbama. Onda Bugari, sa svojom uobičajenom razmetljivošću i može biti raspaljeni dobrim ručkom, počeše hvaliti izvesnog atleta njihove narodnosti, izjavivši da je to nepobediv čovek i da će on savladati svakoga ko mu protivstane. Uhvatiše ih za reč: i zaista varvarski borac obori sve suparnike. Vizantinci su bili dosta poniženi, i još više nadraženi, kad Teofilices, koji je bio na ručku, poče:
Ja imam u službi jednoga čoveka, koji će, ako želite, izdržati borbu sa vašim slavnim Bugarinom. Jer zaista bilo bi malo stidno za Rimljane da taj stranac ode kući, ne našavši dostojnog takmaca.
Primiše; zovnuše Vasilija; dvoranu brižljivo posuše peskom da načine ugodno zemljište za dva borca, i borba poče. Snažnom rukom Bugarin se napreže da podigne Vasilija sa zemlje i da ga dovede da izgubi ravnotežu; ali još snažniji, Vizantinac. diže njega, okrete ga živo oko sebe, i veštim hitcem, čuvenim tada u boračkim dvoranama, baci na zemlju svoga suparnika, onesvešćenog i prilično ovređenog.
Ovaj podvig privuče na Makedonca pažnju dvorskih ljudi. A na nekoliko dana potom car dobi na dar od nekog provinciskog namesnika, jednog vrlo lepog konja; i odmah je hteo da ga proba. Ali kad se vladar približi životinji i htede da mu otvori usta, da bu mu pregledao zube, konj se užasno prope, i ni car ni njegovi konjušari nisu ga mogli savladati. Mihailo III bio je vrlo nezadovoljan, kad se umeša uslužni Teofilices: »Ja imam kod kuće, Gospodaru, jednoga mladog čoveka vrlo veštog da rukuje konjima; ako Vaše Veličanstvo želi da ga vidi, on se zove Vasilije«. Iz dvora odmah poslaše po Makedonca, i tada, »kao drugi Aleksandar na drugom Bukefalu«, po izrazu jednoga istoričara, »kao Belerofon na Pegazu«, on. skoči na leđa životinji i za nekoliko trenutaka sasvim je ukroti. Vasileus je bio ushićen: nije se smirio dok mu Teofilices nije ustupio tog lepog momka, koji je bio tako dobar konjušar i tako snažan borac. I gord svojom tekovinom, on odvede Vasilija da ga predstavi svojoj majci Teodori i reče joj:
Hodite da vidite, kakvog sam lepog čoveka našao.
Ali carica, pošto je dugo posmatrala novoga ljubimca svoga sina, reče tužno:
Kamo sreće da nikada nisam videla toga čoveka! On će uništiti našu lozu.
Teodora je imala pravo. Taj atlet, koji je umeo da se dopadne ženama, sad je imao da pokaže da je sposoban i za druge stvari. Oko 856. on je stupio u službu Mihaila III: jedanaest godina docnije on je bio car.
Vardas preuzima vlast
U trenutku kad je Vasilije došao na dvor, Vardas, ujak vasileusov, postajao je svemoćan. Ubistvo Teoktitosovo, Teodorino povlačenje od sveta, učinili su uskoro od njega pravog poglavara vlade; i jedno za drugim naimenovan za magistra i vrhovnog komandanta vojske, uskoro za kuropalata, najzad gotovo pridružen carstvu sa titulom Cezara, on je vladao kao gospodar pod imenom Mihaila III.
I pored svojih poroka, Vardas je bio čovek odličnih sposobnosti. Gramzivo slavoljubiv, strasno žudan vlasti, bogatstva i raskoši, on je ipak želeo da se pokaže kao dobar administrator, strog sudija, nepodmitljiv ministar; i samim tim, i pored nedostatka savesti i njegove duboke nemoralnosti, on je postao vrlo popularan. Vrlo uman, on je voleo književnost, interesovao se za nauke. Njemu pripada čast za osnivanje slavnog universiteta Magnaura, gde je pozvao najčuvenije naučnike svoga vremena; tu se predavala gramatika, filosofija, geometrija, astronomija; a da bi podstakao zauzimljivost profesora i revnost učenika, Vardas je pravio česte posete školi i pažljivo pratio rad. On je među svoje prisne prijatelje ubrajao slavnoga Lava Solunskog, velikog matematičara, čuvenoga filosofa i lekara, jednoga od najvećih duhova IX veka, i koji je, kao svi veliki naučnici srednjega veka, uživao kod svojih savremenika dosta zao glas vračara i mađioničara. A bez sumnje, s druge strane, Vardas je sablažnjavao varoš i dvor; sa svojom snahom održavao je vrlo sumnjive odnose, i to je čak bio prvi uzrok velikome sukobu koji je buknuo između papskog poslanika i patrijarha Ignjatija, kad je prvosveštenik smatrao za dužnost da zabrani svemoćnom regentu pristup u Svetu Sofiju. Ali u glavnom i sami neprijatelji Vardasovi prinuđeni su da priznaju njegove visoke sposobnosti. Pod. njegovom upravom postignuti su znatni vojnički. uspesi protiv Arapa; drski napad na Carigrad. koji su pokušali Rusi bio je snažno odbijen; a naročito, uz pripomoć patrijarha Fotija, Ignjatijevog naslednika, Vardas je postigao slavu da uspešno izvede veliko delo hrišćanskih misija, koje je odnelo evanđelje Moravcima i Bugarima, pod njegovom zaštitom su Ćirilo i Metodije, slovenski apostoli, preduzeli veliko delo, kojim je čitava jedna rasa bila pridobijena za pravoslavlje.
Car Mihailo Pijanica
Dok je Cezar tako vladao, car je produžavao da tera svoje ludosti. On je rasipao na smešne troškove novac koji su skupili njegovi roditelji; on je začuđavao i vređao prestonicu svojim neobuzdanim sklonostima ka trkama i konjima. Dao je sagraditi jednu veličanstvenu štalu, ukrašenu kao dvor najskupocenijim statuama, i time se više ponosio nego i sam Justinijan što je sazidao Svetu Sofiju. Živeo je u društvu kočijaša, obasipajući ih zlatom, uživajući da lično kumuje njihovoj deci; on sam u kočijaškoj haljini predsedavao je trkama hipodroma i često je, po naročitoj stazi u palati Svetoga Mamasa, sam trčao, primoravajući carske velikodostojnike da čine što i on i da uzmu boje cirkusa, da bi se s njime takmičili za nagradu. I, da bi poruga bila još sablažnjivija, jedna ikona Bogorodičina nameštena na carski presto, zauzimala je mesto vasileusa i predsedavala svetkovini.
Kad se Mihailo III provodio, nikako nije dopuštao da ga, ni pod kakvim izgovorom, ko uznemirava. Jednoga dana kad je bio na hipodromu, javiše mu da su Arapi zauzeli aziske oblasti, i kako je glasnik vrhovnog zapovednika sa strepnjom očekivao, stojeći pred vasileusom, vladalačke zapovesti:
Ali kakva drskost, uzviknu odjednom car, doći i govoriti mi o tim stvarima, kad sam ja sav zauzet jednom trkom od najveće važnosti, i kad ima da se reši da li se desne dvokolice neće slomiti na zavijutku.
Između granice Kilikije i prestonice postojao je neki sistem signala vatromu, neka vrsta optičke telegrafije pomoću koje se moglo hitno javljati o upadu muslimana: Mihailo III dade ga razoriti, navodeći da to u dane svečanosti rasejava narod i da rđave vesti tako dostavljene smetaju gledaocima, rastužujući ih, da potpuno uživaju u zadovoljstvu igre. Zna se već o njegovom razvratu i šalama ko]e je izmišljao sa svojom pratnjom od dvorskih budala i lakrdijaša; zna se o njegovom pijanstvu, koje mu je u istoriji steklo nadimak Mihailo Pijanica, i kako je, posle pića, ne znajući više dobro šta ravnodušno govori, izricao smrtne kazne ili pronalazio čiste ludosti. Jedini način da mu se neko dopadne bio je da se pridruži tim čudnovatim zabavama, i, svako se na dvoru trudio da mu ugodi. Priča se da je i sam patrijarh Fotije nalazio da su careva uveseljavanja vrlo zabavna i rado je, da bi mu ugodio, pio za stolom još više nego on. U svakom, slučaju, Vasilije je brzo razumeo da je tu način da osigura sebi sreću.
Vasilije kao veliki štitonoša
On je vešto pomagao u svemu, pristajao na sve i koristio se svačim. Godine 856. zvanje velikog štitonoše ostade prazno, pošto je njegov vlasnik bio u zaveri protiv cara: to mesto dobi Vasilije. 862. prvi komornik Damjanos, stari prijatelj Vardasov, bude smenjen, pošto se ogrešio o poštovanje prema Cezaru, sa kojim je bio u zavadi: Vasilije nasledi to mesto 6d poverenja, koje onoga koji ga zauzima dovodi u tesnu vezu sa vladaocem. Mihailo III, uostalom, obožavao je svoga ljubimca;, on je govorio onima koji su ga hteli slušati da mu je jedini Makedonac odan i veran služitelj. I zato ga on načini patricijem, i najposle ga oženi. U stvari, Vasilije je već imao ženu, Makedonku kao i on, koja se zvala Marija; vasileus ga primora da se razvede, i Marija bi, sa nešto novaca, ispraćena u svoj rodni kraj. Posle toga, car oženi svoga prijatelja svojom milosnicom Evdokijom Ingerinom.
To je bila vrlo lepa žena, kojoj je Mihailo bio milosnik već više godina i koju je još jednako voleo: i zato, kad ju je udavao, postavio je uslov da je zadrži za milosnicu, i ugovora su se tako tačno pridržavali, da nezavisni hroničari bez uvijanja pripisuju caru očinstvo prva dva deteta Vasilijeva. Dvorski pisci, prirodno ćutljiviji u jednom tako tugaljivom pitanju, naprotiv, rado su hvalili ne samo lepotu i ljupkost Evdokijinu, nego još i njenu mudrost i vrlinu; samo njihovo zadržavanje na tome pokazuje da je to bilo jedno bolno mesto, malo tegobno za Makedonski Dom. Vasilije jedini izgleda da se bez muke prilagodio tome neugodnom položaju; uostalom, imao je gde da se uteši. On je bio milosnik Tekle, careve sestre; i Mihailo III zatvorio je oči na tu vezu, kao što je Vasilije zatvarao oči na preljubu svoje žene. I to je bio najlepši brak u četvoro što se može zamisliti.
Smrt Vardasova
Vasilije, može se misliti, nije bez računa pokazivao toliku uslužnost. U tome makedonskom pustolovu, tako dobrom dvoraninu i tako savitljivom, Vardas je dobro prozreo skriveno slavoljublje koje sebi krči puteve. Posle pada Damjanosova je on govorio svojim prijateljima:
Ja sam oterao lisicu, ali, na njeno mesto, uveo sam lava, koji će nas sve prožderati.
I zaista, između ljubimca i ministra uskoro se zametnu ogorčena borba. Vasilije se trudio da ubedi cara da mu Cezar radi o glavi: ali se Mihailo samo smejao na te besmislene optužbe. Tada, da bi došao do cilja, smutljivi Makedonac potraži saučesnika; on se nađe sa Simvatiosom, vlastitim zetom Vardasovim, i pod najstrašnijim zakletvama dostavi mu da mu je car, koji ga jako ceni, vrlo naklonjen, ali da se jedini njegov tast protivi njegovom pravednom unapređenju. Kad to svrši, on produži da spletkari kod cara, i, da bi potkrepio svoje izkaze, on se pozove na Simvatiosa, koji se, zaveden i besan, nije ustezao da se s Vasilijem zakune kako Vardas zaista sklapa zavere. Jako pokoleban tim izjavama, Mihailo III malo pomalo pomiri se s mišlju da preduzme korake protiv ministra. Ali je Cezar bio moćan; u Carigradu su ga poštovali toliko isto i još više nego cara; preko svoga sina Antigona, glavnog zapovednika garde, on je držao prestoničke trupe; pokušati u Vizantiji udar protiv njega bilo je osuditi se unapred na siguran neuspeh. Da bi našli zgodnu priliku, trebalo je udaljiti Vardasa od njegovih pristalica; nagovoriše dakle cara, da objavi pohod na Aziju, protiv Arapa; dužan da prati vasileusa, Vardas se tako bez odbrane predavao u ruke svojim neprijateljima.
Cezar je bio izvešten o svima tim spletkama i u njegovoj okolini savetovali su mu čak da se brani, da smelo izjavi kako neće pratiti cara sa vojskom. Razume se da su sujeverne duše otkrile takođe svakojake zlokobne predznake, koji su predskazivali skori kraj ministrov. Pričalo se kako je u crkvi, dok je bio udubljen u molitve, odjednom osetio pozadi neku nevidljivu ruku, gde mu trza sa ramena svečani plašt. Zloslutno su tumačili neočekivani poklon koji mu je skoro bila poslala njegova sestra Teodora: to je bila jedna odeća izvezena zlatnim jarebicama i koja slučajno nije bila dovoljno dugačka; pogađači su se složili u tome da jarebica znači izdajstvo, i da suviše kratko odelo ukazuje na skoru smrt. I sam Vardas imao je uzbuđujuće snove. Video je sebe kako ulazi u Svetu Sofiju pored cara, na dan jedne svečane litije, i u apsidi crkve, odjednom, spazi Svetoga Petra gde sedi na prestolu među anđelima, i kod njegovih nogu patrijarha Ignjatija kako traži pravdu protiv svojih gonilaca. I apostol, pruživši mač jednom službeniku svom odevenom u zlato, postavi cara sebi s desne strane, Cezara s leve, i zapovedi da ga udare mačem. Ali Vardas je bio suviše pametan, suviše slobodouman, da bi pridavao mnogo važnosti tim slučajnostima. A i car i njegov ljubimac nisu ništa štedeli da mu uliju poverenje i sigurnije ga uvuku u klopku. Pre polaska, obojica odoše sa Cezarem u crkvu Svete Marije Kalkopratije, i tu, u prisustvu patrijarha Fotija, koji primi njihovu zakletvu, obojica se svečano zakleše na Hristovu krv da se Vardas nema od njih ničega bojati. Gotovo ubeđen, regent se reši da pođe sa dvorom: Vasilije, tri puta krivokletnik, bio je došao do svoga cilja.
Hroničari naklonjeni makedonskoj dinastiji sve su učinili da opravdaju Vasilija za zločin prema Vardasu, i trudili su se da pokažu kako on nije igrao nikakvu ulogu u tome ozbiljnom događaju. Istina je sasvim drukčija. Vojska i dvor bili su prešli u Aziju. Vasilije, sa nekoliko zaverenika, sa svojom braćom, rođacima, prisnim prijateljima, koje je pridobio za svoje planove, bio je gotov da pristupi poslu čim mu car bude izdao zapovest; i, da bi ubrzali događaj, njegovi saučesnici i on podsticali su Mihailovu zlu volju protiv njegovoga ujaka, i ukazivali na drskost Cezarevu, čiji je šator bio podignut na jednom brežuljku koji je nadvišavao carev šator. Vardas je znao sve o zaveri koja se kovala; ali, sa lepim preziranjem opasnosti, on je opomene svojih prijatelja nazivao besmislicama, i, verujući u moć svoga anđela čuvara, računao je da se njegovi neprijatelji neće usuditi. Da bi izgledao dostojanstveniji, on obuče raskošno odelo, i, na konju, sa mnogobrojnom svitom, ode rano ujutru, po običaju, caru na podvorenje. Vasilije ga je čekao. Prema njegovom položaju velikoga komornika, njegova je dužnost bila da primi Cezara i da ga uvede kod vasileusa, vodeći ga za ruku. Ušavši pod šator, Vardas sede pored vladaoca i započe se razgovor. Tada jednim pogledom Mihailo pokaza svojim vernima da je trenutak došao. Na taj mig, logotet Simvatios iziđe iz carskog šatora i, načinivši na svome licu znak krsta, tim unapred ugovorenim pokretom, izvesti ubice i uvede ih u dno šatora. Već je Vasilije, stojeći iza Vardasa, i jedva se uzdržavajući, upućivao ministru preteće pokrete, kad se Cezar odjednom okrete i razumede. Osećajući da je izgubljen, on se baci pred noge Mihailu, preklinjući ga da ga spase. Ali Vasilije uze mač u ruku; na taj znak zaverenici jurnuše, i pred očima neosetljivog ili nemoćnog cara, oni isekoše na komade nesrećnog Cezara. Toliko su se bili okomili na taj raskrvavljeni leš, da su posle jedva mogli pokupiti nekoliko bezobličnih ostataka, koji su sahranjeni u onom istom manastiru Gastriji, gde se Teodora, po zapovesti svoga brata, morala nekad povući.
Zvanično pričanje ovog događaja, očevidno sastavljeno da opravda to podlo ubistvo, tvrdi da su zaverenici, posle dugog ustezanja, tako postupili samo da spasu caru ugroženi život, i da je u tišmi koja je nastala posle ubistva, Mihailo III bio izložen najozbiljnijoj opasnosti. Ali ta priča nije prevarila nikoga. Bez sumnje, patrijarh Fotije, dobar dvoranin, pohitao je da čestita caru što se izvukao iz tako velike opasnosti; narod, iskreniji, i koji je voleo Vardasa, vikao je pri prolazu vladara:
Lepo si se proveo na putu, vasileuse, ti koji si ubio svoga rođaka i prolio krv svojih srodnika. Teško tebi! Teško tebi!
Vasilije kao savladar cara
Vasilije je pobedio. Nekoliko nedelja docnije, dar, koji nije imao dece, usvoji ga i podiže do dostojanstva magistra; malo posle, on ga pridruži prestolu.
Na dan Duhova 866. godine narod s čuđenjem vide da se dižu dva prestola u Svetoj Sofiji, i besposleni ljudi bili su vrlo radoznali šta to može biti, govoreći da ima samo jedan vasileus. Sve se uskoro razjasni. U uobičajeni čas, carska povorka uđe u sabornu crkvu: Mihailo III išao je na čelu, u svečanom odelu; Vasilije je išao za njim noseći znake i mač prvoga komornika. Čvrstim korakom vladalac dođe do ikonostasa i stade na najviše stepene; ispod njega Vasilije zastade; niže se naređaše carski sekretar, veliki načelnik dvora ili prepozit, poglavari straža, koji su predstavljali zvaničan narod. I tada, u prisustvu dvora i sakupljene gomile, carski sekretar pročita vasileusov izveštaj:
Vardas Cezar, glasio je taj dokumenat, sklopio je zaveru protiv mene da me ubije, i zato me je odveo izvan prestonice. I da nije bilo prijateljskih opomena od Simvatiosa i Vasilija, mene više ne bi bilo među živima. Ali on. je poginuo kao žrtva svoga greha. Ja dakle naređujem da Vasilije, moj verni sluga, koji čuva moje veličanstvo, koji me je oslobodio moga neprijatelja, i koji me voli, bude u buduće čuvar i administrator moje carevine i da bude od sviju pozdravljan kao car.
Vasilije, vrlo uzbuđen, proli suze na ovo saopštenje, koje ga bez sumnje nije iznenadilo. A Mihailo, predavši svoju sopstvenu krunu patrijarhu, koji je blagoslovi, stavi je zatim na glavu Vasiliju, dok su mu načelnici ogrtali plašt i obuvali crvene čizme. I narod povika po propisu:
Živeli carevi Mihailo i Vasilije.
Blagodarnost nikada nije bila glavna vrlina Makedončeva. Kako su njegovi dojučerašnji saučesnici, naročito Simvatios, zahtevali svoj deo vlasti i počasti, pošto mu više nisu bili potrebni, on ih. bez ustezanja odgurnu; i kad se oni, nezadovoljni, pobuniše, on ih strogo kazni za njihovu pobunu. Ali sa jednim vladaocem kao što je bio Mihailo, i blagonaklonost najtemeljnija na izgled, bila je uvek neizvesna: u toliko više što su se mnogi dvorski ljudi, surevnjivi na brzo uzdizanje ljubimčevo, trudili da ga izobliče kod cara i da ga uvere kako mu njegov novi drug radi o glavi. Uzalud je Vasilije, da bi sačuvao njegovo poverenje, činio što treba, prisustvovao carskim gozbama, pijući s njime, dopuštajući mu svaku slobodu sa njegovom ženom Evdokijom: sa nestalnim i promenljivim duhom kao što je bio Mihailov, on se bez prestanka morao bojati za svoju vlast, pa i za sam svoj život.
On uskoro sasvim jasno oseti opasnost koja mu je pretila. Jedno veče, da bi se proslavila pobeda koju je vasileus odneo na trkama, davala se svečana večera u palati Svetoga Mamasa. Pri kraju obeda, jedan od prisutnih, patricije Vasiliscianos, koga je vladalac rado gledao, poče čestitati caru što je sa toliko veštine i sreće terao svoja kola. Onda Mihailu, već malo pijanom, dođe jedna smešna misao, kao što su mu često dolazile posle pića, pa reče patriciju:
Ustani, skini mi moje crvene čizme i navuci ih sebi.
Ovaj je, zbunjen, gledao Vasilija, kao da traži od njega saveta; onda mu vasileus, planuvši, zapovedničkim glasom naredi da smesta posluša; zatim, okrenuvši se svome ortaku, reče mu podrugljivo:
Boga mi, izgleda mi da njemu bolje stoje nego tebi.
Potom poče da sastavlja stihove u čast svoga novoga ljubimca. Pa je počeo pevati:
Pogledajte ga svi i divite mu se. Zar nije dostojan da bude car? lep je; kruna mu lepo stoji; sve se steklo da uveliča njegovu slavu.
Vasilije, ogorčen, gutao je svoj bes ćuteći; Evdokija, sva u suzama, pokušavala je da urazumi Mihaila, govorivši:
Velika je stvar, Gospodaru, carsko dostojanstvo: ne bi ga trebalo sramotiti.
Ali Mihailo, sve više pijan, odgovaraše smejući se:
Ne brini ti o tome, ćerko. Sviđa mi se da načinim Vasiliscianosa carem.
Možda je i Teodora, koja je, izgleda, opet bila ušla u milost kod sina, buškala protiv Vasilija, i gledala da ga obori. Tek, to stoji da je Makedonac, osetivši kako njegov drug hoće da se otrgne, smatrao da je vreme svršiti s njime. Da bi opravdao taj poslednji čin drame, Konstantin VII, unuk Vasilijev, trudio se da nam predstavi Mihaila u najcrnjim bojama i, u jednoj žestokoj optužbi, pokupio je priče o svima njegovim ludostima, o svima njegovim skandalima, o svima njegovim zločinima: ipak nije smeo da kaže kakvog je učešća uzeo njegov deda u ubistvu čoveka koji je bio njegov gospodar i dobrotvor. I ovde međutim istina nije ni malo sumnjiva.
Smrt cara Mihaila i Vasilijevo stupanje na presto
23. septembra 867. car je večerao u palati. Svetog Mamasa. I pored dostava koje je dobio protiv Vasilija, i pored mržnje koju je sad osećao spram svoga nekadašnjeg prijatelja, vladar je pozvao svoj sto svoga carskog ortaka i njegovu ženu Evdokiju. Kao obično, car je mnogo pio, a znalo se, da kad je pijan, on je sposoban za sve. Vasilije tvrdo rešen da izvrši nameru, bio se već od pre nekoliko dana sporazumeo sa većinom onih koji su mu nekad pomogli da se otarasi Vardasa. Smatrajući da je čas došao, on iziđe, pod jednim običnim izgovorom, iz dvorane u kojoj je bila gozba, i otišavši u carsku spavaću sobu, razvali brave svojom atletskom pesnicom, da bi onemogućio caru da se zaključa; zatim se vrati na svoje mesto za stolom; po običaju, Evdokija se umiljavala na sve moguće načine oko svoga milosnika. Kad se, dosta dockan u noć, gosti digoše, sam Vasilije htede da pridrži cara, koji je posrtao, odvede ga u njegovu sobu i na pragu poljubi mu ruku s poštovanjem. Pod stražom dva verna služitelja, Mihailo ubrzo zaspa; tada, sa zaverenicima, Vasilije uđe u sobu. Bilo ih je svega osam. Na taj nagli upad, komornik Ignjat poče uplašeno vikati, pokuša da se odupre: na borbenu graju, vasileus se probudi i, odjednom otrežnjen, pogleda. Onda Jovan Haldios, jedan od Vasilijevih prijatelja, izvuče svoj mač, i jednim jakim zamahom odseče obe ruke caru; drugi jedan obori Vasiliscianosa; za to vreme ostala družina čuvala je stražu na vratima, da bi sprečila vojnike koji su bili na službi da priteknu u pomoć svome gospodaru. Posle ovog udara, zaverenici se posavetovaše:
Mi smo mu odsekli ruke, reče jedan, ali on je još živ: a ako on živi, šta će biti s nama?
Onda se jedan od ubica vrati u sobu gde je Mihailo, uspravljen na postelji, sav obliven krvlju, jaukao i grdio svoje ubice, a naročito Vasilija. Jednim snažnim udarcem mača čovek mu proburazi trbuh, zatim, ponosito, dođe da javi Vasiliju da je ovoga puta sve svršeno.
Konstantin VII osetio je užas toga tragičnog i podlog ubistva. U biografiji svoga dede koju je napisao, on prosto veli: »Cvet velikaša i Senata pogubio je cara u palati Svetog Mamasa uz pripomoć nekoliko vojnika iz garde; i, postavši neosetljiv u pijanom stanju, on je bez muka prešao iz sna u smrt«. Kraj Mihaila III sasvim je drukčije svirep i užasan. On je poginuo, ako ne od ruke, a ono na zapovest samog onog koga je on načinio carem; i naglo otrežnjen u poslednjem času, on je mogao za vreme svojih strašnih smrtnih muka da oseti sve verolomstvo onoga Vasilija dvostrukog oceubice, krvnika svoga zakonitog vladara i svoga poočima.
Mračna predskazivanja Teodorina bila su se ostvarila: uklonivši sve prepreke koje su ga rastavljale od prestola, Makedonac je bio car. Žurno, da bi okončali rezoluciju, prešavši preko Zlatnog Roga, zauzeše Svetu Palatu, i ujutru, prva briga novoga gospodara bila je da tu smesti, sa velikim ceremonijama, u odeljenja zakonite carice, svoju ženu Evdokiju Ingerinu, koja je, do kraja, bila milosnica Mihaila III. Sa njom se on, bez stida, pokazao o božićnjim svetkovinama 867. na ulicama prestonice, vozeći se na raskošnim kolima u koja su bila upregnuta četiri belca; nekoliko godina docnije čak je imao od nje jednoga sina, koji je bio njegovo prvo zakonito dete, i zatim još četiri kćeri. Duša makedonskog seljaka, koja je ostala prostačka, nije se, kao što se vidi, nimalo uzbuđivala taštom osetljivošću.
I takav je on uvek bio. Vasilije je u svome životu sreo tri žene. Danielida, matrona iz Patrasa, bila je bogata; ona mu je, s novcem, dala sredstva da se podigne: zato je on brižljivo čuvao njenu uspomenu i negovao njeno korisno prijateljstvo. Evdokija je bila careva milosnica: on je uslužno primi za ženu, i uslužno zatvori oči. pred njenim neispravnim vladanjem. Jer ona je služila njegovoj ambiciji, jer ona mu je bila koristan ortak; i zato ju je on, čak posle smrti Mihailove, i pored novih sablazni njenoga života, uvek zadržao, osećajući da bi dinastiju izložio opasnosti kad ne bi imao za nju neiscrpna blaga praštanja. Najposle Tekla, sestra Mihaila III, osećala je prema lepom čoveku Vasiliju jednu zaljubljenu slabost: spram nje jedine on se pokazao strog. Kad je docnije doznao da je uzela drugoga milosnika, staroga prijatelja Cezara Vardasa, on dade čoveka na rozge i naredi da ženu svirepo išibaju. I to nije bio, kao što bi se na prvi pogled moglo misliti, zanos zadocnele ljubomore kod ostarelog cara; praktičan duh, Vasilije je u isto vreme konfiskovao u svoju korist Teklino imanje.
Tako je on celoga života ostao ljudska životinja, primitivna i sirova, sa jakim strastima, grubim i sirovim nagonima, kao što je bio godinama ranije, kad je zasnivao svoju sreću; i to baca čudnovatu svetlost na psihologiju toga osnivača dinastije. To je bio slavoljubiv čovek, vešt i srećan, i isto tako veliki političar, koji je svojom vladavinom pripremio vizantiskoj carevini dva veka slave i sjaja. To je uvek bila jedna koristoljubiva i niska duša, bez ustručavanja i bez osetljivosti, bez zahvalnosti i bez časti.
Vladaoci makedonske loze i učvršćivanje dinastije
Od 867 do 1025 g. vizantisko carstvo je doživelo sto pedeset godina jedinstvenog sjaja. Ono je imalo sreću da mu za to vreme bude na čelu niz vladara koji su, skoro svi, bili znameniti ljudi.
- Vasilije I Makedonac, osnivač dinastije (867-886)
- Roman I Lakapin (919-944)
- Nićifor II Foka (963-969)
- Jovan I Cimiskije (969-976), slavni otmičar prestola koji je upravljao zemljom pod nazivom zakonitog vladara,
- Vasilije II Bugaroubica (976-1025)
Ovi navedeni vladari nisu bili vizantiski carevi kakvi se obično zamišljaju. To su bili ljudi odlučni i prekaljeni, često bezobzirni i nemilosrdni, samovoljni i jaki, više se brinući da uliju strah nego ljubav; ali su to bili državnici, zaneseni mišlju o veličini carevine, čuveni ratnici čiji je život protekao po logorima, među vojnicima u kojima gledaju i vole osnovne čiiioce monarhiske moći; to su bili vešti administratori, uporne i nesalomljive snage, i koji se ni pred čim nisu ustezali kada je trebalo osigurati opšte dobro. Oni nisu marili nepotrebne izdatke, već su se jedino brinuli da uvećaju narodno bogatstvo; sjajna dvorska raskoš, prazni blesak pratnji i svečanosti zanimali su ih samo ukoliko su služili njihovoj politici ili održavali ugled cara i carstva. Surevnjivi na svoju vlast, oni, uglavnom, nisu imali ljubimaca; osim nekoliko moćnih ličnosti, kao parakimomin ("veliki komornik") Vasilije, vanbračni sin Romana Lakapina, koji je bio za vreme pet careva i preko četrdeset godina (944-988 g.) duša vlade, njihovi su savetnici mahom bili neznatni ljudi koje su uzimali u službu i čiji su ostajali gospodari. Veoma slavoljubivi, srca prepunog najplemenitijih stremljenja, oni su hteli da načine od vizantiskog carstva najveću silu istočnog sveta, zatočnika jelinizma i pravoslavlja; i veličanstvenim naporom svoga oružja, okretnom veštinom svoje diplomatije, odlučnošću svoje uprave, oni su ostvarili svoj san i od svoga doba stvorili pravo doba preporoda, jedan od najslavnijih trenutaka dugotrajne vizantiske istorije.
Kada se Vasilije I popeo na presto, položaj monarhije bio je još neobično težak: izgledalo je da celu državu treba iz osnova preurediti. Surovi seljak, koji se pomoću zločina uzdigao do najviše vlasti, on je imao sve osobine potrebne za izvršenje toga teškog zadatka: on je bio uman, podjednako želeći da zavede red u monarhiji i da joj povrati spoljni ugled, dobar administrator, odličan vojnik, težeći iznad svega da potpuno učvrsti svoju carsku vlast. Za vreme svoje dvadesetogodišnje vladavine on je umeo da dovede u red poslove monarhije i da, veličinom učinjenih usluga, osigura sudbinu svoga doma. Njegov sin Lav VI (886-912 g.), čija je vladavina od veoma velike važnosti po administrativnu istoriju carstva, nastavi — ma koliko da se inače razlikovao od svoga oca po svojoj ljubavi za sedenjem kod kuće, svojim nadriučevnjačkim manijama i svojom slabošću prema ljubimcima — rad na učvršćivanju dinastije sa sličnom upornošću: da bi prestolu osigurao naslednika, on nije prezao da se četiri puta ženi, i time unese sablazan među savremenike, niti da se zavadi sa crkvom i njenim poglavarem, patrijarhom Nikolom. Ali, po tu cenu, u Vizantiji se tada prvi put rodila misao o zakonitom pravu na presto jedne vladarske porodice. Dva prva makedonska cara bili su ti koji su, prema rečima jednog savremenika, "dali carskoj vlasti snažan koren iz koga su se razvile veličanstvene grane dinastije". Otada je bilo teže da se sruši drvo tako duboko usađeno; posle toga je bila stvorena carska loza, čiji članovi dobiše naziv porfirogeniti ("rođeni u purpuru"), i narodna privrženost, podanička odanost toj lozi. To je predstavljalo za monarhiju, potresanu mnogobrojnim bunama, povoljnu i značajnu po posledicama novinu.
Razume se da prevrati nisu čak ni tada izostali. Nemiri, koji su izbijali za vreme burnog maloletstva Konstantina VII, sina Lava VI (912-959 g.), dali su prilike Romanu Lakapinu da se dočepa vlasti za četvrt veka (919-944 g.). Nešto docnije, kada je Roman II, sin Konstantina VII, umro posle četvorogodišnje vladavine (959-963 g.), vladina slabost, za vreme maloletstva njegovih sinova Vasilija II i Konstantina VIII, izazvala je ustanak pomoću koga je na vlast došao Nićifor Foka (963-969 g.) i kobni državni udar koji je, posle ubistva Nikifora, načinio carem Jovana Cimiskija (969-976 g.). Ali nijedan se od ovih nasilnika nije usudio da ukloni sa prestola zakonite potomke Vasilija I. Roman Lakapin je, zvanično, delio vlast sa Konstantinom VII, dok ga je, u stvari, naterao da se povuče u zasenak svoje marljive naučničke radinosti. Nikifor Foka i Lovan Cimiskije dopustili su deci Romana I da vladaju samo po imenu i trudili su se da pomoću stupanja u brak sa princezama iz carske porodice dadu svome nasilnom prisvajanju prestola izgled zakonitog prava. Posle njih, sasvim prirodno, vlast je ponovo došla u ruke predstavniku makedonske loze koji je bio postao punoletan, velikog cara Vasilija II. Dinastija je bila tako dobro utvrđena da su, u ovoj istočnoj monarhiji, mogle vladati i same žene, sinovice Vasilija II, Zoja (1028-1050 g.), koja je delila presto sa svoja tri uzastopna muža, i Teodora (1054-1056 g.); i te su princeze bile omiljene u narodu, što dokazuje buna iz 1042 g. kada je Mihailo V bio oboren stoga što je hteo da zbaci sa prestola Zoju i nezadovoljstvo na koje je naišao Konstantin Monomah kada je bio izazvao sumnju da je nameravao da ukloni obe carice. Nikada se još nešto slično nije dogodilo u Vizantiji i javno mnjenje je otvoreno izražavalo da "onaj koji vlada u Carigradu konačno je uvek pobednik", što je nasilno osvajanje prestola označavalo ne samo kao zločin, već, što je još gore, kao glupost.
Kako se desilo, međutim, da su otmičari prestola bili vrsni ljudi i znamenite vojskovođe, carstvo je moglo da podnese bez potresa političku nesposobnost Konstantina VII, neuredni život Romana II i dugotrajno maloletstvo njegovih sinova, i čitav vek i po ono je imalo na vrhu ljude koji su se u vođenju državnih poslova odlikovali jedinstvom pogleda i čvrstinom pravca, što u Vizantiji već davno nije bio slučaj. Zahvaljujući, najzad, sudelovanju saradnika visoke vrednosti, vojskovođa kao što su bili Kurkua, Foka, Sklir, ministara kao što je bio parakimomin ("veliki komornik") Vasilije, carevi iz makedonske dinastije mogli su da u ogromnoj meri prošire državu i da joj pruže jedinstveni sjaj. Napad koji je bio preduzet na svima granicama i bio krunisan velikim uspesima; diplomatski rad koji je dopunjavao vojničke rezultate i okupljao oko monarhije povorku vazalnih naroda; vizantiski uticaj koji se širio na ceo istočni svet čak do Zapada; jaka vlada koja se odlikovala velikim zakonodavnim delima; centralizovana, vešta i iskusna administracija koja je, pomoću opšteg jelinističkog obeležja, opšteg ispovedanja pravoslavlja, umela da osigura carstvu jedinstvo koje je izgledalo neostvarljivo zbog raznorodnosti rasa: eto šta su sve Vizantiji donele sto pedeset godina vladanja makedonskih careva. I ma da nisu uspeli, uprkos svojim naporima, da otklone velike opasnosti koje su pretile blagostanju zemlje, da reše agrarno i društveno pitanje koje se nametalo sa uznemiravajućom žestinom, da ukrote feudalno plemstvo uvek spremno na pobunu, da spreče slavoljubive poglavare istočne crkve da izazovu šizmu i, odvajajući zauvek Vizantiju od Rima, da poljuljaju čvrstinu monarhije; ma da je makedonska loza ostavila pri kraju carstvo neotporno prema Normanima i Turcima i otvorila vrata dugotrajnom rasulu (1057- 1081 g.), ipak, za vreme jednog veka i po, pod dinastijom koju je osnovao Vasilije I, Vizantija je doživela veliku slavu i sjaj. U X i XI veku Carigrad je bio najblistavije središte evropske civilizacije i, kao što je na jednom mestu rečeno, "Pariz srednjega veka".
Dinastija je bila tako dobro utvrđena da su, u ovoj istočnoj monarhiji, mogle vladati i same žene, sinovice Vasilija II, Zoja (1028—1050 g.), koja je delila presto sa svoja tri uzastopna muža, i Teodora (1054—1056 g.); i te su princeze bile omiljene u narodu, što dokazuje buna iz 1042 g. kada je Mihailo V bio oboren stoga što je hteo da zbaci sa prestola Zoju i nezadovoljstvo na koje je naišao Konstantin Monomah kada je bio izazvao sumnju da je nameravao da ukloni obe carice. Nikada se još nešto slično nije dogodilo u Vizantiji i javno mnjenje je otvoreno izražavalo da "onaj koji vlada u Carigradu konačno je uvek pobednik", što je nasilno osvajanje prestola označavalo ne samo kao zločin, već, što je još gore, kao glupost.
Vasilije Makedonac
Kada se Vasilije I popeo na presto, položaj monarhije bio je još neobično težak: izgledalo je da celu državu treba iz osnova preurediti. Surovi seljak, koji se pomoću zločina uzdigao do najviše vlasti, on je imao sve osobine potrebne za izvršenje toga teškog zadatka: on je bio uman, podjednako želeći da zavede red u monarhiji i da joj povrati spoljni ugled, dobar administrator, odličan vojnik, težeći iznad svega da potpuno učvrsti svoju carsku vlast. Za vreme svoje dvadesetogodišnje vladavine on je umeo da dovede u red poslove monarhije i da, veličinom učinjenih usluga, osigura sudbinu svoga doma.
Tok vladavine
Ovaj energični čovek uspeo je, da tešnje veže uz Vizantiju ne samo bliske Bugare, nego i udaljene Hrvate. On dobro čuva područje Carevine. Kad je od Saracena ugroženi Dubrovnik zatražio carevu pomoć, ovaj je brzo ispunio molbu i u Jadransko More poslao jaku flotu. Carev admiral, Nikita Orifas, ulazi u bliže veze sa srpskim plemenima oko Dubrovnika, sa Zahumcima, Trebinjcima i Konavljanima, i poziva ih na zajedničku borbu protiv Saracena, i to ne na kopnu, nego i na lađama (869. god.). Upada u oči, da su pozvana na saradnju samo plemena iz južne Dalmacije. Severnija, Hrvati i Dalmatinci, behu ušla u veze sa italijanskim kraljem Ludvigom, i izazvala protiv sebe gnev Vizantije. Kad su neki "Sloveni" iz tih plemena napali i opljačkali papine legate na putu iz Carigrada u Jakin, upotrebiše to Grci kao dobar povod da ih napanu i prisile na pokornost (871. god.). Neretljani su dugo vremena bili vrlo uporni, da promene svoje gusarske navike i uopšte svoj način života. Naročito su bili protivni hrišćanstvu, u kom su gledali samo sredstvo za svoje potčinjavanje. Porfirogenit je ostavio pomen, da su Neretljani čak bili prozvati "paganima", "s toga što nisu pristali da se pokrste u ono vreme, kad su se krstili svi Srblji". Car Vasilije je, najzad, savladao i njih. Pritešnjeni, oni su poslali jedno poslanstvo caru i zatražili krštenje, a on im je poslao sveštenike i primio ih pod zaštitu. Oko 878. god. gotovo sva Dalmacija vraća se ponovo pod vlast carigradskog gospodara, a dobrim delom i pod vlast carigradske crkve. To, istina, ne traje dugo, ali je značajno za veliki zamah Vasilijev.
Dakle, pošto su se Sloveni naselili, oni su zaposeli sve zemlje oko Dalmacije, ali su Vizantinski gradovi zauzeli ostrva za obrađivanje i živeli su od toga, otad su, svakako, svakodnevno bili zarobljavani i uništavani od Pagana, pa su napustili ona ostrva i odlučili obrađivati zemlju na kopnu. Ali njih su zaustavili Hrvati, i to zato što još nisu bili plaćali danak Hrvatima, a redovno su plaćali vojnom zapovedniku ono što sada plaćaju Slovenima. Spoznavši da im je tako nemoguće živeti, oni su pobegli caru Vasiliju(867-886) te mu rekli sve ovo. I zato je slavni car Vasilije odredio da sve ono što je do tada plaćano strategu, oni od tada treba da plaćaju Slovenima i s njima da žive u miru, a tek malo plaćanja treba da daju strategu, kao sasvim jasan dokaz podređenosti i podložnosti caru Vizantinaca i njegovom strategu. I od tog vremena svi su ovi gradovi postali dužni danka Slovenima, i oni su njima plaćali tačno određene iznose: grad Split 200 nomizmata, grad Trogir 100 nomizmata, grad Diadora 110 nomizmata, grad Opsara 100 nomizmata, grad Arbe 100 nomizmata, grad Bekla 100 nomizmata, što daje sveukupan iznos od 710 nomizmata, osim vina i drugih dobara, koja su davanja veća od plaćanja u novcu. Grad Raguza(Dubrovnik) smešten je između dve zemlje, Zahumlje i Travunije, oni imaju svoje vinograde u obe zemlje, pa oni plaćaju arhontu(knezu) Zahumljana 36 nomizmata, a arhontu(knezu) Travunije 36 nomizmata.
