Rudarstvo

Rudarstvo je veoma stara industrijska grana koja se bavi procesom iskopavanja ruda i njene pripreme za iskorišćavanje u raznim oblastima industrije ili za neposredno korišćenje u svakodnevnom životu. Rudarstvo je ekstrakcija vrednih minerala ili drugih geoloških materijala iz Zemlje, obično iz rudnog tela, leda, vena, šava, grebena ili ležišta. Ova ležišta formiraju mineralizovani paket koji je od ekonomskog interesa za rudara.Rudarske operacije obično stvaraju negativan uticaj na životnu sredinu.

Rudnik bakra u blizini Srebrnog grada u Novom Meksiku

Istorija rudarstva

Od početka civilizacije ljudi su koristili kamen, keramiku i kasnije metale pronađene blizu zemljine površine. Oni su korišćeni za pravljenje ranih alata i oružja; na primer, visokokvalitetni kremen koji je pronađen u severnoj Francuskoj, južnoj Engleskoj i Poljskoj korišćen je za stvaranje alata od kremena. Rudnici kremena pronađeni su u područjima krede gde su kameni šavovi pod zemljom pratili šahte i galerije. Rudnici u grobovima Grimes i Krzemionki su posebno poznati, kao i većina drugih rudnika kremena, po poreklu su neolitika (oko 4000–3000. p. n. e.). Ostale tvrde stene iskopane ili skupljene za sekire obuhvatale su zeleni kamen industrije sekire Langdale sa sedištem u engleskoj jezerskoj četvrti.

Pojava rudarstva i geologije vezana je za nastojanja čoveka da prirodu potčini svojim potrebama, da koristi sirovine koje mu priroda pruža, da proizvede oruđa za rad i obezbedi egzistenciju. Pređen je dug put od prvobitnog površinskog prikupljanja minerala i jednog od najvećih čovekovih otkrića u istoriji, koje se dogodilo pre osam hiljada godina, da komad stene u vatri prelazi u metal.

Rudarstvo i geologija neodvojivo postoje gotovo koliko i ljudski rod, činili su i čine oslonac privrednog, kulturnog, naučnog, tehničko-tehnološkog i opšteg društvenog razvoja. Razvijali su se ili stagnirali, donosili blagostanja ili stradanja, uticali na tok istorije. Od pojave ljudi koji koriste oruđe iz prirode, od drveta, kostiju i kamena, do prvobitnog površinskog prikupljanja minerala, prošlo je više stotina hiljada godina. Ova pretpostavka je rastegljiva, ne samo zbog veoma oskudnih arheoloških dokaza, već i zbog različitog i rastegljivog tumačenja vremena evolucije ljudskog roda.

Najstariji poznati rudnik iz arheoloških zapisa je rudnik Ngvenia u Esvatiniju (Svaziland), za koji se datira radiokarbonska praksa stara oko 43 000 godina. Na ovom mestu ljudi iz paleolita minirali su hematit da bi napravio crveni pigment oker. Smatra se da su mine slične starosti u Mađarskoj lokacije na kojima su neandertalci iskopavali kremen radi oružja i alata.

