Википедија

Смрт Смаил-аге Ченгића

Smrt Smail-age Čengića je istorijski spev Ivana Mažuranića objavljen 1846. godine, a ujedno je i njegovo najpoznatije delo. Osnovnu građu za delo pesnik pronalazi u istorijskom događaju: pogibiji hercegovačkog paše Smail-age Čengića. Spev se sastoji iz pet pevanja (Agovanje, Noćnik, Četa, Harač, Kob), koja čine ukupno 1134 stiha.[1][2]

Smrt Smail-age Čengića
Nolitovo izdanje speva iz 1966. godine
Nastanak
Orig. naslovSmrt Smail-age Čengića
AutorIvan Mažuranić
ZemljaAustrijsko carstvo
Jezikhrvatski
Sadržaj
Žanr / vrsta delaspev
TemePogibija Smail-age
LokalizacijaHercegovina; XIX vek
TekstSmrt Smail-age Čengića (Vikizvornik)

Istorijska pozadina uredi

Smail-aga Čengić je učestvovao u borbi protiv Crnogoraca na Grahovu 1836. godine, i tada je stradalo devet Petrovića, među kojima i rođeni brat Petra II Petrovića Njegoša. Želeći da mu se osveti za porodičnu tragediju, Njegoš je stalno smišljao osvetu. Za svoj plan pridobio je i drobnjačkog junaka Novicu Cerovića, kome su Turci na prevaru ubili oca. Crnogorci su, prvo, proturili vest da je Smail-aga kukavica, te da ne sme kod Drobnjaka da kupi harač. Kada je čuo za to, Smail-aga je rešio da što pre pođe Drobnjacima. U vešto postavljenoj zasedi, 20. septembra 1840. godine, poginuo je zajedno sa još četrdesetak Turaka. Glava mu je odsečena i odneta na Cetinje, kao dar vladici. Od njegove glave, odeće i oružja napravljena je lutka i postavljena u jednoj prostoriji. Kada bi neko ušao i nagazio dasku na kojoj je lutka, ona bi se klanjala. To je činjenica koju je Ivan Mažuranić uneo u završno pevanje Kob da bi izrazio prolaznost slave i moći.

Mažuranić se nije do kraja držao istorije, nego je, shodno svojim zamislima, priču menjao i obogaćivao je svojom romantičarskom maštom. Mnogi događaji su izmenjeni:

  • Smail-aga ne gine kod Drobnjaka, nego na Gatačkom polju;
  • Novica nije poznati crnogorski junak, nego Turčin i turski izdajica;
  • Mirko predvodi četu, iako u stvarnosti nije bilo tako, mada se smatra da je baš Mirko Aleksić Smail-agi odsekao glavu.[1]

Mažuranić ili Njegoš? uredi

Postojale su sumnje da spev nije delo Ivana Mažuranića. Jedan od razloga za te sumnje je prostorna udaljenost. Crna Gora i događaj koji je opevan bili su daleko od njega i Karlovca, u kome je živeo. Drugi razlog što se verovalo da je spev Njegoševo delo jeste i samo Njegoševo svedočenje pred Ljubomirom Nenadovićem („Pisma iz Italije“) da je on imao jedno delo u stihovima koje se bavi ovom tematikom, ali ga je dao na čitanje jednom od svojih gostiju i ovaj mu ga nikad nije vratio, tako da se tom delu izgubio svaki trag. Međutim, detaljnim analiziranjem Njegoševog i Mažuranićevog stila pisanja, preovladalo je mišljenje, da je spev, ipak, Mažuranićevo ostvarenje, i da je o samom događaju i detaljima vezanim za njega mogao saznati iz raznih izvora:

Marija Kovačević u svojoj studiji „Pokradeni Njegoš“ tvrdi da je autor speva „Smrt Smail-age Čengića“ Njegoš, a ne Ivan Mažuranić.[3] Njegoš je imao običaj davati svoja dela drugima da ih štampaju i sl. Tako je Šćepan Mali objavljen u Trstu u štampariji Andrije Stojkovića i to novim Vukovim pravopisom. Osoba koja ga je molila za rukopis nije dobila uputstva da li da ga štampa starim ili novim pravopisom. Njegoš je rekao da mu ga je dao da čini s njim šta hoće. Ljubomir Nenadović je od Njegoša dobio blagoslov da delo Slobodijada pogleda i da ga objavio u Srbiji, jer je Njegoša bolest sprečavala da ga koriguje i objavi. Tom prilikom je Nenadoviću rekao da je napisao jednu pesmu o Čengiću, ali dođe jedan pa zaciganči: Daj mi, daj mi! i ja mu dadoh. A prijepis mi nije ostao. [4]