Za vlade cara Vasilija i bugarskog kneza Borisa-Mihaila pada glavna aktivnost u hristijanizaciji Južnih Slovena. Najveći deo učenika Ćirila i Metodija sklonio se na Balkan. Jedne, koji su bili prodani kao roblje, otkupio je jedan vizantiski legat u Mlecima i uputio u Carigrad. Car ih je tamo lepo primio i jedne zadržao, a druge uputio u narod. Drugi su se neposredno spasavali preko Panonije u Bugarsku, prošavši kroz Beograd, koji je tada bio u Borisovoj vlasti. Boris ih je, kao i Vasilije, primio lepo. On je s njima dobio čitav kadar učenih i iskusnih ljudi, zgodnih da nastave početo delo hrišćanske misije. Vrlo je karakteristično, da ih je vrlo mali broj zadržao u samoj Bugarskoj, nego ih u većini šalje u najzapadniji kraj svoje države, tamo na put prema Draču i Jadranskom Moru. Da li je to bilo s toga, što im ipak nije mnogo verovao, pa ih je hteo imati dalje od same Bugarske? Ili obratno, da ih je slao tamo, na periferiju, da deluju među Slovenima i da ih pridobiaju za njegovu državu? Od učenika Metodijevih neke znamo po imenu i njihovoj velikoj aktivnosti. Kliment je delao u kraju Kutmičevice, oko Ohrida i Devola, koji posle njega preuzima Naum. Ovi učenici Metodijevi, naročito Kliment, koji je imao sedište u Devolu, razviše neobičnu delatnost — legenda govori o 3.500 đaka! — i ne samo što utvrdiše hrišćanstvo, nego i stvoriše osnove književnosti Južnih Slovena, a posebno Srba i Bugara. Kliment je delao u tom zapadnom kraju i od 893. god., kad je postao episkop bliže neutvrđene dremičko-beličke eparhije. Njegov naslednik Naum, koji je 900. god. podigao svoj manastir na Ohridskom Jezeru, istakao se pre toga svojom književnom inicijativom. U Devolu, Klimentovom i njegovom zaslugom, stvorila se prava škola slovenske pismenosti i hrišćanskog obrazovanja. Kliment (+916.) preživeo je Nauma, koji se pred kraj života povukao u svoj manastir, gde je i umro, 910. god. I Kliment je umro u Ohridu i sahranjen je u crkvi Sv. Pantelejmona.
Smrt
29. avgusta 886. , car Vasilije I umre iznenada od posledica jednog dosta čudnovatog nesrećnog slučaja koji mu se desio u lovu. Jednoga dana kad je izišao u okolinu prestonice, radi svoje omiljene zabave, bio se odvojio od svoga društva i dao se u trk za jednim velikim jelenom; odjednom, životinja priterana u tesnac, okrete se, juriši sagnute glave na vasileusova konja, i kako je slučajno zapleo rogove u vladaočev pojas, on podiže na vrh rogova nesrećnoga cara. Kad je konj, izbezumljen, stigao lovce bez svoga jahača, to proizvede u sviti dvorana silno uzbuđenje; ono postade još jače kad iz daleka spaziše jelena gde nosi cara u ludom trku. Uzalud su pokušavali da uhvate životinju: svaki put kad je izgledalo da su joj se malo približili, ona bi jednim naglim poletom odjurila dalje. Najposle, nekolicini gardiskih vojnika pođe za rukom da veštim zaobilaženjem preseku jelenu odstupnicu, i jedan od njih, stigavši životinju, uspe da mačem preseče pojas vladaocu. Vasilije pade na zemlju, onesvešćen; odneše ga u Svetu Palatu u dosta žalosnom stanju. Osim toga, njemu je bilo blizu sedamdeset i četiri godine, i već od nekoliko meseci zdravlje mu je bilo ozbiljno poremećeno. Pod takvim okolnostima, slučaj čija je žrtva on bio, — jelen ga je nosio po prostoru od šesnaest milja — postajao je naročito ozbiljan. Pojaviše se unutrašnji poremećaji, i posle osam dana, osnivač Doma Makedonskog umre, ostavivši vlast svome najstarijem sinu, Lavu.
Lav Mudri
Lav VI (886-912), čija je vladavina od veoma velike važnosti po administrativnu istoriju carstva, nastavi — ma koliko da se inače razlikovao od svoga oca po svojoj ljubavi za sedenjem kod kuće, svojim nadriučevnjačkim manijama i svojom slabošću prema ljubimcima — rad na učvršćivanju dinastije sa sličnom upornošću: da bi prestolu osigurao naslednika, on nije prezao da se četiri puta ženi, i time unese sablazan među savremenike, niti da se zavadi sa crkvom i njenim poglavarem, patrijarhom Nikolom. Razume se da prevrati nisu čak ni tada izostali.
Ni u fizičkom ni u moralnom pogledu, Lav VI nije ličio na svoga oca; i glas koji se širio o njegovom rođenju — svi su u njemu gledali sina cara Mihaila III — dovoljno uostalom objašnjava tu duboku različnost, iako ga sin Konstantin naziva svetim carem, najblagoslovljenije uspomene. Dosta kržljav, novi vasileus bio je osrednjeg zdravlja i ta pojedinost daje već da se naslute ambicije koje će se, za sve vreme njegove vladavine, buditi oko jednog nasledstva uvek gotovog da se otvori. Uz to po prirodi nepokretan, nimalo naklonjen čestom premeštanju i teškim umorima vojničkoga života, Lav VI se rado zatvarao u dvor, mnogo se brinući o tim pitanjima ceremonijala koja su sačinjavala osnov zvaničnog života jednoga cara: i tako se može razumeti važno mesto koje su u njegovo vreme ljubimci zauzimali, i izobilje dvorskih spletaka kojima je njegova vlada obeležena. To je bio i književno obrazovan vladar. Učenik Fotijev, on je, pod ovim odličnim učiteljem, zavoleo klasičku kulturu; vrlo dobro upućen u svemu, on je voleo da piše: ima od njega pesama, poučnih dela, teoloških članaka, jedna rasprava o taktici, jedna zbirka proroštava. Njegovi savremenici su ga zvali „vrlo učenim" carem; docniji vekovi su još ulepšali njegov lik legendarnom oreolom, i do poslednjih vekova Vizantije sačuvala se vrlo popularna uspomena na njega, kao na svestranog i dubokog naučnika, podjednako vičnog matematici, astronomiji, muzici i svemu drugom.
Bio je zatim vrlo pobožan: ima od njega jedna zbirka beseda koje je voleo, na velike praznike, da drži sa predikaonice; osećao je najveće poštovanje spram svoga ispovednika, od koga je neprestano tražio saveta, mada se katkad prepirao s njime, i posebnu naklonost za društvo kaluđera, kojima je rado činio neočekivane i prijateljske posete, sedajući za njihov sto, pijući s njima i raspravljajući o kakvoći njihovoga vina. A preko svega, to je bio čovek, bar u rečima, preterano čedan. On je energično žigosao, u jednoj od svojih Novela, ljude koji „umesto da se napajaju sa čistog izvora braka, valjaju se po blatu nedopuštenih veza." Nije se pokazivao manje strog spram onih koji se žene po drugi ili treći put: „Većina životinja", piše on u jednoj svojoj uredbi, „kad im ženka ugine, osude se na večito udovištvo. Čovečija priroda, naprotiv, ne videći da je ta slabost sramota, ne zadovoljava se prvom vezom, nego bez stida pristupa drugom braku, i, ne zaustavljajući se na tome, prelazi sa drugog braka na treći," prezirući crkveni zakon i kanonske kazne koje on određuje, ne brinući se o građanskom zakonu ni o ukorima koje on baca na takve veze.
Pa ipak, kao što su tačno primetili, vlada Lava VI čini epohu u istoriji vizantiske carevine. Svojim zakonodavstvom, svojim preustrojstvom pokrajinske administracije, načinom na koji je preustrojio svešteničku hierarhiju, taj vladar je ostavio trajnoga traga u ustanovama istočnog grčkoga carstva. To je zato što je u stvari, i pored ljubimaca koji su imali uticaja na njega, bio, možda više nego što se kaže, u stanju da pokaže ličnu volju i energiju, i ma kako slab i nestalan da nam se katkad čini, ma kako ćudljiv i strastan da nam može izgledati, to je ipak bio pametan vladar, koji je sa čvrstom izdržljivošću išao cilju što ga je sebi postavio, i znao da s gipkom veštinom nađe načina i prilike da ga postigne. Pri svem tom, i ma s kakvim ograđivanjem primili način na koji nam suviše često predstavljaju cara Lava VI, izvesno je da je taj strogi zakonodavac, koji je tako poštovao društveni red, toliko vodio brige o crkvenim zakonima, morao svojim uzastopnim ženidbama čudnovato sablazniti svoje savremenike i duboko uskomešati crkvu svoga vremena. To je zato što je Lav VI došao na presto kad mu je bilo dvadeset godina, i što je bio oženjen ženom koju nije voleo.
Ali, po tu cenu, u Vizantiji se tada prvi put rodila misao o zakonitom pravu na presto jedne vladarske porodice. Dva prva makedonska cara bili su ti koji su, prema rečima jednog savremenika, "dali carskoj vlasti snažan koren iz koga su se razvile veličanstvene grane dinastije". Otada je bilo teže da se sruši drvo tako duboko usađeno; posle toga je bila stvorena carska loza, čiji članovi dobiše naziv porfirogeniti ("rođeni u purpuru"), i narodna privrženost, podanička odanost toj lozi. To je predstavljalo za monarhiju, potresanu mnogobrojnim bunama, povoljnu i značajnu po posledicama novinu.
Lav kao očev savaladar
Mada je Vasilije, iz dinastičkih razloga, još od 869. pridružio Lava najvišoj vlasti, mada ga je s najvećom brižljivošću vaspitao za naslednika carskoga prestola, on ga ipak nikad nije voleo, i pored toga podozrivog, razdražljivog i strogog oca, život mladoga čoveka izgleda da je bio dosta žalostan. Vasilije je očigledno više voleo svoga sina Konstantina, rođenog bez sumnje u njegovom prvom braku i u kome je sa izvesnošću priznavao svoga zakonitog potomka; prema Lavu je naprotiv otvoreno pokazivao zlu volju, toliko, kažu, da je primao najneverovatnije optužbe protiv njega.
U koliko je zalazio u godine, Vasilije je gubio nešto od svoga zdravog razuma kojim se tako dugo odlikovao: puštao je da ljubimci vladaju njime, a poglavito neki iguman Teodor Santavarenos, štićenik patrijarha Fotija koga su savremenici jako sumnjičili da se bavi mađijom i vradžbinama. Prerana smrt njegovog najmilijeg sina Konstantina, sasvim je pomutila jaki razum carev: neutešan zbog toga gubitka, od tada je viđao oko sebe samo spletke i zavere da ga svrgnu. Kad je dakle Santavarenos, odavna u zavadi s prestolonaslednikom, potkazao Lava vasileusu da sklapa zavere protiv živoga svoga oca, Vasilije se dade bez muke ubediti najbeznačajnijim spoljnim izgledom. Na njegovu zapovest, Lav bude zatvoren u jedno odeljenje dvora, crvene cipele, znak carskog dostojanstva biše mu skinute, i car je, izgleda, ozbiljno pomišljao da dâ oslepiti mladoga čoveka. U svakom slučaju dvorski ljudi koji su bili osumnjičeni da idu na ruku tobožnjoj zaveri bili su osuđeni na mučenje ili prognani; tri duga meseca, Lav je držan u zatvoru, i da bi mu se vratila sloboda, trebalo je energično posredništvo patrijarha Fotija, a naročito jednog prijatelja Vasilijevog, Stilijana Zaucesa, koji je tada komandovao jednim gardiskim pukom, i koji se usudio da sa svojim gospodarem govori sa čestitom i hrabrom iskrenošću.
Isto tako svi velikodostojnici i ceo Senat, dosta zabrinuti za stanje zdravlja Vasilijevog, svaki dan nesigurnijeg, savetovali su mu da bude milostiv. Neki hroničari čak povodom toga pričaju jednu dosta zanimljivu anegdotu. U velikoj trpezariji Svete Palate, bio je smešten jedan papagaj u svome kavezu: životinja je imala običaj da viče:
Avaj! avaj! jadni Lav!
Jednoga dana kad je "bilo veliko primanje, kako je papagaj ponavljao svoj uobičajeni uzvik, mnogi gosti, uzbuđeni sećajući se zatočenika, nisu mogli da prikriju svoju tugu. Najzad car to spazi i zapita ih šta im je. Gosti odgovoriše:
Kako možemo biti raspoloženi za jelo kad nam jedna prosta životinja izgleda prebacuje za naše držanje? Ona zove svoga gospodara, a zar mi možemo u zadovoljstvu da zaboravimo našeg nevinog carevića? Ili je on kriv, i mi smo onda gotovi da ga osudimo; ili nije ništa učinio, i dokle će onda jezik jednoga klevetnika biti moćniji od njegove nevinosti?
Bila ta priča istinita ili ne, Vasilije se dao umoliti; na dan praznika proroka Ilije, carević bude oslobođen, povraćene mu časti i dostojanstva, i opet zauze mesto u carskim litijama. Ali stari vasileus, iako je dao pomilovanje, nije zaboravio svoje antipatije. Kako je narod Lava pri prolazu pozdravljao i klicao:
Slava Bogu!
Sada Vasilije viknu:
To vi zbog moga sina slavite Boga! Lepo! Njemu ćete imati da zahvalite što ćete poznati mnoge žalosti i proći kroz teške dane.
Po tim pojedinostima vidi se da odnosi između cara i njegovog sina nisu bili nimalo nežni, i može se pojmiti da se Lav jako bojao toga osionog i strašnog oca koji ga je bez milosti potčinjavao svojoj volji. On se izrana morao navići na pokornost.
Prva ženidba
Trebalo je da napuni šesnaest godina kad Vasilije reši da ga oženi. Po običaju, iskupiše u jednu dvoranu palate Magnaur dvanaest mladih devojaka izabranih među najlepšima u monarhiji. Čekajući dolazak vasileusa, te male osobe,. vrlo uzbuđene, zabavljale su se tražeći da predskažu koja će među njima biti srećna izabranica. Jedna Atinjanka koja je, veli hroničar, „umela, blagodareći običajima svoje zemlje, da pogodi budućnost predskazivanjima", predloži onda kao igru ovu čudnu probu. Trebalo je da sve kandidatkinje sednu na zemlju i da svaka metne pred sebe svoju obuću: ona koja se od svih dvanaest, na dati znak, bude najbrže digla, i, pošto se žurno obuje, bude najlepše poklonila, ona će zacelo postati carica. Dok su se one zabavljale tom igrom, uđe car. Prva koja je bila na nogama, bila je neka Teofana, poreklom iz jedne slavne patriciske porodice u prestonici, Martinači; kako je bila iz dobrog plemstva, uz to vrlo lepa, i pobožna, ona se dopade Vasiliju i njegovoj ženi Evdokiji: tako se ostvarilo proročanstvo koje joj je predskazivalo presto.. U svemu tome Lava čak nisu ni pitali za mišljenje. A desilo se da je mladi carević voleo na drugoj strani. Stilijan Zauces, komandant male heterije, veliki prijatelj vasileusov čiji je zemljak bio, imao je kćer, Zoju. Lav se vrlo bio zaneo njome, i hteo je da je uzme. Ali Vasilije nije vodio računa o tome: on zapovedi i, iz straha, njegov sin posluša. I sa velikom paradom, u zimu 881.—882. , on se oženi Teofanom.
Carica Teofanija
Takav brak morao se svakojako rđavo svršiti, u toliko više što je Teofana, ako je imala masu vrlina, imala uz to i manu da bude ljubomorna i pogrešku što je bila nevešta. Ona je mislila da se njen muž i dalje udvara Zaucesovoj kćeri: mlada žena odmah otrči da se požali Vasiliju. Sa svojom običnom surovošću, car besno napade na svoga sina;. uhvativši ga za kosu, on ga baci na zemlju, i udarajući ga nogama i pesnicama naredi mu da bude veran svojoj ženi. Posle toga, da okonča stvar, kao što je svoga sina oženio protiv njegove volje, on udade Zoju protiv njene volje za nekog Teodora Gucuniatesa, i smatrao je da je povratio mir u porodici. Može se zamisliti da se prva antipatija koju je Lav osećao spram Teofane nije mnogo umanjila tim merama: i mada se docnije, kad je carević pao u nemilost, mlada žena pokazala puna srdačne odanosti, toliko da je htela da deli zatočenje sa svojim mužem, domaće jedinstvo nikad se nije potpuno povratilo. Lav je mogao osećati nešto poštovanja spram svoje žene; on je nije voleo više nego pre.
Pri svem tom, dokle god je živeo strašni Vasilije, postojala je prividna sloga između supružnika. Ali kad je Lav bio car i slobodan, stvari su se dosta naglo pogoršale. Teofana je uz to bila čestita žena koja je sva bila zauzeta dobrim delima i brinula se iznad svega za božansku ljubav. „Sa bolešljivom strašću, veli njen stari biograf, Avgusta se bavila spasom svoje duše, gazeći nogama sva zadovoljstva svetskog života. Dan i noć se ona dizala Bogu pevanjem psalama i stalnim molitvama; nije prestajala da mu se približuje milosrdnim delima". Pred svetom, ona je nosila purpur i cveće i bila je odevena u sav sjaj veličanstva; kod kuće, tajno, pokrivala je telo dronjcima. Pretpostavljajući svemu asketski život, ona nije nizašta smatrala raskoš bogatih stolova; kad bi videla da se pred nju meću fina jela, ona se zadovoljavala običnim obrokom od hleba i povrća. Sav novac koji bi joj došao u ruke, sva blaga tako dragocena za svetske ljude, ona je delila sirotinji; svoje sjajno odelo ona je davala ubogima; vodila je brigu o potrebama udovica i siročadi, bogatila manastire, volela kaluđere kao braću". Noću bi se izvlačila iz svoje carske postelje s velelepnim pokrivačima izvezenim zlatom, da se u jednom kutu pruži na asuru pokrivenu grubim materijama, i svakog se časa dizala da se moli Bogu. Takva jedna žena bila je svetiteljka; to nije bila ni carica ni drugarica stvorena za jednoga dvadesetogodišnjeg vladara.
Smrt jedinog deteta rođenog iz tog braka, male Evdokije, koja dođe u zimu 892. , još pogorša neslogu među supružnicima. Posle te nesreće, Teofana je bila tužnija no ikad, odvojenija od sveta; osim toga, od svoga preteranog asketizma, bila je ozbiljno bolesna. „Car se više nije mogao nadati, kaže biograf pobožne vladarke, da će od nje imati drugo dete; jer njeno telo, oslabilo i sagorelo od duhovnog posmatranja, nije više bilo sposobno da se odaje uživanjima puti". Sve više i više, može se pojmiti, Lav se osećao zamoren od žene koja mu je uvek bila dosadna. S druge strane, nije zaboravio prijateljicu svoje mladosti; on se reši da uzme Zoe za milosnicu.
Carica je brzo bila o tome izveštena, i kako je, nekom čudnom protivrečnošću, ta sveta žena ostala ljubomorna, nesloga u carskome braku umalo ne dovede do otvorenog raskida.
U to vreme živeo je u Carigradu, u manastiru Psamatiji, jedan svetitelj po imenu Jeftimije, čija je biografija, nedavno pronađena, jedan od najvažnijih dokumenata koje imamo o vladi Lava VI. On je vrlo dobro stajao kod cara, kome je, za života Vasilijeva, učinio znatne usluge, navikao je da s njime govori s grubom iskrenošću i nije ga poštedeo ni od ukora. Njemu se carica u nevolji obratila za pomoć. Ona mu objasni da, od smrti njene drage ćerke, nema više razloga da živi na dvoru, da suviše svirepo pati zbog položaja do koga su je doveli, da samo jedno traži, ovlašćenje da se povuče u manastir koji se nalazi do crkve Vlaherna gde odavno voli da se moli Bogu, i da, će po tu cenu pristati na sve, čak i na razvod. Jeftimije ju je hrabrio, predstavio joj je ozbiljnu odgovornost koju prima na sebe ako ostavi muža. već sklonog da se upropasti; posle toga ode kod cara. On je bio očaran namerom svoje žene i sav blažen pri pomisli da će se uskoro moći oženiti svojom milosnicom. Jeftimije ga dobro izgrdi, i kako vasileus, pošto ga je opomenuo na sve uvrede, na svu zlovolju koja mu se deset godina kupila protiv Teofane, završi rečima: „Na kraju krajeva, ne teram ja nju, i zakon kao i crkveni kanoni dopustiće mi da uzmem drugu", rasrđen svetitelj izjavi da ga neće više videti ako ostane nepokolebljiv u svojoj grešnoj odluci.
I pored takve pretnje, neobično ozbiljne za čoveka pobožnog kao Lav, car nije hteo ništa da čuje. Prvo zato što je strasno voleo Zoe. Ali je imao još i drugog razloga da ostane uporan: on je vatreno želeo jednoga sina da osigura produženje Makedonskog Doma. Sam je znao da je osrednjeg zdravlja; njegov brat Aleksandar upropašćavao se u ludom razvratu; interes dinastije, kao i opštega mira, nalagao mu je da što pre osigura sebi zakonitog naslednika prestola. To je, uostalom, odavno bila njegova velika briga; da bi mu nebo udelilo to toliko željeno dete, on je odlazio na hadžiluk u najslavnija svetilišta; da bi znao hoće li se njegova želja ostvariti, on je revnosno ispitivao zvezde; i kako su mu ove obećavale sina, „smatrajući da se pokorava samoj zapovesti božjoj i neizbežnoj sudbini", on se nije ustručavao da zadrži svoju milosnicu.
Treba uostalom primetiti da je u očima savremenika, pa čak i Teofaninih panegiričara, taj politički razlog izgledao dovoljan da objasni i opravda Lavovu preljubu. I carica se najzad prikloni pred nužnošću. Ukorena od Jeftimija, koji joj predstavi koliko je uzvišena zasluga mirenje sa sudbinom, ona pristade da ne sablažnjava svet razvodom, i ostavi slobodno polje svojoj suparnici, trudeći se da nađe utehe u Bogu. Nije uostalom imala dugo da pati: malo posle događaja koje sam ispričao, Teofana umre 10. novembra godine 893.; nije još imala trideset godina. Lav, kao što i priliči, sjajno sahrani svoju ženu. Ona je sahranjena u carskoj grobnici Svetih Apostola, gde je već počivala mala Evdokija, njena kći; vasileus reši da se u njenu čast podigne jedna crkva i da bude osvećena pod njenim imenom. Uskoro, mnoga čuda, čudotvorna isceljenja koja su se vršila na njenom grobu, pokazaše celoj Vizantiji vrline pokojne vladarke; crkva stavi u red svetiteljki tužnu i melanholičnu caricu, i za mnogo godina ceremonijal je propisivao samome caru, da svake godine ide da njenoj uspomeni prinese na žrtvu tamnjana i molitve.
Carica Zoja Zauces
Lav je bio slobodan.
On je nekad izjavio Jeftimiju:
Nikad ja neću zaboraviti Zoju, i doćiće dan kad ću se sažaliti na nju i na sebe.
Taj je dan bio došao. Samo, da bi se mogao oženiti svojom milosnicom, ostala je bila jedna prepreka, muž. Gucuniates je bio pametan da umre kratko vreme posle Teofane, u tako zgodnom trenutku, da su neprijateljski raspoloženi duhovi pomislili da te dve smrti nisu možda baš sasvim slučajne. Ali Lav je bio car; Zoe je bila kći prvoga ministra; niko se nije usudio da izviđa slučaj.
Sve se dakle steklo u korist željene ženidbe. Više nego ikad vasileus je obožavao svoju milosnicu, koja mu je pre nekoliko meseci bila spasla život, otkrivši jednu zaveru koja mu je radila o glavi. Otac njen, Stilijan Zauces, koji je od početka vlade upravljao poslovima i koji je milošću carevom dobio titulu, novostvorenu i u nekoliko simboličnu, „carev otac," podsticao je svom snagom tu vezu, našavši načina da učvrsti upliv za koji je tada osećao da je malo pokoleban; i da bi olakšao stvar, smestio je mladu udovicu u odeljenje u kome je sam stanovao u dvoru. Opirao se jedino Jeftimije, koji nikad nije bio u dobrim odnosima s ministrom. On je uveravao cara da je ono što hoće da učini bezbožnost i nezakonitost. Ali Lav se na te ukore samo smejao i odgovorio:
Ama, oče, saslušajte me i ne govorite gluposti.
Ja sam izgubio ženu kao što znate; ja moram kao i svaki drugi pomišljati na ženidbu. A Zoe se nalazi baš u istom položaju kao i ja; ona je slobodna. Zašto dakle hoćete da sprečite ono što zakoni zapovedaju i što Sveto Pismo savetuje?" Jeftimije se ljutio:
Niko vam ne brani da uzmete drugu; ali ovu, koju optužuju za tolika nedela, ne treba. Ako se oženite njome, svi će držati da su istiniti oni ružni glasovi koji se o njoj pronose.
I opet izjavi da, ako Zoe postane carica, on se nikad više neće videti s carem.
Zaljubljen čovek ne razmišlja: između svoga ispovednika i milosnice, Lav nije mnogo dvoumio; on naredi Jeftimiju da se povuče u manastir i oženi se njome. Ali njegova je sreća bila kratkog veka: nepune dve godine docnije, krajem 896. , mlada carica umre od jedne dosta tajanstvene bolesti, otišavši za svojim ocem Stilijanom Zaucesom, jedva na nekoliko meseci po njegovoj smrti. I odmah su ljudi sa dvora, i pored bola Lavovog, predvideli šta će se dogoditi, i rođaci Zoini, koje je ona za života sve brzo ponameštala, izjaviše otvoreno:
Car će uzeti drugu ženu i sve nas ukloniti.
Rat sa Bugarskom
Simeon (893-927), bugarski gospodar, najveći koga je dala njihova istorija, vaspitan u Carigradu, izvrgao se u najljućeg protivnika Vizantije. U njemu se, vremenom, razvila ambicija, da on, svojom svežom snagom, zameni to carstvo, koje se, po njegovom uverenju, održavalo više veštinom nego snagom. Da bi imao slobodne ruke on se sprijateljio sa Petrom Gojnikovićem, gospodarem Raške i podržavao ga je.
Lav VI protiv opasnog bugarskog napadača pozva u pomoć jedan nov finsko-hunski narod, Mađare, koji se do tada iz Ugrije, istočno od srednjeg Urala, behu spustili do u Besarabiju. Mali, tamne puti, sa izbrijanim glavama, na kojima su ostajali samo perčini, ogrnuti zverinjim kožama, u glavnom konjanici, Mađari su bili potpuno azisko-turskog tipa i Vizantinci ih s toga češće zovu Turcima. Nomadski narod, živeći od lova i stočarstva, oni su bili vrlo svirepi; bukvalno su pili krv i jeli živo ili poluživo meso. Prvi put se javljaju na Dunavu 838. god. kao pomoćnici Bugara, sa kojima imaju izvesne rasne srodnosti, u borbama protiv Grka. Pred kraj IX veka poznaju ih svi narodi srednje i istočne Evrope. Od 892. oni ulaze u dunavsku dolinu služeći kao neka vrsta ratnih pomoćnika najpre Francima, a onda Vizantiji. Simeon je našao protiv njih novog saveznika u Pečenezima, u jednom isto tako aziskom plemenu sa područja južne Rusije. Potisnuti od njih, Mađari napuštaju svoja ranija sedišta i 895/6. god. nastanjuju se definitivno na području između Dunava i Tise. Njihovim dolaskom u te krajeve suzbijeno je bugarsko širenje na levoj obali Dunava i bugarska vlast u Panoniji. Mađarskim dolaskom i njihovim nastanjivanjem u panonskoj dolini prekinuta je i neposredna veza između Južnih i Severnih i Severoistočnih Slovena, Poljaka, Slovaka i Ukrajinaca.
Carica Evdokija Vajane
Treba uostalom priznati da Lav nije imao sreće. Iz njegovog braka sa Zojom rođena je samo jedna kći, princeza Ana; dinastički su razlozi dakle nalagali caru da se i po treći put oženi. Ali je za vladara bila ozbiljna stvar rešiti se na takav korak. Crkveni kanoni su jako osuđivali takvu vezu: javno mnenje je smatralo da je ona nedostojna jednoga vasileusa; i sam je Lav, u jednoj od svojih Novela oštrim izrazima žigosao ljude koji mogu biti u toj meri neuzdržljivi. I to nije sve. Car je strasno voleo Zoju; on je duboko žalio taj gubitak. Treba videti kakvim je uzbuđenim izrazima govorio Jeftimiju „o mojoj jadnoj ženi, koju ti nisi mnogo voleo". U takvom duševnom raspoloženju, nije mu bilo teško da padne pod uticaj svoga ispovednika; i mada nije hteo, kao što se vrlo jasno izrazio, da u ovome nađe novoga Stilijana, koji zapoveda i vlada svima", nije bio manje popustljiv prema kaluđeru, čiju je grubu i upornu otvorenost poznavao i po malo je se bojao. Iz svih tih razloga, vasileus se dakle dosta dugo ustezao da se ponovo oženi. Kako je carska etiketa izrično zahtevala da u Svetoj Palati bude jedna žena koja će predsedavati ceremonijama gde se pojavljuju dvorske gospođe, on za Avgustu proglasi mladu princezu Anu, i taj pokušaj dovoljno pokazuje koliku je odvratnost osećao prema novoj vezi. Ali Ana je bila verena za jednog karolinškog princa, mladoga Luja od Provanse; trebalo je da uskoro ode iz Carigrada i da živi u svojoj novoj otadžbini. Da bi je zamenila, bila je potrebna, pošto poto, jedna carica. A uz to, Lav je bio mlad: bilo mu je trideset i dve ili i tri godine; njegov se bol vremenom utišao, i s njime i glas njegove savesti. Godine 899., on se odvaži. Oženio se dakle jednom vrlo lepom ženom, azijatskog porekla, Evdokijom Vajane, ali kako car zbilja nije imao sreće u svojim namerama, dogodi se da nova carica umre posle godine dana, davši život jednome sinu, koji na nesreću nije živeo.
Sve je dakle trebalo početi iznova, pošto naslednika o kome se sanjalo još nikako nije bilo. Ali to je pitanje sad postalo do krajnosti ozbiljno. Treća ženidba careva, mada je bila opravdana verodostojnim razlozima, i mada je Crkva ne bi izrično osudila, iako je smatrala za „nečisto delo", sablažnjavala je međutim mnoge pobožne duše. To se dobro videlo, kad je, posle smrti Evdokijine, iguman manastira Svetoga Lazara kratko odbio da u svoj manastir primi posmrtne ostatke vladarkine, i kad se leš nesrećne carice morao odneti natrag u dvor; i isto osećanje negodovanja pokazivalo se u Jeftimijevom držanju, kad je Lavu savetovao da svoju ženu sahrani skromno i bez ceremonija, primetivši mu da se ne pristoji , da svojim ispoljavanjem žalosti remeti sjaj i radost velikog praznika Vaskrsa (Evdokija je umrla na Uskrs), i isto tako da se sve zvanične povorke, onaj plač naricaljki, ona pogrebna kuknjava uvek završavaju istim grobom, istom bednom metom, istim ništavilom. Za ljude koji tako misle, četvrta ženidba je morala izgledati prosta gnusoba. Crkva ju je zabranjivala najizričnije; građanski zakon nije čak ni predvideo da se može doći do tog nečuvenog stepena pokvarenosti. U očima Vizantinaca takav jedan brak bio je gori nego preljuba. Ali šta! Lavu je bio potreban sin.
Zoja Karbonopsina postaje careva milosnica
Zavere su se zaista množile oko cara. U samom dvoru, vasileusov brat, smutljivi i podozrivi Aleksandar, spletkario je protiv svog carskog ortaka koga je uvek iz sveg srca mrzeo, smatrajući da je on više nego car zakoniti naslednik Vasilijev; i malo je trebalo da car ne bude žrtva ovih spletaka. Atentat koji je bio spremljen protiv njega u crkvi Svetog Mocija u malo nije uspeo, i samo pukim slučajem nije car bio toga dana premlaćen pod štapom jednoga ubice. Sve je to brinulo Lava, koji je osećao koliko to što nema prestolonaslednika ide na ruku zaverama. Ne smejući odmah da se oženi, on prvo uze milosnicu. To je bila neka Zoja Karbonopsina, Zoja „crnooka", koja je, kako izgleda, pripadala jednoj velikoj porodici vizantiske aristokratije, i koja je bila u srodstvu sa slavnim hroničarem Teofanom. To je bila žena učena, slavoljubiva, energična i vešta u isti mah: umela je brzo da stekne znatnog uticaja na svoga ljubaznika, koristila se svojim uplivom da namesti svoje rođake na dvoru i da tu sebi stvori stranku, i uskoro poče pomišljati da se venča s carem.
Patrijarh Nikola
Od početka veze, Lav je izgleda sa svoje strane mislio na ženidbu. Verovatno u tom cilju namestio je na patrijaršisku stolicu jednog rođaka Fotijevog, „mistikosa" ili ličnog sekretara Nikolu Pobratim carev (Vasilije I ga je krstio), taj je čovek bio odrastao s njime i ostao mu je prijatelj; vasileus je dakle mislio da može računati na njegovu predusretljivost da otkloni prepreke koje je crkva činila četvrtoj ženidbi i izrana je počeo da promerava kakvo bi držanje on zauzeo u toj stvari. Ali Nikola je bio od onih prvosveštenika kakvi nisu bili retki u Vizantiji, „ujedno dvorani i pobožni, posvećeni u svete nauke i u veštiiu spletaka, koji znaju prema prilikama da zatvore oči ili da dadu veliki primer hrabrosti.“ Ušavši u crkvu malo protiv volje, on je u svojoj zapovedničkoj i oholoj duši gajio svetske i zemaljske ambicije. Osećajući sposobnosti za državnika, on se radije zanimao političkim stvarima nego administracijom crkve; on je težio da vlada, i da bi ostvario svoj san, smatrao je za suvišno zadržavati se na taštim obzirima zahvalnosti i vernosti: više je puta bio optuživan, i ne bez verovatnosti, da je bio u zaveri protiv svoga zakonitog vladara. U svome visokom crkvenom dostojanstvu on je naročito video sredstvo da se uzdigne i kao lestvice za svoju buduću veličinu. Vrlo gord svojim položajem, on je mislio da ima prava da s visine gleda carsku vlast, i nije, se ustručavao da spori zapovesti koje su dolazile od vasileusa. On je negde napisao ovo:
Ako car, nadahnut đavolom, zapovedi nešto protivno zakonu božjem, njemu se ne duguje poslušnost; bezbožna zapovest koja dolazi od bezbožnog čoveka mora se smatrati za nevažeću. Nikad jedan božji sluga neće poslušati zločinačke zapovesti, i više bi voleo da izgubi život nego da služi takvom gospodaru.
Ne manje ohol prema papi, on se nije bojao da daje pouke rimskome glavaru, da kritikuje njegove odluke i njegovo neumesno mešanje u poslove istočne crkve, i osećajući da ga u njegovom otporu podržava sve njegovo sveštenstvo, kratko je odbio, i pored vasileusovih zapovesti, da opšti sa rimskim legatima, prkoseći tako ujedno i papi i caru.
Vrlo nepomirljiv i drzak, kad bi se osetio u milosti, Nikola je ipak umeo, kad treba, da se pokaže savitljiv i gotov na sva poravnanja: to je zato što, ako je kod njega um bio viši, duša mu je naprotiv bila vrlo niska. Razdražljiv uz to i strastan, pun zlopamćenja i silne mržnje, nikad on nije zaboravio uvredu niti je praštao neprijatelju; a kad bi dan osvete došao, on je u gonjenje svojih protivnika unosio najnemilostiviju svirepost. Tada je njegova strogost spram onih kojima je nekad najponiznije laskao postojala neumoljiva; bez ustručavanja, bez milosti, on je gazio svoje neprijatelje, ne manje gotov, ako se sreća okrene i ako njegova korist nalaže, da im opet sasvim brzo postane vrlo uslužan i vrlo odan sluga.
Takav čovek nije mogao opravdati nade koje je Lav polagao u njega. Kad car poveri Nikoli svoje bračne namere, patrijarh, kako izgleda, kratko odbi da mu pomogne u narušavanju crkvenih kanona. U svakom slučaju, jasno je da su odnosi brzo postali zategnuti između glavara crkve i vasileusa; na dvoru, ljubimci, sa Samonasom na čelu, otvoreno su podsticali vladara protiv patrijarha, i Lav je bio u tolikoj meri razdražen da je pomišljao da na Nikolu baci odgovornost za pokušaj atentata u Svetom Mociju, i da je trebalo Jeftimijevo posredovanje da bi se sprečilo gonjenje. Ali, i pored njegovoga podozrenja i ljutine, car je bio u velikoj zabuni kako da ublaži patrijarhovu nepomirljivost, za koju je osećao da je njegovo sveštenstvo gotovo jednodušno podupire, kad, na veliku sreću Lavovu, jedna neočekivana okolnost pomože mu da savlada glavara crkve.
Videći da rđavo stoji na dvoru, Nikola se nije ustezao da uđe u zaveru s Andronikom Dukom, koji je 904. ustao protiv carske vlasti. No dogodi se, da kad je buntovnik morao da odbegne Arapima, neki njegovi bliski prijatelji, da bi iskupili za sebe oproštaj, predadoše Lavu buntovnikove hartije: među njima se našlo jedno pismo pisano rukom patrijarhovom, koje je nepobitno dokazivalo njegovu izdaju. Vasileus je sad imao u rukama sredstvo da savije oholi otpor Nikolin; i zaista ovaj, kad je nesmotrenošću jednoga dvorskog službenika doznao za taj događaj, razumeo je da od tada ima samo jedan način da spase svoje mesto i glavu, a to je da prekrati svako odupiranje, i da svojom uslužnošću, ako može, obezoruža vladara. I od tada, promenivši odjednom držanje, on se pokaza gotov na sve.
Rođenje budućeg cara
To je bilo godine 905. Zoja Karbonopsina trebalo je da postane mati, i car je bio ushićen nadom na svoje skoro očinstvo. Tada se viđao oholi patrijarh kako svaki dan dolazi u dvor. Ručavao je sa vasileusom i njegovom milosnicom, tvrdio Lavu da će očekivano dete biti sin i preporučivao da se u tom cilju sedam dana u Svetoj Sofiji drže svečane molitve; zatim je ozbiljno, svojim svešteničkim rukama, blagosiljao trbuh ljubimice i izjavljivao da će carević koji se bude rodio služiti na veličinu i slavu crkve. Sudbina je opravdala obećanja prvosveštenikova i uslišila želje careve. Krajem 905. dete se rodi: bio je sin. Da uzakoni ovog toliko željenog naslednika bila je jedina misao careva. Nikola mu je u tome rado izlazio na susret; ali druge vladike su se opirale, izjavljujući da „rođenje jednog deteta ne može jednu nedopuštenu vezu načiniti dopuštenom", i prema tome nisu hteli da obave krštenje, naročito s carskim častima kojima ga je Lav hteo okružiti. Najzad se dosetiše jednom izlazu. Kako je na posletku, kao što je i patrijarh docnije objasnio, „čovečansko osećanje voleti svoje dete", sveštenstvo obeća da će krstiti sina, ako Lav obeća da će se odvojiti od matere. Po tu cenu, 6. januara 906., krštenje bude obavljeno u Svetoj Sofiji, rukama samoga patrijarha: Aleksandar, brat vasileusov, i Jeftimije bili su kumovi mladoga Konstantina Porfirogenita. Želja careva bila je ostvarena.
Carica Zoja Karbonopsina i sukob sa patrijarhom Nikolom
Ali Lav je polagao na Zoju. Tri dana posle krštenja, pored svojih obećanja, pored svojih zakletava, on je svoju milosnicu doveo natrag u dvor; šta više, rešio se da se venča. Nikola nije mislio da sa svojom snishodljivošću može tako daleko da ide da blagoslovi tu sablažnjivu vezu; ali se zato našao jedan uslužan sveštenik, kome su posle oduzeli zvanje, i njegovim rukama Lav položi krunu na glavu nove carice. Uzbuđenje je u prestonici bilo naravno vrlo veliko; Crkva, kojoj se otvoreno prkosilo, odgovorila je na ženidbu cara četveroženca izrično mu zabranivši pristup u sveta mesta. Tada, da bi dobio razrešenja potrebna da ozakoni svoju vezu, Lavu pade na um jedna oštroumnija misao, koja čini veliku čast njegovoj veštoj i otpornoj diplomatiji. Naišavši na nepomirljivost kod vizantiskog sveštenstva, on se pozove na svetsku Crkvu; reši se da u pitanju četvrte ženidbe pita za savet glavara rimske crkve, i patrijarhe aleksandriskog, antiohiskog i jerusalimskog; i slavoljubivi Nikola, mada vrlo nezadovoljan tim mešanjem stranaca koje je umanjavalo ugled njegove svemoći, morao je prikloniti glavu i poslušati. On je uostalom računao da će se savetovanja okrenuti protiv carevih nada. Ali, u svakom slučaju, čekajući ishod njegovih izaslanstava, Lav je zadržao Zoe na dvoru, ne hoteći da se razdvaja od nje ni za jedan dan; zahtevao je da joj se ukazuju sve počasti koje se duguju jednoj carici, i jedini ustupak koji je učinio Crkvi bio je da se poslušno pokori zabrani da prisustvuje bogosluženju.
Patrijarh Nikola, pričajući docnije te događaje, predstavio je, kao što je prirodno, svoje lično držanje u najpovoljnijim bojama. Ako mu je verovati, on nije sutradan po venčanju poštedeo svoga cara ni od saveta ni od opomena; on ga je preklinjao, čekajući presudu patrijarhâ, da za vreme ukloni Zoju, i da svojim uporstvom ne stvara rascep u crkvi; na sve te lepe reči, Lav je odgovorio odbijanjem. U istini, izgleda da je patrijarh prema caru pokazao mnogo manje energične nepomirljivosti; u velikoj želji da dobije oproštaj, izgleda naprotiv da je rešio da se dopadne vasileusu svojom spremnošću da izgladi stvari. U izvorima manje nesigurnim nego Nikolino pismo vidi se kako prvosveštenik čas traži u spisima Otaca tekstove da opravda četvrtu ženidbu, čas kako hrabri Lava da, i pored zabrane i ne čekajući rešenje patrijarha, pređe preko crkvenog praga, izjavljujući otvoreno da će ga on sam tamo dočekati. Da li se Nikola nadao da će, podstičući cara na taj grešni postupak, još više podići protiv njega javno mnjenje već vrlo razdraženo? Ili je pre hteo, svojom predusretljivošću da baci u zaborav nesrećnu hartiju koja je dokazivala njegovo neverstvo? Od čoveka kao što je on bio, obe su stvari moguće. U svakom slučaju, car je izbegavao da posluša nagovaranja prvosveštenikova i govorio je:
Dok ne vidim ovde vladike koje će doći iz Rima, govorio je, neću da se koristim slobodom koju mi vi dajete bez njih.
Međutim, sa zapada stigoše dobre vesti. Carski izaslanici javiše vasileusu da papa nema ništa protiv četvrte ženidbe i da će legati, nosioci željenog razrešenja, uskoro poći na put. To je izazvalo nagao preokret u držanju patrijarhovom. Dok je pitanje o ženidbi, još nerešeno, stavljalo cara u nekoliko u zavisnost od prvosveštenika, Nikola je mogao s pravom misliti da će vladar, pošto mu je on potreban, biti prinuđen da ga štedi i da će mu u tim prilikama biti lako, pomoću dobrih usluga, da izradi sebi oproštaj za njegov zločin veleizdaje. Sad su stvari uzele drugi pravac. Siguran u odobravanje svetske crkve, Lav nije imao više nikakva razloga da se oslanja na glavara vizantiske crkve, i već je bio izjavio ljudima iz svoje okoline da će mu prva briga biti, kad se sastane sinod, da se otarasi jednog patrijarha neprijateljski i izdajnički raspoloženog prema svome vladaru. Nikola razumede da ima samo jedan izlaz, da se bezobzirno baci u opoziciju. On je znao za staro neprijateljstvo koje je sveštenstvo Istoka osećalo prema Rimu, i mislio je da je siguran da će ono poći za njim ako on zauzme stav branioca vizantiske nezavisnosti od papskog mešanja. Ako uspe, blagodareći toj taktici, da drži u šahu papu i cara, kakav triumf za njegovu ambiciju! Ako podlegne u borbi, bar će pad biti lep, i oreol mučenika okružavaće nesavitljivog borca za narušene crkvene kanone. Nikola, koji je uostalom bio stvarno uvređen u svome ponosu što vidi Rim kako se meša u poslove njegove patrijaršije, opet zauze najnepomirljiviji i najoholiji stav.
