Rostislav Mihajlovič

Rostislav Mihailović (ruski: Rostislav Mihaйlovič, mađarski: Rosztyiszláv; posle 1210—1262) je bio ruski princ iz dinastije Rjurikoviča, knez Novgoroda (1230), Galiča (1236-1237, 1241-1242), Lucka (1240), Černigova (1241–1242), slavonski ban (1247-1248), gospodar Mačve (posle 1248-1262) i samoproglašeni bugarski car (1257), a takođe i gospodar Usore i Soli (1254-1262).

Rostislav
Lični podaci
Puno ime	Rostislav Mihailović
Datum rođenja	1227.
Datum smrti	1262.
Mesto smrti	Beograd, Ugarska
Porodica
Supružnik	Ana Ugarska
Potomstvo	petoro dece (vidi dole)
Roditelji	Mihailo Černigovski Jelena Romanovna
Dinastija	Rjurikoviči
Mačvanski ban
Period	1254-1262
Prethodnik	nema
Naslednik	Bela od Mačve
Knez Galiča
Period	1236-1237, 1241-1242
Prethodnik	Mihailo Černigovski
Naslednik	Danilo od Galiča
Ban Usore i Solija
Period	1254-1262
Prethodnik	nema
Naslednik	Bela od Mačve

Ruski knez

Knez Novgoroda

Mihailo Černigovski, otac Rostislava Mihailovića

Rostislav je bio najstariji sin Mihaila Vsevolodoviča (Mihailo Černigovski) i njegove supruge Jelene (Marije) Romanovne, ćerke ukrajinskog kneza Romana Velikog. Ruski izvori prvi put ga pominju 1229. godine kada ga je otac postavio na čelo Novgoroda. Rostislav je 19. maja 1230. godine postavljen za kneza Novgoroda na ceremoniji u crkvi Svete Sofije u Novgorodu. Nastavio je politiku svoga oca i favorizovao je stanovnike samog Novgoroda. Septembra iste godine mraz je uništio useve u Novgorodu i okolini i izazvao je veliku glad. Glad je izazvala nemire te je Rostislav primoran da, zajedno sa svojim ocem, pobegne iz Novgoroda. Na čelo grada došao je Jaroslav II od Vladimira.

Knez Galiča

Krajem septembra 1235. godine Mihailo je okupirao Galič. Knez Danilo Galički (ujak Rostislava) je pobegao iz kneževine. Sledeće godine Rostislav je u pratnji svoga oca koji napada kneževinu Volinj koja je i dalje bila pod Danilovom vladavinom. U međuvremenu, Kumani pljačkaju Galiciju i primoravaju Mihaila na povlačenje. Početkom leta 1236. godine Danilo i njegov brat Vasilko Romanovič okupljaju vojsku i napadaju Rostislava i Mihaila. Međutim, Mihailo se zabarikadirao u Galiču koga je branila lokalna milicija i kontingent vojske koga je u pomoć poslao ugarski kralj Bela IV. Danilo i Vasilko su primorani na povlačenje. Nakon povlačenja ugarske vojske, Danilo ponovo napada. Mihailo je pokušao da ga umiri predajući mu Pšemisl. Mihailo ubrzo odlazi u Kijev koga je okupirao Jaroslav Vsevolodovič, a na presto Galiča postavlja svoga sina Rostislava. Nakon što je Mihailo reokupirao Kijev, Rostislav napada Pšemisl, ali je suzbijen od Danilove vojske.

Tatarska invazija na Kijevsku Rusiju

Galič u 13. i 14. veku

Oko 1237. godine Rostislav ratuje protiv Litvanaca koji pljačkaju zemlje Konrada od Mazovije. Konrad je bio saveznik Rostislava protiv Danila. Poveo je glavninu svoje vojske, a u gradu je ostavio slabe snage. Stanovnici Galiča pozivaju Danila Romanoviča koga su postavili za novog princa. Rostislav beži na dvor ugarskog kralja Bele. U zimu 1237. godine tatarske trupe na čelu sa Batu kanom uništavaju Rjazanj. Do 1240. godine Černigov, Rjazanj i ostali ruski gradovi leže u ruševinama. Mihailo je u prvoj polovini 1240. godine prkostio Batu kanu odbijajući da se preda. Jedini saveznici Rostislava bili su Mađari i Poljaci. Zbog toga Mihailo beži u Ugarsku. Tamo je pokušao da ugovori brak svoga sina i Beline ćerke, ali ugarski kralj nije pristao.