Rudarstvo u Srbiji

Rudarstvo u našim krajevima je veoma staro. Njegovi počeci idu nekoliko hiljada godina unazad. Tragove ovoga drevnog, prastarog rudarstva nalazimo. iako dosta retko, na našim rudištima žive, gvožđa, bakra i zlata. Sem drevnog kod nas ima i vrlo mnogo tragova rimskog rudarstva koje je cvetalo po svima našim rudonosnim oblastima. Ovi tragovi ogledaju prvenstveno u starim radovima; pisanih podataka o rimskom rudarstvu naših krajeva ima vrlo malo. Mnogo više znamo o rudarstvu srednjeg veka. O njegovoj veličini svedoče nam ne samo tragovi starih rudarskih i topioničarskih radova već i raznovrsne beleške koje očito govore o tome, da je nekada. za vreme srednjega veka, u našim krajevima cvetalo ne samo obimno već i tehnički napredno rudarstvo, naprednije nego u mnogim, u ono vreme čuvenim državama Evrope. Naročito se intenzivno rudarilo u srednjovekovnoj srpskoj i bosanskoj državi na rudištima Novog Brda Janjeva, Trepče, Kopaonika, Rogozne, Rudnika, Kratova, Srebrnice, Kreševa, Fojnice itd. Bogata rudišta srebronosnog olova i bakra u Srbiji, Srednjoj Bosni i Makedoniji dala su povoda da se na njima obrazuju često velika naselja, pravi gradovi, centri ondašnje trgovine u srpskoj, odnosno bosanskoj državi. U ovim, čisto rudarskim naseljima i gradovima, boravili su duže ili kraće vreme srpski i bosanski srednjovekovni vladari, zatim feudalne velmože, mletački, dubrovački i grčki kapitalisti, saski purgari i šaroliko stanovništvo sastavljeno od Srba, Grka, Arbanasa, Sasa, Đenovljana, Mlečića i naših Primoraca, — Splićana, Dubrovčana,. Kotorana, Barana. Došlo je vreme da se ponovo otvore rudnici na onim rudištima, koja su u srednjem veku bila čuvena ne samo u Srbiji i Bosni, već i u čitavoj: Evropi. Neka od ovih rudišta sada su u punom radu — Trepča i Zletevo; na. drugim - Janjevu, Novom Brdu, Srebrnici i Rudniku naši rudari prodiru polako u zemljina nedra, bilo kroz stare radove. bilo da. seku stenovitu celinu, sa ciljem da. pronađu i povade one delove rudišta, koji stari rudari, usled primitivne tehnike vađenja, nisu bili u stanju da otkopaju.

Trepča

Ovaj sada, u Evropi najveći rudnik olova, bio je u srednjem veku jedan među prvim srpskim rudištima, na istoj nozi sa Rudnikom, Srebrnicom, i Kratovom, koji su posle Novog Brda bili naši najveći rudnici srednjeg veka. Trepča je bila u vlasništvu Vuka Brankovića, i na rudniku je bila, kovnica novca. U srednjem veku Trepča je veliko rudarsko naselje sa stalnim trgom (otuda je i dobio ime Stari Trg). Trepču je zauzeo sultan Mehmed II 1455 godine, i otada ona je kao i ostali naši rudnici počela nazadovati. A i pored toga jedno stoleće kasnije Trepča je bila grad od 500 kuća. među kojima je bilo 200 srpskih. Još 800 srpskih kuća bilo je u selu Trepči, Menjenici i Rijeci. U to vreme Srbi su imali i vladiku, koji je živeo u nekom obližnjem manastiru. Krajem 18. veka – 1770 godine austrijski konzul Milešić video.je u Trepči „tri veličanstvena hrama“

Srebrnica

U svojoj veoma dugoj istoriji, srebrničko rudište je doživelo dva uspona. Prvi put se Srebriica uzdigla do velikog rudarskog grada za vreme Rimljana. Kod mesta zvanog Gradina, u okolini Srebrnice, otkriveni su ostaci rimskih naselja i raznovrsni spomenici iz kojih se vidi da su svojevremeno ovde živeli rimski rudarski velikodostojnici (prokuratores metallorum).Iz Srebrnice kao najvećeg rudarskog mesta upravljalo se za vreme Rimljana i rudarstvom prostrane oblasti Bosne, Slovenije, Hrvatske i jednog dela Istočnih Alpa i Panonije. Novi uspon doživela.je Srebrnica u srednjem veku, kada su srebrnički rudnici bili u sastavu srpske, odnosno bosanske srednjovekovne države. U to vreme Srebrnica je bila, najveći rudarski n trgovački grad između Save i Jadranskog mora. U srednjovekovnim spomenicima Srebrnica se pominje prvi put 1367 godine. Tada je ona bila već čuven rudarski grad. Srebrenička rudišta davala su u srednjem veku srebro i olovo. U ondašnjoj trgovini metalima srebrničko olovo |e bilo poznato kao „tvrdo" olovo.Ovde je bila i kovnica novca.