A u to isto vreme, Lav, računajući unapred na rimsko rešenje, smatrao je za izlišno da duže zadrži ponizno držanje jednoga čoveka, isključenog iz crkve, koje je na kraju krajeva pomalo i štetilo njegovom carskom ugledu. Na dan Božića, 906. , praćen Senatom i celim dvorom, on se pojavi pred Svetom Sofijom, misleći da mu patrijarh neće otkazati pristup koji mu je toliko puta nudio u toku ranijih meseci. Ali na pragu carskih vrata, on nađe prvosveštenika koji mu odlučno zabrani ulazak u crkvu: Nikola je ipak dao nade caru da će o nastupajućem prazniku Bogojavljenja pristati da ga primi. Lav je smatrao za umesnije da ne navaljuje i primi dosuđeno poniženje: zato je prvosveštenik mislio da može biti još drskiji. 6. januara 907. , on opet zadrži vladara pred vratima saborne crkve.
Bez jednodušnog pristanka mitropolita, izjavi on, ja te ne mogu pustiti ovamo; a ako hoćeš silom da uđeš, mi ćemo izići.
Ovoga puta, patrijarh je otišao suviše daleko. Sada uzviknu vasileus:
Izgleda mi, plemeniti prvosvešteniče, uzviknu vasileus, da se vi rugate našem veličanstvu. Da li se možda nadate da će se buntovnik Duka vratiti iz Sofije? I da li nas zato toliko prezirete što u njega verujete?
Na taj neočekivani ispad, skamenjeni patrijarh nije znao više kako da se drži: stojeći na pragu carskih vrata, on ne odgovori ništa, i izgledalo je da ne sme da pođe ni napred ni nazad. Lav je, naprotiv, zadržao svu svoju hladnokrvnost i dostojanstvo. Kako su ga dvorani podsticali da silom uđe u Sabornu Crkvu, on ih jednim pokretom ućuta, i, osećajući koliko takvim držanjem dokazuje da Nikola nije u pravu, on se mirno vrati u carsku palatu.
Ali u veče, za vreme zvanične večere, u prisustvu vladika i velikodostojnika, car, pri kraju obeda poče oštro da prekorava prvosveštenika. On ga podseti na njegova obećanja, laskanja, njegovu bivšu uslužnost, i otvoreno ga nazva lažljivcem i varalicom. Zatim odvede sa sobom mitropolite u svoje privatne odaje i podseti ih u suzama na nesreće u njegovim uzastopnim ženidbama, i naredivši da mu donesu sina, uze ga u naručja i zatraži od sviju da ga blagoslove i da se mole Bogu za njega. Taj dirljivi prizor jako uzbudi vladike, koji su samo iz straha pošli za nepomirljivom; politikom Nikolinom. I rešenje spora približavalo se kraju. Rimski legati bili su stigli noseći oproštaj: na Zapadu, gde četvrta ženidba nije bila zabranjena, carska molba je izgledala sasvim prirodna. Uzalud je Nikola odbijao da stupi u javne odnose sa strancima, nadajući se da će tako razbuktati staru mržnju vizantisku prema tim Latinima, „koji izgleda, kako on kaže, da su kod nas došli samo da objave rat." Jedan deo grčkih episkopa, potkupljen, napusti svoga vođu: nekoliko najupornijih poslaše u izgnanstvo; a naročito, da bi sveštenstvo izvukli ispod uticaja patrijarhovog rešiše da rade protiv Nikole.
1. februara, u dvoru, pri kraju svečanog ručka, car otpoče pravu optužbu protiv prvosveštenika, koju je završio objavivši izrično njegove spletke s Dukom i njegovu izdaju; posle toga, izdade zapovest da Nikolu zatvore i pod jakom stražom pošalju u jedan azijski manastir. Nekoliko dana zatim, sakupljeni Sinod dao je Lavu nužnu razrešnicu za njegovu ženidbu i oslobodio ga crkvenih kazna izrečenih protiv njega. A kako se Nikola i dalje uporno protivio, car mu naredi da dâ ostavku na svoj položaj. Bojeći se gonjenja kojim su mu pretili zbog njegovog zločina veleizdaje, Nikola najzad popusti; i mada se docnije gorko žalio na klevetničke pamflete rasturene protiv njega i na gnusnu pristrasnost koja je navela legate da prihvate laži rasprostrte o njemu, neosporna činjenica da je više voleo dragovoljno dati ostavku nego dopustiti da ga zbace, dovoljno dokazuje da nije osećao potpuno mirnu savest. Na njegovo mesto mitropoliti podigoše na presto pobožnog i strogog Jeftimija, i ovaj, i pored svoje odvratnosti, najzad popusti jednodušnoj molbi vladika, rimskih legata i cara.
Ovim poravnanjem, Lav je mislio da je po svojoj želji okončao pitanje svoje četvrte ženidbe;. u stvari, on je bio stvorio rascep u istočnoj Crkvi. Sveštenstvo i verni podeliše se između Jeftimija i Nikole; trebalo je proterati najuglednije mitropolite, koji su uporno stajali uz svrgnutoga patrijarha, naređivati gonjenja, pozatvarati protivnike; i te oštre mere još su pojačale javno osuđivanje Lava, Zoe i čak novoga patrijarha. Nesumnjivo, Jeftimije je bio pristao samo na jedno popuštanje; skinuvši sa cara crkvene zabrane, on nikako nije priznao zakonitost četvrte ženidbe i čvrsto je ostao pri zbacivanju sveštenika koji je blagoslovio carsko venčanje. Pri svem tom, pamfleti ga nisu štedeli više nego njegovoga gospodara, i Lav je isto tako računao na njega da utre poslednje tragove nezakonitosti koji su još prljali njegov brak. On je zahtevao od glavara crkve da Zoe bude zvanično imenovana kao Avgusta u molitvama čitanim u Svetoj Sofiji. Ali u tom pitanju, i pored preklinjanja i molba caričinih, i pored gneva carevog koji je u jedan mah hteo da zbaci Jeftimija, prvosveštenik je ostao nepokolebljiv. Ipak je pristao da 9. juna 911. svečano kruniše u Svetoj Sofiji mladoga Konstantina Porfirogenita za rimskog vasileusa. Svojom veštom upornošću, Lav VI je, uprkos svemu, bio došao do svoga cilja.
Konstantin Porfirogenit
Car Aleksandar
Pitanje četvrtog braka još je dugo međutim uzbuđivalo vizantiski svet. Kad je maja meseca 912. Lav VI umro, sve je zaista opet došlo u pitanje. Od tada pa za sedam godina te dve neprijateljske ambicije će stajati jedna prema drugoj, u borbi: Zoe, vatrena u odbrani svoga carskog dostojanstva, svoga braka i svoga sina, i patrijarh Nikola, ne manje vatren u traženju odmazde, trudeći se da pobede načela koja je on branio i da ostvari svoju večitu želju za vlašću.
Svakojako, po obećanju koje je senat dao vasileusu na samrti, mladi Konstantin VII bi proglašen za cara. Ali on je imao za druga i za tutora svoga strica Aleksandra, a prva briga ovoga bila je da surovo istera Zoju iz dvora i da na patrijaršisku stolicu vrati Nikolu. Prvosveštenik se vratio iz progonstva otrovan željom za osvetom; oholiji u svome triumfu i bezočniji no ikad, on je uporno išao za tim da zadovolji svoju mržnju i siguran da će se time dopasti vasileusu Aleksandru, čiju je politiku tako pomagao, on nije štedeo ništa i nikoga. Prečasni Jeftimije dobio je prvi udarac. Pozvan da izađe pred skupštinu koja se držala u palati Magnaur, bio je ne samo zbačen i anatemisan, nego se Nikola toliko zaboravi da ga je počeo podlo vređati, a sluge patrijarhove, jurnuvši na nesrećnika, iscepaše njegovo svešteničko odelo, oboriše ga na zemlju, iščupaše mu bradu, polomiše zube, i najposle ga toliko izudaraše nogama i pesnicama da je ostao onesvešćen na mestu i s teškom se mukom spasao smrti.
To nije bilo dovoljno da ublaži mržnju Nikolinu. On je hteo da se osveti svima koji su bili uzrok nemilosti u koju je pao i njegovom progonstvu, carici Zoe, rimskom prelatu, i samom pokojnom caru. U dugoj predstavci koju je uputio papi Anastasiju, on je izložio sa svoga gledišta ceo tok četvrte ženidbe, iznoseći sa uvredljivom strogošću ponašanje vasileusovo, kudeći sa ponižavajućim sažaljenjem slabost Sergija III koga su prevarili legati, dajući pouke Latinima, zahtevajući naročito neodložno da se poprave učinjene sablazni. On u četvrtoj ženidbi carevoj nije hteo da vidi ništa drugo do razvrat, nečistu vezu, dostojnu jednoga skota i stidnu za ljudsku prirodu; i ako je pristajao da se oprosti mrtvima, on je u naknadu tražio da se krivci koji su još u životu, Zoe i njen sin, strogo osude. Car Aleksandar radio je u Rimu u istom smislu. On je mrzeo sina svoga brata, čiji mu je život zatvarao puteve ka najvišoj vlasti; on je strasno želeo da njegovo rođenje oglasi za nezakonito; čak je pomišljao, kažu, da se oslobodi toga deteta, koje mu je smetalo, načinivši ga evnuhom; i s teškom mukom su uspeli; la ga odvrate od te svirepe namere. Srećom po mladoga Konstantina, Aleksandar umre juna meseca 913. ; ali pre no što će umreti, postarao se da za predsednika namesničkog saveta odredi patrijarha Nikolu. Znao je da može računati na prvosveštenika da će produžiti njegovu politiku i zadovoljiti njegovu mržnju.
Dok se Aleksandar borio s dušom, Zoja, uvek; energična, pokušala je jedan smeo ispad; ona se pojavila u Svetoj Palati, izjavivši da hoće da vidi; svoga sina, i da se razgovara za samrtnikom; mislila je da se tako dočepa vlasti. Nikola naredi da je surovo oteraju. Zatim, da bi se konačno oslobodio te moguće suparnice, svemoćni namesnik, najviši gospodar države, izdao je jedan ukaz kojim zabranjuje carici pristup u carski stan, i oduzima joj čak i titulu vasilise; malo docnije, on je čak primora da uđe u manastir, i mislio je da će tako u buduće biti mrtva za svet. Ali Zoja je bila protivnica dostojna patrijarha. Iz dna manastira gde su je preko njene volje bili zatvorili, ona je samo čekala priliku da upropasti svoga suparnika. I ubrzo je nađe. Strogost sa kojom su namesnici ugušili pobunu Konstantina Duke, izazvala je velika nezadovoljstva protiv njih; s druge strane, u dvoru, mladi car je tražio svoju majku. Trebalo se rešiti da je povrate: to je bilo u oktobru 913.
Za to vreme Simeon je pojačao napade protiv Vizantije, iskorišćavajući u Carigradu gotovo uobičajene krize oko nasledstva. Vizantija je, osećajući veliku opasnost, napregla sve svoje snage da odoli Bugarima. Carigradska diplomatija postala je veoma aktivna tražeći na sve strane saveznike. U nevolji obratila se i Srbima. Drački zapovednik Lav Rabduh došao je lično u neretvanski kraj, koji je tad bio pod vlašću Petrovom, s misijom da pridobije Srbe protiv Bugara, u vezi s Mađarima. Zahumski župan Mikajlo Višević, koga je Petar potisnuo iz Zahumlja na susedna ostrva, obavesti o tim pregovorima Bugare. On je uopšte bio prišao bugarskoj politici, nadajući se da će njihovom pomoću suzbiti Petra, koji je pokazivao težnje da se oslobodi bugarskog pritiska. Mihajlo je još 912. god. uhvatio sina mletačkog dužda i docnijeg dužda Petra Badoarija, kad se iz Carigrada vraćao u Mletke, i poslao ga je Simeonu.
Carica majka Zoja Karbonopsina
Vrativši se tako na mesto, ona se time koristi da svoje ljude ponamešta na važne položaje; ona udalji ljubimce pokojnoga cara Aleksandra, koje je on namestio u namesnički savet, zatim, drsko, napade na patrijarha. Smela žena, kao što je bila, ona je sasvim prosto mislila da ga da ubiti; Nikola uspe da umakne ubicama, i skloni se u Svetu Sofiju i dvadeset i dva dana nije smeo da ostavi to neprikosnoveno sklonište. Zoja je likovala. Već je pomišljala da prvosveštenika svrgne i nudila je njegovo mesto Jeftimiju; ali se ovaj uklanjao; Nikola je, uostalom, još bio moćan; stupiše dakle u pregovore. Patrijarh obeća da će se u buduće baviti samo crkvenim poslovima, da će se odreći vlade u državi, da se više neće pojavljivati u dvoru dok ne bude pozvan; obaveže se da će pominjati Zoe u zvaničnim molitvama pored vasileusa njenog sina, da će je svečano proglasiti za Avgustu. Po tu cenu on je dobio potpuno pomilovanje za prošlost i pravo da zadrži svoje crkveno dostojanstvo. U toj borbi za krunu koja se vodila između Zoje i Nikole, sveštenik je bio konačno pobeđen (februara 914. ).
Politika bugarskog poglavara Simeona bila je jasna: on je, da preseče sve te opasne veze protiv sebe, pogodio najpre najačeg protivnika. U bici kod Ahelosa, 917. god., on je strahovito potukao Grke. Odmah za tim, dok je jednu vojsku uputio na Carigrad, krenuo je drugu na Srbe, da sruši Petra i dovede na vladu Pavla Branovića, unuka Mutimirova. Ali je Petar bio jak; održao se s uspehom protiv svih dotadašnjih napadaja; i nije bilo neverovatno da će i sada njegov otpor biti vrlo snažan. S toga Bugari smisliše prevaru. Oni ga, pod zakletvom, pozvaše na dogovor. Kad je on poverovao zakletvi i došao, oni ga uhvatiše i vezana odvedoše u Bugarsku. Tamo je i umro u Simeonovoj tamnici. Vladu u Srbiji preuze bugarski štićenik Pavle Branović, priznavši Simeonovu vrhovnu vlast. Posle tih svojih pobeda Simeon se 918. god. krunisao za cara, stvorivši u isto vreme i bugarsku patrijaršiju.
Neuspesi vizantiski dovedoše u Carigradu do velikih promena. Zoja, postavši regentkinja, pokaza se zaista nesposobna da se odupre spletkama koje su je okružavale. Carica je odavno imala jednoga ljubimca, Konstantina, za koga je, još za života Lava VI, bila osumnjičena da ima nešto više nego blagonaklonosti. Taj čovek, koji je pao u nemilost zajedno sa caricom, vratio se, naravno, s njom na vlast i vršio je svemoćni uticaj na vladarkin duh. Uspelo se da se zbog toga probudi sumnja mladoga cara; njemu bliski ljudi predstaviše mu ljubimca kako se sprema da ga zbaci i pomišlja da na presto dovede svoga sopstvenog zeta Lava Foku. Sklopi se zavera. Protiv Konstantina i njegovog rođaka tražili su pomoći od flote, i veliki admiral Roman Lakapen dobi od vasileusa pismenu zapovest i primi nalog da zatvori ljubimca. Taj je udarac bio uperen pravo na caricu. Očajna, ona jurnu na terasu Bukoleona, pitajući svoga sina, svoje prijatelje, šta znači ta pobuna. Odgovoriše joj da je njena vlada svršena, da vlast prelazi u druge ruke; i odmah sutra dan hteli su da je oteraju s dvora. Tada, sva u suzama, bacivši se u naručja svoga sina, ona se pozva na svoja materinska prava i preklinjaše da je zadrže. Mladi Konstantin, dirnut, popusti i reče:
Ostavite moju majku pored mene.
Ali ako je ostala na dvoru, ona je izgubila najvišu vlast. To je bilo 918.
Patrijarh Nikola kao regent
U ovim kritičnim okolnostima samo je jedan čovek izgledao sposoban da uzme vlast u svoje ruke. To je bio patrijarh Nikola, koji dok je bio u nemilosti nije ništa izgubio od svoje energije i od svoje ambicije. Njemu se i sama Zoja u trenutku revolucije, kad je njen ljubimac podlegao, bila obratila, kao jedinom osloncu koji je mogla naći; njemu je vasileus poverio zvanje prvoga ministra. On je bio na tom mestu kad se, marta meseca 919. podigao Roman Lekapen, zapovednik flote, a kasnije i tast cara Konstantina, dočepao se dvora i vladareve ličnosti, očekujući bliski dan kad će se pridružiti prestolu, prvi od onoga niza nasilnika koji su više puta u toku X veka vladali vizantiskom monarhijom pod imenom zakonitih vasileusa.
Roman Lakapen
Oko Romana Lakapena susretoše se poslednji put dvoje protivnika, čije su borbe i ambicije :već skoro dvadeset godina ispunjavale istoriju Svete Palate. Kažu da je Zoja, još uvek lepa, pomišljala, da bi se opet dočepala vlasti, da zavede skorojevića, i da se uda za njega; izvesno je u svakom slučaju da je pokušala, pošto je njena stranka bila slomljena u buni Lava Foke, da otruje nasilnika. Ona nije uspela i morala je otići, prognana sa dvora ovog puta za navek, da u manastiru Svete Eufimije Petrionske završi svoj buran i dramatičan život. Za to vreme Nikola je likovao.
Juna meseca 920. , koliko da ugodi Romanu i da zadovolji svoju ličnu osvetoljubivost toliko da okonča rascep koji je proizišao iz tetragamije, patrijarh obznani čuveni akt poznat pod imenom „proglas sloge". Najednom svečanom skupu, grčka Crkva, u prisustvu vasileusa, Romana i Konstantina, proslavila je povraćenu slogu između pristalica Nikolinih i Jeftimijevih. Pomirenje je izvršeno na račun cara Lava VI. Crkva je svakojako izuzetno, dopustivši taj čin, pristala da oprosti, čak i da ozakoni četvrtu ženidbu carevu; ali se u toliko više pokazivala nepopustljiva u održanju kanonskih načela, i strogim izrazima je osuđivala brakove te vrste. „Složno izjavljujemo", rekli su glavari crkve u svojoj presudi, „da je četvrta ženidba stvar apsolutno zabranjena. Ko god, se bude usudio da je zaključi, biće isključen sa svake crkvene službe, dogod bude ostao u naložništvu. Ocevi pre nas presudili su tako, i mi bliže određujući njihovu misao, proglašujemo da je to delo protivno svakoj hrišćanskoj ustanovi.“ Sa istom takvom strogošću, prvosveštenici su osudili i treću ženidbu. „Treba, govorili su, iščistiti tu sramotu, kao što se čisti đubre, kad je, umesto da bude bačeno u jedan kut, rastureno po celoj kući". I tumačeći ove reči, patrijarh Nikola je pobedonosno pisao papi da su, iz obzira prema carskom veličanstvu, milostivo postupali, ali da je četvrta ženidba protivna dobrim običajima i crkvenoj disciplini.
Mladi car Konstantin VII morao je prisustvovati čitanju akta koji žigoše brakove slične onome iz koga je on rođen; on je svake godine morao svečano proslavljati tu svetkovinu jedinstva koja ga je podsećala na tako mučne uspomene. To je za carsko dostojanstvo bilo teško poniženje, za crkvu pobeda na koju je ona s pravom bila gorda, za patrijarha Nikolu, njenog poglavara, triumf kome nema ravna, posle toliko borbe, padanja u nemilost i neočekivanog vraćanja sreće. Pa ipak, i pored spoljnjeg izgleda, ako se posmatra suština stvari, videće se da je, svojom upornom željom da ima sina, uzastopnim ženidbama koje je sklapao u tom cilju, veštom otpornošću koju je uneo u pitanje četvrte ženidbe, Lav VI učinio veliku uslugu carevini i dinastiji. Prisustvo jednog zakonitog naslednika, oko koga su se skupili svi verni, jedino je spaslo Vizantiju da posle smrti vasileusove ne utone u haos revolucija. Život ovoga deteta, predstavnika Makedonskog Doma osujetio je slavoljubive namere Konstantina Duke, i Lava Foke, i sprečio Romana Lekapena da konačno utvrdi svoje naslednike na vlasti. Ako je vladalačka porodica makedonska, umesto da provede nekoliko kratkih godina na prestolu, vladala Vizantijom skoro dva veka i dala joj slavu i napredak, ona to poglavito duguje staranju Lava VI, gipkoj diplomatiji i mirnoj hrabrosti sa kojima je taj vladalac kroz sve teškoće, i pored protivljenja Crkve, išao cilju koji je sebi postavio i ostvario ga.
Udaja Romanove kćerke za cara Kaonatantina uvredi Simeona, koji je imao ugovor s Vizantijom da njegova kći postane njihova carica i da tako on sam dođe do uticaja u Carigradu. Novi rat bio je neizbežan, i počeo je vrlo brzo. U to vreme nalazio se u Carigradu srpski knežević Zaharija, koji se pred Petrom bio sklonio u Hrvatsku. Vizantiska diplomatija ponudi Zahariji, da s njihovom pomoću izvede prevrat u Srbiji i sruši bugarskog štićenika Pavla. Grci su očevidno hteli da Bugare zaposle na toj strani i odvrate od Carigrada. Zaharijin pokušaj nije uspeo. Sam Zaharija bi uhvaćen i poslat u Bugarsku, gde je čuvan u okovima (920/21. god.). Ali malo iza toga uloge se potpuno menjaju. Sigurno potaknut grčkim obećanjima, a možda i izazvan kakvom surovošću Bugara, sam Pavle se digao protiv Simeona. Ali, kao i drugi pre njega, nemade uspeha. Simeon posla sa svojom vojskom protiv njega Zahariju, za koga je držao da ga je bavljenje u Bugarskoj naučilo pameti. Pavle bi zbačen, a Zaharija dođe na vlast, 922. god. Ali Zaharija nije bio prijatelj Bugara. Njihov pritisak opredelio ga je brzo, da nastavi svoje ranije veze s Vizantijom. Kao povod za novi stav njemu je dobro došao jedan ustanak u samoj Bugarskoj, koji je izbio 923. god. Da li je on dao kakve pomoći ustanicima i da li je imao uopšte kakvih veza s njima ne zna se pouzdano, ali je sigurno da se sam opredelio protiv Simeona. S toga Simeon uputi u Srbiju jednu kaznenu ekspediciju, kojoj behu na čelu Teodor Sigrica i Marmaj, one iste vođe koje su s Pavlom Branovićem i ranije dolazile tamo protiv Petra. Srbi suzbiše tu vojsku s velikim bugarskim gubicima; u borbi im padoše obe vođe. Kao dokaz svoje pobede Zaharija posla u Carigrad njihove glave i oružje. Kivan radi tog poraza, Simeon posla u Srbiju novu, znatno jaču vojsku, i uza nju, tobože kao novog kandidata za presto, Klonimirova sina Časlava. Zaharija se prepade od te nove sile i, ne smejući da je sačeka u zemlji, pobeže u Hrvatsku. Srbija je, ipak, mogla da dade otpora; Bugari su bili dobro obavešteni o svom prošlom porazu. S toga ponovo pribegavaju lukavstvu. Pozivajući srpske župane da dođu na jedno određeno mesto i prihvate svog novog vladara Časlava, oni su se kleli, da ne misle ništa rđavo. Zaboravivši sličnu lakovernost Petrovu, Srbi poverovaše i dođoše na to mesto. Tu vođe biše odmah pohvatane, a obezglavljen narod posta lak plen bugarskog napadaja. Bugari uđoše u Srbiju, pohvataše tamo velik deo stanovništva "od malog do velikog" i odvedoše ga u Bugarsku. Jedan samo deo, zapadni svakako, uspeo je da se spase u Hrvatsku. Ovo zaštićivanje Srba i veze Hrvata s Vizantijom izazvaše Simeona da krene vojsku i na Hrvatsku, ali je u tom pothvatu bio zle sreće. Hrvatski kralj Tomislav s uspehom je odbio bugarske napadaje, preduzimane, istina, na toj daljini, s nevelikim snagama. Srbija je međutim postala obična bugarska pokrajina.
Mihajlo Višević, protivnik Petra Gojnikovića, a saveznik cara Simeona, kao da se u poslednje vreme bio povukao od Bugara. Posle pada Petrova on je sigurno dobio natrag svoju zahumsku oblast i pratio, bez življeg učešća, borbe u Raškoj. O njegovu držanju za vreme ovog teškog ratovanja između Srba i Hrvata s jedne i Bugara s druge strane nema nikakva pomena. Tek 925. spominje se on, uz kralja Tomislava, kao učesnik na spljetskom crkvenom saboru, na kom se raspravljalo o slovenskom bogosluženju u Hrvatskoj i susedstvu. Po svemu se čini, da Mihajlo nije bio tada potpuno samostalan, nego da je zavisio od Tomislava. Po zaključku tog sabora Split je postao crkvena metropola ne samo hrvatske, nego i zahumske srpske države. Mihajlo se, posle toga, javlja kao izvestan vojnički činilac. 10. jula 926. uzeo je on italijanski grad Sipont, koji je nominalno bio vizantiski, ali lako mogao postati plen pljačkaških Arapa ili Langobarda. Očevidno je, da Mihajlo nije morao uzimati taj udaljeni italijanski grad za svoj račun, jer ga ne bi mogao trajno održati. Nije, međutim, sigurno, da li je to činio radi plena, iz gusarske sklonosti; ili po želji Tomislavljevoj; ili, možda, po poruci iz Carigrada. Jer ne dugo iza toga on je ušao u veze s Vizantijom i dobio je otud plemstvo i titulu "antipata", tj . namesnika.
Posle smrti cara Simeona (27. maja 927.) Bugarska poče naglo opadati. Svađe nastaše u samoj dinastiji između carevih sinova; u boljarskim redovima, dugo pritiskivanim silnim carevim autoritetom, javiše se veliki prohtevi; ratom zamorena zemlja tražila je oduške. Bogumilski pokret, koji uze naglo da se širi, bio je čista reakcija osvajačkom duhu Simeonove politike: ljudi su tražili ugušivanje strasti, vraćanja odricanju i sporila su vlasti. Postanak te sekte veže se uz ime nekog sveštenika Bogumila, koji se javio za vreme Simeonova naslednika, cara Petra; u stvari, to je niz učenja koja potiču iz starih gnostika, a imaju dubljih veza sa pavlikijancima i manihejima. U osnovi dualistička, kao sve vere Istoka, bogumilska sekta je taj dualizam naglašavala do kraja u svima pojavama: boga i đavola, odnosno duše i tela, vere i države. Glavni propovednici te vere bili su pavlikanski Sirci i Jermeni, koji su bili kolonizovani na Balkanu od VII-X veka; ali se pokret razvio naročito posle smrti cara Simeona, kad je nezadovoljstvo u zemlji moglo da se slobodnije izrazi. Bogumili su imali izvesnih racionalističkih crta; bili su protivnici verskih simbolizacija, apstraktnih teorija i dogmatičarstva; tražili su, da se Hristova vera razume onako kako je propovedana, bez naslanjanja na Stari Zavet, prosta i jednostavna, ali duboka po svojoj suštini. Odbacuju krst i krštenje dece, pričest, vaskrs mrtvih. Ne veruju u čistilište i zagrobni život. Ljuti su protivnici hijerarhije i nekrišćanskog sjaja crkve. Ovaj svet sujete nije delo božje nego đavolsko; s toga treba duhovnim savladati telesno; vratiti se izvoru pravog apostolskog hrišćanskog života. Protivnici bogumila, kao čuveni Kozma Prezviter, napadaju ih prekorima, da su protivnici vlasti, da osuđuju bogatstva, da bune sluge protiv gospodara, da daju ženama mnogo prava. Da je ta socijalna kritika imala svoje opravdanosti vidi se iz reči, koje govori sam Kozma: sveštenici stranstvuju po tuđim zemljama, pa i u rođenoj; ne brinu se o pastvi nego samo o sebi i svojima; učestvuju u metežima, ili pijanče "budući sluge utrobi, a ne bogu", ili se zanose pohotom; ili se bave trgovačkim poslovima; kad odu u manastire, ne mogući podnositi askezu i disciplinu, vraćaju se starom životu "kao psi na svoje bljuvotine". Učenje bogumila imalo je velikog uspeha, naročito među Slovenima. S izvesnim demokratskim osobinama, s nešto nacionalnih crta vidnih u samom imenu sekte, u nazivima braće (ded, strojnik), bogumilizam im je postao blizak i drag. Bilo je možda i izvesnog socijalno-političkog opredeljenja. Vlasti su u Bugarskoj bile još uvek stari bugarski boljari, sa još neistrtim plemenskim osećanjima; ili pod Petrom, na dvoru, grčke. Sloveni, široki puk, bili su nosioci glavnih tereta. Nije slučajno, da se u jednoj-dve od poznatih bogumilskih organizacija, među Brsjacima i Drugovićima, na donjem Vardaru i oko Babune, organizuje doskora nova, od Bugara nezavisna, država. Možda je čak i ime babuna, koje se navodi kao druga oznaka za bogumile, naročito u srpskim oblastima, u vezi s tom organizacijom. Iz Bugarske i Maćedonije ta je sekta prešla posle i u Srbiju, a odatle u Bosnu.
Prva se otcepila od Bugarske Srbija. Za vreme uzajamnih borbi i meteža u Bugarskoj rešio se Časlav Klonimirović da obnovi svoju otadžbinu. Sa četvoricom drugova on 931. god. pobeže iz Preslava u Rašku. O pustoši, koja je tada vladala u Srbiji, pričale su se na zainteresovanom carigradskom dvoru neobične stvari. Časlav je, govorilo se, zatekao u zemlji svega pedeset ljudi, koji su lutali planinama i hranili se lovom, a ne imali ni žena ni dece. Pričanje je nesumnjivo preterano, ali je verovatno da je zemlja ličila na kakvo zgarište i da su prometni putevi bili napušteni. Takvu zemlju Časlavu nije bilo teško "zauzeti". On se odmah obratio vizantiskom dvoru tražeći pomoći i zaštite. Car Roman, kome je svako slabljenje Bugarske bilo dobro došlo, iako se s njom smirio, a imajući i ranije Srbiju u svojim kombinacijama, prihvatio je odmah ponudu Časlavljevu. Vizantija je dala za obnovu Srbije materijalna sredstva, koja su donosile one izbeglice što su se iz Bugarske, preko Carigrada, ili iz Vizantije same, vraćale u otadžbinu. Vratiće se i begunci iz Hrvatske i drugih susednih zemalja. Srbija se, zajedničkom saradnjom, brzo oporavljala. Bugarska nije, koliko se zna, zauzeta domaćim zlom, preduzimala ništa protiv Časlava; verovatno je tome doprinelo i držanje Vizantije, koja je odmah pokazala živ interes za srpsko pitanje.
Samostalna vladavina
Posle trećine veka 944. godine Konstantin je počeo vladati sam jer je srušio Lakapinovu porodicu.
Za vlade cara Konstantina Porfirogenita, stalno pomagan od Vizantije kao njen štićenik, Časlav je uspeo da znatno utvrdi svoju vlast i ojača Srbiju. On je bio još živ, kad je car pisao svoj važni spis De administrando imperio, u kom je naveo granice tadašnje srpske države. Srbija je tada obuhvatala današnju Bosnu do Plive, Cetine i Lijevna na zapadu; Travunija i Konavlje priznavali su srpsku vlast, a Zahumlje i Neretljanska oblast označavani su kao područje srpskog stanovništva i države. Na istoku je srpska granica dopirala do Rasa, a prema severu išla je do Rudnika i možda do Save. Na jugu se Časlav naslanjao na srpska plemena u Duklji. Časlav je imao širu državu nego Vlastimir, ali je središte i njegove države bilo u današnjoj istočnoj Bosni i severoistočnoj Hercegovini i zapadnoj Srbiji; od izvora Neretve do zapadne Morave. Taj kraj, za više od dva veka, predstavlja središte srpskog plemena i zametak srpske države. Uži naziv Srbija Porfirogenit daje za severoistočnu Bosnu sa Solima i za kraj od izvora Lima, Rasa pa do Rudnika, nazivajući to "pokrštenom Srbijom". Ali u cara se nalazi i širi obim tog imena. Prvi put se kod njega, dakle sredinom X veka, za ovu čitavu Časlavovu tvorevinu, upotrebljava ime Srbija, ι Σερβλια. Pod srpskim imenom Porfirogenit obuhvata sva plemena, koja su ušla u obim Časlavove države, Bosance, Rašane, Trebinjce, Konavljane, Dukljane, Zahumce i Neretljane. Pod Časlavom se, dakle, vrši prvo srpsko plemensko grupisanje u našoj prošlosti, i to kao reakcija na bugarsku osvajačku politiku Simeonova vremena. Dinastija Viševića gubi svoj značaj iako se Mihajlo u drugom delu svoje vladavine, pred kraj Simeonova života, približio Vizantiji i bio primljen od nje.
Srbe i Hrvate od početka X veka često i surovo napadaju Mađari, bilo da na njih udaraju neposredno, bilo da preko njihova područja prodiru u tuđe oblasti. Poslednje godine vlade cara Konstantina, 959., o Vaskrsu, oni prodiru duboko u Vizantiju, do blizu same prestonice. U tim napadajima nije, verovatno, bila pošteđena ni Srbija. U Dukljanskoj Hronici ima poduža priča o tom, kako je Časlav došao u sukob s Mađarima i poginuo od njih. Neki vođa mađarski, Kiš, upao je s vojskom u Bosnu i plenio je. Časlav požuri sa svojim četama proti njega. Stiže ga negde kod Drine i potpuno ga potuče; sam Kiš pogibe u toj borbi. Njegova udovica pođe poglavici mađarskom s molbom, da joj da novu vojsku, da bi osvetila muža. Sa "nebrojenom vojskom", priča hronika, pošla je ona protiv Časlava. Zatekla ga je negde u Sremu. Po noći, iznenada, napali su Mađari na Srbe, potukli ih i uhvatili i samog Časlava i svu njegovu mušku rodbinu. Po naredbi Kišove udovice, vezali su im noge i ruke i pobacali ih sve u Savu. To je bilo negde oko 960. god.
S Časlavom je pala i njegova državna tvorevina. Jedini historiski izvor za to vreme, vrlo mutan i nepouzdan, Dukljanska Hronika, zabeležila je samo činjenicu, da se Srbija iza Časlavljeve pogibije raspala u manje jedinice i da je takvo stanje trajalo duže vremena. Raška se odvojila od Bosne, koju je osvojio hrvatski kralj Krešimir II. Bosanski ban, videvši da mu ne može odoleti, pobeže Mađarima. U ostalim srpskim pokrajinama uzeše vlast lokalni gospodari. Tako se priča za trebinjsku oblast, da je u njoj obrazovana posebna kneževina.
Roman II
Pre dolaska na presto
U redu carica vizantiskih, Teofana je gotovo isto toliko slavna koliko i Teodora. Otkad je Gustav Šlimberže, u jednoj lepoj knjizi, pokušao da oživi njenu živopisnu i zavodljivu sliku, i ispričao nam njenu romantičnu sudbinu, ova zaboravljena vladarka odjednom se povratila u istoriju i gotovo u slavu. Slavni pisci kao Mopasan, daroviti književnici kao vikont od Vogie, nisu mogli odoleti dražima te lepe žene, „koja je uzdrmala svet isto toliko i više nego Jelena,“ i čak kroz zamisao romansiera, kao što je Ig Le Ru, moglo se videti kako prolazi „ta mlada žena natprirodne lepote, čije su linije kao u kameje u svome skladu sadržavale onu moć koja uskomešava svet.“ Red je dakle da u ovoj galeriji slika i mi damo mesta „toj velikoj grešnici, kako kaže g. Šlimberže, čije su draži morale imati tako kobnog uticaja i koju će voleti tri cara jedan za drugim.“ U istinu, treba odmah reći, njena će nam slika na mnogim mestima ostati tamna, i treba se unapred pomiriti s time da će nam mnogo od te zagonetne vladarke ostati nepoznato. Kad dokumenta ćute, mašta, ma kako bila dovitljiva, nema, mislim, prava da dopunjuje njihovo ćutanje: uzimajući s tekstovima takve slobode čovek se izlaže opasnosti da više ne piše istoriju, nego roman. A Vizantija nikako nije, kao što tvrdi g. od Vogie „oblast čarolija, nedirnuta i nepoznata zemlja;“ to je sasvim stvarna zemlja, za koju se možemo i moramo truditi da je naučno poznamo. Možda će se, kad; se tako proučava, Teofana nekima učiniti manje živopisna nego što se obično predstavlja; ali će bar, nadam se, izgledati istinitija.
Otkuda je izišla ta slavna carica kad se„ krajem 956. , udala za jednog sina vasileusa Konstantina VII, mladoga Romana, naslednika carskog prestola? Ne zna se tačno. Dvorski hroničari, brinući se o dobrom glasu dinastije, ozbiljno tvrde da ona vodi poreklo od jedne vrlo stare i plemenite porodice, i da su car i njegova žena osetili neiskazanu radost što su za svoga sina pronašli ženu od tako dobre loze. Ako je verovati istoričarima manje naklonjenim Domu Makedonskom, rođenje buduće vasilise bilo bi daleko skromnije. Njen otac, Krateros, lakonskog porekla, bio je neznatni plebejac koji je držao krčmu u nekom sirotinjskom kraju prestonice; ona sama, pre udaje, zvala se Anastasija, i čak familijarnije Anastaso; i tek kad se približila prestolu, dobila je zvučnije ime Teofana, „da bi bolje pokazala, kažu panegirici, da je oglašena Bogom i njime izabrana“.
S jedne strane, ona je u svakom slučaju zaslužila to ime: njena je lepota bila sjajna, nadčovečanska, božanska. „Svojom lepotom, veli jedan savremenik, svojom gospodstvenošću, ona je bila iznad, svih žena svoga vremena“. „Ona je bila, piše druga hroničar, jedinstveno lepa, pravo čudo koje je stvorila priroda“. Time je bez sumnje zanela Romana, Ali gde ju je on sreo? Kako ga je ona osvojila? To se ne zna. Da li je za svoju izvanrednu sreću imala da zahvali onoj utakmici lepote što se obično objavljivala u Vizantiji kad se tražila žena za carevića, i kad su car i njegova rodbina vršili smotru nad najlepšim devojkama monarhije? Što se mene tiče, ja sam sklon da to poverujem. Ili je naprotiv između lepe plebejke i naslednika prestola bilo kakve ljubavne veze koja se završila brakom? Teodorin slučaj dokazuje da su te stvari bile moguće, a ono što se zna o Romanovom karakteru ne isključuje tu pretpostavku.
,_deathbed.jpg)
To je bio lep mladić, visok, širokih pleća, „prav kao kiparis“. Imao je lepe oči, belu kožu, prijatan izgled; govor mu je bio blag i privlačan. Stvoren da se dopadne, voleo je da se zabavlja. Veliki lovac, veliki ljubitelj svih sportova, stalno je bio u pokretu, i njegova snažna priroda uživala je u dobrom jelu i u svemu ostalom. Uz to, okružen rđavom okolinom, pod uticajem rđavih saveta svojih prijatelja, imao je u glavi samo pustolovine i ludosti, i dosta je rđavo nagradio svu brigu koju je njegov otac uložio da ga vaspita. Stari car Konstantin VII, ceremonijalan i tako pobožan, trudio se da svome sinu ulije u dušu te osobine. „On ga je naučio, kaže hronika, kako jedan vasileus treba da govori, da ide, da se drži, da se smeši, da se oblači, da sedne“; i posle tih lekcija ozbiljno je govorio mladiću: „Ako se upravljaš po ovim uputstvima, dugo ćeš vladati rimskim carstvom“. Za političko i diplomatsko obrazovanje svoga sina, Konstantin VII je osim toga napisao vrlo naučne knjige — o Oblastima i o Administraciji Carstva. Ali Romanu je bilo osamnaest godina, i on se malo brinuo da postane državnik. Bilo kako mu drago, kako ga je uostalom otac obožavao, zacelo nije bilo nikakvih ozbiljnih teškoća da popusti njegovoj želji i da ga pusti da uzme Teofanu, ma kakvog porekla bila. Uskoro posle svadbe, 958. , mlada žena dade svome mužu jednog sina, koji će biti Vasilije II, i time je još utvrdila svoj položaj na dvoru i uvećala svoj upliv. Kad je, oktobra 959. Konstantin VII umro, Teofana se, sasvim prirodno, s Romanom II popela na presto. Ona je tada imala osamnaest godina, a mladi car dvadeset i jednu.
Vladavina
Kakva je ta mlada žena bila u moralnom pogledu, nije mnogo lakše zaključiti. Dvorski hroničar, koga sam već naveo, veli o njoj, sa neograničenom blagonaklonošću:
Ona je bila lepa telom, ljupka licem, a vrlo poštena po duši.
Noviji istoričar Teofane izjavljuje naprotiv, i tvrdi, da je bila „duboko poročna, i duboko iskvarena“, i da je ta zavodljiva čarobnica, ta „krunisana sirena“, bila sasvim „razvratno i pohotljivo“ stvorenje. To su vrlo krupne reči i vrlo neljubazni epiteti, naročito kad se uzme u obzir koliko malo znamo o njoj. Treba uz to imati u vidu da je ona već u Vizantiji, među svojim savremenicima, a još više kod hroničara potonjih vekova, stekla glas kobne i strašne žene. Jedan istoričar priča da je, ne bi li se što brže dočepala prestola, pokušala, u dogovoru s mužem, da otruje cara, svoga svekra. Drugi pisci navode da se, kad je taj muž umro, rasprostro glas po prestonici kako mu je Teofana sipala otrov. Ako je verovati drugim svedocima, ona se na isti način otarasila jednoga kneževića iz porodice Romana Lakapena, koji joj se činio da može biti suparnik i pretendent na presto; i opet, na isti način, osvetila se, kažu„ svome ljubazniku, Jovanu Cimiskiju, zato što ju je napustio. Jermenski hroničari idu tako daleko da tvrde kako je „gnusna carica“ pomišljala da i svoje rođene sinove potruje. U stvari, sva ta pričanja ljudi koji su živeli daleko od dvora, i koji su većinom došli na svet sto ili dvesta godina posle vremena kad je Teofana vladala, ne znače mnogo. U izvesnim slučajevima činjenice sasvim jasno protivreče tom zlom glasu; u drugima, taj glas zaista izgleda i suviše neverovatan. A isto tako ne treba zaboraviti da, kad je Teofana smatrala. za dobro da izvrši kakav zločin, — to joj se desilo bar jedanput u životu, — ona se nije služila otrovom, nego drsko, otvoreno, mačem.
Ova druga tvrdnja je nažalost bila tačna. Imala je, kad se popela na presto, ogromnog uticaja na duh Romana II: nije dopuštala da iko drugi ima toga uticaja. Ne samo da su svi prijatelji prošle vlade bili udaljeni, sve više administrativno osoblje izmenjeno, nego je prva briga mlade carice, kad se osetila neograničenom gospodarkom u dvoru, bila da udalji svoju svekrvu, vasilisu Jelenu, i svojih pet zaova.