Rostislav i Mihailo su napustili Ugarsku i otišli u Mazoviju gde su nameravali da pokušaju da se izmire sa Danilom Romanovićem čiju je ženu (svoju vlastitu sestru) Mihailo držao u zarobljeništvu. Sporazum je sklopljen, Danilo je Mihailu prepustio vlast nad Kijevom i Rostislavu nad Luckom. Mihailo mu je oslobodio ženu. Tatari u međuvremenu osvajaju Kijev (6. decembar 1240). Mihailo i njegova porodica povlače se u Volinjiju. Mihailo je Rostislavu prepustio Černigov. Rostislav je obnovio pretenzije nad Galičom koji je priznavao vlast Danila Romanovića. Rostislav je 1241. godine opseo Bakotu koja je bila poznata kao snabdevač soli. Grad nije uspeo da zauzme već se povukao u Černigov. Potom je svoje napade usmerio na Galič i Pšemisl. Imao je podršku lokalnih boljara te su gradovi zauzeti bez borbe. Na čelo Pšemisla postavio je kneza Konstantina Vladimiroviča. Danilo i Vasilko su sakupili vojsku i naterali Rostislava u beg. Rostislav se sklonio u Šćekotov. Ujaci su ga opseli u gradu, ali se povlače kada su saznali da se Mongoli vraćaju sa svog pohoda u Ugarsku. Rostislav je ponovo pobegao u Mađarsku.

Ugarski vazal

Ugarski kralj Bela IV

Gubitak Galiča

Bela IV, koji se vratio iz Dalmacije, maja 1242. godine odobrava brak između svoje ćerke Ane i Rostislava. Nakon mongolskih napada, kralj je stvorio sistem pograničnih (krajiških) oblasti na jugu i istoku Ugarske kako bi ojačao granice svog kraljevstva. Vazalom u Galiču imenovao je svoga zeta Rostislava. Mihailo je smatrao da će brak dovesti do sklapanja saveza između Rjurikovića i Arpadovaca. Međutim, Bela je odbijao svaki vojni savez te se Mihailo, ljut na ugarskog kralja, ali i na svog sina, vratio u Černigov. Rostislav je 1244. godine predvodio ugarsku vojsku u napadu na Danilov Pšemisl. Ovaj napad završen je neuspehom, a Rostislav se povlači. Naredne godine, Rostislav je, na čelu velike ugarsko-poljske vojske, napao Jaroslava severno od Pšemisla. Uz pomoć Kumana, Jaroslav je odbio ovaj napad. Rostislav je morao da beži u Mađarsku. Nakon ovog poraza, Rostislav se nikada nije vratio u Galič.

Slavonski ban i gospodar Mačve

Rostislav je od svog tasta dobio teritorije u Beregu sa dvorcem Fuzer. Tast ga je 1247. godine postavio za slavonskog bana. Od 1254. godine pominje se i kao gospodar (vojvoda) Mačve (latinski: dux de Macho). Njegovo mačvansko gospodstvo prvobitno je obuhvatalo Mačvu sa slivom Kolubare, ali je kasnije uključivalo i Beograd. Od 1256. godine, ako ne i ranije, Rostislav je i gospodar Braničeva. Mir između Ugarske i Drugog bugarskog carstva iz 1255. godine zapečaćen je brakom između Rostislavove ćerke Ane i bugarskog cara Mihaila Asena. Rostislav je 1256. godine posredovao prilikom sklapanja mira između svoga zeta Mihaila i nikejskog cara Teodora Laskarisa.

Pohod na Bugarsku

Krajem 1256. godine grupa boljara odlučila je da ubije bugarskog cara Mihaila i zameni ga Kolomanom Asenom, sinovcem cara Jovana Asena II. Mihailo je ubijen u lovu u okolini Trnova, a Koloman je uzurpirao vlast. Koloman je oženio Mihailovu udovicu, odnosno kćer Rostislava Mihailovića. Nije, međutim, uspeo da se održi na vlasti. Kako bi zaštitio svoju ćerku, Rostislav je početkom 1257. godine iz Beograda preduzeo pohod ka Trnovu. Izgleda da mu je Ana bila izgovor da vlast u Bugarskoj prigrabi za sebe. Rostislav se sa vojskom pojavio pred Trnovom. Međutim, ne uspeva da osvoji bugarsku prestonicu te se povlači ka Vidinu. Tamo je sam sebe proglasio za bugarskog cara. Ugari prihvataju njegovu titulu. U jugoistočnoj Bugarskoj je za cara proglašen Mico, a u Trnovu, nakon pogibije Kolomana, Konstantin Tih.