Srebrenička rudišta bila su pod vlašću čas srpskih čas bosanskih velikaša. Otimali su se oko njih, jer su po zapisima jednog letopisca, donosila 36000 dukata godišnjeg prihoda. Dok je bila u sastavu srpske despotovine, Srebrnica je bila veoma značajan grad u kome su češće puta boravili srpski despoti Stevan Lazarević i Đurađ Branković. Ovde je despot Stevan držao sabor, na kome je proglasio Đurđa za svoga naslednika. Turci su definitivno zauzeli Srebrnicu 1463 godine i nastavili su sa radom na rudištima. Rudarstvo međutim počinje i ovde nazadovati. U drugoj deceniji 17 veka (1624 godine) po izveštaju jednog putopisca na rudarstvu se „radi vrlo sporo, pošto Turci ne čine nikakvih istraživanja". U 17 veku Srebrnica je još veliki grad sa 800 kuća, 70 dućana, 6 džamija. Jedan turski istoričar toga vremena hvali Srebrnicu i veli da je „čist i fin srebrni majdan, da osim u Surkisu (Siderokapsi) i Nuribordu (Novom Brdu) takva čista srebra nema". Krajem 17 veka ne čuje se više ništa za rudnike u Srebrnici.

Proces otkopavanja rude

Proces otkopavanja rude sastoji se od nekoliko različitih koraka. Prvo je otkrivanje rudnog tela, koje se vrši istraživanjem ili istraživanjem radi pronalaženja, a zatim i definisanja obima, lokacije i vrednosti rudnog tela. To dovodi do procene matematičkih resursa za procenu veličine i stepena depozita.

Ova procena se koristi za sprovođenje studije izvodljivosti za utvrđivanje teorijske ekonomije ležišta rude. Ovo rano otkriva da li je daljnje ulaganje u procene i inženjerske studije opravdano i identifikuje ključne rizike i područja za dalji rad. Sledeći korak je sprovođenje studije izvodljivosti za procenu finansijske održivosti, tehničkih i finansijskih rizika i robusnosti projekta.

Tada rudarska kompanija donosi odluku da li će razviti rudnik ili se udaljiti od projekta. Ovo uključuje rudarsko planiranje za procenu ekonomski nadoknađujućeg dela ležišta, metalurške i rudne nadoknade, prodavnosti i plativosti rudnih koncentrata, brige o inženjerstvu, glodanju i infrastrukturnim troškovima, finansijama i kapitalnim zahtevima, kao i analizu predloženog rudnika. početno iskopavanje sve do rekultivacije. Udio ležišta koji se ekonomski nadoknađuje zavisi od faktora obogaćivanja rude na tom području.

Da bi stekli pristup mineralnom ležištu u nekom području, često je potrebno minirati ili uklanjati otpadne materije koje rudar ne predstavlja neposredni interes. Ukupno kretanje rude i otpada čini proces iskopavanja. Često se tokom rudnog veka rudnik otpada više od rude, u zavisnosti od prirode i lokacije rudnog tela. Odvoz i smeštanje otpada glavni je trošak za rudarskog operatora, pa je detaljna karakterizacija otpadnog materijala suštinski deo programa geoloških istraživanja za rudarsku operaciju.

Jednom kada analiza utvrdi da se određeno rudno telo vredi oporaviti, razvoj počinje da stvara pristup rudnom telu. Izgrađuju se rudničke zgrade i postrojenja za preradu i dobija se sva potrebna oprema. Operacija rudnika za vraćanje rude počinje i traje sve dok kompanija koja rudnik nalazi rudnik smatra da je to ekonomično. Jednom kada se sva ruda koju rudnik može profitabilno prikupiti, ponovo počne sa melioracijom, što čini rudnik koji je koristio za rudnike.

Tehnologije iskopavanja

Rudnici se po načinu iskopavanja dele na površinske i podzemne. Danas je mnogo češća površinska eksploatacija rude, na primer 85% minerala (osim nafte i prirodnog gasa) u Sjedinjenim Američkim Državama se površinski eksploatiše uključujući i 98% od metalnih ruda. Materijali koji se često iskopavaju su: boksit, kalaj, cink, dijamant, zemni gas, magnezijum, mangan, bakar, nikl, olovo, platina, nafta, so, srebro, titanijum, uranijum, ugalj, zlato i gvožđe. Sem njih često se iskopavaju i: glina, pesak, granit i krečnjak.