To su bile divne princeze, koje su izvanredno lepo bile vaspitane od oca koji ih je obožavao. Pod vladom Konstantina VII one su se čak ponekad mešale u upravu političkih poslova: jedna od njih, Agata, ljubimica staroga cara, često mu je služila za sekretara, i kancelarije kao i činovnici znale su za njen upliv. To se nije moglo dopasti Teofani. I zato, na zapovest koju je izmamila slabome Romanu II, pet carevih sestara bile su pozvane da uđu u jedan manastir. Uzalud je njihova majka preklinjala za njih; uzalud su mlade devojke, držeći se čvrsto zagrljene, plačući molile za milost. Ništa ne pomože. Vasilisa Jelena jedina je imala prava da ostane na dvoru, gde je žalosno umrla posle nekoliko meseci. Njene kćeri morale su se pokoriti neumoljivoj volji koja ih je bacila u manastir, i iz prevelike svireposti čak su ih rastavili jedne od drugih. Uzalud su se, i poslednji put, princeze pobunile. Kad im je kosa pala pod makazama patrijarha Poliekta, kad su im obukli kaluđerske haljine, one počeše protestovati, razderaše svoje sukneno odelo, izjaviše da hoće da jedu mesa svaki dan. Najzad Roman II naredi da im se ostave isti prihodi i isti način života kakav su imale nekad i u Svetoj Palati. One su ipak zato za navek bile mrtve za svet, i Teofana je likovala.
Treba li verovati, pošto se tako ponašala prema najbližim rođakama, da je zatim i svoga muža otrovala? Svremenik Lav Đakon je govorio povodom smrti Romana II:
Većina ljudi sumnja da mu je otrov sipan u ginekeju.
Ta strašna optužba jasno dokazuje za šta su sve ljudi njenoga vremena smatrali Teofanu kao sposobnu, i izvesno je, zaista, da bi jedna žena koja je dala ubiti svoga drugog muža da bi uzela trećeg, isto tako mogla otrovati prvog, u nameri da uzme drugog. I pored toga, i ma kako da je ozbiljno svedočenje istoričarevo, ovde optužba izgleda sasvim besmislena. Prvo, hroničari su nam dali sasvim zadovoljavajuće objašnjenje preranoj smrti mladoga cara, brzo iscrpenog svojom ljubavlju za uživanjem svake vrste; i sam savremeni hroničar, po čijem je mišljenju otrov bio umešan u tu stvar, ističe s druge strane da je vasileus umro od unutrašnjih poremećaja koji su naišli kao posledica jednog ludog jahanja. Ali naročito, ne može se videti kakvog bi računa Teofana mogla imati da smakne svoga muža. Bila je carica, bila je svemoćna, uz to se vrlo dobro slagala sa Romanom, kome je za šest i po godina braka dala četvoro dece; baš na dva dana pred smrt carevu rodila je ćerku Anu. Zašto bi ona otrovala cara, kad ju je ta smrt, ostavivši je samu s malom decom, izlagala opasnosti, više no ma koja druga okolnost, da odjednom izgubi tu vlast koju je volela? Teofana je bila i suviše pametna da se bez razloga izlaže takvoj opasnosti.
Ali na šta naročito valja obratiti pažnju u činjenicama koje su došle do nas, to je što se tu zaista ne nalazi ništa što bi se moglo smatrati za poročno, pohotljivo ili razvratno. Dokle god je Roman II živeo, svi su izgledi da je mlada žena bila besprekorna. Posle njega, ona se udala, poglavito iz političkih razloga, za čoveka koji je imao nekih trideset godina više nego ona; to nije u životu vladara, pa čak ni privatnih lica, jedna tako retka ni tako neobična stvar; i ako nećemo mnogo da ističemo da je ta udaja možda bila za Teofanu jedini način da sačuva presto svojim sinovima, bar joj ne treba suviše zamerati što je smatrala da najviša vlast vredi neke žrtve. Jedina ozbiljna zamerka što bi joj se mogla učiniti nije što je posle pet godina izneverila toga staroga muža za jednog mlađeg ljubaznika — ako je žalosno, to nije izuzetno — nego što se nije ustezala, da bi se mogla udati za ovog poslednjeg, da se jednim strašnim zločinom oslobodi vasileusa, svoga muža. A treba uostalom dodati da je teško ispaštala svoj zločin.
Nićifor Foka
Smrt cara Romana
Kad je, 15. marta 963. , Roman umro gotovo naprasno, Teofana je imala dvadeset i dve godine. Ona je ostala sama sa četvoro dece, dva sina i dve kćeri. Ne gubeći vremena, ona uze namesništvo u ime dva mlada porfirogenita, Vasilija, koji je imao pet godina, i Konstantina koji je imao dve; ali je položaj bio neobično težak za jednu ženu, a naročito za jednu slavoljubivu ženu. Pored sebe, ona je našla jednog svemoćnog ministra, Josifa Vringasa, koji je despotski upravljao poslovima za vlade Romanove, i koji bi mogao doći u iskušenje da udalji regentkinju, da bi sam zadržao vlast za vreme dugoga maloletstva dva mala vasileusa. U svojoj blizini, na čelu aziske vojske, naišla je na jednog pobedonosnog vojskovođu, čijih se ambicija s pravom mogla bojati, vrhovnog komandanta, Nićifora Foka.
Karijera
Nićifor Foka bio je u to vreme najistaknutiji i najpopularniji čovek u monarhiji. Poreklom iz jedne velike porodice kapadokiske aristokratije, potomak jednog plemena slavnih generala, on je sjajnim pobedama još uvećao svoj ugled i svoj dobar glas. On je od Arapa bio povratio Krit, izgubljen pre sto pedeset godina; s one strane Taurusa ponovo je istakao u Siliciji carske zastave; on je bio na juriš osvojio veliki grad Alep, i slomio ponos hamdamidskih emira u Siriji. Izvrstan vojnik, vešt taktičar, jedinstven vojskovođa, znao je da govori sa trupama, da ih vodi za sobom svuda gde hoće, i bio je idol vojnika, s kojima je delio svaki umor i svaku opasnost. „On je živeo samo za vojsku“, rekao je tačno o njemu jedan od njegovih biografa. Nije bio manje popularan u Carigradu. Kad se po povratku s pohoda na Krit pojavio kao pobednik u hipodromu, začudio je varoš sjajem svoje velelepne svite, „gde su sva varvarska bogatstva izgledala da se stiču u cirkusu, kao jedna ogromna reka, koja se nikad ne zaustavlja.“ Obasut takvim počastima „kakve su, u staro vreme, dobijale rimske vojskovođe“, suviše bogat, i održavajući u svojim aziskim posedima čitavu vojsku vasala strasno odanih njegovoj ličnosti, on je od sviju bio voljen, i svi su mu se divili; on je važio kao jedini vojskovođa sposoban da odbrani carevinu protiv Saracena, i Roman II umirući izrično je zapovedio da se on ostavi na svome zapovedništvu.
Ako je, u očima jednog političara, jedan takav čovek mogao izgledati jedna dosta velika opasnost, treba dodati da u očima jedne mlade žene taj vojskovođa pobedilac nije imao ničega što bi od njega načinilo jednog junaka iz romana. Nićifor Foka je 963. imao pedeset i jednu godinu, i nije bio lep. Mali, dosta debeo, pokazivao je snažan trup usađen na kratke noge, i ozgo jaku glavu, crne i preplanule boje, okruženu dugom crnom kosom; imao je kratku i već progrušanu bradu, a pod gustim obrvama crne oči sa zašiljenim i mračnim pogledom. Ljutpran, vladika kremonski, koji je došao kao poslanik na njegov dvor, rekao je o njemu da je bio neobično ružan, „crne kože kao crnac, u tolikoj meri da bi se uplašio ko bi ga sreo noću“. Uz to je bio strog i grub čovek, melanholične prirode i rado ćutljiv. Otkako je bio izgubio ženu, i kako mu je jedan nesrećan slučaj odneo jedinca sina, on se bio vatreno i strasno odao pobožnom životu i misticizmu. Zavetovao se da će čedno živeti, nije više jeo mesa, ležao je na tvrdom, kao asket, obučen u košulju od kostreti njegovoga ujaka Maleinosa, kaluđera koji je umro kao svetac; voleo je društvo kaluđera. Za svoga ispovednika bio je uzeo Atanasija, budućeg osnivača najstarijeg manastira Svete Gore i, ne mogavši biti bez njegovih saveta, vodio ga je sa sobom i u logor. U društvu toga svetog čoveka osećao je kao i on čežnju za manastirskim životom i vrlo je ozbiljno pomišljao da se povuče od sveta. Već je sebi bio sazidao ćeliju u manastiru koji je Atanasije gradio u Svetoj Gori. Asket i ratnik, surov, umeren, strog, pohlepan na novac, a ravnodušan spram zemaljskih stvari, sposoban za milost kao i za verolomstvo, Nićifor Foka, kao i mnogi ljudi njegova vremena, sjedinjavao je u svojoj složenoj duši najneočekivanije suprotnosti, a naročito, pod tom hladnom spoljašnjošću, spavalo je jedno duboko strasno srce.
Da li je on bio slavoljubiv čovek? To je vrlo teško reći. Imajući u rukama odane i pobedničke trupe, Nićifor Foka, u krizi stvorenoj smrću Romana II, mogao se usuditi na sve, i iskušenje je bilo u toliko veće što je izgledalo da sam njegov interes i sigurnost nalažu da digne ustanak. Vojskovođa je znao da ga Vringas mrzi i da se može svega bojati od svemoćnog ministra. Ipak se s početka nije makao, kao čestit i pobožan vojnik, kome je poglavita briga bila da produži rat protiv nevernika. I ako se najzad rešio da nešto preduzme, ona koja ga je naročito podsticala, bila je Teofana.
Dolazak na presto
Treba se pažljivo čuvati da se u istoriju odnosa Nićifora Foke i lepe carice ne unese suviše romantičnih elemenata. Sigurno je da između vrhovnog komandanta i vasilise nije bilo ničega za života Romana II, ni simpatija, ni ašikovanja. Ali po smrti muževljevoj, među mnogobrojnim opasnostima koje su joj pretile, regentkinja je brzo razumela da je taj vojskovođa jedna sila, i da bi ga mogla iskoristiti da osujeti Vringasove ambicije. Ona je razumela da treba, ako hoće da osigura presto, da pridobije Nićifora za svoju stvar, i, bez sumnje, kako je bila mlada i otmena žena, smatrala je da joj zadatak neće biti mnogo težak. Bilo kako mu drago, na caričin predlog, i pored. protivljenja prvog ministra, Foka bude pozvan u prestonicu, i izgleda da se bez velike teškoće dao uhvatiti na lepe oči vladarkine i pridobiti za njene namere. G. Šlimberže kaže:
To nije bila ni za koga u Vizantiji tajna, da su zanosne draži divne carice proizvele neizgladiv utisak na prostu dušu vrhovnog zapovednika istočne vojske.
Može se zaista verovati, mada su nam savremenici malo o tome kazali, da stupivši najpre u proste, službene i poslovne odnose s regentkinjom, Nićifor uskoro pokaza svoju ljubav i izjavi da je gotov na sve da bi je zaslužio. Ništa ne daje razloga verovanju da mu je Teofana vraćala ljubavlju: ona ga nikad nije volela; ali je osećala moć kojom on raspolaže i sve koristi koje bi mogla izvući za svoje interese i svoje ambicije. Iz političkih razloga ona je hrabrila njegovu strast, kao što se docnije iz političkih razloga udala za njega.
Važno je dodati da su se za vreme ovoga boravka u Carigradu, i drugi razlozi, ne manje odsudni, pridružili Teofaninim dražima da otrgnu Nićifora iz njegove neodlučnosti. To je bilo otkrivanje neutoljive mržnje Vringasove. Bez sumnje, prvi ministar nije mogao odreći generalu novi i sjajni triumfalni doček. Ali sve veća popularnost Fokina bacala je u brigu državnika koji je, kažu, isto tako sumnjao o ljubavnom zapletu koji se razvijao između vrhovnog komandanta i regentkinje. Uzalud se, sa onom prepredenom diplomatijom tako dragom Vizantincima, Nićifor trudio da uspava strepnje Vringasove! On je izjavljivao svakome ko ga je hteo slušati da je njegov najmiliji san da uđe u manastir. Ali Vringas nije bio budala. On je mislio da je najsigurniji način da se oprosti toga protivnika, iskopati mu oči. Na sreću Fokasovu, kad su ga, pod nekim izgovorom, pozvali u dvor, on nije imao vere ili je za vremena dobio kakvu prijateljsku opomenu; on otrča da se skloni u Veliku Crkvu, i zamoli patrijarha za zaštitu. Poliekt je imao svojih mana: bio je tvrdoglav, nepomirljiv, katkad ograničena duha i kratkovid, ali je bio hrabar, znao je da govori kratko i jasno, i nije voleo prvoga ministra. On odjuri u Svetu Palatu, zahtevao je da se bez odlaganja sazove Senat, i izražavao se sa tako energičnom otvorenošću da su Nićifora gotovo potvrdili u zvanju vrhovnog zapovednika, sa izvanrednom vlašću, i pored sve zle volje Vringasove. Vrhovni komandant bez odlaganja ode iz varoši i stiže u svoj štab u Cezareji: on je bio gospodar situacije.
U toj potmuloj borbi spletaka Teofana se nije javljala. Ipak je sasvim verovatno da je sve svoje poverenje poklonila svome savezniku i svom snagom podržavala posredovanje patrijarha Poliekta. Isto tako u događajima koji su sledovali kad su, jula meseca 963. , prilike nagnale Fokasa da se izjasni, kad, u sve većoj opasnosti od mržnje Vringasove i bojeći se za svoj život, general, i pored svega osećanja odvratnosti, pusti da ga njegove trupe proglase za vasileusa i obuče, u logoru Cezareje, crvene cipele, — kad se najzad, avgusta 963. , pojavi pred Carigradom, i kad narodna revolucija, svrgnuvši Vringasa i njegove prijatelje, otvori samozvancu vrata prestonice, Teofana nije igrala nikakvu vidnu ulogu i izgledalo je kao da pušta sudbini na volju. Ali u stvari, ako je Nićifor Fokas postao slavoljubiv, ako se zatim, i pored svoga ustezanja, svoje savesti rešio da odene purpur, ljubav koju mu je ulivala lepa carica mnogo je uticala na njegove odluke. A isto tako, u tragičnim danima avgusta 963. , dok je pobunjena masa, kao „obuzeta pomamnim ludilom“, udarala na vojnike ministrove i rušila njegovu palatu, dok su patrijarh Poliekt i stari parakimomen Vasilije otvoreno upravljali pokret u korist pretendenta, verovatno je da je iz dubine ginekeja Teofana tajno bila u dosluhu sa vođama bune. Mada njeno ime nigde nije izgovoreno, ta smutljiva i slavoljubiva žena bila je duša velikih događaja koji su se odigrali.
_into_Constantinople_in_963_from_the_Chronicle_of_John_Skylitzes.jpg)
Bilo kako mu drago, 16. avgusta 963. , ujutru, Nićifor Foka svečano uđe u Carigrad. Na konju, u sjajnom carskom odelu, on prođe kroz zlatna vrata, dočekan od cele varoši, pozdravljen narodnim klicanjem kao spasilac carevine i hrišćanstva. Na njegovom prolasku oduševljena gomila je vikala:
Država traži Nićifora za vasileusa! Dvor čeka Nićifora! Vojska ište Nićifora! Svet čeka Nićifora! Takve su želje dvora, vojske, senata, naroda! Gospode, usliši nas! Živeo Nićifor!
Kroz Mezeju on uđe na Konstantinov forum, gde se pobožno pomolio Bogu u crkvi Bogorodičinoj, zatim peške, u litiji, za Svetim Krstom, on ode u Svetu Sofiju i, dočekan od patrijarha, pade ničice, sa voštanicama u ruci, pred svete oltare. Zatim se, s Poliektom, pope na amvon, i svečano bi krunisan za rimskog vasileusa, kao sadrug dva mlada cara Vasilija i Konstantina. Najzad, uđe u Svetu Palatu. Da bi bio potpuno srećan, ostalo mu je samo još da dobije najlepšu nagradu obećanu njegovom slavoljublju; nada na nju naoružala mu je ruku i vodila ga: ostalo mu je samo još da se oženi Teofanom.
Neki hroničari, međutim, tvrde da je carica prvo bila udaljena iz dvora na zapovest novoga gospodara. Ako je stvar tačna, to je sigurno bilo samo pretvaranje: već više meseci, dvoje saveznika su bili u dogovoru. Nićifor, o tome nema sumnje,. bio je strasno zanet mladom ženom, a državni razlog uz to mu je nalagao da se oženi njome što bi unekoliko ozakonilo njegovo otimanje prestola. Teofana, mada je može biti osećala malo oduševljenja, kako neki pisci tvrde, za taj brak, znala je dobro da je to za nju jedini način da očuva vlast, i zato je bila gotova na sve. Njima dvoma dakle. nije bilo teško da jedno drugo ubedi. 20. septembra 963., u Novoj Crkvi, venčanje je svečano obavljeno.
Nićifor je bio na vrhuncu radosti. On opet zavoli život. Zaboravio je svoje isposništvo, svoje mističke snove, svoja obećanja, sav srećan što ima Teofanu. Ali njegovi prijatelji kaluđeri nisu bili, kao on, zaboravili prošlost. Kad je u svojoj samoći na Atosu Atanasije doznao za carsku svadbu, obmanut u svojim nadama i duboko uvređen, on dotrča u Carigrad. Primljen kod cara, on ga je karao sa svojom uobičajenom iskrenošću i prebaci mu što nije održao reč i što daje sablažnjiv primer. Fokas se trudio da umiri kaluđera. On mu objasni da nije presto primio za svoje zadovoljstvo, kleo mu se da će pored Teofane živeti kao brat; obećao mu da će, čim mu javni poslovi dopuste, doći da mu se pridruži u njegovom manastiru. Tim lepim rečima on dodade bogate poklone, i Atanasije, malo umiren, vrati se u Svetu Goru.
Ženidba sa carevom udovicom
U Carigradu čuđenje izazvano ženidbom nije bilo manje i sablazan je bila velika. Patrijarh Poliekt, kao što se zna, bio je čestit čovek, strog,. bez popustljivosti prema svetskim stvarima, od kojih je bio potpuno odvojen, brinući se jedino o propisima i koristi Crkve kojom je upravljao i stavljajući njoj u službu neukrotivu hrabrost, nesavitljivu upornost i strašnu otvorenost. Kad je došao na patrijaršisku stolicu, njegovo prvo delo je bilo da strogo ukori cara Konstantina VII, koji je ipak bio tako pobožan i poštovao svete stvari: ovoga puta njegov okrutni i strasni duh još se oštrije ispoljio. Nije on osećao nikakvo neprijateljstvo prema Nićiforu, niti je imao nameru da stane nasuprot jednome samozvancu: u revoluciji od 963. , on se pokazao vrlo odan Fokasu, i njegovo držanje nije malo doprinelo padu Vringasa i uspehu vrhovnog zapovednika. Ali u ime kanona, on je smatrao da se ne može trpeti ženidba vasileusa, udovca posle prve žene, sa jednom vladarkom isto tako udovicom; i kad je, u Svetoj Sofiji, Nićifor hteo, po svome carskom pravu, da pređe preko praga oltara i da primi pričest, prvosveštenik ga odgurnu od časne trpeze i, kao ispaštanje za njegovu drugu ženidbu, on mu zabrani da joj se približi za godinu dana. Uprkos svome gnevu, vladar je morao ustupiti pred nepomirljivom čvrstinom patrijarhovom.
Uskoro se pojavi i druga teškoća. Poliektu su dostavili da je Nićifor bio kum jednom Teofaninom detetu. A, po crkvenim zakonima, duhovno srodstvo te vrste bilo je bezuslovna prepreka zaključenju braka: otvoreno, bez ikakvih obzira, patrijarh dade vasileusu da bira: ili da odbaci Teofanu ili da bude isključen iz crkve. Za čoveka tako pobožnog kao Foka, takva pretnja je bila neobično ozbiljna stvar. Ipak je put bila slabija: Nićifor ne htede da se odvoji od Teofane ne ustežući se da tako dovede do strašnog sukoba između Države i Crkve. Najzad se ipak nađe jedno poravnanje. Jedan se sveštenik zakle da je kum carskog deteta bio Vardas, otac carev, a nikako sam Nićifor. Poliekt je jasno video laž; ali njega su svi bili napustili, čak i njegovo sveštenstvo; on popusti pred nužnošću, i činilo se da veruje ono što mu kažu. U svome porazu čak nije ni tražio da car izdrži pokajanje koje mu je prvo bio odredio zbog njegove druge ženidbe. Ali vasileus nije bio ništa manje duboko ozlojeđen zbog te povrede njegovoga ugleda i zbog toga napada na njegovu ljubav. Nikad on nije oprostio Poliektu njegovo neumesno mešanje, a Teofana je isto tako bila kivna na prvosveštenika. I od cele te stvari najzad je ostao jedan nepovoljan glas o caru i njegovoj ženi: još posle nekoliko godina, Ljutpran, odjek glasova koji su se širili po Carigradu, izjavio je sasvim otvoreno da je Nićiforova ženidba rodooskvrnjenje.
Vladavina
Jedna tako neprilična veza i koja je počinjala pod tako rđavim znacima, bila je u opasnosti da se rđavo svrši. To se i dogodilo dosta brzo. I ovde vrlo malo znamo pojedinosti događaja koji su, za tih deset godina, ispunili domaći život carskoga para, i uloga Teofane, uvek smotrene i vešte, više se da nagađati iza kulisa nego što se pojavljuje u punoj svetlosti. Treba se zadovoljiti time da se uhvate samo opšte crte događaja i tragična katastrofa koja ga je završila.
Strasno zaljubljen u Teofanu, opijen njenom zračnom lepotom, Nićifor je za nju činio, prema kratkim i uzdržanim rečima Lava Đakona „više nego što se pristoji“. Taj štedljivi čovek, ozbiljan, strog, obasipao je lepu caricu bogatim poklonima, sjajnim odelom, velelepnim nakitom; on ju je okružio svom prefinjenošću najblistavije raskoši; stvorio joj je bogatstvo darujući joj divna imanja i gospodske vile. G. Šlimberže kaže:
Ništa nije bilo suviše skupo, ništa nije bilo suviše lepo za njega da ga ponudi ljubljenoj vasilisi.
Naročito nije mogao da bude bez njenog prisustva. Kad je, g. 964., otišao s vojskom, poveo je sa sobom Teofanu u logor, i možda prvi put za vreme svoje duge vojničke karijere, on naglo prekide započeto ratovanje da se brže vrati njoj.
Ali taj stari vojnik u osnovu nije nimalo bio dvorski čovek. Posle kratkog vremena posvećenog njegovoj strasti, rat, njegova druga ljubav opet zagospodari njegovom dušom, i otada, svaka ga je godina viđala kako odlazi na granicu, gde se borio s Arapima, s Bugarima, s Rusima: i sad nije više vodio Teofanu sa sobom. Zatim, smatrao je da treba savesno da vrši svoju carsku dužnost; i time je, malo pomalo, taj vladar nekad tako oduševljeno izabran, postajao sve manje popularan. Narod, pritisnut porezom, negodovao je; sveštenstvo, čije je privilegije Nićifor ograničio, kaluđeri, čija je ogromna imanja hteo da smanji, nisu krili svoje nezadovoljstvo; patrijarh je bio u otvorenoj opoziciji protiv cara. U prestonici izbiše pobune. Puk je napadao Nićifora, bacao na njega kamenje; i pored izvanredne hladnokrvnosti koju je pokazao u toj prilici, on tu umalo ne izgubi život, da ga njegovi prijatelji nisu odvukli na vreme. Najzad, opet su mu došli oni nastupi mistične pobožnosti koji su ga nekad uznemiravali; postao je tužan, nije više hteo da leže u svoju carsku postelju, i spavao je u jednom kutu, opružen po jednoj panterskoj koži gde su metali purpurni jastuk, i opet je oblačio na kožu košulju od kostreti svoga ujaka Maleinosa. Duša mu je bila nespokojna, uzrujana, zabrinuta; bojao se za svoju sigurnost i od svoje palate Bukoleona načinio je tvrđavu. Bez sumnje je još jednako obožavao Teofanu i ostao više no što je bilo mudro i razumno podložan njenom neodoljivom i tajnom uticaju. Ali između grubog vojnika i otmene carice suprotnost je bila i suviše velika. On joj je bio dosadan, i njoj je bilo dosadno. To je moralo imati ozbiljnih posledica. Nićifor je imao jednoga nećaka, Jovana Cimiskija. To je bio čovek od četrdeset i pet godina, mali, ali lepo skrojen i vrlo otmena izgleda. Imao je belu kožu, plave oči, zlatno plavu kosu koja je uokviravala njegovo lice, riđu bradu, tanak i vrlo lep nos, smeo pogled, koji se nije bojao ničega i nije se obarao ni pred kim. Jak, vešt, okretan, uz to plemenit i darežljiv, pored toga pomalo razvratnik, on je bio neobično privlačan. U dosadi kroz koju se vukao njen život, Teofani se on prirodno dopao. I tada je strast dovede do zločina. Cimiskije je bio slavoljubiv; on je sem toga bio vrlo ljut što je pao u nemilost; posle jednog ratnog neuspeha, njega car smeni sa položaja vrhovnog komandanta Istoka i naredi mu da se povuče na svoje zemlje; on je samo mislio kako da se: osveti za uvredu za koju je mislio da je nezaslužena. Teofana je, sa svoje strane, bila više nego umorna od Nićifora; za nekadašnjom slogom došla je mržnja, sumnje; carica je tako daleko išla da se pravila kao da se boji od muža kakvog napada na život njenih sinova. Još više, ona je nestrpljivo podnosila razdvajanje od svoga ljubaznika; Cimiskije izgleda da je zaista bio velika, i bez sumnje jedina prava ljubav njenog života. U takvim prilikama ona je neosetno klizila do pomisli na najstrahovitiji zločin.
Jovan Cimishije
Jovan dolazi na presto
Otkako se Nićifor bio vratio iz Sirije,. 969. , uznemiravala su ga mračna predosećanja. On je osećao kako se oko njega pletu zavere u pomrčini. Smrt njegovoga staroga oca, Vardasa Foke, još je uvećala njegovu tugu. Ipak, još uvek je voleo Teofanu. Ova je verolomno upotrebljavala svoj upliv da povrati Cimiskija na dvor. Ona je predstavila caru koliko je nezgodno lišiti se usluga takvog jednog čoveka, i, vrlo vešto, da bi udaljila iz duha Nićiforovog sumnju koja je mogla probuditi ta suviše vidna simpatija prema Jovanu, ona je govorila da ga ožene jednom njenom rođakom. Kao uvek, vasileus popusti želji svoje žene. To je ona i čekala. Jovan se opet pojavi u Carigradu; blagodareći sporazumu vešto vođenom u Teofaninoj okolini, dvoje ljubavnika su se viđali u samom dvoru, a Nićifor nije ništa sumnjao, i oni su se dogovarali o pripremama za svoju zaveru. Među nezadovoljnim vojskovođama Jovan je lako našao saučesnike; među zaverenicima, među Cimiskijem i caricom, bivalo je čestih sastanaka radi dogovora; najzad, blagodareći saučesništvu ginekeja, oružani ljudi budu uvedeni u palatu i sakriveni u Avgustino odeljenje.
To je bilo, priča Lav Đakon, koji nam je ostavio vrlo dirljivu priču o toj drami, prvih dana meseca decembra. Ubistvo je bilo utvrđeno za,. noć između 10. i 11. Uoči toga dana, nekoliko zaverenika, sakrivenih pod ženskim haljinama, prodreše u Svetu Palatu pomoću Teofane. Toga puta, caru je bila data jedna tajanstvena opomena, i Nićifor naredi jednom svom oficiru da dâ pretresti žensko odeljenje; ali, bilo da su nehatno tražili, bilo da nisu hteli ništa da nađu, ne pronađoše nikoga. Za to vreme pala je bila noć: da se udari čekalo se samo na Cimiskija. Onda strah obuze zaverenike: ako se car zatvori u svojoj sobi, ako treba razvaliti vrata, ako se on probudi na lupu, zar neće sve biti promašeno? Teofana sa jezovitom hladnokrvnošću primi na sebe da otkloni smetnje. Ona dockan ode Nićiforu u njegovo odeljenje, i razgovarala je prijateljski s njim; zatim, pod izgovorom da ide da obiđe nekoliko mladih Bugarki, koje su bile gošće u dvoru, ona iziđe, rekavši da će se brzo vratiti i moleći svoga muža da ostavi vrata otvorena: ona će ih zatvoriti kad se vrati. Nićifor pristade, i ostavši sam, molio se malo Bogu, zatim zaspa.
Bilo je oko jedanaest sati noću. Napolju je padao sneg, a na Bosforu duvala je bura. U jednoj maloj barci, Jovan Cimiskije dođe na pustu obalu koja se pružala pod zidovima carskoga dvorca Bukoleona. Pomoću jedne korpe, utvrđene za kraj konopca, njega podigoše u ginekej, i zaverenici, sa svojim vođom na čelu, upadoše u carevu sobu. Tu je bio jedan kratak trenutak zaprepašćenja: postelja je bila prazna. Ali jedan evnuh iz ginekeja, koji je znao Nićiforove navike, pokaza zaverenicima vasileusa gde leži na svojoj panterskoj koži. Pomamno jurnuše na njega. Na larmu, Foka se probudi i uspravi. Jakim udarom mača, jedan od zaverenika rascepi mu glavu od vrha lobanje do obrva. Sav krvav, nesrećnik je vikao:
Bogorodice, pomozi mi!
Ne slušajući ga, ubice ga odvuku kod nogu Cimiskijevih, koji ga je grubo vređao, i jednim surovim pokretom iščupa mu bradu; i po primeru svoga starešine, svi se okome na nesrećnika, koji je polumrtav krkljao. Najposle, jednim udarom noge, Jovan ga obori, i izvukavši mač, zadade mu strašan udarac po lobanji; poslednjim udarcem drugi; ga jedan ubica dovrši. Car pade mrtav, kupajući se u svojoj krvi.
Na žagor borbe, vojnici garde najzad dotrče, suviše dockan. Kroz jedan prozor pokazaše im, među buktinjama, odsečenu i krvavu glavu njihovog gospodara. Taj tragični prizor odjednom umiri svaku želju za otporom. Narod uradi što i carica: predade se Cimiskiju i prizna ga za cara.
Teofanin progon
Teofana, koja je sve pripremila, koja je tako reći svojom rukom dovela ubice, računala je da će se izvesno koristiti ubistvom. Ali istorija ima katkad morala: vasilisa to uskoro iskusi.
Još jedared je patrijarh Poliekt pokazao svoju neukrotivu energiju. On je bio u otvorenoj zavadi sa pokojnim vasileusom. Ipak, kad se Jovan pojavi pred vratima Svete Sofije da u Velikoj Crkvi metne carsku krunu, prvosveštenik, neumoljiv, ne dopusti mu da uđe, pošto je uprljan krvlju svoga rođaka i gospodara, i izjavi mu da neće moći prodreti pod svete svodove, dogod ubice ne budu kažnjene i dok Teofana ne bude isterana iz dvora. Između prestola i svoje milosnice, Cimiskije nije ni trenutka dvoumio. On je bezočno poricao svoje saučesništvo u zločinu, i, da se bolje opravda, po zapovesti Poliektovoj, prokaže svoje saučesnike i žrtvuje Teofanu. Ona je sanjala da se uda za čoveka koga je volela, da sa njime deli tu vlast koja joj je bila toliko draga, a sam njen milosnik reši se da je zbaci; on je pošlje u izgnanstvo na Prinčevska Ostrva, u jedan manastir.
Ali, energična kao što je bila i osećajući, se uvek lepom, — tek je imala dvadeset devet godina, — Teofana nije htela da se prikloni i da ostane u nemilosti. Nekoliko meseci docnije, ona pobeže iz svoga zatvora i otrča da se skloni u Svetu Sofiju. Da li je računala na ljubav svoga milosnika? Da li se nadala da će je, kad se jednom prve teškoće prebrode, Cimiskije iz zahvalnosti primiti natrag? Da li je sebi laskala daće ga jednim pogledom svojih lepih očiju opet osvojiti? Verovatno. Ali svemoćni ministar koji je vodio politiku nove vlade, Vasilije, brzo je svršio s drskim pokušajem zavodljive vladarke. Ne poštujući svetinju mesta, on je silom istrže iz Velike Crkve i reši da je pošlje u Jermensku, u najdalje progonstvo. Sve što je postigla bilo je, da pre polaska poslednji put vidi čoveka za koga je sve žrtvovala i koji ju je odbacio. To poslednje viđenje, kome je Vasilije iz opreznosti prisustvovao kao treći, bilo je, izgleda, vrlo burno. Teofana je svirepo vređala Cimiskija, zatim na vrhuncu besa, ustremi se sa stegnutim pesnicama na ministra. Trebalo ju je silom iščupati iz dvorane za primanje. Njen je život bio završen.
Šta je s njom bilo u njenom tužnom izgnanstvu? Šta je patila u udaljenom manastiru gde je trajala dane, daleko od dvorskog sjaja, daleko od gospodstva Svete Palate, kivna zbog svojih prevarenih nada i žaleći za svojom izgubljenom vlašću? To se ne zna. U svakom slučaju, ako je bila kriva, ona je teško ispaštala svoje grehe.
Rat s Bugarima
God. 969. umro je naprasno u Bugarskoj car Petar. Već za njegove vlade Bugarska je počela naglo opadati, a posle njegove smrti raspad se ubrzao još više. Prvih godina Petrove vlade odmetnuli su se od njega Srbi iz Raške; a odmah po njegovoj smrti pokušali su odmetanje i Sloveni iz Maćedonije. Na čelu ustanka behu četiri sina brsjačkog kneza Nikole sa imenima starozavetnih lica: David, Mojsije, Aron i Samuilo. Sudeći po imenima iz njihove porodice (majka im se zvala Ripsimija, jedan sin Aronov Aluzijan) oni su bili jermenskog porekla, bar po ženskoj liniji; i to iz jermenskih kolonija sa Vardara, koje su bile naročito pojačane za vreme cara Teofila (829-842.). Njihov ustanak nije uspeo, jer je zakonite naslednike Petrove pomagala Vizantija. Ali su doskora Bugarsku preplovile ruske četi kneza Svjatoslava. Da ih odagna odatle i iz Trakije, gde su bili opasnost za samu Vizantiju, krenuo je protiv njih car Jovan Cimishija. Kad je odbio Ruse, car nije hteo da vaspostavlja bugarsku državu, nego je prosto zaposeo svojim garnizonima, 971. god. Po Dukljanskoj Hronici vizantiska je vojska prešla iz Bugarske i u Rašku, pa pokorila i nju.
Vasilije Bugaroubica
Dolazak na presto
Kad je 10. januara 976. godine umro car Jovan Cimishije, nenadno, među njegovim velikašima, koji su vršili neku vrstu tutorstva za maloletne sinove, nasta razdor i otimanje za vlast. Te unutrašnje borbe u Carevini iskoristiše naročito balkanski Sloveni. Dukljanska Hronika priča da su se tad pobunili Rašani na severu; a iz drugih, pouzdanijih izvora, doznajemo i za ustanak maćedonskih Slovena. Sinovi kneza Nikole, koji su se javili ranije kao vođe pokreta, digoše 976. god., dakle uskoro iza careve smrti, veliki ustanak u Maćedoniji. Njihovo ishodište bilo je područje južne Maćedonije od Velesa do Ohrida, a glavno mesto beše im Prespa i posle Ohrid. U selu Germanu prespanskog kraja, kod jedne stare crkvice, nađen je nadgrobni spomenik, koji je 992/3. god. Samuilo, najmlađi Knežević, podigao ocu Nikoli, majci i bratu Davidu, koji je kao najstariji bio primio vlast.
Teofanina smrt
Kada je kao pobednik ostao Vasilije, sin Romana i Teofane, koji je četrnaest godina nosio samo titulu cara. Vasilije je vladao zajedno sa svojim bratom Konstantinom. Prvo šta je on uradio jeste da je svoju majku vratio u Carigrad, posle šest godina čamljenja u samoći. Vasilije je bio poslednji pravi car Vizantije za vreme Makedonske dinastije. Ali, bilo da je njen ponos bio slomljen i njeno slavoljublje ugašeno, bilo — što je verovatnije — da je ministar Vasilije, ostavši svemoćan, to postavio kao uslov za njen povratak, ona izgleda nije igrala više nikakvu ulogu u državi. Umrla je nečujno u dvoru, ne zna se čak ni kad, i tako je do kraja sudbina te slavoljubive, zavodljive i poročne vladarke zadržala nešto zagonetno i tajanstveno.
Neuspeh bivših bugarskih vladara
Ustanak brzo uze maha. Kad su čuli za nj, oko 979. god. pohitaše iz Carigrada bugarski potonji vladari, Boris II i brat mu Roman, da pomoću tih ustanika povrate svoju vlast u Bugarskoj. Ali nemadoše sreće. Boris je poginuo na putu, ubijen od jednog Bugarina, koji ga nije poznao u grčkom odelu; a Roman, iako je stigao u Vidin, ne nađe nikakva većeg odziva. Glavni vođa ustanka, Samuilo, nije bio od ljudi, koji bi svoje uspehe ustupio drugome. Od četiri brata on je naskoro ostao jedinac. Mojsej je pao pri napadaju na grad Ser; Davida su ubili maćedonski Vlasi u gorama između Prespe i Kostura; a Arona je docnije dao ubiti sam Samuilo, možda radi njegovih veza sa Vizantijom ili što nije mogao da se složi s njim oko podele vlasti. Kad neće da deli vlast s bratom, još manje će je Samuilo hteti deliti s carevićem Romanom. On Romanu daje samo podređeni položaj namesnika u Skoplju, što ovaj prima videći da nema inače izgleda za uspeh u borbi protiv njega. Samuilo, prema tom, odbija bugarsku zakonitu dinastiju od vlasti nad svojim područjem; on stvara novu državu i uzima vlast za sebe i svoje potomke. Taj svoj samostalni stav on održava do kraja. Iako je posle zauzeo Bugarsku i prestonicu njenu Preslav, on tamo neće da prenosi svoje sedište, nego ostaje veran Prespi i Ohridu. U ta mesta on je preneo i sedište patrijaršije, hoteći da patrijarh bude uza nj kao uz novog cara. Jedino što je primio kao neposredno nasleđe stare bugarske države to je carska titula i ustanova patrijaršije, kojima je hteo i da obeleži svoj stav prema Vizantiji i da pokaže kontinuitet Simeonove tvorevine kao nove državne koncepcije protiv svemoći Carigrada. S toga je njegova država smatrana kao nastavak stare Bugarske od svih savremenika, pa i od same Vizantije.
Opsada Larise i posledice
Vizantija je pune četiri godine, od 976—980., bila zauzeta pobunom, koju je digao u Maloj Aziji vojvoda Varda Sklir; i posle toga raznim ustancima za oslobođenje muslimana, koje je osokolila akcija Sklirova. Samuilo primećava, da su u evropskim oblastima Carevine proređeni garnizoni i s toga živo radi da svoju ustaničku akciju što više razvije i dobijeno učvrsti. Već 979. on sa vojskom dopire do u Tesaliju i opseda Larisu, koju je posle duže opsade, u jednom novom pohodu, osvojio 983. god. Opljačkavši grad, on je stanovništvo, verovatno slovenskog porekla, preselio u Maćedoniju, a muške uvrstio u vojsku. Tom prilikom preneo je i mošti lariškog svetitelja Ahilija i podigao mu crkvu na jednom od prespanskih otoka, koji se danas zove Ail. Od tada datira kult ovog inače malo značajnog svetitelja među Južnim Slovenima. U žegligovskoj župi podignuta je u XIV veku crkva Arhiljevica, a u užičkom kraju postoji mesto i manastir Arilje. Pad Larise izazvao je u grčkom svetu razumljivo ogorčenje; opasnost od Samuilove akcije postala je do očiglednosti jasna za sve.
Za ovu maćedonsku dinastiju vezano je nekoliko romantičarskih pripovedaka, čiju verodostojnost nije uvek lako proveriti. Naročito su česte ljubavne istorije. Samuilov sin, Gavrilo-Radomir, pri osvajanju Larise, zaljubio se u jednu lepu Grkinju Irenu i rastavio se posle radi nje sa svojom prvom ženom, kćerkom mađarskog kralja. God 986., kazuje druga priča, pregovarao je sevastiski mitropolit za mir između Vizantije i Samuila. Ovaj je među ostalim tražio za nekog svog bliskog srodnika sestru cara Vasilija II za ženu. Grci su im kao nevestu podmetnuli kćer jednog dvorjanina. Kad su to doznali Samuilo i njegovi ljudi spalili su mitropolita, koji je doveo mladu, i rat je planuo nanovo. Grci su tad pokušali da odvoje od Samuila Alusijana, neko njemu vrlo blisko lice, koje je gospodarilo u jednom delu države. Nije sigurno ko je taj Alusijan: da li posle dobro poznati unuk Arona, brata Samuilova, ili neki Aronov sin, ili, kako neki bugarski naučenjaci drže, Aron sam, koga je Samuilo dao ubiti. Sigurno je, da je te godine došlo do jednog većeg pohoda Vasilijeva protiv Slovena. Vizantiski car udario je na Sofiju, kao glavno središte puteva od Carigrada prema zapadu, i kao na najistočnije mesto dokle je tada dopro slovenski pokret. Pred Sofijom grčka vojska, pod zapovedništvom još neiskusnog cara, ostaje za tri nedelje neaktivna, opsedajući grad i rasipljujući se po okolini radi hrane za sebe i za konje. Samuilovi ljudi ih, tako rasute, napadaju, plene i ubijaju. Kako je loše i na brzu ruku bila opremljena sva vojska, koja nije imala potrebnog iskustva, vidi se najbolje po tom, što joj naskoro nestaje hrane. Prisiljen svim tim, priča Lav Đakon, carev pratilac na ovom pohodu, Vasilije mora da se nesvršena posla vraća natrag. Pri tom povlačenju, u klancu takozvanih Trojanovih vrata, napadoše ih sa svih strana maćedonske čete i napraviše pravi pokolj. Carev šator, sve blago i sav prtljag beše zaplenjeni. Sam je Samuilo vodio svoju vojsku i 17. avgusta 986. odneo ovu pobedu. Njen rezultat bilo je osvajanje čitave Bugarske, sve do Dunava.
Širenje Makedonske države
.png)
Kao neposredna posledica ovog poraza beše novi građanski rat u Vizantiji, koji i opet vodi Varda Sklir i drugi vojvoda Varda Foka. Oni traže za sebe carsku krunu. U nevolji, car Vasilije se obratio Rusima i samo sa njihovom pomoću, posle duže borbe, uspeo je da očuva presto. Za vreme te krize, koja je trajala sve do 989. god., Samuilo je nastavio svoja osvajanja na Balkanu. Tada je, verovatno, on pokorio Rašku i Bosnu i uzeo od Mađara Srem, u kom postoji episkopija podvrgnuta Ohridu. Mada je, isto tako, uzeo i Zetu s Trebinjem. U Zeti je u to doba vladao knez Vladimir; prestonica mu beše kod crkve Prečiste Krajinske, ispod Katrkola, a oblast mu je obuhvatala današnju Crnu Goru i jedan deo severne Albanije. Kad je Samuilo napao njegovo područje, Vladimir se sklonio na brdo Oblik. Ostavljajući jedan deo vojske da ga opseda, Samuilo je s ostalim četama osvajao druga mesta. Pritešnjen glađu i izdajom Vladimir se predao, bio svezan i poslat u zatvor u Prespu. Dukljanska Hronika, koja je za ovu partiju imala jedno dosta pouzdano žitije Vladimirovo kao izvor, kazuje, da je Samuilo, ljut što nije mogao osvojiti Ulcinja, počo da pleni i pali čitavu Dalmaciju, sve do Zadra. Odatle se, u jednom smelom i dotle nečuvenom vojnom pohodu preko Bosne i Raške, vratio u svoju oblast. Na zapadu je, dakle, Samuilo prodro dalje od cara Simeona; njegova je država uopšte najveća slovenska tvorevina na Balkanu. Nikad više, sve do naših dana, nisu Sloveni imali u svojoj vlasti toliko poseda. Na jugu, Samuilo je 989. god. uzeo Veriju i Srpčište.