Rostislav je predvodio ugarsku vojsku u borbi protiv Otakara II Pšemisla u Češkoj. Konstantin Tih je iskoristio njegovo odsustvo da osvoji sve teritorije do Braničeva. Čim je zaključen mir sa Ugarskom, kralj Stefan V je preduzeo napad na Bugarsku. Uspeva da zauzme grad Vidin. Rostislav je vraćen na položaj koji mu je pripadao pre Konstantinovih osvajanja 1260. godine.

Gospodar Usore i Soli

U tituli Rostislava Mihailovića zvanično se ne pominje ni Usora i Soli. On je "duks Galicije i gospodar Mačve" (dux Gallicie et dominus de Machou). Njegova vlast u Mačvi oslanjala se na tradiciju sremskog gospodstva Jovana Anđela, sina ugarske princeze Margarite (Marije) i vizantijskog cara Isaka II Anđela. Ana, supruga Rostislava Mihailovića, nosila je titulu "kneginje Galicije i Bosne i Mačve" (Ducissa Gallicie ac de Bozna et de Mazo domina). Pod Bosnom se ovde podrazumevaju zemlje Usora i Soli. Vlast Mateje Ninoslava svedena je na zemlje Bosnu i Donji Kraji. Kneginju Anu nasledio je sin Bela Rostisavljević. Bela je bio na čelu Mačvansko-usorske kneževine do svoje smrti 1272. godine. Ratovao je protiv srpskog kralja Uroša I koji tom prilikom pada u zarobljeništvo. Tadašnji kralj Ladislav IV Kumanac i njegova majka Jelisaveta bili su igračke u rukama ugarske vlastele. Vlast nad Mačvom, Usorom i Solima predavana je u ruke moćnih kneževa o čemu svedoče brojne povelje iz perioda od 1272. do 1280. godine. Smenjuju se Roland Ratot, Henrik Gisingovac, Egidije od Moslavine, Ugrin Čak, izvesni Jan i Irinej. Izričit pomen novostvorene "banovine Usore i Soli" pominje se u tituli Gisingovca od novembra 1272. do aprila 1273. godine kada se on tituliše kao "banus de Wozora et de Sou" i Irineja (bano de Sow etdeWozora).

Smrt

Rostislav je umro 1262. godine u Beogradu. Njegove teritorije podeljene su između dvojice sinova. Deo Bosne pripao je starijem sinu Mihailu dok je Mačvanska banovina pripala mlađem Beli. Sudbina Vidina nije poznata.

Porodica

Sa Anom, ćerkom ugarskog kralja Bele i Marije Laskarine, Rostislav je imao petoro dece:

• Mihailo od Bosne (umro 1271) - nasledio ga u Bosni.
• Bela od Mačve (umro novembra 1272) - nasledio ga u Mačvanskom gospodsrvu.
• Ana - supruga bugarskih careva Mihaila I Asena i Kolomana II Asena.
• Kunigunda od Galiča (1245 - 9. septembar 1285) - udala se najpre za Otakara II Pšemisla, a potom za Zaviša od Rozenberga.
• Agripina od Galiča (umrla 26. maja 1303. ili 1309) - udata za Leška II Pjasta.