Iskopavanje kamenja i metala bila je ljudska aktivnost od pretpovijesnih vremena. Savremeni rudarski procesi uključuju pretraživanje rudnih tela, analizu profitnog potencijala predloženog kopa, vađenje željenih materijala i konačnu rekultivaciju zemljišta nakon što je rudnik zatvoren.

Podzemna eksploatacija

Podzemno rudarstvo se odnosi na grupu podzemnih rudarskih tehnika koje se koriste za izdvajanje uglja, uljanih škriljaca i drugih minerala ili geološke građe iz sedimentnih (mekih) stena. Pošto su depoziti u sedimentnim stenama često slojeviti i relativno manje teški, rudarske metode se razlikuju od onih koji se koriste za rude u magmatskim i metamorfnim stenama. Podzemne eksploatacione tehnike takođe znatno razlikujemo od onih za površinsku eksploataciju.

Podzemna eksploatacija se primenjuje za dobijanje mineralnih sirovina koje se nalaze u dubljim delovima Zemljine kore.

Podzemna eksploatacija je mnogo zahtevnija, jer osim osnovne delatnosti kopanja, zahteva čitavu vrstu mera koje treba da osiguraju siguran rad, kao što je: ventilacija, podgrađivanje (delimično ili potpuno), crpljenje vode, otkrivanje prisutnosti štetnih gasova i zaštitu zaposlenih rudara od njih, poseban način transporta mineralnih sirovina.

Podzemno kopanje sastoji se od iskopavanja tunela i okna u zemlju da bi se došlo do zakopanih ležišta rude. Ruda za preradu i otpadna stena za odlaganje iznose se na površinu kroz tunele i okna. Iskopavanje pod površine može se klasifikovati prema vrsti korišćenih pristupnih okna i metodu vađenja ili tehnici koja se koristi za postizanje ležišta minerala. Drift mining koristi horizontalne pristupne tunele, rudarstvo na nagibu koristi dijagonalno nagnute prilazne osovine, a rudarske osovine koriste vertikalne pristupne osovine. Iskopavanje tvrdih i mekih stenskih formacija zahteva različite tehnike.

Ostale metode uključuju rudarstvo stepenastih skupljanja, koje se kopa nagore, stvarajući nagibnu podzemnu prostoriju, kopanje dugih zidova, koja melje dugu rudnu površinu pod zemljom, ikomorno-stubno otkopavanje, što uklanja rudu iz komora, dok stubove ostavlja na mestu da podrže krov komore. Komorno-stubno otkopavanje često dovodi do otkopavanja pri povlačenju, pri čemu se noseći stubovi uklanjaju kako se rudari povlače, omogućavajući komori da se uruši, čime se oslobađa više rude. Dodatne metode podzemnog iskopavanja uključuju kopanje tvrdog kamenja, to je kopanje tvrdog kamena (magnetski, metamorfni ili sedimentni) materijala, iskopavanje bušotina, iskopavanje i nasipanje rupama, kopanje dugih rupa, poniranje nižeg nivoa i blokada.

Površinska eksploatacija

Površinska eksploatacija obuhvata etažno rudarstvo, površinski kop, otklanjanje sloja zemlje, to je široka kategorija rudarstva u kojoj se uklanja zemljište iznad mineralne sirovine tj. vrši se ukalanjanje jalovina kako bi se došlo do rudnog tela. Ovaj tip eksloatacije otpočinje sa primenom sredinom 16. veka ali zbog svoje praktičnosti on postaje jedan od najdominantnijih načina eksploatacije na svetu (Primera radi u SAD najveći procenat rudnika je površinski).

Ovaj oblik rudarsva koristi neke od najvećih mašina na svetu kao što su damper, rotorni bager.