Prilično je poznata iz književnosti, u kojoj je više puta obrađivana, dalja sudbina Vladimirova. Kći Samuilova, Kosara (u grčkim izvorima zvana Teodora), zaljubila se u mladog sužnja Vladimira i izmolila je u oca njegovu ruku. Samuilo imao je u svojoj politici i širih poteza. On nije išao samo za tim, da, prigrabivši zemlje, postupa sa osvojenim oblastima kao sa surovo pokorenim područjem, nego je želeo da nove podanike na neki srdačniji način veže za sebe i svoju državu. On je, mudro, vratio Vladimiru Zetu, da u njoj i dalje vlada, ali odsada kao njegov čovek, zet i vazal. Isto je tako vratio oduzetu trebinjsku oblast i Vladimirovu stricu Dragomiru. Posle ovog veze između Maćedonije i severnih srpskih oblasti postale su tešnje i srdačnije. Srpska crkva došla je pod vlast ohridske patrijaršije. To je pojačalo uticaj pravoslavlja i naročito uticaj i širenje maćedonske slovenske književnosti među Srbima.
U tom vremenu do 990. god. Samuilo je osvojio i Epir i dračku oblast. On je bio zet gradskog dračkog kmeta Jovana Hrisilija, i verovatno je do Drača došao s njegovom pomoću. Tako je Samuilova država izlazila na tri mora: Crno, Egejsko i Jadransko, a na severu je bila ograničena Savom i Dunavom.
Od 991. god. njegova se sreća obrće. Car Vasilije II, sav vojnik, energičan, dosledan i nepopustljiv, pošto je smirio sve unutrašnje nezgode, prelazi u ofanzivu, da raščisti svoje odnose i sa Samuilom. Vesti o ovom periodu maćedonske historije dosta su pomućene i nesaglasne, i na osnovu njih ne da se uvek stvoriti potpuno tačna slika. Jasno je samo to, da Vasilije II ima uspeha, iako još nedefinitivnih, i da postepeno osvaja teren. Jedan jermenski hroničar zabeležio je jednu vrlo važnu činjenicu iz ovog vremena. Car je bio naselio u evropskim tematima mnogo Jermena, dotle pouzdanih prijatelja Vizantije, i računao je na njih u slučaju potrebe. Kad je, međutim, izbio rat, jedan dobar deo tih naseljenika, sa dve vođe, prešao je Samuilu. Da li tu nema posredne potvrde za Samuilovo jermensko poreklo?
Samuilovi porazi
Kad je Vasilije, zbog napada egipatskih muslimana u Maloj Aziji, morao 995. god. prekinuti ratovanje u Evropi i poći na tu stranu, obnovio je Samuilo svoje udarce protiv Vizantije. Ovog puta 996. god., on je krenuo ravno na Solun. Grad nije mogao da uzme, ali je Grcima zadao pod gradskim bedemima osetan udarac i zarobio je Ašota, sina gradskog zapovednika Gligorija Taronita. Sa Soluna krenuo je Samuilo na jug Grke, sve do Peloponeza, u smelim i vratolomnim zaletima. Čim je dobio vesti o tome, car Vasilije je odmah uputio protiv Samuila Nićifora Urana, vrlo sposobna vojskovođu. Iz Soluna, gde je spremio sigurnu odbranu, požurio je Uran za Samuilom i u dolini Sperhija naišao je na njegovu vojsku. Maćedonci su bili iznenađeni, ali, nadajući se da Grci neće moći preći usled kiša nabujalu reku Sperhij, ne uznemiriše se mnogo. Grci su ih, međutim, zaobišli i izveli noćni prepad. Sloveni su u toj borbi ljuto stradali; sam Samuilo bio je teže ranjen i jedva je uspeo da se spase sa isto tako ranjenim sinom; a na 12.000 njegovih ratnika dopalo je ropstva.
Taj udarac otpočeo je niz daljih Samuilovih nesreća. Ima jedna vest, da se on pod utiskom katastrofa bio obratio caru Vasiliju moleći mir. Do mira nije došlo; i to, kako jedan istočnjački izvor kaže, s toga što se Samuilo predomislio u poslednji čas. Čuo je, kaže, da je tad umro poslednji bugarski car — valjda Roman, jer drugog nije bilo — i onda se trgao. Napustio je pregovore i proglasio sebe za cara. Vest ta u suprotnosti je sa grčkim izvorima, koji znaju za cara Romana i posle tog datuma i za njegovu dalju sudbinu; a i teško je verovati, da bi se Samuilo proglašavao za cara baš sad, posle tako krupnog poraza. Istina, sam jedan poraz ne bi bio dovoljan da dotuče Samuila. Ne manje težak poraz pretrpio je i car Vasilije, pa nije podlegao. Ali je bilo razlike u karakteru poraza. U jednom Vasilije, još mlad i neiskusan, dobija udarac kao pouku za budućnost; on iza toga, s tvrdom verom u sebe, radi živo dalje, ide napred i očevidno doživljava uspehe. U drugoj, Samuila stiže udarac posle čitavog niza uspeha, kao kazna za preveliku smelost, u doba zrelih godina kad se nedaće teže podnose. U novim borbama nije više napadač Samuilo nego Vasilije.
Prilikom vizantiskog napadaja 997. god. Samuilo je gotovo pasivan. Nićifor Uran je iz Soluna prodro u maćedonsku oblast i plenio je tri meseca. Od početka novog veka akciju protiv Maćedonske Carevine preuzima sam Vasilije. God 1101. pokorila je njegova vojska Bugarsku, zauzela obe stare prestonice i porušila mnogo utvrđenja. Naredne godine napali su Vizantinci na južne Samuilove oblasti. Ljudi su počeli gubiti veru u Samuila. Njegov zet, Dobromir, bez borbe je predao grad Veriju i postao zato vizantiski antipat. Drugi vojvoda Dimitrije Tihonas predao je grad Kolindron, pod uvetom da s vojskom dobije slobodan prolaz do Samuila. Jedino je Srpčište hrabro branio vojvoda Nikolica, koji je, zarobljen, prezreo grčke časti, pobegao Samuilu, pokušao nove borbe, ali ponovo bio zarobljen i odveden u carigradske tamnice. Posle toga Vasilije osvaja Tesaliju. U osvojenim mestima sistematski iseljava slovensko stanovništvo, a dovodi grčko. Po povratku iz Tesalije car je napao i uzeo Voden, jednu od glavnih tvrđava maćedonskih, koja je štitila prilaz za Prespu i Ohrid. Treće godine, 1003, pošto su svršili stvari na jugu, Grci opet nastavljaju akcije na severu. Te godine napadali su Vidin. Da spase taj grad, dok je dosada bio pasivan, Samuilo sad preduzima energičnu diverziju. Licem na Veliku Gospoinu rupio je on s vojskom u Adrijanopolj, i oplenio grad koji je sav bio u prazničnom raspoloženju. Karakteristično je svakako, da Samuilo neće da uđe u borbu s carevom vojskom; on sad ne ide u pomoć Vidinu, kao što je nekad jurio da spase Sofiju. Jedino što je pokušao bilo je to, da presretne grčku vojsku, kad je posle zauzeća Vidina pošla na Skoplje. Vasilije je zatekao maćedonsku vojsku na izabranim položajima kod Vardara. Bez oklevanja, on je prešao nabujalu reku, napao iznenađenog Samuila i zadao mu udarac sličan onom u dolini Sperhija. Car Vasilije ušao je tad pobedonosno u osvojeno Skoplje, koje mu je, po Skilicinom pričanju, predao bugarski bivši car Roman. Po zauzeću Skoplja Vasilije je pošao pod tvrdi grad Pernik, u dolini Strume, ali nije uspeo ni da ga osvoji, ni da obećanjima skloni na izdaju njegova zapovednika Krakru. Samuilo je, po carevu povratku, 1004, pokušao nov napad na Solun, ali sasvim uzaludno.
Samuilo je doživeo udarce i u porodici. Mladog zarobljenika solunskog, Ašota, on je oženio svojom ćerkom i uputio ga je potom za upravnika dračke oblasti. Mladi Ašot (sudeći po imenu, i on jermenske krvi), kad je video obrt sreće Samuilove, izdaje Samuila i beži u Carigrad. S njim je u izdaji učestvovao i sam tast Samuilov Hrisilije. U Carigradu, Vasilije lepo primi i nagradi Ašota, usvoji i njegove predloge i poruke o tom, kako treba udesiti napad i predaju gradova, i postupi po njima. 1005. god. Drač je bio ponovo u vizantiskoj vlasti.
Kao što nekada car Simeon nije hteo da sklapa mira sa Vizantijom, nego je stalno bio s njom "na ratnoj nozi", tako je sad činio i Vasilije protiv Samuila. On mu ne dv da odahne. Njegove čete često napadaju Samuilovo područje i nanose mu štete. Od 1004—1014. god. nema nijedne sigurne vesti o ma kakvom ofanzivnom pokušaju Samuilovom. Mesto toga, u strahu od vizantiskih napadaja, on podiže utvrđenja i pregrađuje klisuru u strumičkoj dolini među Ograždenom i Belasicom. Kad je Vasilije, početkom 1014. god., pokušao tud da se probije naišao je na nesavladive teškoće. Uviđajući, da tako neće moći proći, on poveri zapovedniku maćedonske teme Nićiforu Ksifijasu da obiđe ove položaje iza Belasice, dok on bude napadao s preda. Samuilo je za to vreme, da odvrati Vasilija, poslao moćnu vojsku i opet protiv Soluna, pod vođstvom vojvode Nestorice; ali je ta vojska pretrpela potpun poraz. Međutim je Skifijas izvršio svoj zadatak. Na zaprepašćenje maćedonske posade pojavile su se grčke čete sa Belasice njoj u bok i sasvim je rastrojile. 29. jula 1014. zametnula se odlučna bitka, koja je završila slovenskim porazom. Sam stari Samuilo pao bi u vizantisko ropstvo, da ga nije spasao jedan očajnički juriš njegova sina, ali su ipak obojica morali da se begstvom spasavaju s nesrećnog bojišta. Samuilo se sklonio u Prilep, u jedan od najtvrđih gradova Maćedonije. Strumica se ipak održala, zahvaljujući tome, što je stanovništvo tvrđave Mačukova kamenjem i strelama odbilo grčke napadaje. Inače, slovenska je vojska strahovito stradala. 15.000 ljudi beše palo u grčke ruke. Surovi vizantiski car, pun osvete, i da zastraši, kaznio je nesrećne zarobljenike oslepljivanjem, ostavljajući na svaku stotinu po jednog ćoravog kao vođu. Učinio je to verovatno s toga, što je jedan odred Slovena, pod vođstvom Samuilova sina Radomira, iz zasede pobio jedan deo njegovih vojnika u tesnacu između Belasice i Plauš-planine. Kad su pred Samuila stigli ti ubogaljeni vojnici, nekad cvet njegove vojske, on je dobio srčani udar, i domalo je umro, 6. oktobra 1014. god.
Dalje opadanje pod Gavrilom-Radomirom
Samuila je nasledio njegov sin Gavrilo-Radomir, lično veoma hrabar i odlučan, ali bez prave sreće. Izmorena dugim i neuspelim ratovanjem njegova zemlja beše klonula, a energični protivnik nije dopuštao da se pribere nova snaga. Još iste jeseni, 1014, car nastavlja ratovanje, želeći da iskoristi pobedu. Posle vesti o porazu caru se predao grad Melnik. Čim je dobio glas o Samuilovoj smrti Vasilije je odmah krenuo u središte maćedonske Države, u samu Pelagoniju, da po mogućnosti dokrajči rat. Njegova vojska zauzela je Štip i Prilep, a on je sam popalio Bitolj, u kom je bio dvor novog cara. Kad je zazimilo vratio se Vasilije u Solun, početkom januara 1015. god. Odatle se s proleća, aprila meseca, krenuo opet u Maćedoniju, da pokori odmetnuti Voden. Zauzevši grad, car je njegovo slovensko stanovništvo preselio u bolerski kraj, a mesto njega je doveo grčki elemenat; i to ne ratare i radnike, nego prave pustahije zvane "kontorate" — kopljanike. Osim toga, u klancu na putu za Ostrovo i Bitolj dao je car sazidati dva nova grada, Kardiju i Sv. Iliju. Dalje odatle nije išao, nego se vratio u Solun.
Pritisnut tolikom nesrećom, a bez izgleda na skori uspeh, Radomir povi glavu i posla u Solun jedno poverljivo lice, jednog Grka s odsečenom rukom, da ponudi mir i potpunu lojalnost. Ali je car ponudu odbio. On je verovao da je Maćedonska Država u ropcu i da joj samo treba zadati poslednji udarac. S toga uputi u moglenski kraj vojsku, koju su vodili Nićifor Ksifija i solunski zapovednik Konstantin Diogen. Grad moglenski hrabro je branio vojvoda Ilica. Morao je doći lično sam car, da preuzme zapovedništvo nad vojskom, da potkopa i potpali bedeme, i da prisili posadu na predaju. I odatle je muško sposobno stanovništvo preseljeno, i to čak u Jermensku, u oblast Vaspurakan. Sam grad je spaljen i porušen. Odmah potom pao je i drugi grad moglenski, Notija.
Dalje opadanje pod Jovanom Vladislavom
Malo dana iza tog uspeha stiže caru Vasiliju poslanstvo od novog maćedonskog gospodara, Jovana Vladislava. To je bio sin Samuilova brata Arona, koga je Samuilo dao ubiti. Ovaj je, verovatno, iskoristio nedaće Samuilove i Radomirove, i pun osvete, a željan vlasti, ubio je Radomira kod mesta Petriska, koje se nalazi kod istoimenog jezera. Dukljanska Hronika izrično kazuje, da ga je na to razračunavanje poticao sam car Vasilije, razumljivo iz kakvih pobuda. Svirep, Vladislav je ne samo ubio Radomira, nego mu je dao ubiti i ženu, a sina oslepiti. To je bilo negde s početka jeseni 1015. god., po svoj prilici septembra meseca. Došavši na vlast Vladislav je pohitao da izjavi pokornost caru Vasiliju i da zamoli mir. Vasilije je bio voljan njemu odobriti ono, što je Radomiru odbio; to daje, donekle, potvrde Dukljaninovoj priči o njihovim tajnim vezama. Ali, baš u taj mah, stiže njemu ugledni velikaš maćedonski, kavhan Teodor, kako se čini, pristalica starog Samuila i njegova sina. On je prikazao Vladislava vrlo crnim bojama i odgovarao je cara da ulazi s njim u veze. Predložio je čak caru, da se Vladislav ubije i najmio je za taj posao jednog Vladisavljevog dvorjanina. Ali, ovaj dvorjanin, verniji Vladislavu nego Teodoru, ubi ovog na povratku kući. Car Vasilije, potaknut sumnjama Teodorovim, inače protivnik Maćedonske Države i ne željom da je što pre satre, uze ovo ubistvo kao povod da počne novi rat. Bez ikakve veće muke car je ovog puta prodro do samog Ohrida. Odatle je nameravao krenuti na Drač i tamo utvrditi svoju vlast, kad mu stiže vest, da je jedan njegov odred, koji je operisao u Pelagoniji, nastradao od četa maćedonskog vojvode Ivca. Car odmah pođe u Pelagoniju, ali se Ivac povukao u planine, nemajući snage da primi borbu s glavnom grčkom vojskom. Vasilije se potom vratio u Solun, a dve vojske posla u dva razna pravca da uzmu još zaostalih delova Maćedonske Države i da ih smire; jednu u Strumicu, a drugu prema Sofiji. Prva je uzela tvrđavu Termicu (Banjsku kod Strumice?), a druga Bojanu kod Sofije.
U takvim prilikama šta bi bilo prirodnije, nego pribrati sve narodne snage za zajednički otpor? Krvavi Vladislav smatrao je, da će ojačati svoj položaj ako potamani sve takmace i srodnike Samuilove porodice. On s toga radi o glavi i zetskom knezu Vladimiru. Legenda kaže, da je ovaj, pored svih opomena svoje žene, a Samuilove kćeri, na obećanja i zakletve Vladislavljeve, došao u Prespu, i tu, po naredbi Vladislavljevoj, bio ubijen pred crkvom 22. maja 1016. god. Žena mu je posle prenela telo i sahranila u krajinskoj crkvi. Odatle je preneseno najpre u Drač (1215. god.), a posle je sahranjeno u novom, po njemu prozvanom manastiru kod Elbasana (Šen Ćin). Vladimirova država pala je u plen Vladislavu. Kult kneza i mučenika Vladimira razvio se dosta rano. Jedno njegovo latinsko žitije, u izvodu, sačuvano je u Dukljanskoj Hronici, a potiče nesumnjivo iz XI veka. Politički značaj kneza Vladimira, očevidno, nije bio velik; njegov kult s toga dolaziće nesumnjivo od moralne vrednosti njegove ličnosti. Još uvek, na dan njegove smrti, ide puk na planinu Rumiju noseći sa sobom jedan krst, za koji veruju da se na njemu Vladislav zaklinjao, kako mu neće učiniti prevare. Ta svečanost okuplja sve susede, pravoslavne, katolike i muslimane. Isto tako ima kulta kneževa i u Zapadnoj Maćedoniji. U manastiru Sv. Jovana Bigorskog, priča se, očuvana je glava Vladimirova, koju je tamo sam doneo.
S kraja leta 1016. god. car Vasilije, svršivši izvesne poslove u Carigradu, polazi ponovo protiv Maćedonaca. Tvrdi grad Pernik, koji je odoleo tolikim napadima, bio je glavni cilj njegove nove akcije. Posle tromesečne opsade (upravo posle 88 dana) Vasilije je i ovog puta morao da se vrati ne mogavši ni opet nagnati hrabru posadu ni na predaju ni na izdaju. Čim je oslavilo proleće 1017. god. Vizantinci su krenuli na novi pohod. Iz Mozinopolja, gde je car češće zimovao, pošao je prema Kosturu, pošto je uz put uzeo još nepoznati grad Long. Ali napori njegovi da osvoji taj tvrdi grad brzo, na prepad, nemadoše uspeha. Za duže opsedanje, međutim, car nije imao vremena ni potrebnog spokojstva. Evo zašto. Baš tu njemu je stigla vest, da je poznati branilac Pernika, vojvoda Krakra stupio u savez s Pečenezima, da se sjedinio sa Vladislavom i da se sprema da, uzevši Dorostol, napane cara s leđa iz Bugarske. Dobivši te glasove Vasilije počinje da se povlači, osvajajući i rušeći uz put gradove Višegrad, Veriju i predele Ostrova i Moliska. Na putu mu javiše, da je opasnost prošla u nekoliko, pošto su Pečenezi odbili da sudeluju u borbi protiv cara. Vasilije krene na to protiv grada Setine, na izlasku iz Morihova u bitoljsku kotlinu, gde se nalazi jedan carski dvor maćedonski i velike zalihe žita. Nedovoljno utvrđen, grad je bez muke pao u grčke ruke, s celim plenom. Maćedonska vojska požuri u pomoć. Car Vasilije joj posla u susret zapovednika solunske teme, Konstantina Diogena. Maćedonci su bili vešto zaveli i opkolili njegovu vojsku i sigurno bi je potpuno porazili, da joj nije stigao u pomoć sam car požurivši sa svojom konjicom. Kad su maćedonski osmatrači ugledali tu vojsku, u užasnom strahu stadoše vikati:
Bežite, bežite, eto cara!
Sada svu vojsku obuze panika. U najvećoj pometenosti vojska prenu na sve strane, potpuno nesposobna za borbu, zajedno sa samim Vladislavom. Posle te pobede Vasilije se neko vreme zadrža u Vodenu da organizuje nove krajeve, a onda ode na zimovanje u Carigrad (9. januara 1018).
Vladislav, koji je imao energiju ređe vrste, nije klonuo ni posle tog poraza. Iza careva dolaska on odmah počinje novu akciju, ali sasvim na drugoj strani; verovatno s toga, što se tamo nadao lakšem uspehu. On udara na Drač, na koji je od početka svoje vladavine bio bacio oko. Ali tu, pod Dračem, prilikom borbe Vladislavljeve sa samim zapovednikom grada, biva napadnut od dvojice pešaka i ubijen. Grk Skilica, a još više Dukljanska Hronika, prikazuju to ubistvo kao nešto tajanstveno, odnosno kao neku božju odmazdu; u stvari, kao da ima razloga verovanju da je Vladislav poginuo od svojih ljudi.
Dalje opadanje pod Prusijanom
Vest o pogibiji Vladislavljevoj krenula je cara, da odmah, marta meseca 1018. god., pođe u Maćedoniju i definitivno pokori tu zemlju. U samoj Maćedoniji nasta malodušnost. Zemlja je bila izmučena dugim i bezuspešnim ratovanjem i otrovana unutrašnjom borbom; a izgledi na neki obrt sreće ne behu nikakvi. S toga velik deo velikaša požuri, da se preda caru i spase svoje oblasti i prava. Već u Adrijanopolju stigoše mu brat i sin hrabroga Krakre, koji mu izjaviše pokornost i predadoše 36 gradova zajedno sa dotle neosvojivim Pernikom. Car oberučke primi ponudu; samom Krakri dade čin patricija i ostavi ga na njegovom starom položaju. Kad je tako bio obezbeđen od Bugarske, Vasilije pođe u Mosinopolj, da uredi i pitanja Maćedonije. Po primeru Krakrinom dođoše i mnogi drugi velikaši sa raznih strana, iz Pelagonije, Morovizda i iz Lipljana s Kosova. U Seru stigao je cara Krakra sa ostalim gospodarima predatih gradova i lično je izjavio svoju podložnost. Tu su mu se predali i vojvoda Dragomuž, gospodar Strumice, koga car isto napravi patricijem, i Bogdan, zapovednik "unutrašnjih gradova." Upada u oči, da je sem Krakre kod maćedonskih vojvoda malo bugarskih, nego prevlađuju čisto slovenska imena, kao i kod mlađih članova dinastije. Pred samim gradom Strumicom dočekao je cara arhiepiskop Jovan (David) sa sveštenstvom, moleći za milost u ime Marije, žene Vladislavljeve, koja se odricala svih vladalačkih prava. To je bila potpuna kapitulacija Maćedonske Carevine. U pobedničkom pohodu car je prošao Skoplje, Štip, Prosek i ušao je najposle u Ohrid, gde je dočekan s molepstvijima i klicanjem. U staroj prestonici Samuilovoj Vasilije je naišao na ogromno bogatstvo; bilo je, priča se, više od hiljadu kentenara zlata i mnoštvo zlatom i biserom okićenih haljina i nakita. Tu je zatekao i Vladislavljevu udovicu sa decom njenom i Radomirovom. Car je bio prema njima milostiv i uzeo ih je pod svoju zaštitu, ali ih je, u isto vreme, stavio pod nadzor. Čak i Vladislavljeva sina Prusijana, koji se beše, sa dva brata, povukao u planinu Tomor i pokušao da tamo organizuje borbu, primi u Devolu usrdno i dade mu titulu magistra. Prusijan i braća mu Alusijan i Aron vraćali su se, po imenima, na staru jermensku tradiciju porodice. Kod Prespanskog Jezera car je ovom prilikom podigao dve nove tvrđave, Vasilidu i Konstanciju, u čast svoga i bratova imena.
Poslednji otpori
Ali se ipak ovom prilikom ne pokoriše sve vojvode i knezovi maćedonski. Vojvoda Ivac, poznat sa svoje posede nad Grcima u Pelagoniji, ne hte da prizna vrhovnu vlast Vasilijevu i odmetnu se u planine, da sprema ustanak. Grci tumače njegov otpor tim, što je on hteo da obnovi Samuilovu državu i uzme njegovu titulu i položaj. Na planini Vrohotu, u gradu Proništu, Ivac je počeo da okuplja ustanike. Taj je pokret morao biti vrlo ozbiljan, kad je car lično došao u Devol, da, primivši careviće, pozove na predaju i Ivca, nudeći mu istu milost, koju je već pokazao prema ostalim njegovim vojvodskim drugovima, a upozoravajući ga na bezizglednost dalje borbe. Da bi dobio vremena Ivac uđe u pregovore, otežući ih namerno što duže. Tako je zadržao cara gotovo dva meseca. Tada novi ohridski zapovednik, Jevstatije Dafnomil dođe na ovaj plan prevare. Vojvoda Ivac slavio je svake godine Veliku Gospoinu i po starom običaju primao taj dan u svoj dom goste i namernike. Jevstatije sa dvojicom svojih ljudi ode na Ivčevu slavu. Ovaj ga primi lepo, iako je bio iznenađen tom posetom. Posle crkvenog obreda Jevstatije pozove Ivca na tajni dogovor u četiri oka, pa kad je ovaj došao Jevstatije ga, kao fizički jači, obori na zemlju i pomoću svojih pratilaca veže i oslepi. Uzrujanim gostima izjavio je, da to radi u ime carevo. Ubogaljenog Ivca odveo je potom caru Vasiliju, koji ga dade baciti u tamnicu. Jevstatije je, za nagradu, dobio upravu nad Dračem.
Pored Ivca zna se i za još neke maćedonske vojvode, koji nisu hteli da se pokore. Tako je neki vojvoda Gavra mislio na ustanak i ušao radi toga u veze sa Elemagom Francison, koji je bio zapovednik Berata i priznavao Vasilijevu vrhovnu vlast. Kad se doznalo za tu zaveru, Gavra je bio uhvaćen i oslepljen, a Elemag se odbranio od optužbe i zadržao staro dostojanstvo. Ustanak je pokušao i stari vođa Nikolica. On se ranije istakao kao hrabar branilac Srpčišta, ali je najzad morao da se preda. Car Vasilije ga je, kao sina jednog uglednog vizantinskog činovnika, pomilovao i imenovao patricijem. Nikolica se naskoro vratio u Maćedoniju i, za vlade Samuilove, pokušavao nove napadaje na Srpčište. Posle sloma Maćedonske Države on se spremao na nove borbe. Ali, gonjen od Vizantije i carske vojske, videći sve skrhano, Nikolica se sam jedne noći predao carevim ljudima. Bio je okovan i poslat u Solun. Krajem 1018. god. bila je čitava zemlja pokorena, a Vasilije je, radi svoje energije, u ovim dugim i krvavim borbama, dobio naziv "ubice Bugara".
Na Maloj Prespi, na ostrvcu Ailu, još se nalaze ruševine stare Samuilove crkve Sv. Ahila. Za nju stručne arhitekte nalaze, da predstavlja prelazni tip jelinističko-orientalne škole i da ima iste dispozicije kao Stara Mitropolija u Mezemvriji, na obali Crnoga Mora. Druga Samuilova građevina, crkva Sv. Germana, u selu Germanu, pokazuje uticaje anatolske škole, čije je poreklo u Jermenskoj. Crkva je ta u novije vreme popravljana i dograđivana. Pored nadgrobne ploče Samuilovih roditelja i brata mu Davida, to su jedini ostaci Samuilove vladavine, koja je bila tako neobična po svojim velikim uspesima, kao i po naglim obrtima sreće. U našoj prošlosti nije bilo primera naglijeg uspeha i naglijeg pada, kao što je slučaj sa sudbinom Maćedonske Države.
Na krajnjem severu nekadašnje Maćedonske Države u Sremu, držao se još, posle pada svih oblasti na jugu, sremski poglavica Sermo. Ne mogući ga, bez težih napora, savladati, poručio mu je vizantiski namesnik u današnjoj Srbiji, Konstantin Diogen, da želi s njim neki lični dogovor. Svaki je imao da povede sa sobom po trojicu sluga; a sastanak je trebalo održati na sred jedne reke, verovatno Save. Na sastanku, Diogen ubi Serma i onda s vojskom krene i bez muke uze grad Sirmijum, odnosno Mitrovicu, koji mu je predala Sermova žena. Vizantiska vlast proširi se tako, 1019. god., sve do Srema na severu i Jadranskog Mora na zapadu.
Osvojivši Maćedonsku Državu car Vasilije nije pokazivao one surovosti, kakva bi se mogla očekivati od njega posle onog postupka sa zarobljenicima iza bitke kod Belasice; a nije nastavio ni onaj sistem helenizacije ove oblasti, kako je činio ranije zauzimajući izvesna mesta. Mesto toga, kako videsmo, on je na mnogim položajima ostavljao stare knezove i zapovednike. Maćedonija je bila podeljena u četiri teme, a glavno sedište upravnika beše u Skoplju. Važniji gradovi i tvrđave behu posednuti pouzdanim grčkim ljudima; a vojničko uređenje dobilo je, kao u vizantiskim oblastima Italije, karakter katepanata. Poreski sistem nije udešen prema težem vizantiskom, nego je ostalo da se plaća za porezu mat žita, mat prosa i krčag vina. Vrlo važno beše i to, što je Vasilije zadržao avtokefalnu ohridsku arhiepiskopiju, koja se, u tradiciji bivše bugarske patrijaršije, zvala i patrijaršijom, ostavivši joj sva njena prava i granice. Car, istina, ne priznaje toj crkvi patrijaršiskog dostojanstva, ali to je, posle pada Mećedonske Države, u prvi mah malo bunilo njene pripadnike, pošto je na upravi ostala ista ličnost, arhiepiskop Jovan. Ovaj čovek uspeo je izgraditi kod cara da ohridskoj crkvi potvrdi sve one granice, koje je ona dobila za vreme Samuilovo. Povelja o tom izdana je ohridskoj crkvi 20. maja 1020. godine. Prema toj i još dve povelje izdane 1019-1020. god., ohridska arhiepiskopija imala je pod sobom 31 episkopiju: obuhvatajući na severu Braničevo, Beograd i Srem, na severozapadu Ras i Prizren, na istoku Silistriju, Vidin, Sofiju Strumicu, na jugu Veriju i Srpčište, na jugozapadu Butrinto i Janjinu. Dobar deo tih zapadnih episkopija dobila je ohridska mitropolija na račun dračke. Opseg arhiepiskopije ohridske obuhvatio je u glavnom sredinu, trup Balkanskog poluostrva i njegov zapadni deo izuzimajući Albaniju i Primorje. Od Bugarske je u sastav ohridske arhiepiskopije ulazio samo zapadni deo. Težište delatnosti ohridske crkve bilo je, dakle, na čisto slovenskom području, koje je delimično i ranije bilo, a sad definitivno došlo van domašaja rimske crkve. Zapadni uticaj u oblasti Raške bio je delovanjem ohridskog sveštenstva postepeno suzbijen, da kasnije sasvim iščezne. Kao u crkvi, tako je, verovatno, i u svemu drugom u Maćedonskoj Državi bio vidan slovenski karakter njezin. Car Vasilije i njegovi naslednici dali su posle ohridsku crkvu u grčke ruke; uticaj grčki postepeno se jačao i osećao sve više; — ali on nije mogao da znatno izmeni glavni slovenski fond, i to jedno s toga, što je stvaranjem slovenske književnosti Ćirilo-Metodijevske škole, i stvaranjem slovenske Maćedonske Države razvijena slovenska narodna svest; i drugo, što je slovenskim radom od jednog stoleća stvorena tradicija i bogat duhovni kapital, koji se više nisu dali potisnuti.
Konstantin VIII
.jpg)
Novembra meseca 1028. Konstantin VIII, car Vizantije, osećajući se vrlo bolestan, a budući uostalom star skoro sedamdeset godina, seti se da je vreme da pomišlja o uređenju nasledstva prestola. Možda će izgledati čudnovato da, kao poslednji muški predstavnik makedonske dinastije, Konstantin VIII nije ranije pomišljao da svrši jedan tako važan i tako nužan posao. To je zato što Konstantin VIII, celoga života, nije nikad ni na šta mislio.
Od detinjstva udružen sa svojim bratom, Vasilijem II, on je pedeset godina živeo u senci toga energičnog i moćnog vladara, ne brinući se nimalo o javnim poslovima, ne uzimajući od vlasti ništa drugo sem koristi i zadovoljstva. Zatim, kad je Vasilijeva smrt od njega stvorila jednom gospodara carstva, nije se mogao rešiti da se odrekne svojih starih i dragih navika, i produžio je, kao i ranije, da živi bez briga i da sve pusti da ide kako ide. Veliki trošadžija, on je nemilice rasipao uštedu koju je strpljivo prikupila mudrost njegovoga brata. Veliki prijatelj uživanja i stola — odlično je umeo da priprema ručkove i nije smatrao za poniženje da prema potrebi sam pronalazi sosove, — on se s takvom revnošću predavao tim zabavama da je tim načinom života postao kostoboljan u tolikoj meri da gotovo nije više mogao ići. Uz to, obožavao je hipodrom, oduševljavao se cirkuskim svađama, do ludila voleo borbe životinja i predstave. Najzad, voleo je i igru, i kad bi imao naprstaka u rukama zaboravljao bi sve ostalo, poslanike koje je trebalo da primi i poslove koje bi trebalo raspravljati; zaboravljao je čak i svoje najdraže zadovoljstvo, sto, i provodio po čitave noći u igri. Pojmljivo je, da je među tolikim zabavama koje su ga svega zauzele, bio zaboravio da je on poslednji čovek svoje dinastije i da za naslednike ostavlja samo tri neudate kćeri.
One su se zvale Evdokija, Zoja i Teodora. O najstarijoj, Evdokiji, istorija malo govori. To je bila osoba prostih sklonosti, osrednje pameti, isto tako osrednje lepote: bolest koju je imala u detinjstvu nagrdila joj je lice za ceo život. Zato je rano ušla u manastir i od tada se nije više govorilo o njoj. Njene dve sestre su bile od druge vrste, i sasvim drukčije zanimljive; obe su ipak, čudnim udesom, lagano sazrevale u tami ginekeja. Ni njihov stric Vasilije, koji ih je međutim vrlo voleo, ali koji je, izgleda, prezirao žene — sam se nikad nije ženio, — ni njihov otac Konstantin nije se brinuo da ih udomi. I to su bile 1028. devojke odavno punoletne: Zoja je imala pedeset godina, Teodora ne mnogo manje.
Tim dvema princezama malo pozrelijim trebalo je da pripadne presto Konstantina VIII. Ali mada je, od dolaska makedonske dinastije, zakon o nasleđu prestola u Vizantiji postao dovoljno napredan da niko ne bi negodovao videći da carstvo prelazi u ženske ruke, vasileus je ipak uvideo da u tim teškim prilikama jedan čovek ne bi bio na odmet u dvoru, i on poče na brzu ruku tražiti za svoju kćer Zoe, koju je najviše voleo, i koja mu se činila najviše stvorena za vlast, muža koji bi pored vladarke imao ulogu cara-supruga. Pomišljao je na jednog jermenskog plemića, koji se zvao Konstantin Dalasen, i on pošlje po njega. Ali Konstantin je bio na svome imanju, daleko od prestonice, a stvar je bila hitna. Predomislivši se, car se tada obrati upravniku varoši, Romanu Argiru. To je bio čovek iz otmene porodice i lepe spoljašnjosti, mada mu je bilo prošlo šezdeset godina; na nesreću, on je bio oženjen, voleo je svoju ženu, a ova ga je obožavala. Ta teškoća nije zaustavila Konstantina VIII. Kad bi nešto hteo, on bi brzo svršavao, i nalazio razloge koji ne trpe pogovora: Romanu je dao da bira između razvoda i gubitka vida; i da bi brže prelomio njegov otpor, a naročito odupiranje njegove žene, on naredi, čineći se vrlo razjaren, da se upravnik odmah zatvori. Na tu vest, Romanova žena, vrlo uzbuđena, razumede da ona treba da se izgubi, ako hoće da spase svoga muža; ona ode u manastir, a Roman se venča sa Zojom. Posle tri dana Konstantin VIII umre, mirne duše, a njegove dve kćeri i zet uzeše vladu u svoje ruke.
Carica Zoja Porfirogenita
Od te 1028. godine, Vizantijom vladaju Zojini muževi i ljubimci, baš zbog toga što je kasno udata Zaoja pokušavala da nadoknadi ksvoju urednu proživljenu mladost. Dvor je ponovo postao središte spletaka i uzajamnih optuživanja. U pokrajinama javljaju se pokreti pojedinih uglednijih vođa i zapovednika, koji žele da izbiju na površinu i koji teže da se dočepaju i samog prestola. Sa severa počinju da bivaju sve češći upadi Pečenega, koji dobro osećaju da u Carigradu nije sva pažnja obraćena pitanjima odbrane državnih granica.
Od tada pa za četvrt veka, Zoe Porfirogenita će ispunjavati carsku palatu svojim sablažnjivim pustolovinama, a njena istorija je zacelo jedna od najzanimljivijih koje su nam sačuvali vizantiski letopisi, i jedna od najpoznatijih. Dok smo o većini vladara koji su se rađali u Svetoj Palati tako nepotpuno obavešteni da s teškom mukom možemo naslikati njihove najbleđe skice, desilo se naprotiv da nam se Zoe pojavljuje u najjasnijoj svetlosti. Ona je zaista imala tu sreću — za nas — da njen istoričar bude jedan od najinteligentnijih, najznamenitijih ljudi koje je Vizantija dala: to je Mihailo Pselos, čija je hronika, ili pre memoari koje je pisao o istoriji svoga doba, izdata pre jedno trideset godina.
Bliski prijatelj caričin, posvećen kao veliki komornik i kao ministar u sve dvorske spletke, radoznao da sve vidi, lakom na sva ogovaranja, neuzdržljiv i brbljiv preko mere, Pselos je otkrio sa izvanrednom uslužnošću, a katkad i sa čudnom slobodom u rečima, sve što je video ili čuo oko sebe. Nema ni jedne tajne u koju on nije pronikao, ni jedne pojedinosti, čak i najličnije, koju on ne bi imao načina da dozna; a kako je imao beskrajno mnogo duha, humora, zajedljivosti, priče koje je on sastavio o tim događajima od najzabavnijih su i najukusnijih stvari na koje se moglo naići. Bez sumnje, ne treba uzeti doslovce sve što on priča; dešava mu se da čudno izopači činjenice, kad se politika, u kojoj je on igrao veliku ulogu, suviše neposredno umeša u istoriju; ali kad to izuzmemo, on je sasvim verodostojan, a kako je po svojoj prirodnoj radoznalosti uvek u zasedi za najmanjim događajem, rano i vrlo pažljivo otvorio oči, on je uopšte vrlo dobro obavešten. A zatim, to je takva sreća, među tolikim suvim i dosadnim hroničarima, naći najzad jednog darovitog čoveka koji ume da vidi i koji zna da piše, jednog umetnika u teškoj veštini slikanja i oživljavanja ličnosti, jednog nesravnjenog pripovedača začinjenih anegdota. Moglo bi se bez preterivanja reći da Pselos potseća na Voltera: i, zaista, kao Volter, on se laćao svega, pisao je o svemu. Ostale su od njega, osim njegove istorije, stotine sitnijih dela, o najraznovrsnijim predmetima, besede i pesme, pisma i pamfleti, filosofske rasprave i fizička dela, radovi iz astronomije, fiziologije i čak iz demonologije. I svuda je, kao Volter, unosio jednu zajedljivu živost, jedan đavolski duh, i svestranu radoznalost. Smelošću svoje misli, originalnošću svojih ideja, Pselos je bio jedan od najistaknutijih ljudi svoga vremena; svojom ljubavlju spram' klasične starine i spram platonske filosofije, on je, usred XI veka, kao neki preteča Preporoda.
I bez sumnje, kod njega se karakter ne može: meriti s umom. Po svojoj osrednjoj duši, sklonostima ka spletkama, po ropskom laskanju, naglom i sablažnjivom menjanju mišljenja, i po niskosti svojih palinodija, kao i po detinjastoj i bolešljivoj sujeti, Pselos je savršen predstavnik toga dvorskog sveta, te trule Vizantije u kojoj je živeo. Ali zato nas je on tako lepo upoznao s tim društvom, da je po tome zaista neuporediv. Na njegovu se knjigu neprestano treba vraćati u ovom pričanju i na njegovu knjigu trebaće isto tako da uputim čitaoca, kad njegove uvek duhovite i zabavne anegdote bude zaista nezgodno pričati na francuskom.
Osrednje pameti, savršena neznalica, Zoe je, po naravi bila živa, naprasita, ljuta. Bezbrižno i lako, ona je rešavala o životu i smrti, brza da se odluči, i da promeni mišljenje, bez mnogo logike i čvrstine, i ona je državne poslove pretresala sa istom lakomislenošću kao i zabave ginekeja. Pored svoga lepog izgleda, to je u glavnom bila jedna dosta nesposobna vladarka, pomalo budalasta, vrlo sujetna, detinjasta, ćudljiva, prevrtljiva, koja je vrlo rado primala laskanja. Pohvala njene lepote dovodila bi je u ushićenje. Uživala bi da joj se govori o starosti njene porodice i o slavi njenog strica Vasilija, a još više kad joj se govori o njoj samoj. I za dvorane je bila postala zabava da je varaju: kako niko ne može da nju vidi a da odmah ne ostane kao gromom pogođen. Mnogo trošeći na sebe, glupo izdašna spram drugih, ona je bezumno rasipala novac; ali ponekad je umela da bude neumoljiva i svirepa. Kao dobra Vizantinka, najzad, bila je pobožna, ali onom sasvim spoljašnjom pobožnošću koja gori tamjan pred ikonama i pali voštanice po oltarima. A naročito je bila iz osnova lena. Državni poslovi bili su joj dosadni; ni ženski radovi nisu je više zanimali. Ona nije volela ni da veze, ni da tka, ni da prede; ostajala je po čitave sate besposlena, blažena. I kad se vidi kakva je, može se razumeti da je njen stric Vasilije, tako delatan, tako neumoran, nju pomalo prezirao, mada ju je vrlo voleo.
Ta plava, mekušna i olaka osoba nosila je uz to dosta obespokojavajuće nasledstvo. Unuka onoga Romana II, koji je umro mlad zato što je suviše živeo, i čuvene i izopačene Teodore, kćeri onoga zabavljača Konstantina VIII, ona je imala od koga da nasledi onaj lepi temperament ljubavnice koji će uskoro otkriti. Vrlo gorda na svoju lepotu, uverena da je neodoljiva, besna što je u ginekeju izgubila najlepše godine svoje mladosti, puna nezadovoljenog žara, i zavedena privlačnošću nepoznatoga, ona će, sa svojih punih pedeset godina, ispunjavati varoš i dvor glasovima o svojim pustoloviiama sa toliko vatrenosti i tako malo uzdržavanja da su njeni savremenici sumnjali katkad u potpunu ravnotežu njenoga razuma.
Roman Argir
Oženjen tom ženom opojnom i radoznalom za nova uzbuđenja, Roman Argir je smatrao da je dužan sebi, ženi, pokojnom caru svome tastu i državnim razlozima da što pre da carevini naslednika. I ovde već treba da uputim čitaoca Pselosu, da tu vidi kakvim su se sredstvima — čas mađiskim čas fiziološkim, — kakvom znalačkom kombinacijom raznih masti, trljanja i amajlija, Roman i Zoe trudili da ostvare svoju želju. Ali, na tom poslu, car se brzo doseti da on ima šezdeset godina, što je mnogo, i da carica ima pedeset, što je suviše; i odustavši od svoje žene, i od državnih razloga, on se zadovoljio da dobro upravlja monarhijom.