Porodično stablo

16. Vsevolod II Kijevski

8. Svjatoslav III Vsevolodovič

17. Marija Mstislavna

4. Vsevolod IV Kijevski

18. Vasilko Svjatoslavić

9. Marija Vasilikovna od Polocka

19. nepoznato

2. Mihail Černigovski

20. Boleslav III Pjast

10. Kazimir II Pravedni

21. Salomeja od Berga

5. nepoznato

22. Konrad II Moravski

11. Jelena Pšemisl Pjast

23. Marija Ugarska

1. Rostislav Mihailović

24. Izjaslav II Kijevski

12. Mstislav II Izjaslavić

25. nepoznato

6. Roman Veliki

26. Boleslav III Pjast

13. Agnesa Poljska

27. Salomeja od Berga

3. Marija Romanovna od Galiča

28. Rostislav I Kijevski

14. Rjurik Rostislavić

29. nepoznato

7. Predislava Rjurikovna

30. Jurij Jaroslavić

15. Ana Jurejvna

31. nepoznato

Vidi još

• Mačvanska banovina

Literatura

• Dinić, Mihailo (1949). „O ugarskom ropstvu kralja Uroša I”. Istoriski časopis. 1 (1948): 30—36. 
• Engel, Pál (2001). The Realm of St. Stephen: A History of Medieval Hungary, 895-1526. London-New York: Tauris. 
• Isailović, Neven (2016). „Living by the Border: South Slavic Marcher Lords in the Late Medieval Balkans (13th–15th Centuries)”. Banatica. 26 (2): 105—117. 
• Komatina, Ivana (2021). „O vremenu napada kralja Uroša I na Mačvu i njegovom zarobljavanju”. Zbornik radova Vizantološkog instituta. 58: 73—96. 
• Mrgić, Jelena (2008). Severna Bosna: 13-16. vek. Beograd: Istorijski institut. 
• McDaniel, Gordon L. (1984). „On Hungarian-Serbian Relations in the Thirteenth Century: John Angelos and Queen Jelena” (PDF). Ungarn-Jahrbuch. 12 (1982-1983): 43—50. 
• Rokai, Peter (2002). „Istorija Mađara od najstarijih vremena do Mohačke bitke 1526. godine”. Istorija Mađara. Beograd: Clio. str. 7—183. 
• Ćirković, Sima (2008). „Zemlja Mačva i grad Mačva”. Prilozi za književnost, jezik, istoriju i folklor. 74: 3—20. 
• Fine, John Van Antwerp Jr. (1994) [1987]. The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest. Ann Arbor, Michigan: University of Michigan Press. 
• Font, Márta (2020). „Rostislav, Dominus de Macho”. Stefan the First-Crowned and His Time. Belgrade: Institute of History. str. 309—326. 
• Hardi, Đura (2003). „O poreklu mačvanskog «bana» Rostislava Mihailoviča”. Spomenica Istorijskog arhiva Srem. 2: 15—32. 
• Hardi, Đura (2009a). „Prosopografija Rostislava Mihailoviča u izvorima i evropskoj istoriografiji”. Izvori o istoriji i kulturi Vojvodine: Zbornik radova. 1. Novi Sad: Filozofski fakultet. str. 35—41. 
• Hardi, Đura (2009b). „Gospodari i banovi onostranog Srema i Mačve u XIII veku”. Spomenica Istorijskog arhiva Srem. 8: 65—80. 
• Hardi, Đura (2010). „O mačvanskoj titulaturi Rostislava Mihailoviča”. Izvori o istoriji i kulturi Vojvodine: Zbornik radova. 2. Novi Sad: Filozofski fakultet. str. 57—64. 
• Hardi, Đura (2011). „O Mačvi sredinom XIII veka: Prilog pitanju statusa Mačve u doba vladavine njenog gospodara Rostislava Mihailoviča”. Spomenica Istorijskog arhiva Srem. 10: 32—44. 
• Hardi, Đura (2012). „Kada je umro gospodar Mačve Rostislav Mihailovič?”. Spomenica Istorijskog arhiva Srem. 11: 22—34. 
• Hardi, Đura (2014). „O smrti gospodara Mačve kneza Rostislava Mihailovič”. Naukovі pracі Kam'яnecь-Podіlьsьkogo nacіonalьnogo unіversitetu іmenі Іvana Ogієnka: Іstoričnі nauki. 24. Kam’яnecь-Podіlьsьkiй. str. 183—194. 
• Hardi, Đura (2017). „Balkanske titule i posedi kneza Rostislava Mihailoviča” (PDF). Ukrajinistika i slovenski svet: Zbornik naučnih radova. Beograd: Filološki fakultet. str. 427—435. 
• Hardi, Đura (2019). Itinerarij Rostislava Mihailoviča. Sremska Mitrovica: Istorijski arhiv Srem. 
• Hardi, Djura (2020). „From Mačva to Tarnovo: On the Roads of the Balkan Politics of Prince Rostislav Mikhailovich” (PDF). Voyages and Travel Accounts in Historiography and Literature. 1. Budapest: Trivent Publishing. str. 167—191.