Površinsko kopanje vrši se uklanjanjem (uklanjanjem) površinske vegetacije, prljavštine i, ako je potrebno, slojeva korita kako bi se došlo do ukopanih ležišta rude. Tehnike površinskog kopanja uključuju: kopanje na otvorenom, što je oporavak materijala iz otvorene jame u zemlji, vađenje, identično kao i kopanje na otvorenom, osim što se odnosi na pesak, kamen i glinu; iskopavanje pruga, koja se sastoji od skidanja površinskih slojeva da bi se otkrilo ruda / šavovi ispod; uklanjanje vrhova planina, obično povezano sa kopanjem uglja, što uključuje skidanje vrha planine da bi se stiglo rudno ležište na dubini. Većina (ali ne sva) ležišta, zbog svoje plitko ukopane prirode, miniraju se površinskim metodama. Konačno, odlaganje otpada uključuje lokacije na kojima se deponije iskopavaju i obrađuju. Iskopavanje deponija zamišljeno je kao rješenje za rješavanje dugoročnih emisija metana i lokalnog zagađenja.

Podvodna eksploatacija

Podvodna eksploatacija je relativno nov vid rudarstva, gde se mineralna sirovina eksploatiše u vodenoj sredini. Može biti u morskoj i rečnoj sredini. Zbog svog načina eksploatacije veoma utiče negativno ne životnu sredinu pa ne uzima veliki udeo u globalnom rudarstvu.

Mehanizacija

Teška mehanizacija se koristi u rudarstvu za istraživanje i razvoj kopova, radi uklanjanja jalovine, da se probije i ukloni kamen raznih tvrdoće i žilavosti, da obradi rude, i da sprovede rekultivaciju rudnika nakon što se rudnik zatvori. Buldožeri, bušilice, eksplozivi i kamioni su neophodni za iskopavanje jalovine i rude.

Velike bušilice koriste se radi dobijanja bušotina i dobijanje uzoraka za analizu. Rudničke šine se koristi za transport rudara, mineralne sirovine i otpada. Liftovi prevoze rudare vertikalno u i iz rudnika. Damperi služe za prenošenje velikih količina rude i jalovine. Preradu rude vrše velike drobilice i mlinovi. Za prenos rude na velike razdaljine koriste se pokretne trake kako u površinskoj tako i u podzemnoj eksploataciji. Najveće mašine jesu bageri glodari koji otklanjaju velike slojeve jalovine i mineralne sirovine na površinskim kopovima.

Uticaj na životnu sredinu

Rudarske operacije obično stvaraju negativan uticaj na životnu sredinu, kako tokom rudarskih aktivnosti, tako i nakon zatvaranja rudnika. Stoga je većina svjetskih nacija donijela propise da bi umanjila uticaj. Sigurnost na radu već dugo brine, a savremene prakse značajno su poboljšale sigurnost u rudnicima.

Nivoi recikliranja metala su uglavnom niski. Ako se ne povećaju stope reciklaže do kraja životnog veka, neki retki metali mogu postati nedostupni za upotrebu u raznim potrošačkim proizvodima. Zbog niske stope recikliranja, neke deponije sada sadrže veće koncentracije metala od samih rudnika.

Negativan uticaj rudarstva uključuje eroziju, formiranje ponora, gubitak biodiverziteta, i kontaminaciju zemljišta, zagađivanj podzemnih i površinskih voda. U nekim slučajevima, dodatna seča šuma u blizini rudnika da bi se stvorio prostor za skladištenje jalovine i minerala. Kontaminacija usled curenja hemikalija može da utiče na zdravlje lokalnog stanovništva ako nije pravilno kontrolisana. Ekstremni primeri zagađenja iz rudarskih aktivnosti uključuju požar uglja. Uticaj na životnu sredinu može trajati godinama ili čak decenijama. Rudarske kompanije u većini zemalja su u obavezi da slede stroge ekološke i rehabilitacione norme u cilju minimiziranja uticaja na životnu sredinu i izbegavanja uticaja na ljudsko zdravlje. Ove norme i propisi zahtevaju zajedničke korake procene uticaja na životnu sredinu, razvoj planova upravljanja zaštitom životne sredine, planiranje zatvaranje rudnika (koji mora da se uradi pre početka rudarskih radova), i monitoring životne sredine u toku rada i nakon zatvaranja.