To nije išlo u račun gospođi. Jako uvređena, prvo u svome ponosu, što je tako odbačena, Zoe je bila nezadovoljna još iz drugih razloga, koji nemaju nikakva posla sa samoljubljem i sa državnim razlozima; uz to,. kao da je išao da prevrši meru. Romanu je, u isto vreme kad ju je napustio, palo na um da odjednom obuzda njene lude troškove. Pomamljena, i osećajući više no ikad privlačnost pustolovina, Zoe je tražila utehe, i bez muke je našla. Ona je odlikovala Konstantina, koji je na dvoru vršio dužnost velikoga telohranitelja, a za njim drugog jednog Konstantina, iz velike porodice Monomaha, koga je njegovo srodstvo s carem uvelo u dvor. Obojica su joj se dopala za trenutak zbog svoje lepote, ljupkosti, mladosti; ali ta je milost malo trajala. Uskoro Zoe utvrdi svoj izbor na drugom jednom ljubavniku. Među prijateljima Romana III bio je jedan evnuh, po imenu Jovan, čovek uman, iskvaren, i u velikoj milosti kod cara. Taj Jovan je imao jednoga brata, koji se zvao Mihailo, mladić neobične lepote, živa oka, bela lica, gospodskog stasa, čiju zavodničku i neodoljivu draž savremeni pesnici složno hvale. Jovan ga predstavi dvoru; on se dopade caru, koji ga uze sebi u službu; on se još više dopade carici, kod koje se odmah razbukta velika strast. I „kako je ona“, kaže Pselos, „bila nesposobna da zapoveda svojim željama“, Nije se smirila dok joj lepi Mihailo nije vratio ljubav.
Onda se u dvoru odigrala jedna vrlo zanimljiva komedija, koju je Pselos ispričao ne bez nešto zajedljivosti. Pre je Zoe iz sveg srca mrzela evnuha Jovana; sad, da bi imala prilike da govori o onome koga je volela, ona ga je ljubazno predusretala, zvala ga sebi, i kazala mu da kaže svome bratu da će, kadgod se prijavi, naići na lep doček kod svoje vladarke. Mladić, koji nije razumeo tu naglu i neobičnu blagonaklonost, dolazio je kod Zoe na podvorenje, dosta zbunjena izgleda, uzbuđena i pocrvenela lica. Ali ga je carica hrabrila; ona mu se ljubazno smešila, ublažavala je za njegovu ljubav strogost svoje strašne obrve, čak mu je izdaleka napominjala svoja osećanja spram njega. Mihailo, koga je brat upućivao, najzad, razumede. On postade drzak; od nežnih pokreta on pređe na poljupce; uskoro, on se još više osmeli, „manje zanesen“, možda veli bezobrazno Pselos, „dražima te gospođe malo više zrele nego polaskai u svome ponosu slavom jedne carske pustolovine“. Zoe, vrlo ozbiljno zaneta, pokazala se vrlo neobazriva. Viđali su je kako pred svetom ljubi svoga milosnika, kako seda s njime na istu sofu. Prirodno, uživala je da svoga ljubimca kiti kao kakvog idola, pokrivala ga je nakitom i sjajnim odelom, i obasipala skupocenim poklonima. Još više: jednoga dana pade joj na um da ga posadi na sam carski presto, s krunom na glavi i skiptrom u ruci, i pribijajući se uz njega, tepala mu je najnežnijim imenima:
Idole moj, lepi cvete moj, radosti mojih očiju, uteho moje duše.
Jedan od dvorskih ljudi, koji slučajno uđe, umalo ne pade u nesvest pred tim neočekivanim prizorom; ali Zoe, ne buneći se, zapovedi mu da klekne pred noge Mihailove izjavivši:
On je otsad, on će jednoga dana zaista biti car.
Ceo je dvor znao za vezu Mihaila i Zoe. Jedini Roman nije, naravno, ništa opažao. Nekoliko njegovih prijatelja, i sestra mu Pulherija, koja je mrzela caricu mislili su da treba da mu otvore oči. Ali car nije hteo ništa da veruje: i kako je to bio više dobroćudan vladar, on se zadovoljio što je pozvao Mihaila u svoj kabinet i pitao ga šta je istina od cele te istorije. Ovaj je tvrdio da je on nevina žrtva gnusnih kleveta; i vasileus, ubeđen, zavoli ga još više nego pre. Da bi mu pokazao svoje poverenje, on je dotle išao da ga je uveo u privatni život carske odaje; u veče, kad bi ležao u postelji pored Zoe, zvao je mladoga čoveka kod postelje i molio ga da mu trlja noge. Jedan malo odviše čedan hroničar kaže:
Je li verovatno da mu se nikad nije desilo da radeći to ne dodirne vasilisine noge?
Roman se nije mnogo brinuo o tome; taj car nije bio ljubomoran muž.
A bilo je još nešto što ga je sasvim umirilo, ako je to bilo potrebno. Lepi Mihailo patio je od jedne vrlo neprijatne bolesti: imao je nastupe padavice. Vladar je potom izjavio:
Zaista, takav jedan čovek ne može da voli ni da bude voljen.
Ipak, s vremenom, Roman nije više mogao sumnjati u svoju nesreću; ali, budući filosof, više je voleo da do kraja ništa ne vidi. On je poznavao Zoe; znao je da se, ako joj oduzme Mihaila, izlaže opasnosti da je baci u nove mnogobrojnije pustolovine, i smatrajući da je za carsko dostojanstvo bolja jedna jedina i trajna veza nego čitav niz vidnih skandala, on sistematski zatvori oči pred očevidnošću. Pselos kaže:
I veza caričina bi otvoreno objavljena, i izgledalo je da je dobila snagu zakona.
Međutim, Roman se na očigled menjao. Nije više jeo, rđavo je spavao; narav mu se promenila. Postao je naprasit, ljut, neprijatan; nije se više: smejao, sumnjao je u svakoga, ljutio se za svaku sitnicu; naročito je žalosno opadao. On je uporno hteo da savesno vrši svoju carsku dužnost; ali pod tim lepim paradnim odelom on je izgledao kao mrtvac, izmučena lica, žute boje, kratkog i zadihanog daha; kosa mu je opadala i ostavljala široke praznine. Izgleda da su Mihailo i Zoe davali nesrećnom caru, koji im je ipak vrlo malo smetao, neki spori otrov koji je trebalo da ih oslobodi njegovog dosadnog prisustva. Ali stvar još nije išla dovoljno brzo po želji zaljubljene carice. Zato, kako je na veliki četvrtak ujutru car otišao u kupatilo, u trenutku kad je, po običaju, zagnjurio glavu u vodu basena, nekoliko upućenih slugu zadržaše mu je u tom položaju malo duže no što bi trebalo; izvukoše ga iz vode onesvešćenog i tri četvrti ugušenog. Odneše ga u postelju; jedva je disao; nije više mogao da govori; međutim, došavši sebi, još je tražio da znacima izrazi svoju volju. Ali videći da ga ne razumeju, on tužno zatvori oči, i posle kratkog ropca, izdahnu. Zoe se, u tim prilikama, nije čak ni potrudila da sakrije svoja osećanja. Dotrčavši, na prvu vest o nesreći, u carsku sobu, da bi se sama uverila u kakvom se stanju nalazi njen muž, ona nije smatrala za potrebno da prisustvuje njegovom poslednjom času. Imala je prečih briga.
Mihajlo Paflagonac
Zoe je mislila samo na jednu stvar: da osigura carstvo Mihailu. Uzalud su je dvorski ljudi,. stari službenici njenoga oca Konstantina, opominjali da promisli malo, da svoju ruku da samo najdostojnijem, naročito da se suviše ne potčinjava svome novome suprugu. Ona je mislila samo na svoga ljubaznika. S druge strane, evnuh Jovan, lukav političar, žurio ju je da se što brže reši: „Mi smo svi propali, govorio je, ako se okleva.“ Ne čekajući dakle više, iste noći, između velikog četvrtka i petka, Zoe pozva Mihaila u dvor; ona mu dade da obuče carsko odelo, metnu mu krunu na glavu, posadi ga na presto, sede pored njega, i zapovedi svima prisutnima da ga priznaju za zakonitog vladara. Patrijarh, pozvat usred noći, žurno dotrča. Mislio je da će naići na Romana; namesto njega on nađe u velikom zlatnom Triklinijumu Zoe i Mihaila u svečanom odelu, i carica mu zatraži da bez odlaganja blagoslovi njeno venčanje sa novim vasileusom. Prvosveštenik se ustezao: da bi ga privoleli, načiniše mu bogat poklon od pedeset livara u zlatu, i obećaše istu toliku sumu za njegove sveštenike: pred tim dokazima on se prikloni i posluša. Sutradan ujutru, bude pozvan i Senat da oda svoje poštovanje novom gospodaru i da učini poslednje počasti dojučerašnjem. I dok su Romana III, koji se nije mogao poznati i bio već u raspadanju, odnosili, po običaju, otkrivena lica, — Pselos, koji je video pratnju, dao je o tome prizoru sliku sa poražavajućim realizmom, — u Svetoj Palati velikodostojnici su ponizno klečali pred Mihailom i ljubili ruku srećnome skorojeviću. Zoe nije upotrebila ni dvadeset p četiri sata da postane udovica i da se preuda.
Duša nove vlade bio je evnuh Jovan, brat carev. To je bio čovek živa duha, brze odluke, ohola i stroga pogleda, odličan političar i finansier prvoga reda. Izvanredno vičan javnim poslovima, savršeno obavešten o svemu što se događa u prestonici i u Državi, on je čak i u graji svetkovina i vrevi banketa išao za ostvarenjem svojih ambicija. U samoj vatri gozba, on je pažljivo motrio na svoje goste, i imao je tu dragocenu sposobnost da, čak i kad je pijan, zadrži tačno sećanje na sve što se oko njega u piću kazalo. Tako je on svima ulivao spasonosni strah i bojali su ga se još više kad je bio pijan nego kad je bio trezan. Neograničeno odan svome bratu koga je obožavao, slavoljubiv jedino za njega, on je u njegovu službu stavljao sav svoj um, svoju veštinu, svoje: duboko poznavanje ljudi. On je nekad bacio Mihaila u naručja Zoe; sad kad ga je, blagodareći njoj, načinio carem, smatrao je da je zahvalnost izlišna; stvar kad se tiče carice. Sutradan od njegovog proglašenja, car se prvo pokazivao vrlo ljubazan spram Zoe, pokoran svakoj njenoj volji, tražeći svaku priliku da joj se dopadne. Pod uticajem svoga brata on uskoro promeni držanje, Pselos kaže:
Ja ne mogu za to ni da ga kudim, ni da ga, hvalim. Ja zacelo ne odobravam kad se neko pokaže nezahvalan spram svoje dobrotvorke. A, međutim, ne mogu da mu prebacim što se bojao da pored nje ne dočeka istu sudbinu kao i njen prvi muž.
Mihailo je i suviše dobro poznavao Zoe, a, da ne bi bio u iskušenju da je se čuva.
On je počeo time što je poslao u izgnanstvo ljubimce koje je ona nekad odlikovala. Zatim, po savetu svoga brata, on odlučno uze vlast u svoje ruke, i zapovedi carici, da se povuče u ginekej i da se u buduće uzdržava od pojavljivanja na zvaničnim litijama. U isto vreme oduze joj evnuhe, najvernije žene, a na njihovo mesto, da bi motrile: na nju, namesti kod nje gospođe iz svoje rodbine. Jedan oficir odan Mihailu bude postavljen na počasnu službu caričinu, i ona je bila u tolikoj meri odvojena da nije mogla više primati nikoga, ako se prethodno nije saznalo kakav je posetilac i šta ima da kaže vasilisi. Čak su joj bili zabranili da izlazi iz svoga odeljenja, da se šeta, da ide u kupatilo, bez izričnog ovlašćenja od cara. Zoe je bila ogorčena zbog ovakvog postupanja, ali nije imala načina da se, odupre. Ne klonuvši duhom, ona se činila kao i dotle ljubazna i savršeno pomirljiva; bez žaljenja je podnosila uvrede i poniženja, ne prebacujući ništa Mihailu, ne kriveći nikoga, ljupka čak i prema svojim tamničarima koji su bili na čelu garde. Ali, posle svega što je bila učinila za svoga pređašnjeg ljubaznika, udar je bio koliko svirep toliko i neočekivan.
.jpg)
Što joj je bilo još teže, to je što se taj Mihailo, koga je ona nekad toliko volela, sad s gnušanjem okretao od nje i čak nije hteo više ni da je vidi. Pored toga što se osećao nelagodno, jer je na njena dobročinstva odgovorio takvom nezahvalnošću, osećao je da postaje sve bolesniji, njegovi nastupi padavice bili su sve češći i sve jači, i on se neprestano bojao da mu ne naiđe koji pred Zoe. Zatim, kako nije bio rđav čovek, imao je griže savesti, i tražio da ispašta svoje grehe. Sad je živeo samo u društvu kaluđera, u dvoru je bio okružen asketima u dronjcima pokupljenim po ulicama, i ponizno, u znak pokajanja, legao je pred njihove noge, s telom opruženim na jednoj dasci, s glavom naslonjenom na kamen. Zidao je bolnice, crkve, naročito je obožavao Dimitrija, velikog sveštenika solunskog; osećao je posebnu pobožnost prema Kuzmanu i Damjanu, svetim vračima, za koje se u Vizantiji verovalo da leče najneizlečivije bolesti. Ali ništa nije umirilo njegove patnje i njegovo nespokojstvo. Onda mu njegove duhovne vođe, kojima je bio ispovedio svoje ludosti i svoje zločine, narediše da prekine svaku telesnu vezu sa svojom ženom. I on je pobožno slušao njihove zapovesti.
Za vreme Mihajla Paflagonca dolaze sumljivi i skorojevićski elementi. Razvija se i korupcija. Pritisak politički i ekonomski ogorčava ljude i izaziva proteste i pobune. Novi režim prekinuo je i sa tradicijom Vasilijeve politike u Maćedoniji. Za ohridskog arhiepiskopa doveden je jedan Grk, Lav, učeni hartofilaks carigradske Sv. Sofije. Tako je ukinuto poslednje visoko zvanje slovenske hijerarhije i okrnjeno pravo slovenskih episkopa da biraju svog poglavara.
Među Slovenima još su bile dosta žive tradicije o svojoj državi i dosta jaka plemenska svest u suprotnosti prema Grcima. S toga je sasvim razumljivo što se na pritisak vlasti javio jak i buntovan otpor. Tim pre, što je i nova poreska politika vizantiskih vlasti, s odbijanjem primanja prihoda "u prirodi", razdražila svet u Maćedoniji. Otvoren ustanak izbi, kad u zemlju stiže iz grčkog ropstva Petar Deljan, koji se izdavao za sina cara Radomira. Ustanak je buknuo 1040. god. na severu, u okolini Beograda, na području ugrožavanom od Pečenega, gde se Petar, verovatno, nadao i pomoći od Mađara, pošto mu je majka, ako je on doista bio Radomirov sin iz prvog braka, bila mađarska princeza. Ustanak se brzo raširi po svoj današnjoj severnoj Srbiji i doprije do Niša i Skoplja.
U isto vreme izbi i ustanak u Draču protiv tamošnjeg gramžljivog vizantiskog zapovednika, a na čelo ustanka dođe neki Tihomir, kao odličan vojnik. Očevidno je, već po imenu vođe, da je u tom ustanku slovenski elemenat uzeo živa učešća.
Pored ta dva, izbio je i ustanak u Zeti, najozbiljniji i najuspešniji. Posle ubistva kneza Vladimira, priča Dukljanska Hronika, u zemlji je nastalo bezvlađe i zluradost. Kotorani su ubili kneza Dragomira s motivacijom, da neće više vladara koji će ih pritiskati, i da je došlo vreme kada vladara nestaje. Ali posle grčkog zavojevanja u zemlji je nastalo teško stanje. Sin Dragomirov, Dobroslav, uzeo je na se perfidnu ulogu, da podbada Grke na sve veće opačine, praveći im se inače kao prijatelj, a bunio je s druge strane narod protiv ugnjetača. I jednog dana, kivan na Grke, narod se diže i pobi sve njihove velikaše, koji se zatekoše među njima. Tada pozvaše Dobroslava, koji primi vlast nad narodom i poče borbu za oslobođenje. Taj Dukljaninov Dobroslav u grčkim spisima zove se Stevan Vojislav, i mi svi ovo drugo ime, pošto se nalazi u pouzdanijim izvorima, uzimamo kao pravo. Grci su nam zabeležili, da je prvi ustanak među Srbima buknuo 1035/6. godine, ali da je brzo završen jednim nametnutim ugovorom. Vojislav je bio uzet za taoca i odveden u Carigrad, a nadzor nad pobunjenom zemljom poveren Teofilu Erotiku. Vojislav je naskoro pobegao, dočepao se svojih planina i počeo borbu, zavladavši ubrzo čitavim krajem od Zahumlja do Skadarskog jezera.
Zetskom uspehu znatno su pomogli ustanci Deljanov i Tihomirov. Kao usled vatre podmetnute s više strana čitav je Balkan buktao u pobuni. Deljanova vojska sjedini se s Tihomirovom. Da ne bi bilo borbe o prvenstvo, Tihomir bi ubijen, a Deljan proglašen za jedinog vladara. Pobedonosna vojska ustanika prodre čak do starodrevne Tebe. Uz put, kao u Epiru, gde su ubili poreskog starešinu, pridružiše im se i drugi nezadovoljni elementi. Car Mihajlo, uplašen, pobeže u Carigrad iz Soluna, u kome se tad slučajno nalazio. Usred tih uspeha stiže ustanike nesreća. Alusijan, sin fatalnoga cara Vladislava, koji je bio namesnik u Erzeruku, pa radi nekih nepravilnosti stavljen pod istragu i progonjen, pobeže u Evropu i, čuvši za ustanak, javi se Deljanu kod Ostrova. On je požurio da se postavio kao kandidat za presto, iako to nije hteo odmah da kaže. Deljan ga je primio lepo, podelio čak vlast s njim i dao mu dobar deo vojske, da s njom zauzme Solun. Ali nesposobni Alusijan pretrpi poraz. Da se osveti Petru za prekore s toga, i da ga ukloni kao takmaca, Alusijan ga dade, na jednoj naročito priređenoj gozbi, opiti i oslepiti. To nedelo ne donese mu ono čemu se nadao; narod nije bio nimalo voljan da pođe za takvim čovekom. Alusijan, videći to, ode Grcima. Car Mihajlo, obavešten o svemu, požuri prema Ostrovu, napade tamo pometenu vojsku i porazi je, a slepog Deljana zarobi. Iza tog pođe za Prilep, koji je branio Manojlo Ivac, verovatno srodnik hrabrog vojvode Samuilova. Pošto su osvojili taj grad Grci su pošli prema severu, gde su ustanici dali poslednji otpor kod Bojane, blizu Sofije. Kad je i taj bio skršen, 1041. god., čitava Maćedonija dopala je ponovo pod grčku vlast.
Srećniji beše u svojim borbama Stefan Vojislav. Proteravši grčke vlasti, on je u svojoj gorovitoj otadžbini bio nesmetan od Grka sve dok nije sam dao povoda za napadaj. Caru Mihajlu, koji se bavio u Solunu, beše poslata, verovatno iz Južne Italije, jedna velika pošiljka zlata od 10 kentenara. Bura je lađu sa tim dragocenim teretom bacila na zetsku obalu. Vojislav je zlato, koje mu je tako došlo na noge, zaplenio i zadržao, pored svih protesta carevih. Tada se car Mihajlo odlučio da kazni odmetnutog kneza. Evnuh Georgije Provat dobi naredbu da krene u Zetu. Taj vojskovođa zapade u zetskim klancima u spremljenu zasedu, 1040. god., i bi potpuno poražen. U ovoj borbi naročito se istakao Vojislavov sin Radoslav, koji je ubio jednog od grčkih zapovednika i tim uneo prvu zabunu u njihovu vojsku. Sprečeni Deljanovim napredovanjem, Grci nisu mogli da odmah ponove napadaj, nego su morali pustiti, da se Vojislav ojača i dovoljno spremi za dalje borbe.
Vremenom ipak, lišena svega što je volela, Zoe se pobuni. Ona je znala da je popularna u prestonici, kao žena i kao zakonita naslednica monarhije, a isto tako zbog svoje darežljivosti kojom je uvek obilovala. Ona se dakle pobuni protiv postupanja koje je trpela; uskoro se usudi još više: pokušala je, kažu, da otruje prvoga ministra, računajući da kad se jedared izvuče ispod tog kobnog uticaja, Mihailo, koga je ona jednako volela, vratiće joj se pokorno. Njen pokušaj ne uspe, i jedini rezultat koji je postigla bilo je pooštrenje njene kazne. I stvari su tako trajale do smrti careve. Sve bolesniji, još oslabio od napora energije koju je bio uložio da stiša pobunu Bugara, još mladi Mihailo je video da će skoro umreti. Mučen savešću, želeći da život bar završi pobožno, on naredi da ga, decembra 1041. prenesu u jedan manastir koji je on osnovao, i, po običaju mnogih Vizantinaca, da bi završio kao svetitelj, tamo obuče crnu kaluđersku rizu. Kad ta vest stiže u carski ginekej, Zoe, luda od bola, htede poslednji put da vidi toga muža, toga ljubavnika, koga nije mogla da zaboravi, i prezirući etiketu, ne vodeći brigu o pristojnosti, ona peške otrča u manastir, da mu kaže poslednje zbogom. Ali Mihailo, željan da umre na miru, hladno odbi da primi tu ženu koja ga je obožavala i upropastila. Malo zatim, on izdahnu, de dočekavši nove poduhvate u Zeti.
Mihajlo Kalafat
Odavno predviđajući šta će se desiti, evnuh Jovan bio je preduzeo mere opreznosti. Smrt Mihaila IV, vraćajući neminovno carici Zoe u celosti slobodno raspolaganje vrhovnom vlašću, morala je sigurno srušiti sve nade koje je ovaj vlastoljubivi čovek gajio za svoju porodicu. Zato je on naveo cara da za života pridruži carstvu jednoga od njegovih sinovaca, koji se isto tako zvao Mihailo, i da se koristi popularnošću Zoinom, da bi tom uljezu dao zakonitu investituru, i tako mu prokrčio put ka vlasti. Predlože, dakle, staroj carici da usvoji toga mladog čoveka; i, čudna stvar, pored uvreda koje su joj naneli, Zoe je bila i suviše srećna da pristane na želju koju je bio izjavio njen muž. Svečano, u crkvi Vlaherna u prisustvu sakupljenog naroda, ona izjavi pred svetim oltarima da usvaja za sina sinovca njenoga supruga, posle čega novi carević primi titulu Cezara i dostojanstvo naslednika prestola.
Kao svi ljudi iz njegove porodice, Mihailo V bio je vrlo skromnog porekla. Njegov je otac čak radio na pristaništu zanat kalafata, zato narod prestonice, uvek gotov na podsmeh, brzo dade mladome Cezaru nadimak Mihailo Kalafat. On sam bio je dosta bedan čovek, zao, nezahvalan, pritvoran, pun potmule zlobe spram svih svojih dobrotvora. Njegov stric, car Mihailo, koji ga je dobro poznavao, nije ga mnogo voleo, i mada ga je približio prestolu, držao ga je u strani od poslova i od dvora. Njegov stric, evnuh Jovan, mada mu je sinovac ukazivao duboko poštovanje, isto mu tako nije verovao. I on je obilno opravdao sve strepnje koje je ulivao.
Prenašanje vlasti izvršeno je ipak bez teškoća, kad umre Mihailo IV. Stara Zoe, sa svojom slabom dušom, koja se tako „lako dala navesti“, kako kaže Pselos, „pristade na sve što se od nje tražilo“. Evnuh Jovan, njen neprijatelj i negdašnji gonilac, imao je samo da joj ukaže duboko poštovanje; on joj se baci pred noge, i izjavi joj da se u Državi ništa ne može činiti bez nje; zakle joj se da će njen posinak, ako se popne na presto, imati samo ime cara, i da će ona u stvari držati svu vlast u rukama. Opsenjena tom veštom komedijom, očarana tim neočekivanim vraćanjem učtivosti i uticaja, ona pristade, po običaju, na sve što se od nje želelo, i Mihailo V bude proglašen za cara.
Novi vladar je rđavo nagradio sve one koji su ga uzdigli. Prvo se otarasio svoga strica Jovana, i na njegovo mesto, sa titulom nobilissime, namesti drugog svoga strica, Konstantina. Zatim se priseti da mu Zoe smeta. I on je, kao nekada Mihailo IV, s početka pokazivao veliko uvaženje svojoj pomajci i ponavljao joj govor:
To je moja carica, to je moja vladarka. Ja sav pripadam njoj!
Ali uskoro, on je poče držati u strani, skresavši joj prihode potrebne za njene troškove, odbijajući joj počasti koje pripadaju njenom dostojanstvu, zatvorivši je u ginekej pod strogim nadzorom, oduzevši joj njene žene, rugajući joj se otvoreno. Prijatelji su se utrkivali ubeđujući ga da bi pametno učinio kad bi staru vladarku zbacio s prestola, ako neće da dočeka sudbinu svojih prethodnika. Mihailo V smatrao je da je dovoljno jak da pokuša. Mislio je da je popularan u prestonici: zar ga nisu o skorašnjim uskršnjim praznicima dočekali na ulica sa neopisanim oduševljenjem, tako da su pod nogama njegovoga konja ulice bile zastrte skupocenim ćilimima? Verujući u svoju zvezdu, ponoseći se onim što se usudio da preduzme, prezirući sve savete, on se, 18. aprila 1042. , reši da otera svoju dobrotvorku.
Noću, između nedelje i ponedeljka, Zoja bude zatvorena u svoje odeljenje, pod izgovorom da je htela de otruje cara, i preko njene volje i protestovanja, na brzu ruku ukrcana, sa jednom jedinom sobaricom da joj bude na službi, na jednu lađu koja je odvede na susedno Prinčevsko Ostrvo. Tamo, po zapovesti vasileusovoj, ona bi zatvorena u jedan manastir, obučena u kaluđeričko odelo, i makaze odsekoše njenu dugu kosu, sad već sedu, koju odnesoše Mihailu V, da mu pokažu kako je njegova volja izvršena. Oprostivši se tako carice, i smatrajući da je ona zanavek mrtva za svet, vladar sazove Senat i svečano objavi zbacivanje njeno s prestola. Ali on je računao bez tradicionalne privrženosti naroda za Dom Makedonski. Čim se u varoši pročula vest o udaru, pojavi se živ pokret; svuda su se viđala samo žalosna lica, gnjevni izrazi, uzrujani razgovori, buntovni skupovi, koje su stražari s velikom mukom rasturali; žene, poglavito, pokazivale su se vrlo radražene i ispunjavale ulice svojom grajom. I zato, kad se na Konstantinovom forumu pojavio upravnik varoši da pročita carsku poruku kojom se objavljuje događaj, tek što je završio saopštenje, jedan glas naglo viknu:
Nećemo kalafata za cara! Hoćemo zakonitu naslednicu, našu majku Zoe!
Beskrajna graja odgovori na te reči:
Smrt kadafatu! Revolucija je buknula.
Vladavina sa sestrom Teodorom
Narod se brzo naoruža svim što mu je palo pod ruku, i neobuzdani talas valjao se kroz ulice grada. Tamnice su bile razvaljene, kuće popaljene ili opljačkane. Uskoro i dvor bude napadnut. Po savetu svoga strica Konstantina, koji je hrabro sa svojim ljudima pohitao u pomoć vasileusu i organizovao odbranu, Mihailo V reši da pobunjenicima učini jedan ustupak. Na brzu ruku odoše da potraže Zoe u njenom manastiru, i dovedoše je u Svetu Palatu, vrlo uplašenu u očekivanju šta će joj se dogoditi. Užurbano, ne dajući joj vremena čak ni da promeni njeno kaluđersko odelo, odvedoše je u carsku ložu u hipodromu, i s njom se Mihailo V pokazao pobunjenoj gomili. Ali kad su vladarku videli bez njenog carskog odela, ogorčenje naroda za koje su se nadali da će se stišati, samo je poraslo. Uzalud je car pokušao da održi besedu pobunjenicima; odgovoriše mu psovkama i kamenicama; vrativši se u dvor sa starom caricom, nesrećnik je mislio samo kako će sebi begstvom osigurati spas, kad ga njegov stric Konstantin nagovori da se odupre.
Za to vreme, u Svetoj Sofiji, jedan nepredviđen događaj dao je pobuni nove snage.
Zoe je, kao što se zna, imala jednu sestru, Teodoru. Deleći sa sestrom presto po smrti Konstantina VIII, ta princeza je ubrzo, mada ju je protokol stavljao na malo potčinjeno mesto, izgledala da smeta starijoj sestri koja ju je mrzela. Stavljena prvo pod jedan obazriv nadzor, ona zatim bi optužena da sklapa zavere protiv utvrđene vlasti, i pod tim izgovorom bude udaljena sa dvora i prognana u manastir Petrion. Zatim, posle nekoliko meseci, navodeći da je drukčije nemoguće, po rečima jednoga hroničara, svršiti sa „spletkama i skandalima“, Zoe, lično, ode u manastir, i u svome prisustvu dade Teodori odseći kosu. Život princezin izgledao je završen. Ona se sama uostalom bez velikih teškoća prilagodila svojoj sudbini, zadovoljna spoljnim znacima poštovanja koje joj je održala blagonaklonost njenog zeta, cara Romana, i malo pomalo, u manastiru gde je bila zatvorena, Teodora pade u zaborav. Mihailo IV je s njome postupao kao i sa Zoe, dosta rđavo. Mihailo V je radio još bolje: izgledalo je čak da on i ne sumnja da, osim Zoe, postoji još jedan zakoniti potomak Konstantina VIII, i on bi bio u velikoj zabuni kad bi ga neko zapitao da li je Teodora živa ili mrtva.
Revolucija od 1042. povratila je odjednom u prvi red tu zaboravljenu kaluđericu. Kad je Mihailo V zbacio svoju dobrotvorku, ustaši, tražeći kakvog predstavnika zakonite monarhije, da bi ga istakli protiv nasilnika, setiše se Teodore. Ona je uostalom imala još prijatelja među starim službenicima svoga oca i u samom Senatu. Ti su političari razumeli da bi nežna i prevrtljiva Zoe lako mogla, čim se utvrdi na prestolu, da povrati svu svoju milost čoveku koji ju je opljačkao, i da je važno, ako se hoće da izvuče neka korist od revolucije, dovesti pored stare i popustljive vasilise jednu energičniju vladarku. Otrčaše dakle u manastir Petrion, ponudiše carstvo kaluđerici, i kako se ona ustezala i branila, gomila je povede gotovo na silu. Baciše joj na ramena carski plašt, podigoše je na konja, i između golih mačeva, uz narodno klicanje, ona prođe kroz varoš i ode u Svetu Sofiju. Patrijarh, vrlo odan Domu Makedonskom, čekao ju je tu, da je proglasi za caricu. Buntovnici su imali svoju caricu.
To je bilo u ponedeljak u veče. Prva briga nove vlade sastavljene u Velikoj Crkvi, bila je da objavi zbacivanje Mihaila V, i da postavi, ne bi li sebi osigurala prestonicu, novog gospodara u upravi varoši. Ali ništa nije bilo dobijeno dok se dvor držao. Ceo dan u utorak tuklo se oko carske palate i u krvavim jurišima na nju pade više od tri hiljade žrtava. Ipak, u veče, pod naporom napadača, vrata popustiše, i dok se gomila zabavljala pljačkanjem odaja, car sa svojim stricem i nekoliko prijatelja imao je vremena da uskoči u jednu barku i da morem stigne u manastir Studion. Tu dvojica pobeđenih, car i ministar, obukoše kaluđersko odelo, nadajući se da će time spasti život.
Pobedonosni narod plivao je u radosti. Pselos kaže na jednom zanimljivom mestu:
Jedni su prinosili žrtve Bogu; drugi su klicali carici; prost narod je igrao na trgovima i pevao tugovanke o događajima.
Zoe, koju je Mihailo V pre no što će pobeći pustio na slobodu, i koja je ponova preuzela vlast u dvoru, nije bila manje srećna, i prema tome sasvim raspoložena za praštanje. Ali u Svetoj Sofiji, u okolini Teodorinoj, manje su bili skloni milosti, i masa koja je već bila prinudila Zoe da prizna svoju sestru kao savladarku, sad je zahtevala pogubljenje krivaca. Uzalud je Zoe pokušavala da ubedi Senat kako je zgodnije pomilovati krivce, uzalud je sa jednog balkona na dvoru držala besedu gomili i zahvaljivala joj. Kad je počela govoriti o zbačenom caru i pitala šta s njime treba raditi, odgovori joj jednodušan uzvik:
Na smrt zlikovca, podlaca! Natakni ga na kolac! Raspni ga! Oslepi ga!
Dok je Zoe oklevala, Teodora je, sigurna u popularnosg, radila. Na njenu zapovest, upravnik varoši, uz poruge naroda, izvuče iz svetilišta Studiona zbačenoga cara i njegova strica, i na samoj ulici, pred očima gledalaca, ogorčenih kao „divlje zveri“ na svoje žrtve, on im dade iskopati oči. Zatim ih proteraše. Revolucija je bila izvršena.
U toj odlučnoj krizi, Teodora je svojim posredovanjem, svojom energijom, svojom odlučnošću, zaista spasla situaciju, i, prema rečima Pselosovim, „oborila tiraniju“. Zato je, po svaku cenu, Zoe morala deliti sa svojom sestrom plodove pobede. Svakojako, toj drugarici koju je mrzela ona bi pretpostavila ma koga drugoga, ona bi više volela, veli Pselos energično, da vidi na prestolu jednog konjušara nego da tu načini mesto Teodori: i zato se ona toliko zauzimala da spase Mihaila V koliko partizani njene suparnice da ga smaknu. Ali Zoe nije imala da bira. Senat, narod, izjasnili su se za njenu sestru. Ona popusti. Ona se pomiri s Teodorom, steže je u naručja, ponudi joj pola vlasti, i sa velikom paradom dovede je iz Svete Sofije da je smesti u Svetu Palatu, Teodora, uvek skromna, ne htede drukčije da primi carstvo osim pod uslovom da starijoj sestri ustupi prvo mesto, i tada se vide čudna stvar, za koju Vizantija dotle nikad nije znala, da ginekej postane zvaničan centar javnih poslova, a carstvom da vladaju dve stare žene. I, još čudnija stvar, te dve stare žene umele su postići da ih narod sluša.
Retko su, međutim, dve bliske rođake bile, u fizičkom i moralnom pogledu, različnije nego te dve sestre. U koliko je Zoe bila lepa, stasita, otmena, u toliko je Teodora, iako malo mlađa, bila od prirode neugledna: ona je bila ružna, i na njenom suviše dugačkom telu suviše mala glava stajala je za čudo nesimetrično. U koliko je Zoe bila živa, žustra, laka, u toliko je Teodora bila staložena, mirna, spora kad se trebalo odlučiti na nešto. Zoe je bacala zlato punim šakama, rasipački, raskošno, ludo darežljiva. Teodora je vrlo tačno računala: vrlo štedljiva — možda zato što nikad, pre dolaska na vladu, nije imala mnogo novaca u rukama, — ona je volela da gomila bogatstvo u prostrane kase; malo je trošila na sebe, nemajući nimalo volje za raskoš, a još manje na druge, pošto je imala malo sklonosti da daje. I najposle, u koliko je Zoe bila vatrena i strasna, u toliko je Teodora bila čedna, ispravna, besprekorna: ona je uvek odbijala udaju. Dobra devojka, uostalom, ljubazna u ophođenju, nasmejana pri dočeku, zatvorena, povučena, skromna, ona je izgledala stvorena za druge uloge i rado im se prilagođavala. Ipak je imala jednu osobinu: dobro je govorila i volela je da govori, a bila je isto tako, kad zatreba, kao što se videlo, sposobna za izvesnu energiju. Ukupno uzevši, kao i Zoe, bila je osrednja, bez doslednosti. Ali, i pored te zajedničke osrednjosti, te dve sestre bile su suviše različite da bi se mnogo volele i dugo slagale.
Pselos je naslikao vrlo zanimljivu sliku dvora kako je izgledao u to vreme. Svakoga dana, prema odredbama etikete, dve carice, u paradnom odelu, sedale su jedna pored druge na presto vasileusa. Pored njih su stajali njihovi savetnici; a svud Zčmokolo, čineći dvostruki krug, stajali su vratari, stražari, Varazi, naoružani teškim sekirama sa dve oštrice, svi oborenih očiju, iz poštovanja spram pola dveju carica. A dve vladarke su sudile, primale poslanike, raspravljale o državnim poslovima, uzimajući katkad reč blagim glasom, da izdadu kakvu zapovest ili dadu odgovor, odvaživši se čak s vremena na vreme da imaju i ličnu volju. I građanske i vojne vlasti priklanjale su se pod ovim gipkim i veštim ženskim rukama.
Ali, kako su obe u glavnom bile dosta nesposobne, takva vlada nije mogla trajati. Dvorska raskoš, — sav se dvorski svet, kao naglom promenom na pozornici utrkivao u sjaju, — ludo razbacivanje Zojno ubrzo je ispraznilo riznice. Novaca nije bilo, vernost podanika je popuštala, i sve se više osećala neodložna potreba čvrste ruke, muške ruke. Zatim između dve sestre neprijateljski raspoložene boravljenje u dvoje postajalo je nelagodno, i dvor se, među njima, podelio na dve neprijateljske stranke. Da bi okončala takav položaj, Zoe pomisli da može učiniti samo jednu stvar, da se uda i po treći put. Tada joj je bilo šezdeset i četiri godine.
Rešivši se na to, — treba reći ma kako stvar čudno izgledala, da su je oko nje svi hrabrili — stara carica poče sebi tražiti supruga. Prvo je pomislila na Konstantina Dalasena, koga je Konstantin VIII nekad hteo da joj da za muža. Ali taj veliki gospodin, slavoljubive prirode, i koji je već više puta bio osumnjičen da sprema državni udar, nije pokazao dovoljno gipkosti i snishodljivosti koja priliči položaju cara-supruga. On je bio kratak, postavio je svoje uslove, objavio velike planove o reformama, muške i čvrste odluke. Car takve vrste nije se tražio u dvoru; tu nezgodnu ličnost vratiše u njegovu provinciju. Zoe pomisli onda na jednoga od svojih starih ljubimaca, velikoga telohranitelja Konstantina, koga je ljubomora Mihaila IV bila udaljila iz Carigrada. Po karakteru, ovaj je bio zgodan; na nesreću, kao nekad Roman Argir, on je bio oženjen, a njegova žena bila je manje uslužna nego Romanova: pre nego da svoga muža ustupi drugoj volela je da ga otruje.
Najzad, posle više neuspelih pokušaja, vasilisa se seti jednog svog nekadašnjeg prijatelja,. Konstantina Monomaha. U daljem srodstvu s Romanom III, on je, dvanaest ili trinaest godina ranije, zauzimao jedno veliko mesto na dvoru, i svojom lepotom, otmenošću, lepim govorom, veštinom da zabavlja caricu, toliko joj se bio dopao, da se mnogo govorilo o njoj i njemu, i da je prva briga Mihaila IV bila, čim se popeo na presto, da otprati u progonstvo toga opasnog prijatelja. Ali ga Zoe nije zaboravila; ona se koristila revolucijom 1042. da ga povrati iz nemilosti i da ga postavi na mesto guvernera Grčke; sad joj je palo na um da ga uzdigne još više; i kako se njen izbor vrlo svideo njenoj okolini, — sav se dvor zaista oduševljavao ovim pitanjem o udaji, — ona se reši za njega.
Jednome od Avgustinih komornika bude naređeno da novome ljubimcu odnese carske ukrase, znamenje i zalogu njegove velike sreće, i da ga dovede u Carigrad bez odlaganja. On svečano uđe u prestonicu 11. juna 1042, dočekan klicanjem oduševljenog naroda; zatim, s velikim ceremonijama, svadba bude proslavljena u dvoru; i mada je patrijarh mislio da on lično ne može blagosloviti taj treći brak, koga je grčka Crkva odbacivala (Zoe, kao što se zna, bila je po drugi put udovica, a i Konstantin se ženio dva puta), jedan vizantiski prvosveštenik bio je u stvari suviše dobar dvoranin i suviše lukav političar da bi se dugo držao u strogosti prema sili. Priklonivši se okolnostima, veli pakosno Pselos, ili pre volji 6ožjoj, on, posle svršenog obreda, srdačno zagrli nove supružnike.
Da li je to bio kanonski čin, dodaje ironično pisac, ili je bilo čisto udvaranje? Ne bih umeo reći.
Bilo kako mu drago, Vizantija je imala cara.
Konstantin Monomah
Po spoljašnjosti, novi vladar je dovoljno opravdao caričin izbor. Pselos kaže:
On je bio, veli Pselos, lep kao Ahil. Priroda je od njega načinila savršen uzor.
Lice mu je bilo izvanredno lepo: imao je belu kožu, tanke crte, divan osmeh, neko zračenje ljupkosti koje se prostiralo po celoj njegovoj pojavi. Imao je posebno srazmeran, gospodski i lepo skrojen stas, fine i lepe ruke. Ipak se pod tom malo mekušnom spoljašnjošću krila neobična snaga. Vičan svima telesnim vežbanjima, lep jahač, izvrstan trkač, snažan borac, Konstantin je u sebi sakrivao čitave rezerve snage. Oni kojima bi iz zabave stegao ruku, osećali bi to po nekoliko dana, i nije bilo predmeta tako tvrdog da se ne bi slomio pod naporom njegovih nežnih i lepo negovanih ruku.
To je bio jedan veliki zavodnik. Uz to je bio neobično privlačan čovek. Glas mu je bio prijatan, i lepo je govorio. Od prirode ljubazan, bio je uvek veseo, uvek nasmejan, uvek raspoložen da se zabavlja i da zabavlja druge. To je bio poglavito dobar čovek, nimalo ohol, nimalo sujetan, bez izveštačenosti i bez zlobe, uvek gotov da svima učini zadovoljstvo. Imao je i drugih osobina. Mada bi dosta naglo planuo, tako da bi mu pri najmanjem uzbuđenju krv jurnula u lice, on je bio uspeo da se potpuno savlada; i uvek gospodar od sebe, on se pokazivao pravičan, čovečan, predusretljiv, opraštajući čak i onima koji su sklapali zavere protiv njega. Pselos kaže:
Nikada nisam video simpatičnije duše. Bio je izdašan do rasipanja, i rado je govorio, skoro kao Tit, da kad ne bi učinio kakvu darežljivost ili kakvo čovečno delo, izgubio bi dan.
U istini, njegova milost se katkad, graničila sa slabošću: da bi učinio zadovoljstvo spojim ljubimcima, dešavalo mu se da nepromišljeno razdeli najviša mesta u državi. Njegova plemenitost išla je često do razbacivanja, toliko je voleo da oko sebe vidi srećne ljude i zadovoljna lica. On nije umeo ništa da odbije, ni svojoj ženi, ni svojim milosnicama, uvek otvorene ruke, uvek raspoložen za zabavu, i rado je izjavljivao da je dužnost svakoga vernog podanika da učestvuje u dvorskim zabavama.
Jedno od prvih dela novoga cara beše kaznena ekspedicija protiv Zete. Drački zapovednik, patricije Mihajlo, dobi zapoved da pokori Zetu. Dukljanska Hronika ima vest, da je car poslao posebne ljude sa dosta zlata i srebra, da pokrene protiv Zećana raškog župana, bosanskog bana i zahumskog kneza. Ako bi ta vest bila tačna, onda bi to značilo da te zemlje nisu u to vreme bile u potpunoj grčkoj vlasti, nego da su domaći vladaoci, možda pod nominalnom grčkom vrhovnom vlašću, imali izvesna avtonomna prava, ili su ih možda sami sebi proširili usled meteža u Carevini, izazvanih Deljanovim i Zetskim ustankom. Ti su se vladari odazvali pozivu, poslali svoje čete u pomoć i poverili ih Ljutovidu, humskom knezu, kao vrhovnom zapovedniku u tom pohodu. On, doista, krenu protiv Zete s trebinjskog područja, a Grci sa velikom vojskom (govori se o 60.000 ljudi) navališe od Skadra i Bara. Zećani se povukoše u klance crmničke nahije. Grci su oplenili bogate doline primorske Zete, i ne htedoše da idu dublje u planine. Na povratku naiđoše sve klance oko Sutormana posednute od Zećana. Po pričanju Grka Kedrena, Srbi su osuli na Vizantince kamenje i stene i strele sa svojih visina, a ovi su, ne mogući da upotrebe svoje oružje, gledali samo da iznesu živu glavu. Nastradoše užasno. Kao vihor, jurnuše Zećanci za preplašenom gomilom, koja je, po grčkom izveštaju, izgubila 7 zapovednika i na 40.000 ljudi, i goniše ih sve do reke Drima.
Pobedivši tako Grke, Vojislav se obrte prema Ljutovidu. Izabra 50 od zarobljenih Grka, pa ih, onako zaplašene i ranjave, posla pred sobom Humljanima, da ispričaju grčku pogibiju. Ljutovid je, međutim, neaktivan čekao kod Klobuka. Kad je Vojislavljev sin Gojislav stigao sa zetskom vojskom pred Klobuk, nije mu bilo teško da razbije savezničku vojsku. Sam je Ljutovid bio ranjen na megdanu sa Gojislavom i dvojicom njegovih ljudi. Zetski uspeh bio je, prema tom, potpun na obe strane. Granice Vojislavljeve države dopreše, po Dukljaninu, sve do Vojuše na istoku, a čitava trebinjska oblast (s Konavljem) na zapadu, zajedno s nekim delovima primorskog Huma (do Stona) dođe pod njegovu vlast. Ova je pobeda bila izvojevana krajem 1042. godine.
Posle ovog poraza Vizantija nije preduzimala ništa protiv Zete. Zadržale su je, verovatno, u prvi mah opasne navale Rusa, koji stigoše do pod samu prestonicu (1043. god.) i zapleti s Normanima, koji počeše sistematski potiskivati Grke iz južne Italije. Na sam Balkan sve češće upadahu gomile Pečenega. Vizantija je na muci s njima. Jedne miti, druge šalje u vojsku, u Malu Aziju, a treće, po predlogu namesnika u Bugarskoj, naseljava u području između Niša, Sofije i Skoplja. Gramžljivi, nasrtljivi, nepouzdani, oni postaju napast Carevine; njihovi pohodi, pljačkaški i razbojnički, dopiru ponekad do samog Carigrada. Vojislav je, zbog svega ovoga, u dalekoj Zeti bio ostavljen na miru. Jedino je dubrovački grčki strateg Katakalon nameravao jednu prevaru u stilu onih, kakve su izvedene protiv Ivca i Sermona. On se ponudio Vojislavu da mu bude kršteni kum jednom novorođenom sinu. Vojislav je, lukav i oprezan, tobože pristao i ugovorio sastanak u jednom pristaništu. Katakalon je stigao sa ratnim lađama, ali kad je stupio na suho, iskočiše iz zasede Vojislavljevi ljudi, te ga s pratnjom uhvatiše i okovaše. Srbi na to osvojiše i ratne lađe, te na njima odvedoše Katakalona kao sužnja u Ston. Vojislav je umro u Prapratni, u svojoj prestonici, i sahranjen je u crkvi Sv. Andrije.
Iako ne odveć učen čovek, Konstantin je bio inteligentan; imao je živ duh, uživao je u društvu književno obrazovanih ljudi. Primao je naučnike kao Konstantina Likudisa, Ksifilina, Jovana Mauropusa, Pselosa; po njihovom savetu, on opet otvori carigradski Universitet, i u njemu stvori školu prava, da bi osigurao dovoljan broj snaga za državnu administraciju. On učini i više. Umesto da deli mesta prema rođenju kandidata, on je hteo da ih daje prema zasluzi; i da bi ostvario tu reformu, on sam poveri vlast svojim prijateljima književnicima. Likudis je bio prvi ministar, Pselos veliki komornik i državni sekretar, Ksifilin čuvar pečata, Mauropus lični sekretar. Zbog svega toga, Konstantin je postao vrlo popularan. I najposle, on je bio hrabar. Može biti da je, u stvari, ta vrlina kod njega naročito proizlazila iz njegove malo fatalističke ravnodušnosti, koju je on rado ispovedao i koja ga je navela da čak ni noću ne postavlja stražu pred vratima svojih soba. Ali, ma kakvo da joj je poreklo, ta je hrabrost bila stvarna, i ispoljila se u mnogo prilika. I ako se ukupno uzme u obzir da je pod vladom Konstantina Monomaha vizantiska carevina, više puta pobedilac i uopšte mirna, sačuvala u svetu sav svoj dotadašnji ugled, možda će se iz toga zaključiti da taj car nije u stvari bio tako rđav vladar kao što su docnije govorili njegovi opadači.
Na nesreću, ozbiljne mane kvarile su te neosporne vrline. Monomah je voleo uživanja, žene, lak i raskošan život. Postavši car srećnim slučajem, on je u najvišoj vlasti video naročito sredstvo da zadovolji svoje prohteve. Pselos lepo kaže:
Spasavši se jake bure, on je izišao na srećne obale i u mirno pristanište carstva, i nije se brinuo da li će opet biti izbačen na pučinu.
Zato je on malo vodio računa o državnim poslovima, ostavljajući tu brigu svojim ministrima. Presto je za njega bio, po rečima Pselosovim, samo „odmor od njegovoga umora i zadovoljenje želja“. Kao što je rekao jedan savremeni istoričar, „posle vlade žena, došla je vlada čoveka koji je hteo da živi i da uživa“.
Vrlo zaljubljive prirode, Konstantin je uvek voleo ljubavne zaplete, i imao ih je, pre dolaska na presto, nekoliko dosta poznatih. Dva puta oženjen, i ostavši dva puta udovac, on se bio utešio zavolevši jednu devojku, nećaku njegove druge žene, i koja je bila iz čuvene porodice Sklerosa. Ona se zvala Sklerena; bila je lepa, pametna; Pselos, koji ju je poznavao, opisuje je kao neobično dopadljivu: „Nije bila, kaže on, besprekorne lepote; ali se dopadala svojim razgovorom bez imalo zlobe ili ogovaranja. Takva je bila blagost i ljubaznost njenog karaktera da bi mogla raznežiti stene. Imala je jedinstven glas, zvučan i gotovo oratorski govor; na njenom jeziku bilo je neke prirodne draži, i kad je govorila, od nje je provejavala neiskazana ljupkost. Volela je, dodaje književnik, da me pita o jelinskim mitovima, i u svoj razgovor mešala je ono što je bila naučila od naučnika. Imala je, u stepenu koji nikad nijedna žena nije dostigla, dar da ume slušati.
Kao Pselosu, ona se dopadala svima. Prvi put kad se pokazala u carskoj sviti, jedan dvoranin koji je imao duha i književnog obrazovanja, pozdravi je nežnim i lepim laskavim rečima, navodeći dve prve reči iz divnih stihova Omerovih, kad trojanski starci, sedeći na zidovima, kažu, videći gde prolazi zračna lepota Jelenina:
Ne, nije za pokudu što Trojanci i Grci podnose tolike nevolje za jednu tako lepu ženu.
Aluzija je bila fina i laskava; svi prisutni su je shvatili i odobravali je. I zar to nije dokaz koliko je čudno bila utančana kultura toga vizantiskog društva XI veka, koje nam se po izvesnim crtama čini tako varvarsko, a koje nam ova anegdota pokazuje kao tako puno velikih uspomena na klasičnu Grčku, tako sposobno za prefinjeno shvatanje, za književni ukus, za ljupke i nežne misli.
U početku svoje veze sa Sklerenom, Konstantin Monomah rado bi se bio oženio njome. Ali grčka Crkva bila je, kao što se zna, vrlo stroga spram trećeg braka, naročito kad su oni koji hoće da ga zaključe bili privatne ličnosti; Konstantin nije smeo prkositi toj zabrani. On je dakle živeo sa svojom milosnicom, i to je bila velika strast njegovoga života. Dvoje ljubavnika nisu mogli biti jedno bez drugog; čak ih ni nesreća nije mogla razdvojiti. Kad je Monomah bio prognan, Sklerena ode za njim na Lezbos, stavivši mu sve svoje imanje na raspoloženje, tešeći ga u nevolji, hrabreći ga kad klone duhom, dajući mu nade na lepšu budućnost, uveravajući ga da će jednoga dana biti car, i da će ih toga dana zakoniti brak sjediniti za navek. S njime, bez žaljenja i ne malaksavajući, otmena mlada žena provede sedam godina na tome udaljenom ostrvu, i naravno, kad je sreća dovela Konstantina na presto, on nije zaboravio onu koja ga je toliko volela.
I u naručju Zojinom on je mislio na Sklerenu. On je tako vešto udesio da mu je i pored poznate ljubomore caričine, pored mudrih saveta njegovih prijatelja i njegove sestre Euprepije, pošlo za rukom da dovede svoju milosnicu u Carigrad. Od prvog večera njegove ženidbe, on je govorio sa Zoe o njoj, uostalom sa veštom smotrenošću, i kao o osobi s kojom treba lepo postupati, zbog njene porodice; uskoro je uspeo kod svoje žene da ona piše Sklereni i da je zove u dvor, uveravajući je u svoju blagonaklonost. Mlada žena koja je sumnjala da je vasilisa mnogo voli, bila je samo upola umirena zbog onoga što je poslanica krila, ali je obožavala Konstantina; ona se vrati. Car je odmah naredio da se za ljubimicu podigne jedna veličanstvena palata; i svakoga dana, pod izgovorom da ide da nadgleda kako napreduje građevina, provodio je po nekoliko časova sa Sklerenom. Ljudi iz carske svite, kojima su za vreme tih poseta izobilja davali da jedu i piju, i dvorani, kad bi, u toku zvaničnih ceremonija, poznali po dosadnom izgledu vladarevom kako bi želeo da ode svojoj prijateljici, domišljali su se ko će bolje da mu pronađe načina kako će izmaći i otići svojoj dragoj.
Uskoro je veza bila javna. Car je Sklereni dao kuću i gardu; on ju je obasipao bogatim poklonima: tako joj je poslao jedan ogroman bronzani pehar, ukrašen divnim rezbarijama i pun nakita; i svakoga dana pojavio bi se kakav nov poklon, za koji je on ispražnjavao riznice. Najposle se počeo spram nje ponašati kao spram priznate i zakonite supruge. Ona je u dvoru imala svoje odeljenje, gde je Konstantin slobodno ulazio u svako doba, i dobila je titulu sevaste, koja joj je davala mesto odmah iza dveju carica.
Suprotno onome što su svi očekivali, Zoe je primila stvar sa mnogo filosofije, Pselos, veoma nepristojno, kaže:
Ona je bila u godinama, kad žena više nije mnogo osetljiva za takve patnje.
Ona je starila, i stareći mnogo se menjala, Nije više volela kićenje, nije više bila ljubomorna, pred kraj života postala je pobožna. Sad je provodila po čitave časove klečeći pred ikonama, grleći ih, govoreći im, zovući ih najnežnijim imenima; i, oblivena suzama, valjala se pred ikonama u nastupu mistične strasti, dajući Bogu ostatke one ljubavi koju je tako izdašno delila drugima. Ona je dakle bez muke pristala na najčudnije ustupke. Konstantinu je vratila njegovu slobodu, ovlastila ga da prekine svaku bližu vezu s njom, i jedan zvaničan akt, koji su nazvali „ugovor o prijateljstvu“, bude radi toga potpisan između muža i žene i po pravilu protokolisan carskim Senatom. Sklerena je imala svoj položaj na dvoru; ona se pojavljivala u zvaničnim povorkama; zvali su je imenom vladarke i vasilise. Zoe je gledala sve to očarana, nasmejana; ona je srdačno grlila svoju suparnicu, i, između svoje dve žene, Konstantin Monomah bio je srećan. Čak su pronašli, da bi im bilo zgodnije, jedan divan raspored. Carska odeljenja bila su podeljena na tri dela. Car je sebi zadržao sredinu; Zoe i Sklerena zauzimale su jedna desno a druga levo odeljenje. I jednim prećutnim ugovorom, Zoe više nije ulazila kod cara, osim kad Sklerena nije bila kod njega, i kad je znala da će ga naći samog. I ta pažljiva kombinacija izgledala je svima čudo od oštroumnosti.
Jedino je narod prestonice shvatio manje lepo tu čudnovatu zajednicu. Jednoga dana kad je Konstantin išao u crkvu Svetih Apostola, jedan glas viknu iz gomile, u trenutku kad je car izlazio iz dvora:
Nećemo Sklerenu za caricu! Nećemo da se zbog nje ubijaju naše majke Zoja i Teodora!
Masa se pridruži, stvori se gužva, i da nije bilo posredovanja dve porfirorodne starice, koje se pokazaše na balkonu carske palate i umiriše svetinu, Monomah bi lako mogao izgubiti život u tom događaju.
Do dana njene smrti, Konstantin ostade veran Sklereni. Kad je jedna iznenadna bolest odnese, on je bio neutešan zbog toga gubitka. Plačući kao dete, on je razmetljivo izlagao svoj bol; priredio je svojoj dragoj veličanstven pogreb, naredio je da se sazida raskošna grobnica. Zatim, kako je bio čovek, potražio je druge milosnice. Najzad, posle nekoliko prolaznih ljubavi, on se zanese za jednom malom princezom iz Alanije, koja je živela kao talac na vizantiskom dvoru. Opa, izgleda, nije bila mnogo lepa, ali je imala, po nahođenju Pselosovom, dve divne stvari., vrlo belu kožu, i jedinstvene oči. Od dana kad je opazio tu mladu varvarku, on zbog nje ostavi sve svoje druge ljubavi, i njegova strast ode tako daleko da, kad Zoe umre, on ozbiljno poče pomišljati, pošto ju je javno proglasio za svoju milosnicu, da se njome zakonski oženi. Ipak, nije smeo dotle ići, iz straha od crkvene anateme i, isto tako, bojeći se prekora svoje stroge svastike Teodore. Ali bar je dao svojoj ljubimici titulu sevaste, istu koju je nekad podario i Sklereni; on je okruži svom carskom raskoši i sjajem, i obasu je nakitom i zlatom. I mala Čerkeskinja, sa glavom i grudima pokrivenim zlatom, zlatnim zmijama oko mišica, teškim biserom u ušima, pojasom od zlata i dragog kamenja koji je stezao njen tanak struk, viđala se kako predsedava kao prava haremska lepotica, svima dvorskim svečanostima. Za nju, za rodbinu koja je svake godine dolazila iz daleke Alanije da je poseti, car je ispraznio što je ostalo novaca u riznicama, i svakom ko bi naišao on je nju predstavljao kao svoju ženu i zakonitu caricu. Ona će uostalom docnije čudnovato ožalostiti poslednje dane cara tako ludo zaljubljenog u njene lepe oči.
Tako je, oko sredine XI veka, pod vladom Konstantina Monomaha i Zoe, vizantiski dvor zaista davao zanimljivu i dosta čudnovatu sliku.
Vodeći život kakav je voleo, car se bio brzo istrošio. To više nije bio nekadašnji lepi Monomah, tako otmen, tako snažan. Sad je patio od stomaka, a naročito od podagre. Napadi su bili tako jaki, da njegove unakažene i krive ruke nisu više mogle držati predmete, da njegove bolne i naduvene noge nisu htele više da ga drže. Ponekad, kad je imao primanja, bio je nesposoban da ustane; tada bi primao opružen na postelji; ali bi mu i ležeći stav ubrzo postao nesnošljiv, i sluge su ga neprestano morale premeštati s jedne strane na drugu. Često mu je bilo teško čak i da govori. Ali on je naročito izgledao žalosno kad se trebalo pojaviti u kakvoj zvaničnoj povorci. Njega su morali podići na konja, i on je polazio sa dva jaka služitelja sa strane, koji su mu održavali ravnotežu; celim putem kojim je trebalo da prođe, brižljivo su uklanjali kamenje, da bi ga poštedeli naglih i suviše jakih pokreta, i vasileus je tako odlazio, izmučena lica, zaduvana disanja, puštajući da se opuste uzde, koje više nije mogao uzeti u ruke. Treba dodati u pohvalu Konstantinovu, da je svoju bolest snosio hrabro, uvek nasmejana lica, uvek vesele naravi. Govorio je šaleći se, da mu je Bog sigurno poslao tu bolest da zauzda njegove suviše vatrene strasti, i zabavljao se filosofirajući o svojim patnjama. Uostalom čim bi mu bilo bolje, nije se lišavao ni uživanja ni milosnica.
Pored vladara živele su dve porfirorodne stare, koje su s godinama bile postale malo nastrane. Zoe, provodeći vreme u pravljenju mirisa, zatvarajući se leti kao i zimi u pregrejane sobe, i ne napuštajući svoj omiljeni posao osim da pali tamnjan pred svojim dragim ikonama i da ih pita o budućnosti; Teodora, neprestano brojeći novac nagomilan po njenim sanducima, i ne interesujući se gotovo nizašta drugo, sva pretvorena u čistotu i pobožnost. Oko njih su se kretale zvanične milosnice, Sklerena, mala princeza iz Alanije i druge, dvorani, ljubimci, često ljudi dosta niskoga porekla, za kojima bi se car zaludeo, i koje je tada uzdizao do najviših položaja u Državi. I sav taj svet se preterano zabavljao i trudio se da zabavlja cara.
Konstantin je zaista voleo da se smeje. Kad su hteli da govore o nekom ozbiljnom poslu, najbolji način, jedini, da se privuče njegova pažnja, bilo je kazati mu prvo kakvu dobru šalu. Ozbiljno lice ga je plašilo; kakva dvorska budala odmah bi osvojila njegovu naklonost. U stvari, što ga je naročito razonođavalo bile su masne šale, glomazne lakrdije, luckaste izmišljotine. Muzika, pesma, igra bile su mu dosadne; on je hteo zabave druge vrste, i često dosta sumnjiva ukusa. Pselos nam je sačuvao nekoliko primera tih šala, i treba priznati da, ako su izgledale smešne u XI veku, one nam izgledaju danas više beznačajne. Tako je carevo veliko zadovoljstvo bilo da čuje nekog kako muca, kako se kida u uzaludnim naporima da jasno izgovori reči, i priča se da je jedan dvoranin imao velikog uspeha na dvoru simulirajući potpunu bezglasnost, koja se malo pomalo gubila u nejasnim zvucima i u žalosnom mucanju. On je tim lepim darom u tolikoj meri oduševljavao Konstantina, da postade zvanični ljubimac vladaočev, i otada su ga videli kako slobodno ulazi u svako doba kod cara, steže mu ruke i ljubi ga u usta, seda: smejući se na postelju pored njega, i katkad čak, u sred noći, ide da ga probudi, da mu ispriča kakvu priču više ili manje smešnu, a u glavnom da mu tom prilikom izvuče kakvu milost ili kakav poklon.
Imajući svuda slobodan ulazak, dvorska budala je ulazio čak i u carski ginekej, i veselio je dvor pričama koje je tamo pričao. Izmišljao je priče i o samoj čednoj Teodori, tvrdeći da je ona imala dece, dajući hiljadu smešnih pojedinosti o tom događaju i završavao je pokazujući mimikom tobožnje porođaje princezine, podražavajući ječanje porodilje, vrečanje novorođenčeta, stavljajući u usta stare i ispravne vladarke svakojake smešne i slobodne govore. I svi su se zacenjivali od smeha, pa i sama Teodora, i naš je čovek bio ljubimac ginekeja. Jedino ozbiljnim ljudima to je padalo malo teško, ali, kao dobri dvorani, činili su što i drugi. Pselos je rekao sa nekom gorčinom:
Mi smo se morali smejati, kada bi pre bilo mesto za plakanje.
Siguran u opštu naklonost, taj čudni ljubimac uradi još nešto bolje. On se zagreja za mladu princezu iz Alanije, i kako je bio zabavan, imao je, izgleda, dosta uspeha kod male varvarke. Opijen tim uspehom, i uostalom vrlo ozbiljno zaljubljen u lepoticu, on onda dođe na misao, u jednom zanosu ljubomore, da ubije cara svoga suparnika i da zauzme njegovo mesto. Nađoše ga jedno veče, sa mačem u ruci, na vratima spavaće sobe Monomahove. Odmah ga zatvoriše, i sutradan, pod predsedništvom vasileusa, skupi se sud da mu sudi. Ali ovo je najlepše u celom događaju. Kad je Konstantin video svoga dragog prijatelja okovanog lancima, njegova milostiva slabost uzbudi se na taj prizor, i oči mu se napuniše suzama i reče:
Ama odrešite mi ovoga čoveka, uzviknu on, teško mi je kad ga vidim takvog.
Zatim zapita blago krivca šta ga je upravo navelo na njegov zločin. Ovaj objasni da je to bila prekomerna želja da metne na sebe carske ukrase i da sedne na presto vasileusa. Na tu izjavu, Konstantin prsnu u smeh i odmah naredi da se zadovolji ćud toga čoveka. Zatim, okrenuvši se svome ljubimcu reče mu:
Sad ću ti metnuti krunu na glavu, obući ću ti purpurnu haljinu. Vrati mi samo, molim te, tvoje obično lice i tvoj ljubazan svakodnevni izraz.
Na te reči, svi prisutni, i same sudije, ne mogoše zadržati ozbiljnost, i jedna velika gozba zapečati izmirenje cara i njegovog ljubimca.
Ohrabren tom milošću, naš čovek naravno produži svoje odnose s carevom milosnicom. U prisustvu celoga dvora, pred samim očima gospodarevim, on se na nju smešio i davao joj znake. Ali se Konstantin samo smejao toj igri i govorio je Pselosu:
Pogledaj ga jadan čovek. On je još jednako voli, i njegove prošle nesreće nisu mu bile za pamet.
To je baš bio „jadan čovek“ koji bi činio zadovoljstvo Molieru!
Dok je lakomisleni car gubio vreme u ludorijama, — reči su od Pselosa, — dok je rasipao državni novac na taštu raskoš, na veličanstvene građevine, na detinjaste i ubitačne ćudi, zanemarujući vojsku, krnjeći plate, smanjujući broj vojnika, spremali su se za blisku budućnost najozbiljniji događaji. Već su se na horizontu pomaljale dve oluje koje su uskoro imale da se ustreme na carevinu, Normani na Zapadu, Turci na Istoku. U unutrašnjosti, nezadovoljstvo vojničke stranke, umorene od slabosti građanske vlasti, razjarene zbog nemilosti u koju su pale najslavnije vojskovođe, ispoljavalo se u opasnim pokušajima da se izjasne protiv vlade. I najzad, koristeći se nebrižljivošću Monomahovom, jedan slavoljubivi patrijarh, Mihailo Kerularije, izvršio je odvajanje Vizantije od Rima.
Konstantin Monomah kao samostalni vladar
Godine 1050. Zoe Porfirogenita, stara sedamdeset i dve godine, završila je svoj dugi i burni život. Konstantin Monomah, njen muž, koji ju je, kao što se videlo, još od pre osam godina zanemario, smatrao je za dužnost kad ju je izgubio, da je savesno oplače. On je učinio još više: hteo je da je uvrsti u red svetiteljki, i trudio se da pronađe svakojaka čuda koja su se desila na njenom grobu, da bi svima dokazao da je njena duša među anđelima. To je bilo suviše časti za tu staru ženu, čulnu i strasnu, koja je tako žalosno uzbunila varoš i dvor svojim sablažnjivim udajama i svojim ljubavima. Zato Monomah nije odviše navaljivao s pokušajem da je oglasi za svetiteljku: on se brzo utešio, kao što se zna, i u smrti Zojinoj našao je naročito zgodnu priliku da ozvaniči svoju najnoviju ljubimicu.
Posle smrti Vojislava, vladara Duklje, prema pričanjima Dukljanske Hronike, pokušalo je stanovništvo trebinjske oblasti, pod vodstvom nekog Domanca, da se oslobodi zetske vrhovne vlasti. Naslednik Vojislavljev, Mihajlo, imao je dosta muke dok je savladao ustanike, zahvaljujući za konačni uspeh svom, u borbama s Grcima već oprobanom, bratu Radoslavu. Sa Vizantijom Mihajlo nema uopšte nikakvih sukoba. On je, negde oko 1052. god., ušao u intimnije veze s Grcima i dobio je titulu njihova protospatera, a ima vesti i da se oženio jednom grčkom princezom. Šta je Mihajla opredelilo da se približi Vizantiji nije pobliže poznato; odnosi u susedstvu, koliko se danas zna, nisu po njega bili mnogo opasni. On je bio zadovoljan, kao i otac mu Vojislav poslednjih godina, da njega Vizantija ostavi na miru, da bi mogao srediti svoje odnose u Zeti i sa susedima.
I on sam je uostalom umro malo godina posle toga, 11. januara 1055, u manastiru Svetog Đorđa Manganskog, koji je on osnovao, i gde se bio povukao krajem svoga života.
Carica Teodora
Tada, poslednji put, Teodora, Zoina sestra, izlazi na pozornicu. Od treće udaje Zoine, Teodora je živela na dvoru, po imenu deleći presto s njome, a u stvari igrajući sasvim sporednu ulogu. Najviše ako je imala nešto uticaja posle smrti; caričine, i njen zet Monomah izgleda da se pomalo bojao ispada stare gospe. Međutim, taj poslednji potomak dinastije makedonske izgledao je da tako malo znači, da je Monomah, ne vodeći računa o neospornim pravima koje je ona imala na carevinu, pomišljao da naznači drugog naslednika prestola. Tada se, još jedared, u žilama Teodorinim probudila vatrena krv i ponosita energija velikih careva, njenih predaka. Odlučno, dok se Monomah borio s dušom, ona preduze upravljanje Velikom Palatom, koristeći se pravima svoga rođenja i ugledom koji su joj u narodu davale patnje njenog dugog života. Gardiski pukovi izjasniše se za nju; Senat je išao za vojskom. Sa svojih sedamdeset godina, stara princeza dočepa vlast čvrstom rukom.
Naučena primerom svoje sestre i znajući koliko malo treba računati na zahvalnost ljudi koje jedna vasilisa pridruži prestolu, Teodora, na opšte zaprepašćenje, ne htede da uzme supruga. Ona je htela da vlada sama, i kako je bila mudra, te ostavila da je vodi jedan dobar ministar, izgleda da je dobro vladala. Njena sveža starost izazivala je uostalom opšte divljenje. Uvek pravog stasa, uvek živa duha, ona je bila sposobna da ozbiljno radi sa svojim savetnicima, sposobna da, drži duge govore koje je volela; i rado je dopuštala da je njeni prijatelji kaluđeri ubeđuju kako joj je suđeno da pređe obične granice čovečjeg života.
No ipak, vremenom, u prestonici i u carevini, svi su se bili zamorili od te vladavine žena, koja je trajala već više od dvadeset i pet godina. Patrijarh Cerularios, postavši od ocepljenja Zapadne Crkve kao neki papa Istočne Crkve, otvoreno je izjavio da je nezgodno da jedna žena vlada rimskim carstvom. Vojnička stranka nezadovoljna mestom koje zauzima birokratija u državi, ogorčena uvredljivim nepoverenjem koje dvor pokazuje prema generalima, komešala se. I mnogi dobri građani koji su se, kao Pselos, hvalili da su patriote, sećajući se slavnih dana Vasilija II, strogo su cenili ove vladarke čije ludo rasipanje, detinja sujeta, romantične ćudi, osrednji duh, behu spremile propast monarhije i u snažan i zdrav organizam carevine unele smrtne klice opadanja, Svi su tražili jednog čoveka i vojnika. Teodora je imala sreće da umre na vreme, da ne dočeka da bukne kriza koja je pretila. Ona je svršila život 31. avgusta 1056. godine.
.jpg)
S njom se svršio onaj Dom Makedonski koji je, pre dva veka, doveo na presto onaj Vasilije o čijim sam pustolovinama i slavoljublju ranije ispričao. Krajem IX veka, energija bez ustručavanja toga veštog čoveka, iščupavši monarhiju od opadanja koje joj je pretilo, osigurala je Vizantiji dva veka slave i napretka. Sredinom XI veka, smrt poslednjeg njenog potomka ponovo je vodila carevinu anarhiji. Ali, u XI kao i u IX veku, ta anarhija je kratko vreme trajala: i ovoga puta nađe se jedan čovek koji, osnivajući dinastiju Komnena, dade vizantiskoj državi nov vek sjaja. Tako je, u svakoj odsudnoj krizi, Vizantija nalazila spasioce; za svakim od njenih prividnih opadanja dolazio je neočekivani preporođaj, u kome se, po rečima jednoga hroničara:
Carevina, ta stara žena, pojavljuje kao mlada devojka, ukrašena zlatom i dragim kamenjem.
To ponavljanje napretka može lako iznenaditi one koji u vizantiskoj istoriji uzimaju u obzir samo iskvaren dvorski život i hučne nemire prestonice: zato je važno pomenuti da, ma kako živo i živopisno izgledalo pričanje događaja koji se tamo odigravaju, Carigrad i Sveta Palata nisu sami za sebe sva carevina.
Izvan dvorskih spletaka i zavera, izvan vojničkih ustanaka i građanskih nereda, izvan sablažnjivih i detinjastih ćudi tih iskvarenih careva i tih izopačenih carica, izvan toga trulog sveta razvratnika, slavoljubaca i dvorana, ima u građanstvu velikih varoši, u velikoj feudalnoj i vojnoj aristokratiji kojom su naseljene provincije, kod grubih seljaka Makedonije i Anatolije, rezerve ozbiljnosti, energije i snage, koje će dugo ostati neiscrpne. Tim srednjim klasama je vizantisko carstvo, na tolikim prekretima svoje istorije, dugovalo svoj neočekivani spas; pomoću njih i njihovih muških vrlina vizantiska monarhija je mogla postojati kroz tolike vekove; njima najzad treba okrenuti oči, ako se hoće zaista da pozna to vizantisko društvo, koje gotovo celo tek treba proučiti. Nesumnjivo, sudbina rukopisa suviše nam je retko sačuvala dokumenta koja bi dopustila da se tačno uspostave te pojedinosti, ali njih ipak ima.
Mihajlo Stratiotik
Na samrti carica za svog naslednika bira čoveka, koga je želela vodeća stranka, činovnika u godinama koji je bio manje sposoban da vlada, a više da se njima vlada i upravlja. Bio je to Mihajlo, koji je izgleda obavljao službu logoteta stratiotikona, budući da su ga nazivali starim ili stratiotikom. Njegovo je stupanje na vlast bilo pravi trijumf građanske stranke. Unapređenja činovnika nisu imala kraja, a posebno su senatori obasipani počastima i darovima. Za razliku od toga, jednu je deputaciju stratega, predvođenu Isakom Komninom i Katakalonom Kekaumenom, car glatko odbio. Time je sukob doveo do vrhunca. Razljućeno vojno zapovedništvo doglo se protiv vlastodršca u Carigradu. U jednom paflagonskom mestu Isak Komnin je proglašnjn za cara (8. april 1057). Njegove su pristalice hrlile iz svih krajeva Male Azije i za čas je sa svojom vojskom stajao u Nikeji. Carska vojska, koja je poslana da ga prestretne, doživljava poraz. Maihajlo je bio prinuđen otpočeti pregovore sa anticarem te mu je putem poslanstva koje su predvodili Konstantin Lihud, Lav Alop i Mihajlo Psel (Pselos) ponudio titulu cezara i prestolonasleđe, međutim takvi su ustupci samo još više ohrabrili njegove protivnike i razljutili pristalice. Sada je, sita dvorskih kriza i spletaka, ustala i protivnička partija u Carigradu i pružila luku Isaku Komninu. Ali odluča je udarac zadala treća sila, koja je uz dve konkurentne plemićke stranke činila značajan faktor: Crkva. Moćni patrijarh Mihajlo Kerularije stao je na čelo opozicije, Sveta Sofija postala je središte huškanja protiv vlade. Onde je i car Mihajlo pronašao utočište kao monah nakon prinudne abdikacije. Isak Komnin je 1. septembra 1057. godine ušao u Carigrad i primio carsku krunu iz patrijarhovih ruku.
Spoljna politika makedonskih careva
Borba sa Arabljanima
Otkako su 826 g. Arabljani osvojili Krit, postali su napast za vizantiska mora. Kandija, prestonica poluostrva, bila je jazbina muslimanskih pirata, i odatle, kao i iz Tarsa i Tripolja u Siriji, oni su pljačkali po celom Jegejskom Moru. Uprkos naporima Vasilija I da preustroji vojsku i flotu, neprijateljske ratne lađe su gospodarile u Arhipelagu. 904 g. Lav Tripoljski zauze Solun i skoro celokupno njegovo stanovništvo odvede u ropstvo. Pored izvesnih uspeha vizantiske mornarice 907 g., a naročito 924 g. u blizini Limnosa, pohodi upravljeni protiv Krita završavali su se porazima (911 g. i 949 g.). Trebalo je poslati protiv ostrva "koje da Bog da potonulo" najboljeg vojskovođu u carstvu, Nićifora Foku (960). On uspe da se iskrca na Krit i posle višemesečne opsade zauze Kandiju na juriš (marta 961 g.). Osvojeno ostrvo bi prevedeno u hrišćanstvo. Vizantinci opet postadoše gospodari u istočnim morima.
U isto vreme, srećne okolnosti dopustiše da se preduzme napad u Maloj Aziji. Još je Vasilije I bio proširio granice carstva do Eufrata, povratio Samosatu (873 g), pobedonosno ratovao u Kapadokiji i Kilikiji (878-879 g.). Rasulo muslimanskog sveta u X veku doprinelo je vizantiskim uspesima, naročito posle 927 god. kada je carstvo bilo oslobođeno bugarske opasnosti. Pod čuvenim vojskovođama, Jovanom Kurkuom koji je dvadeset dve godine upravljao Malom Azijom (920-942 g.) i zaslužio da bude nazvan "drugim Trajanom, drugim Velizarom", Vardom Fokom, zatim, i njegovim sinovima Nikiforom, Lavom, Konstantinom, borba je bila energično nastavljena. 928 g. zauzet je Teodosiopolj; 934 g. Melitina; 944 g. Edesa, iz koje bi triumfalno vraćena čudotvorna slika Isusova koja je tu bila čuvana; 949 g. Germanikija; 957 g. Amida; 958 g. Samosata. Vizantiska granica je bila proširena od Halisa do Eufrata i Tigra, a čitav niz novoobrazovanih provincija (teme Sevastija, Mesopotamija, Selevkija, Likand) svedočio je o važnosti vizantiskih osvojenja. Jermenska i Ivirska oslobodile su se islamskog jarma i potpale pod vizantiski uticaj. Tokom X veka Jermeni su odigrali znatnu ulogu u monarhiji i dali joj vojnike, vojskovođe, administratore i čak careve: Roman Lakapin i Lovan Cimiskije bili su obojica jermenskog porekla.
Borba sa Bugarima
Još više nego arabljanski rat, bugarski rat je glavni događaj spoljašnje vizantiske istorije u X veku.
U početku X veka opasnost od Bugara je bila veća nego ikada. Prostorno bugarska država se pružala od oblasti smeštenih severno od Dunava do Balkana, a na zapadu je dopirala do Pinda. U moralnom pogledu, stapanjem, u to doba već potpunim, između bugarskog i slovenskog življa, Bugarska je predstavljala jednorodnu državu u kojoj je monarhiska vlast bila uhvatila dubok koren, u kojoj je primanje hrišćanstva osiguralo jedinstvo vere, u kojoj se, u dodiru sa Vizantijom, narod bio uzdigao do prilično visokog stupnja civilizacije. Sve ovo navodilo je bugarske vladaoce da spore vizantiskim carevima prevlast na Balkanskom poluostrvu. Da se ostvari taj slavoljubivi san dovoljan je bio jedan čovek; Borisov sin, car Simeon (893-927 g,). Odgajen u Vizantiji, gde se nalazio kao talac, zanesen raskošju i civilizacijom Vizantinaca, on je maštao da osvoji Carigrad i da stavi na svoju glavu krunu Konstantinovih naslednika. Više od jednog veka pravi rasni rat vodio se između Grka i Bugara.
Borba otpoče 889 g., i, što je naročito značajno, razlozi su bili ekonomske prirode. Kada je Lav VI bio naredio da se stovarišta, koja su bugarski trgovci imali u Carigradu, prenesu u Solun, Simeon objavi rat. Upad Ugara, najmljenih od Vizantinaca, primora bugarskog vladaoca na povlačenje (893 g.). Ali posle smrti Lava VI, nemiri, koji su izbili za vreme maloletstva Konstantina VII, pružiše mu priliku da se povrati. 913 g, on se pojavi ispred Carigrada; 914 g. zauze Adrijanopolj; 917 g, potuče kod Anhijala carsku vojsku. I, sav ponosan sa svojih uspeha, Simeon se proglasi za "cara Bugara i Grka"; zatim osnova, u svojoj prestonici Preslavu, nezavisnu bugarsku patrijaršiju; samo mu je još bilo ostalo da osvoji Carigrad. On to pokuša 924 g. Ali, da bi vizantiska prestonica pala, potrebno je bilo napasti je i sa kopna i sa mora, a Simeon nije imao mornarice. Izgleda takođe da je za vreme sastanka sa Romanom Lakapinom potpao, kao nekada Atila pred sv. Lavom, pod uticaj svega što je bilo prestiža i civilizacije u toj starodrevnoj carskoj veličanstvenosti. On otstupi i napusti svoj lepi dugo snevani san. I ma da se za vreme Simeona rascvetala u njegovom carstvu, a naročito u njegovoj prestonici Velikom Preslavu, duhovna i umetnička kultura zbog koje je zaslužio da se nazove bugarskim Karlom Velikim, zastoj pred Carigradom označi propast bugarskih stremljenja. Kada Simeon umre (927 g.), opadanje je već bilo otpočelo.
Ono je sve naglije išlo u sunovrat za vreme duge vladavine njegovog sina Petra (927-969 g.). U toku tih četrdeset godina Bugarska je sve više postajala prirepak carstva, i dok je Vizantija jačala, njena stara suparnica je iz dana u dan slabila. Nasuprot kraljevskoj vlasti koja je popuštala, velikaši su se uzdizali; versko jedinstvo je bilo dovedeno u pitanje bogomilskom jeresi; bugarska narodnost se raspadala. Čas odmazde približavao se za Vizantince.
On kucnu 967 g. Nikifor Foka odbi danak koji je carstvo još uvek plaćalo Bugarima i zajedno sa Svjatoslavom, velikim knezom kijevskim, napade na Bugarsku. Ali se Svjatoslavu dopade osvojena zemlja; on se u njoj smesti i odbi da iziđe (968 g.). Smrću cara Petra i ubistvom Nikifora (969 g.) položaj se pogorša. Kada se Jovan Cimiskije, pope na presto postojala je opasnost od ruskog upada čak i u samo carstvo; Svjatoslav pređe Balkan, opustoši Filipopolj (Plovdiv, 970 g.) i poseja strah i u samoj prestonici. Srećom, Rusi biše potučeni kod Arkadiopolja (Lile-Burgas, 970 g.), i car je mogao tada da preduzme protiv njih veliki vojni pohod (971 g.). Dok je vizantiska flota išla uz Dunav, Cimiskije pređe Balkan, zauze Preslav, opsede Svjatoslava kod Dorostola (Silistrija) i primora ga da se pokori i da napusti zemlju. Bugarska bi prisajedinjena carstvu, a nezavisna patrijaršija bi ukinuta; pobedonosni jelinizam proširi granice carstva do Dunava.
Ipak, oko Prespe i Ohrida, narodni živalj, pod upravom kneza Nikole i njegovih sinova, uporno se opirao. Zahvaljujući nemirima koji izbiše u početku vladavine Vasilija II, jedan od Nikolinih sinova, car Samuilo (976-1014 g.), osnova makedonsko slovensko carstvo. Za deset godina, od 976 do 986 g., on oslobodi dunavsku Bugarsku, osvoji Makedoniju i Tesaliju i prodre do Peloponeza. Da bi srušili to ogromno carstvo koje se prostiralo od Dunava do Jadranskog Mora, morali su Grci da vode rat preko trideset godina (986-1018 g.). Na njegovom čelu je za sve vreme bio Vasilije P, koji je zbog svoje uporne energije i surovih pobeda dobio naziv Bugaroubica.
986 g. Vasilije II preduze napad i prodre u Bugarsku, ali bi ozbiljno potučen kod Trajanovih Vrata na Balkanu. Deset godina je prošlo pre no što je mogao da nastavi borbu, i za vreme tih deset godina Samuilo nije prestajao da proširuje svoju državu od Dunava do Jadranskog i Jegejskog Mora. Ali 996 g. on pretrpe poraz na obalama Sperhija; Grčka mu se izmače; izgubi bitku i ispred Soluna, i jedan deo dunavske Bugarske pade u carske ruke (1000 g.). Makedonsko slovensko carstvo ipak ostade neosvojivo. 1001 g. Vasilije II pokuša da ga uništi. On postepeno zauze okolna mesta, Veriju (Ber), Serviju, Voden. Opkoljen u planinama, Samuilo se oslobodi i opljačka Adrijanopolj (1003 g.) Ali. je car uporno produžavao i sužavao opsadu, zauzimajući Skoplje, osvajajući donju i srednju Makedoniju (1007 g.), vodeći rat sa velikom svirepošću. Samuilo je izbegavao bitke sa postrojenim vojskama; konačno, ipak, njegove trupe biše potučene u klancu Kimvalongu, na putu između Sereza (Ser) i Melnika (29. jula 1014 g.). Car nije preživeo ovaj poraz; on umre nešto malo kasnije (15. septembra 1014 g.). To je bio kraj makedonskog slovenskog carstva.
Naslednici velikog makedonskog cara produžiše još četiri godine borbu, otimajući se u isto vreme o presto. 1018 g. u zemlji je ipak bio potpuno uspostavljen mir, i vizantiski car, na svome pobedonosnom putovanju, starao se da je preuredi. On je to činio sa umešnom obazrivošću, štedeći administrativne običaje i način života pobeđenih, trudeći se da zadobije velikaše, zadržavajući staro versko uređenje koje je imalo na čelu nezavisnog arhiepiskopa u Ohridu. I tako, posle mnogo godina, Vizantija je ponovo postala gospodar na celom Balkanskom poluostrvu, a na svome putu kroz Grčku do Atine, kao i za vreme triumfa koji je proslavio sa velikim sjajem u Carigradu (1019 g.), Vasilije II mogao se s pravom ponositi da je povratio carstvu moć kakvu ono nije imalo već vekovima.
Ponovno osvojenje južne Italije i vizantiska politika na Zapadu
U isto vreme dok su na Istoku pobedonosno širili granice carstva, vladaoci od makedonske loze nastavili su na Zapadu slavoljubivu politiku svojih prethodnika.