Pitanja zaštite životne sredine mogu da uključuju eroziju, formiranje vrtača, gubitak biološke raznolikosti i zagađenje tla, podzemnih i površinskih voda hemikalijama iz rudarskih procesa. U nekim slučajevima se dodatna seča šuma vrši u blizini rudnika kako bi se stvorio prostor za skladištenje stvorenih otpadaka i zemlje. Zagađenje usled curenja hemikalija takođe može uticati na zdravlje lokalnog stanovništva ako se ne kontroliše na odgovarajući način. Ekstremni primeri zagađenja od rudarskih aktivnosti uključuju požare na ugljenju, koji mogu trajati godinama ili čak decenijama, proizvodeći ogromne količine štete po životnu sredinu.

Rudarske kompanije u većini zemalja moraju poštovati stroge kodekse zaštite životne sredine i rehabilitacije kako bi umanjile uticaj na životnu sredinu i izbegle uticaj na zdravlje ljudi. Svi ovi kodeksi i propisi zahtevaju zajedničke korake procene uticaja na životnu sredinu, izradu planova upravljanja životnom sredinom, planiranje zatvaranja mina (što se mora obaviti pre početka rudarskih operacija) i nadgledanje životne sredine tokom rada i posle zatvaranja. Međutim, u nekim oblastima, posebno u zemljama u razvoju, vladini propisi možda nisu dobro primenjeni.

Rudarske nesreće

Bezbednost je dugo briga u rudarskom poslu, posebno u kopanju pod površinom. Katastrofalna mina Courrieres, najgora rudarska nesreća u Evropi, uključivala je smrt 1.099 rudara u Severnoj Francuskoj, 10. marta 1906. Ova katastrofa je nadmašena jedino nesrećom u Kini Benkihu u Kini 26. aprila 1942, u kojoj je poginulo 1.549 rudara. Iako je rudarstvo danas znatno sigurnije nego što je bilo prethodnih decenija, rudarske nesreće se i dalje dešavaju. Podaci vlade pokazuju da 5.000 kineskih rudara umire u nesrećama svake godine, dok drugi izvještaji sugeriraju da je ta brojka čak 20.000. Rudarske nesreće se nastavljaju širom sveta, uključujući nesreće koje su u isto vreme izazvale desetine smrtnih slučajeva, poput katastrofe rudnika Uljanovska 2007. u Rusiji, eksplozije mina Heilongjiang 2009. u Kini i Sjedinjenih Američkih Država katastrofe gornjeg velikog ogranka 2010. godine. Rudarstvo je identifikovalo od strane Nacionalnog instituta za zaštitu na radu (NIOSH) kao prioritetni sektor industrije u Nacionalnoj agendi za istraživanje rada (NORA) radi identifikovanja i pružanja strategija intervencija u vezi sa pitanjima zdravlja i zaštite na radu. Uprava za sigurnost i zdravlje rudnika (MSHA) osnovana je 1978. radi „sprečavanja smrti, bolesti i povreda od rudarstva i promovisanja sigurnih i zdravih radnih mesta za rudare u SAD.“ Od primene 1978. godine, broj rudara smrtni broj se smanjio sa 242 rudara 1978. na 24 rudara 2019. godine.

Postoje brojne opasnosti na radu povezane sa rudarstvom, uključujući izlaganje kamenitoj prašini koja može dovesti do bolesti poput silikoze, azbestoze i pneumokonioze. Gasovi u rudniku mogu dovesti do zagušenja i mogu se zapaliti. Rudarska oprema može proizvesti značajnu buku, što dovodi radnike u rizik od gubitka sluha. Pećine, padovi stijena i izloženost prekomernoj toploti takođe su poznate opasnosti. Trenutna preporučena granica ekspozicije (REL) NIOSH-a iznosi 85 dBA sa tečajem od 3 dBA, a MSHA dozvoljeni limit ekspozicije (PEL) je 90 dBA sa 5 dBA kursom kao 8-satni vremenski ponderisan prosek. NIOSH je otkrio da 25% radnika izloženih buci u Rudarstvu, Kamenolomu i Vađenju nafte i gasa imaju oštećenje sluha. Učestalost gubitka sluha povećana je za 1% u periodu od 1991. do 2001. godine kod ovih radnika.

Studije buke provedene su u nekoliko rudarskih okruženja. Dizalice (84—102 dBA), škare (85—99 dBA), pomoćni ventilatori (84–120 dBA), mašine za kontinuirano rudarstvo (78–109 dBA) i krovni vijci (92–103 dBA) predstavljaju neku od najglupljih oprema u podzemnim rudnicima uglja. Dragline uljari, operateri dozera i zavarivači koji se koriste zračnim lučenjem bila su zanimanja sa najvećom izloženošću buci među površinskim rudnicima uglja. Rudnici uglja imali su najveću verovatnoću za povrede sluha.

Pravilna ventilacija, zaštita sluha i oprema za prskanje vodom su važne sigurnosne prakse u rudnicima.

Vidi još

• Industrija
• Ekonomija
• Rudarstvo u Srbiji
• Srednjovekovni rudarski alat i oprema

Literatura

• Woytinsky, W. S., and E. S. Woytinsky. World Population and Production Trends and Outlooks (1953) pp. 749–881; with many tables and maps on the worldwide mining industry in 1950, including coal, metals and minerals
• Ali, Saleem H. (2003) Mining, the Environment and Indigenous Development Conflicts. Tucson AZ: University of Arizona Press.
• Ali, Saleem H. (2009) Treasures of the Earth: need, greed and a sustainable future. New Haven and London: Yale University Press
• Even-Zohar, Chaim (2002). From Mine to Mistress: Corporate Strategies and Government Policies in the International Diamond Industry. Mining Journal Books. str. 555. ISBN 978-0-9537336-1-3. 
• Geobacter Project: Gold mines may owe their origins to bacteria (in PDF format)
• Garrett, Dennis Alaska Placer Mining
• Jayanta, Bhattacharya (2007). Principles of Mine Planning (2nd izd.). Wide Publishing. str. 505. ISBN 978-81-7764-480-7. 
• Morrison, Tom A. (1992). Hardrock Gold: A Miner's Tale. University of Oklahoma Press. ISBN 978-0-8061-2442-1. 
• John Milne: The Miner's Handbook: A Handy Reference on the subjects of Mineral Deposits(1894) Mining operations in the 19th century.[1]
• Aryee, B., Ntibery, B., Atorkui, E. (2003) Trends in the small-scale mining of precious minerals in Ghana: a perspective on its environmental impact (in Journal of Cleaner Production 11: 131-140)
• The Oil, gas and Mining Sustainable Community Development Fund (2009) Social Mine Closure Strategy, Mali(in [2])
• Naša velika rudišta i rudarski gradovi u srednjem veku / Vasilije Simić. - Beograd : Savet za energetiku i ekstraktivnu industriju vlade FNRJ, 1950 (Subotica : Minerva). - 17 str. ; 19 cm. - (Mala rudarska stručna biblioteka ; 14)
• Geološka služba na rudnicima obojenih metala / Vasilije Simić. - Beograd : Ministarstvo rudarstva FNRJ, 1949 (Beograd : Kultura). - 37 str. ; 17 cm. - (Mala rudarska stručna biblioteka ; 1)
• Staro srpsko rudarstvo / Sima Ćirković, Desanka Kovačević-Kojić, Ruža Ćuk ; Beograd : Vukova zadužbina ; Novi Sad : Prometej, 2002 (Novi Sad : Prometej). - 262 str., [16] str. s tablama : geogr. karte ; 25 cm. - (Biblioteka Istorija)

Spoljašnje veze

• Encyclopedia of Earth: Coal fires
• Рударско геолошки факултет

• Rudarstvo Vesti

• First chapter of Introductory Mining Engineering
• An introduction to geology and hard rock mining(archive)
• Role of Construction and Mining Sector in Economy for the year 2013