Nikada se Vizantinci nisu bili odrekli prava na Italiju; sećanje na Ravenu, staru prestonicu egzaharta, nije im davalo mira. Slabost poslednjih karolinških careva, rasulo u južnoj Italiji raskomadanoj između langobardskih kneževa i sve veća opasnost od muslimanskog napada pružiše Vasiliju I željenu priliku da se umeša u političke prilike na Poluostrvu i da pokuša da ostvari svoje težnje. Car je bio stavio sebi u zadatak da obnovi na celom Sredozemnom Moru stari vizantiski uticaj, da istera iz Jadranskog i Tirenskog Mora muslimanske gusare i da suzbije afričke i sicilijanske Saracene. Čim je stupio na presto, on preduze na Zapadu odlučnu borbu. Nije uspeo, istina, da povrati Siciliju, gde Sirakuza pade 878 g. u ruke nevernika, ali je zaveo red na Jadranskom Moru, obnovio vizantiski savez sa Mlecima, ponovo vratio Hrvate pod grčku vrhovnu vlast. Osvojio je, što je naročito važno, Bari (876 g.), Tarent (880 g.) i Kalabriju (885 g.) i nametnuo vizantisko pokroviteljstvo langobardskim kneževima. Dve nove teme, Langobardija i Kalabrija, bile su osnovane u južnoj Italiji: to je predstavljalo dobru naknadu za izgubljenu Siciliju.
Slabost Lava VI dovela je trenutno u pitanje ovaj srećni ishod. Pošto su zauzećem Taormine (902 g.) bili završili pokorenje Sicilije, Arabljani su mogli da osvoje Kalabriju i da se utvrde čak do Kampanije. Ali pobedom kod Gariljana (915 g.) nanovo je bila obezbeđena vizantiska premoć u Italiji i, u toku celog jednog veka, uprkos neprestanim saracenskim navalama, uprkos suparništvu nemačkih careva, Grci održaše svoju vlast u celoj južnoj polovini Italije. Tome poslu je takođe slavna vladavina Vasilija II posvetila napore makedonske dinastije. Pobedom kod Kane (1018 g.), koju su carske trupe odnele nad pobunjenim stanovništvom Apulije, bio je povraćen vizantiski uticaj od Ređa i Baria do kapija papske države. I pod carskom administracijom, veštom u rasprostiranju jelinskog uticaja, naročito zahvaljujući grčkom sveštenstvu i grčkim manastirima, Južna Italija ponovo postade prava Velika Grčka: značajan dokaz o moći širenja i o snazi prosvetiteljskog pretapanja koje su u X i XI veku bile osnov veličine vizantiskog carstva.
Pojavljivanjem nemačkih careva oko polovine X veka ipak su bile stvorene izvesne prepreke vizantiskoj politici. Kada se Oton I spustio u Italiju, kada je uzeo naziv cara, grčki ponos je to s teškom mukom podnosio, jer mu se činilo kao nasilno prisvajanje. Još je gore bilo kada Oton raširi svoju vrhovnu vlast nad langobardskim kneževima, vazalima Vizantije, i kada upade na grčko zemljište i napade Bari (968 g.). Nikifor Foka se odlučno odupre. Ali njegovom smrću vizantiska politika bi izmenjena; nastupi sporazum potvrđen venčanjem Otona II sa Teofanom (972 g.). Ipak sloga nije dugo trajala: germanske težnje nisu mogle da se izmire sa vizantiskim zahtevima. Nemački carevi su, međutim, postigli sasvim osrednji uspeh. Oton II upade u Kalabriju i bi potučen kod Stila (987 g.); Henrik II uzaludno podupiraše apulisku pobunu i pretrpe poraz u svojim napadima na grčku Italiju (1022 g.). Po smrti Vasilija II, kao u Aziji, kao u Bugarskoj, Vizantija je bila svemoćna i u Italiji.
Diplomatsko delo: vazali carstva
Zahvaljujući svojim velikim vojnim uspesima, grčko carstvo se u X veku prostiralo od Dunava do Sirije i od italijanskih obala do jermenskih visoravni. Ali je vešta diplomatija proširila daleko izvan ovih granica delokrug rada monarhije. Oko carstva se nalazio čitav niz vazalnih država koje su sačinjavale ispred granice prvu odbranbenu liniju i koje su naročito rasprostirale po svetu vizantiski politički uticaj i civilizaciju.
U Italiji Mleci, potpuno grčki po svome poreklu i po svojim običajima, bili su najverniji i najpokorniji vazal carstva. Toga radi carevi su im bili poverili nadzor nad Jadranskim Morem i, od kraja X veka (992 g.), priznali im široke trgovačke povlastice koje su pripremile njihovu buduću veličinu. U Južnoj Italiji republike Napulj, Gaeta, a naročito Amalfi, nalazile su se u krugu vizantiskog uticaja. Najzad, langobardski kneževi Salerna, Kapue i Beneventa, ma da nešto nepouzdaniji, bili su prihvatili uglavnom grčko pokroviteljstvo. — Na severozapadu Balkanskog poluostrva i na celoj jadranskoj obali slovenske države Hrvatska i Srbija, koje je Vasilije I bio preveo u hrišćanstvo i doveo pod vizantiski uticaj, bile su carstvu korisni saveznici, naročito protiv Bugara. — Na Istoku, u primorju Crnoga Mora, Herson, više vazal nego podanik, predstavljao je dragocenu osmatračnicu, važno oruđe političke i ekonomske delatnosti prema varvarskim narodima, Kazarima, Pečenezima, Rusima, koji su stanovali u oblasti obližnjih stepa. — Na Kavkazu kneževi Alanije, Avazgije, Albanije, bili su gordi što nose vizantiske titule i što primaju novčanu pomoć od Vizantije. Jermenske države, najzad, otrgnute ispod arabljanskog uticaja, snabdevale su carstvo hiljadama vojnika i vojskovođa. I jermenski bagratidski kralj, kao i kneževi Vaspurahana, Tarona, Ivirske, bili su verni štićenici i sluge monarhije, u očekivanju da Vasilije II pripoji njihove oblasti jednu za drugom svojoj carevini.
Versko delo: pokrštavanje Rusije
Ali izvan ovih oblasti koje su se nalazile pod grčkim pokroviteljstvom, vizantiska prosvetiteljska delatnost pružala se još dalje: kao uvek, hrišćanski propovednici su potpomagali posao diplomata. Obraćanje Rusa u hrišćanstvo tome je očevidan dokaz.
Od sredine IX veka Vizantija je bila u odnosima sa Rusijom. U nekoliko mahova, počevši od neizazvanog napada iz 860 g., kijevski pustolovi bejahu zagrozili Carigradu svojim navalama (907 g. i 941 g,); osim toga, carevi su vrlo rado vrbovali vojnike iz redova tih smelih ratnika, a ruski trgovci su pohađali vizantiska tržišta. Poseta kneginje Olge Vizantiji (957 g) i njeno prelaženje u hrišćanstvo učinili su te odnose još tešnjim. Ali naročito je odlučan događaj bio, krajem X veka, primanje hrišćanstva od strane velikog kneza kijevskog Vladimira. 988 g., da bi ugušio feudalne pobune, Vasilije II dobio je na zahtev od kijevskog kneza 6000 najamnika; u zamenu, Vladimir je zaprosio ruku jedne vizantiske princeze, i da bi carski dvor, koji se kolebao, prisilio da se odluči, on zauze Herson. Vasilije II popusti zahtevima varvarskog vladara, ali ga nagovori da se pokrsti. Vladimir primi krštenje u Hersonu (989 g.), zatim ga nadmetnu svome narodu u Kijevu. I otada je hrišćanska Rusija uzela za obrazac vizantisku civilizaciju; ona primi od Vizantije, zajedno sa pravoslavljem, i njenu umetnost, njenu književnost, njene običaje. Posle Vladimira, njegov sin Jaroslav (1015—1054 g.) nastavi i dovrši delo i stvori od Kijeva, svoje prestonice, takmaca Carigradu i jedan od najlepših gradova na Istoku. Vladimir je bio ruski Klodovik; Jaroslav postade ruski Karlo Veliki. Ali i jedan i drugi imaju da zahvale Vizantiji za svoju veličinu u svakom pogledu.
Upravljanje carstvom
Grčki car — vasileus, kako se zvanično nazivao — bio je, zaista, vrlo velika ličnost. Naslednik rimskih careva, on je bio, kao i oni, u isti mah i vrhovni vojni zapovednik i živi izraz zakona. U dodiru sa istočnim monarhijama postao je svemoćni gospodar (despot, autokrator), car po prevashodstvu, takmac i naslednik Velikog Kralja (vasileus). Hrišćanstvo mu je dalo jednu potvrdu i jedan ugled više. Božji izabranik, činom miropomazanja obdaren božanskom vlašću, Božji namesnik i predstavnik na zemlji, on je dobijao nešto od božanske prirode. Na dvorskim svečanostima, u složenosti dvorske etikete, raskošne i malo detinjaste u isti mah, čije je obrede Konstantin Porfirogenit pobeležio u svome delu O ceremonijalu, u svima ispoljavanjima te politike razmetanja i sjaja kojom se Vizantija uvek hvalisala da zadivljuje i zasenjuje varvare, car je izgledao kao nadzemaljsko biće. Isto tako, sve što je bilo u vezi sa njegovom ličnošću smatrano je "svetim", a umetnici su okružavali njegovu glavu svetlim krugom (nimbusom) kao što su to činili na slikama božanskih lica i svetitelja.
Vladalac po božanskom pravu, neograničen i samodržac, car je usretsredio u svojoj ruci celokupnu vlast; prema tome nije teško uvideti koliko je carstvu bilo od koristi ovo jedinstvo upravljanja kada je ruka koja je držala uzde bila čvrsta; a ona je to često bila. Ništa u vizantiskim zakonima nije činilo protivtežu ovoj vrhovnoj moći. Senat je postao običan državni savet sastavljen od poslušnih visokih činovnika; narod je bio prost puk, često buntovan i smutljiv, koji je trebalo hraniti i zabavljati. Crkva, i mimo mesta koje je zauzimala u vizantiskom društvu, i mimo opasnosti koja se rađala usled njenog bogatstva i njenog slavoljublja, bila je, naročita posle svršene borbe oko ikona, potčinjenija državi više nego ikada. Jedino je vojska predstavljala snagu koja se često izražavala u vojničkim bunama i ustancima. Iako nije potpuno otklonilo ovu opasnost, napredovanje pojma o zakonitom pravu na presto učinilo ju je manje čestom i manje pogibeljnom po dinastiju.
Vizantiska administracija i njeno delo
Ovoj samodržačkoj vladavini, podjednako neograničenoj i sveobuhvatnoj kako u svetovnom tako i u verskom pogledu, stojala je u službi iskusna administracija, odlično centralizovana i izvanredno disciplinovana. U prestonici, oko vladara, ministri, stojeći na čelu mnogobrojnog činovništva, upravljali su državom s vrha i prenosili širom monarhije gospodarevu volju. Pod njihovom upravom radila su nebrojena nadleštva gde su se izučavali po-lovi do u pojedinosti i spremale odluke. Kao nekada Rim, i Vizantija je vladala svetom pomoću svoje odlično organizovane birokratije. U provincijama, gde je sistem tema bio postao jedina osnova administrativnog ustrojstva (oko sredine X veka bilo je 30 tema, 18 u Aziji i 12 u Evropi), sva vlast nalazila se u rukama jedne svemoćne ličnosti, stratega, koga je neposredno imenovao car i koji je zavisio neposredno od njega. Tako, od vrha do dna administrativnih lestvica, celokupno činovničko osoblje, brižljivo izabrano, veoma spremno i potpuno odano svome poslu, potstaknuto na marljivo vršenje službe napredovanjem koje mu je dozvoljavao vladalac u vešto izdeljenoj hijerarhiji dužnosti i položaja, sa velikom revnošću izvršavalo je dvostruki zadatak koji mu dodeljivala careva volja.
Zadatak administracije sastojao se na prvom mestu u tome da vladu snabde novcem: zadatak težak, jer je u Vizantiji svaki čas nedostajala ravnoteža između prihoda državne blagajne i nebrojenih rashoda koje su zahtevale politika i dvorska raskoš, nesrazmera između veličanstvenih planova i nedovoljnosti sredstava. Drugi zadatak carske administracije bio je možda još teži. U vizantiskoj monarhiji nije postojalo ni rasno ni jezičko jedinstvo: ona je bila, kao što je na jednom mestu rečeno, "veštačka tvorevina koja je vladala nad dvadeset raznih narodnosti i koja ih je sjedinjavala u sledećem obrascu: jedan gospodar, jedna vera." Administracija je bila ta koja je pružila ovoj nenarodnosnoj državi potrebnu koheziju i jedinstvo pomoću opšteg jelinističkog obeležja i zajedničkog ispovedanja pravoslavlja. Grčki jezik je bio jezik administracije, crkve, civilizacije; u ovom kosmopolitskom carstvu on je pravio lažan utisak narodnog jezika. Svojom umešnošću u širenju jelinske kulture, oštroumnom veštinom kojom se odlikovala u obazrivom ophođenju prema pobeđenim narodima i njihovom asimilovanju, carska administracija je utisnula zajednički pečat na sve raznorodne elemente iz kojih se sastojala monarhija; i ništa ne svedoči bolje od ovoga o životnoj snazi i ekspanzivnoj moći carstva. Širenjem pravoslavlja, veštim načinom na koji je upotrebila crkvu za moralno osvojenje naroda potčinjenih oružjem, administracija je dovršila približenje i stapanje raznih rasa kojima je vladao vasileus. Ona je bila čvrsti obruč koji je čuvao monarhiju i učinio od nje jednorodno i snažno telo.
Zakonodavno delo
Carevi iz makedonske dinastije trudili su se da još više utvrde tu koheziju pomoću značajnih zakonodavnih mera: oni obnoviše, prilagođujući ga novim uslovima društvenog života, staro Justinijanovo zakonodavstvo. Vasilije I preduze prvi ovaj veliki posao, sabravši u Prohironu ("priručni zakonik", 879.) najvažnije izvode iz Corpus juris civilis i spremivši pod nazivom Epanagoga ("drugo izdanje", prohiron s izmenama i dopunama, 886 g.) priručnik običajnog prava. Njegov sin Lav VI dovrši delo uredivši, pod nazivom Vasilike ("carski zakoni"), potpun zakonski zbornik u šezdeset knjiga (887-893 g.), kompilaciju i izvod iz zakona objavljenih za vreme Justinijanove vladavine. Naslednici prva dva makedonska cara nisu pokazali manju zakonodavnu delatnost kofa bi krunisana, 1045 g., pod Konstantinom Monomahom, osnivanjem pravničke škole u Carigradu, određene da bude istovremeno rasadnik i pravnika i činovnika. Tako je dovršeno učvršćivanje monarhiskog jedinstva.
Vojno ustrojstvo
Odlična vojska, izvanredno obučena pomoću iskusne taktike i koja je u verskom zanosu i rodoljubivom osećanju nalazila snažne pobude za svoju hrabrost i oduševljenje, izvrsna flota, pomoću čijih je pobeda Vizantija zagospodarila morima i koja je bila, prema rečima jednog pisca iz XI veka, "ponos Romeja". još više su uvećavale moć i ugled carstva. O tim vojnicima, koje su smatrali najboljim slugama monarhije, veliki vojnički carevi iz makedonske dinastije brižljivo su se i postojano starali: oni su hteli da im osiguraju sve povlastice, sve obzire, zemlje koje su im razdelili s pravom nasleđa kao i uvaženje koje se mora imati prema braniocima carstva i hrišćanstva. I divna epopeja aziskih ratova, ogromna upornost u borbi sa Bugarima, pokazale su zaista šta se sve može očekivati od tih jedinstvenih trupa, vičnih ratničkom zanatu, sposobnih da podnesu sva iskušenja, sve zamore, sva odricanja. Istina je da su te trupe bile velikim delom sastavljene od najamnika i da su imale sve mane najamničkih vojski: ipak su one, pod slavnim vojskovođama koji su tada njima zapovedali, učinile monarhiji velike usluge i ukrasile njene zastave sjajem slave.
Ekonomsko blagostanje
Dobra finansiska administracija i izvanredan razvoj industrije i trgovine pružili su carstvu, pored moći, još i bogatstvo. Izračunato je da su se u XI veku prihodi monarhije peli na 650 miliona, koji bi danas odgovarali sumi većoj od tri zlatne milijarde; a posle smrti Vasilija II bilo je u državnoj kasi zalihe od 220 miliona, više od jedne zlatne milijarde u današnjem novcu. I pored cepidlačkog i do sitnice sprovedenog zakonskog uređenja koje je država nametala industriji, — Carigrad je bio, već je rečeno, monopolski i protekcionistički raj, — remek-dela koja su izlazila iz ruku vizantiskih zanatlija, svilene tkanine sjajnih boja i potpuno iskićene vezovima, veličanstvena zlatarska roba zasenjujućim emaljima ukrašena, blistavi nakiti od dragog kamenja i bisera, vešto isklesane izrađevine od slonovače, radovi od bronze sa udubljenjima ispunjenim srebrom, staklarije išarane zlatom, sve te divote raskošne industrije pribavljale su grčkim radionicama ogroman ugled u celom svetu. Uprkos pogreškama carske ekonomske politike i prilično nesnosnom sistemu koji je nametala trgovačkim poslovima, razvoj trgovine nije bio manje poletan. Delatnošću svojih trgovaca, snagom svoje mornarice, svojim pristaništima i velikim tržištima koji su bili središta razmene, Vizantija je prigrabila sva svetska bogatstva. Po svome položaju između Istoka i Zapada, na raskršću svih putova svetske trgovine, Carigrad je bio veliko skladište gde su se sticali svi narodi, gde su razmenjivani proizvodi iz celoga sveta. Izračunato je da su, samo u prestonici, tržišne i carinske dažbine godišnje donosile u državnu kasu 7.300.000 zlatnika, više nego današnjih 500 miliona u zlatu.
Završetak procesa feudalizacije
Ali su pod pokrivačem uspeha i spoljašnje moći sazrevali u Vizantiji elementi raspadanja i opadanja. Vršio se brz proces proždiranja sitnog zemljoposeda od strane krupnog i nestajanja slobodnog seljaštva.
Sada je taj proces zahvatio ne samo gazdinstva »ubogih« i slobodne seljačke opštine, koje su se još ponegde sačuvale, nego i zemljišne deonice stratiota. Po svaku cenu, koristeći se upropašćavanjem seljaka od strane činovnika, elementarnim nesrećama itd., a često primenjujući i direktno nasilje, naterivali su dinati seljake da im predaju svoje parcele, porobljavali ih i opterećivali sve većim dažbinama. Krupni zemljoposednici, koji su u isto vreme bili i vojne starešine (»arhonti«) stratiota, na isti su način upropašćavali stratiote i stavljali ih u kmetovsku zavisnost od sebe. Tako su obrazovana ogromna zemljišna imanja Komninâ, Anđelâ, Kantakuzenâ i drugih krupnih feudalnih porodica.
U X—XI veku brzo raste i manastirski zemljoposed, povećava se broj manastirskih ekskusija, pod čijom su zaštitom monasi ne samo pljačkali seljake nego se i bavili trgovinom bez plaćanja carina i zelenaštvom, na štetu državnih finansija i trgovaca po gradovima.
Carevi su često istupali protiv obezemljivanja i pokmećivanja seljaka i stratiota, izdajući edikte u kojima se nisu ustezali da žigošu pljačkaštvo dinata i manastira. Roman Lakapen je propisao da se »ubogima« vrate zemljišta koja su od njih kupljena za vreme gladi; Konstantin VII je proglasio stratiotske deonice za neotuđive; Nićifor Foka je pokušavao da zaustavi porast manastirskog zemljoposeda i zabranio je osnivanje novih manastira; Vasilije II je izdao zakon o alelengiju, po kome su dinati bili dužni da plaćaju porez za »uboge« u slučaju da ga ovi ne mogu plaćati. Ali svi ti zakoni i naredbe, izazvani strahom centralne vlasti da će izgubiti glavne poreske obveznike i vojne kontingente, ili se nisu izvršavali, ili su ih sami carevi ukidali pod pritiskom crkve i svetovne aristokratije. Nijedan od carskih zakona nije postigao svoj cilj i nije spasao klasu sitnih slobodnih zemljoposednika, koja je brzo nestajala.
Šta više, u XI veku sama vlada kao da završava proces potčinjavanja čitavog seljaštva feudalnoj aristokratiji — uvođenjem sistema deljenja pronija, zemljišnih poklona, koji imaju isti značaj kao i zapadno-evropske beneficije. Pritom je dinat koji dobije feudalni posed — proniju — sticao vlast seniora nad dotle slobodnim seljaštvom koje je nastanjeno na tom posedu. U proniju su davane i zemlje koje su pripadale seljačkoj opštini; ova se pritom delila na više delova i prema tome je prestala da postoji. Sistem pronija, koji je povećao broj dinata, ubrzao je likvidaciju poslednjih ostataka seljačkog zemljoposeda.
Književnost i umetnost
Ovom razvoju industriskog i trgovačkog života odgovarao je sličan procvat života duhovnog. Na obnovljenom carigradskom univerzitetu izvrsni nastavnici, pod brižnim okriljem vladalaca, predavali su filozofiju, retoriku, nauke, a oko njihovih katedri tiskali su se đaci koji su došli sa svih strana vizantinskog ili arabljanskog Istoka. U dodiru sa oživljenom klasičnom starinom, po izlasku iz ikonoboračke krize, izvršen je preporođaj u svima oblastima ljudskoga uma, a ni sami carevi nisu smatrali nedostojnim da se bave književnim poslom. Ponovo se budi interesovanje za svetovnu i posebno antičku književnost. To je interesovanje dobilo najjasnijeg izraza u delatnosti patrijarha Fotija, pisca »Miriobibliona« — opširne zbirke izvoda iz pročitanih knjiga i mišljenja o njima. To je jedan od najzanimljivijih primera vizantiske književne kritike, koja je obuhvatila nekoliko stotina, mahom antičkih dela. U isto vreme Fotijevo delo svedoči o kompilativnom, netvoračkom karakteru vizantiske naučne misli u IX veku.
Na potstrek Konstantina VII Porfirogenita X vek je napravio inventar svih bogatstava koja su mu zaveštali prošli vekovi; to je vek istoriskih, pravnih, administrativnih, gramatičkih, naučnih i hagiografskih enciklopedija. Na ove osnove se izvorna misao naslanja da bi išla dalje. U doba makedonskih careva redom su delali: u IX veku Fotije, gorostasni naučnik, smeli i moćni duh, u XI veku Mihailo Psel, sveobuhvatni genije, najradoznaliji, najsjajniji duh, najveći novotar svoga vremena koji je obnovio Platonovu filozofiju i zaslužio, svojim spisateljskim darom, da bude izjednačen sa najvećima. Oko njih je čitava plejada ljudi od vrednosti, istoričara kao Konstantin Porfirogenit, Lav Đakon ili Mihailo Atalijat, hroničara kao Simeon Magistar ili Jovan Skilica, filozofa, bogoslova i pesnika. Pored naučne i zabavne književnosti, i narodno pesništvo zauzima dostojno mesto, a junački spev Digenis Akrita, sravnjiv sa Pesmom o Rolanu ili sa Sidovim romancerom, unosi nov i nepoznat duh u vizantisku književnost.
Svojevrstan spomenik vizantiskog književnog stvaranja predstavljaju i bezbrojna žitija svetaca, koja su za današnjeg istoričara dragocena zbog obilja detalja iz života i istoriskih podataka, rasutih po tim žitijama. Taj rod vizantiske književnosti još je šire prodro u Rusiju negoli istoriografija i postao omiljena lektira ruskih čitalaca, izvršivši snažan uticaj na staru rusku književnost.
Za umetnost takođe doba makedonskih careva predstavlja novi zlatni vek. Vasilije I i njegovi naslednici, kao i Justinijan, bili su veliki gradioci, a arhitekti koje su upotrebili umeli su, sa dosetljivom i stvaralačkom fantazijom, da sagrade čitav niz krasnih crkava po obrascu Sv. Sofije. Kao u književnosti, i u umetnosti toga doba preovlađuju uticaji oživljene antičke i svetovne tradicije. Vizantija se vraća jelinističkim shvatanjima, uprošćenom rasporedu, vajarskim stavovima kod kojih se, usled bližeg poznavanja muslimanskog Istoka, primećuje mešavina naklonosti prema raskošnom ukrašavanju i izbora svetlih boja. Osim crkvene umetnosti pojavljuje se, u carskim i velikaškim palatama, svetovna umetnost, nadahnuta klasičnom istorijom i mitologijom, koja je uglavnom bila stilska i ograničavala se na istoriske slike i portrete. U ukrašavanju kako crkava tako i dvoraca ispoljava se ljubav prema blistavoj raskoši i velikom sjaju. Mozaici kao što su oni u manastiru Sv. Luke ili, naročito, u manastiru Dafni, remek-delo vizantiske umetnosti, ili u Kijevu, gde se ogleda neverovatan uticaj koji je ova umetnost vršila na celom Istoku; divni rukopisi, ukrašeni crtežima u boji za careve, kao Grigorija Nazijanskog, ili Psaltir u Nacionalnoj biblioteci u Parizu, ili Vasilijev Menolog u Vatikanu, ili Psaltir u Marcijani u Mlecima; radovi puni preliva divotnog šarenila boja, kao limburški ćivot ili ikone sa likom Sv. Mihaila koje se čuvaju u riznici crkve Sv. Marka; zatim predmeti od slonovače, tkanine: sve to dovoljno je da pokaže kakva je remek-dela vizantiska umetnost bila sposobna da stvori. Ona je stvorila nešto još značajnije, majstorski raspored ukrasa, koji je načinio od živopisa poučno sredstvo u službi crkve, i novu ikonografiju, veoma raznovrsnu i bogatu, koja stoji u vezi sa preporođajem izvršenim u IX veku. Pomoću svega ovoga vizantiska umetnost je moćno vršila svoj uticaj u celom svetu, u Bugarskoj kao i u Rusiji, u Dermenskoj kao i u južnoj Italiji.
Carigrad je bio blistavo ognjište ovog divnog cvetanja, kraljica otmenosti, prestonica civilizovanog sveta. Iza moćnih zidina koje su ga branile, grad "čuvan od Boga" sadržavao je neuporedive dragocenosti. Sv. Sofija, čija skladna lepota i raskošne svečanosti zadivljavahu sve one koji su u nju stupali; Sveti dvor, u čije su uvećanje nečuvene velelepnosti deset generacija careva uložile svoj ponos; Hipodrom, gde je vlada gomilala sve predstave koje su mogle zabaviti narod, — bili su tri stožera oko kojih se kretao sav život u Vizantiji. Osim njih, bilo je čitavo mnoštvo crkava i manastira, raskoš u palatama pojedinih velikaša, bogatstvo bazara, remek-dela antičke umetnosti koja su ispunjavala trgove i ulice i činila od grada najdivniji muzej. Carigrad, u X veku, hvalisao se da on sam sadrži sedam čuda — isto onoliko koliko ih je imao ceo stari svet — "kojima se ponosio, prema rečima jednog pisca, kao da su bila sedam zvezda". Stranci, sa Istoka kao i sa Zapada, zamišljali su Vizantiju kao jedinstveni grad na svetu koji se sav preliva u zlatnom blistanju. Među Slovenima kao i među Arabljanima, u Italiji kao i u dalekoj Francuskoj, uporna misao na Vizantiju i uticaj koji je njena civilizacija vršila bili su duboki; grčka monarhija, pod makedonskim carevima, bila je jedna od najsnažnijih država koje su postojale; i istovremeno sa divljenjem, ona je već izazivala — ozbiljna opasnost po budućnost — sveopštu pohlepu.
Nasuprot feudalnoj kulturi ranog zapadnog Srednjeg veka, vizantiska kultura nikad nije bila isključivo crkvena. Naprotiv, svetovni su elementi u njoj ponekad preovlađivali. Isto su tako vizantiska škola, pa dakle i obrazovanost društva, bili manje zavisni od crkve nego na Zapadu. Zato se prodiranje vizantiskih kulturnih uticaja u Rusiju, iako se vršilo pod zastavom hrišćanstva i crkvene izgradnje, moglo u svoje vreme pokazati plodonosnim i za razvitak ruske svetovne kulture.
Društveno pitanje i feudalne bune
Krajem IX i tokom X veka jedno ozbiljno pitanje koje je zadiralo u društveni život uzburkalo je carstvo. Dva staleža su bila jedan prema drugom: siromašni i moćni; i kako su ovi drugi neprestano otimali imanja i ugrožavali slobodu prvih, malo po malo obrazovalo se u carstvu, naročito u aziskim provincijama, snažno feudalno plemstvo koje je raspolagalo ogromnim posedima, štićenicima, kletvenicima, i čiji je uticaj bio još veći usled visokih administrativnih dužnosti koje je vršilo i vojnih položaja koji su stavljali vojsku u njegovu zavisnost. Bogato, moćno, omiljeno u narodu, ovo plemstvo je predstavljalo isto toliko političku koliko i društvenu opasnost za vladu. Carevi su to shvatili i, svom snagom, borili su se protiv ovih nepokornih velikaša koji su se hvalisali da ulivaju strah vasileusu i koji su, u svakom slučaju, zahtevanjem oslobođenja od poreze umanjivali prihode državne blagajne, a prisvajanjem poseda dodeljenih vojnicima iscrpljivali jedno od najboljih vrela snabdevanja vojskom.
Vasilije I, u ovom slučaju kao i u svima ostalima, započeo je politiku u korist dinastije i trudio se da ograniči bespravno prigrabljivanje tuđe imovine od strane velikaša. Njegovi naslednici produžiše njegovo delo. Niz uredaba koje su doneli Roman I Lakapin (922 g. i 934 g.), Konstantin VII, Roman II, Nikifor Foka, imale su za cilj da obezbede zaštitu malog poseda i da spreče velikoposednike "da gutaju imanja siromašnih." Stalno obnavljanje ovih mera dokazuje da je opasnost sve više rasla. Događaji iz druge polovine X veka posvedočili su to na očigledan način.
Sutradan po ubistvu Nikifora Foke prva feudalna buna izbila je u Maloj Aziji (971 g.) pod vođstvom Varde Foke, sinovca preminulog cara. Ustanak je bio ugušen sa dosta napora. On je izbio ponovo, još opasniji, za vreme prvih godina vladavine Vasilija II. 976 g. desila se prava aziska fronda. Varda Sklir, veliki feudalni gospodar, stavi joj se na čelu i, okupivši oko sebe sve nezadovoljnike, sve pustolove, sve one koji su hteli da prigrabe štogod za vreme bune, u roku od nekoliko nedelja postade gospodar Azije i zagrozi Carigradu (978 g.). Protiv ovog feudalnog pretendenta vlada pozva u pomoć drugog feudalca. Varda Foka potuče Sklira u boju na Pankaliji (979 g.) i uguši ustanak. Ali kada je izgledalo da je učvršćena vlast Vasilija II zagrozila plemstvu, izbi nova buna. Foka i Sklir, pre toga neprijatelji, izmiriše se da bi se digli protiv cara (987 g.). Vasilije II svojom velikom istrajnošću odnese potpunu pobedu. Foka, potučen kod Hrisopolja, prema Carigradu koji je već bio opseo (988 g.), pogibe u boju kod Avida (989 g.); Sklir bi prinuđen da se pokori. Ali car nikada ne zaboravi ove feudalne ustanke, i zakonom koji donese 996 g. interesi velikaša nasilnika biše svirepo pogođeni. Izgledalo je da je kruna postigla potpunu odmazdu nad pobunjenim feudalcima u Anatoliji.
U stvari, sve su ove mere bile bezuspešne. Vlada je uzalud ograničavala razvoj velikog poseda, opterećavala ogromnim porezima velikaše, nastojavala da umanji njihov uticaj na vojsku: ništa nije pomoglo. Feudalno plemstvo je odnelo konačnu pobedu nad carskom vlašću, a za vreme slabosti i rasula koji su zadesili monarhiju u drugoj polovini XI veka njen spas je obezbedila feudalna porodica Komnina.
Crkveno plemstvo
Ni crkveno plemstvo nije bilo manje moćno ni manje opasno od svetovnog.
U X veku, kao i u VIII, znatan deo ne-pokretnih dobara nalazio se u rukama kaluđera, na veliku štetu državne blagajne i vojske. Carevi koji su vladali u X veku trudili su se da ograniče razvoj manastirskih dobara; Nikifor Foka je, šta više, zabranio osnivanje novih manastira (864 g.) i davanje poklona onima koji već postoje. Ali u vizantiskom carstvu crkva je bila suviše moćna da bi se takve mere mogle dugo održati, a monarhiji je ona suviše često bila potrebna da se ne bi moralo imati obzira prema njoj. 988 g. Vasilije II ukide Fokin ukaz. Manastirska stranka bila je pobedila.
Isto tako, u rasprama sa mirskim sveštenstvom car nije uvek imao poslednju reč. Usled prostranstva svoga područja, uloge koju je igrao u crkvi, čitave vojske kaluđera koji su mu se pokoravali, političkog uticaja koji je vršio, jakih slavoljubivih težnji koje mu je ulevala ova moć, carigradski patrijarh je bio opasna ličnost. Ako je patrijarh odan vladi mogao da joj učini velike usluge, patrijarh neprijateljski raspoložen prema njoj bio je veoma poguban i njegov protivan stav mogao je da drži u škripcu i samog cara. Lav VI je imao to iskustvo sa patrijarhom Nikolom; i ma da je, konačno, bio primorao crkvenog velikodostojnika da se povuče (907 g.), ipak se ovaj, po carevoj smrti, ponovo popeo na patrijaršiski presto (912 g.); on je bio za vreme maloletstva Konstantina VII glavni ministar i odigrao je u unutrašnjim bunama, kao i u vođenju spoljne politike carstva, odlučnu ulogu; a tomus unionis ("unijonistička povelja", 920 g.) kojim je bilo uređeno pitanje četvrtog braka zbog koga je ranije bio došao u sukob sa carem značio je za njega sjajnu osvetu nad carskom vlašću. Isto tako je i patrijarh Polievkt prkosio Nikiforu Foki; i mada je najzad morao da podlegne, ipak je posle toga izradio kod Cimiskija (970 g.) opozivanje svih mera nepovoljnih po crkvu. Ali slavoljublje carigradskih patrijaraha izazvalo je još ozbiljnije posledice: ono je dovelo do raskida sa Rimom i do šizme između dveju crkava.
Još ranije, kao što je poznato, Fotijevo slavoljublje je bilo izazvalo ovaj raskid. Po stupanju na presto Vasilija I otpočeta je drukčija verska politika; patrijarh je pao u nemilost, a crkveni sabor, održan u Carigradu 869 g., uspostavio je slogu sa Rimom. Fotije, međutim, opet postade patrijarh 877 g.; ponovo, na saboru od 879 g., on raskide sa papstvom; i ma da je konačno podlegao 886 g., ma da je sporazum sa Rimom svečano obnovljen 893 g., prikriveni sukob je i dalje trajao između dveju crkava, manje, svakako, u sporednim pitanjima dogme i učenja koja su ih delila nego u upornom odbijanju Grka da priznadu rimsko prvenstvo i u slavoljubivim težnjama carigradskih patrijaraha da budu pape na Istoku. Od kraja X veka neprijateljstvo je bilo na vrhuncu: dovoljno će biti, sredinom XI veka, slavoljublje Mihaila Kerularija da se izvrši potpun rascep.
Opadanje carstva u XI veku
Uprkos stvarnim opasnostima koje su pretile carstvu, ipak, da bi se održali ugled i moć monarhije, bilo bi dovoljno da je na presto došao kakav odlučan vladalac koji bi nastavio okušanu veštu i snažnu politiku. Na nesreću, na prestolu su se ređale žene ili osrednji i nebrižljivi vladari, i u tome se nalazi početak nove krize.
Odmah po smrti Vasilija II otpoče opadanje pod njegovim bratom Konstantinom VIII (1025-1028 g.) i pod dvema ćerkama ovog poslednjeg, prvo Zoje i njena tri uzastopna muža, Romana III (1028-1034 g.), Mihaila IV (1034-1041 g.) i Konstantina Monomaha (1042—1054 g.), sa kojim je delila presto (ona umre 1050 g.), zatim Teodore (1054—1056 g). Ono se ispolji još žešće po izumiranju makedonske dinastije.
Normani i Turci
Na svima granicama Vizantija je sada uzmicala. Pečenezi, skitnički narod turskog plemena, pređoše Dunav i zauzeše zemlju do Balkana. Makedonija se pobuni (1040 g.) pod voćstvom Petra Deljana, koji se izdavao za potomka cara Samuila; pobunjenici zagroziše Solunu i, ma da je pokret pretrpeo neuspeh, zemlja, sva uzdrhtala pod vizantiskim ugnjetavanjem, bila je spremna da se svakoga časa otcepi. Srbija se isto tako diže na oružje i zahtevaše nezavisnost. Na Jadranskom Moru Mleci osvojiše dotadašnje vizantiske posede. Ali se pojaviše dva naročito opasna protivnika, Normani u Evropi, Turci Seldžuci u Aziji.
Nastanjeni oko sredine XI veka u južnoj Italiji i podržavani od papstva, Normani, pod voćstvom Roberta Gviskara, postepeno behu otkinuli od grčkog carstva sve što mu je pripadalo na Poluostrvu. Uzalud je Đorđe Manijak, vizantiski upravnik Italije, posle slavnih pobeda nad sicilijanskim Arabljanima (1038—1040 g.), zaustavio za trenutak nadiranje Normana (1042 g.). Po njegovom odlasku sve propade. Troja pade 1060 g., Otrant 1068 g., Bari, poslednja vizantiska tvrđava, podleže 1071 g.
U Aziji je položaj bio sličan. Pod voćstvom Togrul-bega, Turci Seldžuci jurišahu na carstvo. U početku njihov nalet se razbi o čvrsti niz utvrđenja koja je bio podigao Vasilije II; ali Jermenija, nedovoljno privezana za Vizantiju i nezadovoljna zbog verskih gonjenja kojima je bila izložena, bila je nepouzdana.
Znači li to da su Normani i Turci bili opasniji protivnici od tolikih drugih koje je Vizantija ranije bila savladala? Ne, ali je carstvo bilo slabije. Sve opasnosti koje su se nagoveštavale u X veku ostvarile su sada svoje pretnje.
Šizma i unutrašnje rasulo
1054 g. slavoljublje patrijarha Mihaila Kerularija izazvalo je ozbiljan sukob. On se bio oborio na Rim kada je ovaj hteo da obnovi svoju vlast nad dijecezama u Južnoj Italiji. Papa Lav IX odvratio je sa podjednakom žestinom, i papski poslanici koji su došli u Carigrad ozbiljno su povredili svojim nadutim držanjem vizantiski ponos. Došlo je, dakle, ubrzo do raskida. Papski poslanici svečano isključiše iz crkve patrijarha. Kerularije pomoću bune nametnu caru Konstantinu IX Monomahu šizmu koju je želeo. Odvajanje dveju crkava bilo je dovršeno. Ovaj rascep sa papstvom imao je po carstvo veoma ozbiljne posledice. Ne samo što je ubrzao pad vizantiske vladavine u Italiji, već je naročito iskopao između Vizantije i Zapada provaliju koju ništa nije moglo ispuniti. U očima Latina Grci su otada bili obični šizmatici prema kojima se nije moralo imati ni obzira ni trpeljivosti već samo opravdanog podozrenja. Vizantinci, sa svoje strane, tvrdoglavo su ostajali pri svojoj srdžbi i mržnji na Rim. Pitanje odnosa između papstva i pravoslavne crkve teško će pritiskivati ubuduće sudbinu monarhije. Najzad, u zemlji, okolnosti pod kojima je izvršena šizma pokazale su na očigledan način koliko je velika nemoć carske vlasti prema svemoćnom patrijarhu: Mihailo Kerularije to nije zaboravio.
Ali je naročito feudalna opasnost postajala svakim danom sve veća. Da bi srušila isuviše snažno plemstvo, carskoj politici se učinilo umešnim da otpočne borbu protiv vojske na koju su se velikoposednici naslanjali i čija se snaga na opasan način ispoljavala, baš u tome trenutku, u bunama, kao što je bila buna Đorđa Manijaka, proslavljenog junaka u sicilijanskim i italijanskim ratovima (1043 g.), ili buna Lava Tornikija (1047 g.). Tada se obrazova jedna građanska stranka koja uze za zadatak da izrazi svoje nepoverenje vojnicima. Vladavina Konetantina Monomaha zabeležila je prvu pobedu. Za vreme ovog cara veseljaka i neratnika vojska je bila osetno smanjena; narodne trupe su bile u većoj meri nego ikada zamenjene najamnicima, Normanima. Skandinavcima, Rusima, Anglo-Sasima, jer se mislilo da se u njih može imati više poverenja. Vojni budžet je bio skresan, tvrđave su bile zanemarene, vojskovođe su držane po strani ili su bile bačene u nemilost. Vlada je bila u rukama ljudi od pera, Psela, Ksifilina, Jovana Mavropa, itd. Osnivanje pravničke škole imalo je za glavni cilj da snabde ovu vladu građanskim činovnicima. Između svemoćne birokratije, koja se naslanjala na senat, i vojske sukob je uskoro postao neizbežan. On bi žestok. 1057 g. Prononciamiento, koji je podržavao Mihailo Kerularije, diže na presto jednog čuvenog vojskovođu, Isaka Komnina.
Sve je to imalo ozbiljnih posledica. Spolja, carstvo je svuda uzmicalo; stanovništvo, koje je slaba vlada rđavo branila a osim toga preopterećeno porezima, otcepljivalo se od monarhije i, kao u rimskom carstvu pred propast, pozivalo varvare. U zemlji, u sveopštem rasulu, feudalno plemstvo je uzdizalo glavu; vojska, nezadovoljna usled neprijateljstva koje se prema njoj ispoljavalo, bila je spremna na svaku pobunu. I sami najamnici su se bunili, a normanski kondotijeri u službi carstva, Herve, Robert Krepen, Rusel de Bajel, radili su u svoju sopstvenu korist. Ustanci su se nizali jedan za drugim
Reference
Literatura
- Ostrogorski, Georgije (1969). Istorija Vizantije. Beograd: Prosveta.
- Carr, John (2015). Fighting Emperors of Byzantium. Pen and Sword. ISBN 978-1-4738-5626-4.
- Šarl Dil Istorija vizantijskog carstva — Vikizvornik
- Šarl Dil Vizantijske slike: Romantične pustolovine Vasilija Makedonca — Vikizvornik
- Šarl Dil Vizantijske slike: Četiri ženidbe cara Lava Mudrog — Vikizvornik
- Šarl Dil Vizantijske slike: Teofana — Vikizvornik
- Šarl Dil Vizantijske slike: Zoe Porfirogenita — Vikizvornik
- A. D. Udaljcov, J. A. Kosminski i O. L. Vajnštajn ISTORIJA SREDNjEG VEKA I — Vikizvornik
- Vladimir Ćorović Istorija srpskog naroda
- Vladimir Ćorović Istorija srpskog naroda
- Vladimir Ćorović Istorija srpskog naroda
- Vladimir Ćorović Istorija srpskog naroda
Spoljašnje veze
[[Категорија:Македонска династија| ]]
[[Категорија:Византијске династије]]
O sadržaju
Kakav je ovo članak? Verovatno je sve prekopirano iz neke knjige, a nema još ni jednu referencu pored toga. — Obsuser✉ 10:19, 4. februar 2016. (CET)
- Većina neenciklopedijskog sadržaja je uklonjeno iz članka, i taj sadržaj je prebačen ovde. Zoranzoki21 (razgovor) 13:06, 2. mart 2018. (CET)