Srpski list iz Zagreba Vrač pogađač je pisao: Čiva Frank gnoji hrvatsko literarno đubre, otrovni pauk (Matica hrvatska) siše srpski cvjetnjak, meštar svih lopova je Mažuranić, koji sebi s nepravom prisvaja autorstvo Smail-age. Za to vrijeme blaženo spava trut (Matica srpska) i tako omogućuje stvaranje hrvatske kulture. Zagrebački Srbobran je u br. 15/1893. u članku Pakrac kao metropola nazvao, tada već pokojnog Ivana Mažurnića protektorem nazarena, hijenom srpskih škola i prisvajačem (kradljivcem) spjeva Smrt Smail-age Čengića, koji da je napisao zapravo Njegoš. Na takve je optužbe sin I. Mažuranića, Vladimir, podigao tužbu protiv Srbobrana. Urednik Srbobrana, Josip Veselko, odležao je u zatvoru, a Srbobran kažnjen gubitkom kaucije. Srbobran, a ni Vrač pogađač, nisu se odrekli uverenja da je autor Smail-age zapravo Njegoš. O tome sporu je pisao i I. Krtalić (Afere u hrvatskoj književnosti, Zagreb 1987., 11-169.).[5] Pitanje autorstva je pokrenuo 80-ih godina 19. veka Ljuba Nenadović izjavom da je od Njegoša čuo dva stiha toga epa. Brankovo kolo je također potaknulo pitanje autorstva Čengić-age. Kada su umrli Novica Cerović i Nenadović, u beogradskoj Srpskoj zastavi ponovo je osporeno Mažuraniću autorstvo. Brankovo kolo je objavilo mišljenja knjaza Nikole Petrovića (br. od 13./25.8.1895.) i Lazara Tomanovića, koji su smatrali da Njegoš nije autor. Knjaz Nikola je rekao: Koji bi se Srbin mogao ponositi više od mene da je zbilja i taj biser svojina moga prethodnika? Ali duh epa najbolje svjedoči da ga nije napisao moj stric. Ako se koji stih iz tog epa podudara sa kojim stihom vladičinijem, nije čudo, to biva kod genijah. Tomanović (u istom broju) je smatrao da Njegoš nije autor speva, jer bi on sačuvao izvornost događaja, koji je Mažuranić napustio.[6]

Kompozicija uredi

Spev je organizovan u sledeće kompozicijske celine:

  • Agovanje (stihovi: 1 - 113)
  • Noćnik (stihovi: 114 -193)
  • Četa (stihovi: 194 - 477)
  • Harač (stihovi: 478 - 1100)
  • Kob (stihovi: 1101 - 1134) [2]

Agovanje uredi

Radnja speva počinje u Stocu, mestu Smail-age Čengića. Početak je vrlo dramatičan, u znaku zla i krvi: Smail-aga naređuje da se iz tamnice izvedu Brđani (Crnogorci) koje je utamničio. Stavlja ih na razne muke i nepoštedno ih ubija:

Tako se na samom početku zaoštrava odnos između Smail-age, koji oličava individualno junaštvo, sujetu i tursku moć, i Brđana koji simbolišu junačku, moralnu čvrstinu hrišćanskog kolektiva i njegov otpor tiraniji. Mučenje i ubijanje svezanih i nemoćnih trebalo je, pred okupljenima, da potvrdi njegovu moć i ponos, da pokaže šta sve može i koliko može ići u ispoljavanju zla i užasa. Mislio je da će uživati u mukama Crnogoraca, u njihovim molbama i vapajima u strahu od smrti. Bio bi to, pred onima koji će sve to gledati, njegov trijumf, ali i opomena za plašljive i kolebljive. Međutim, sve je zaprepastio način, na koji su Crnogorci sve te muke stoički podnosili. I pored nabijanja na kolac, vešanja i odsecanja glava, svi su oni ćutke umirali („niti pisnu, niti zubi škrinu“). A to je zato što su oni zatočnici, što su navikli da umiru za veru i slobodu. Smail-agini saradnici na sve to gledaju sa čuđenjem, ali i skrivenim divljenjem („Turad bulji skrstiv ruke“). Psihološko dejstvo nije izostalo ni u slučaju Smail-age:

Smail-aga u svojoj nameri nije uspeo: sve ih je poskidao („poskida ih, srca ne iskali“), ali su u smrt svi otišli bez panike, vapaja i straha. Takva odlučnost i duhovna snaga onih koji stradaju u njemu budi zebnju, pritajeni strah od onoga što može doći („zazebe ga na dnu srca“). Da bi povratio svoj junački, a sada već načeti ponos, Smail-aga će, bezobzirno i surovo, pogubiti i starca Duraka, svog dugogodišnjeg savetnika. Taj čin u stvari predstavlja vrhunac iskaljivanja njegovog besa zbog prisilnog divljenja, zbog nepostignutog cilja (da ga ljube u noge i mole za život) i zbog zebnje koju u srcu oseća.

Pogubljenje starog Duraka i masovno stradanje Brđana, biće glavni pokretači u razvoju nadolazećih dešavanja. Pogubljenje Duraka je razlog za Novičino izdajstvo i motiv za osvetu (ubijen mu je otac), što će usloviti nastajanje pevanja Noćnik. A masovna smrt Brđana pokrenuće akciju u pevanju Četa i doprineti da se te dve akcije, osvetnička akcija Novice i kolektivna osveta Crnogoraca, spoje. Na taj način je Ivan Mažuranić radnju speva na samom početku obogatio dramatičnim trenucima i brzom promenom dešavanja, i stvorio uslov za uzbudljivija i još dramatičnija zbivanja.

U Agovanju, sve vreme trajanja radnje, javlja se sukob dva principa - principa pravde, etičkog i stoičkog sa principom nadmoćnosti i zla. Prvi princip ponašanja prate trpljenje, patnja, prkos i prezir spram tiraniji i smrti, a drugi osveta, kazna i svirepost. Delo je koncipirano tako da su u prvom planu mučenici, odnosno Brđani, i mučitelj - Smail-aga Čengić.[1]

Noćnik uredi

U pevanju Noćnik prikazan je Novica (Durakov sin), koji, gonjen mržnjom, ide na Cetinje. On se kreće isključivo noću (odatle i ime pevanja Noćnik), ostavljajući utisak tajanstvenog i nepoznatog čoveka. Sam, na nepoznatom prostoru, on oseća strah, ali poseduje i strašnu mržnju kao unutrašnju silu koja ga drži i nosi kroz noć:

On, kao jedini očevidac krvavog zločina Smail-age, dolazi na Cetinje. Njegov dolazak, prećen je padom jedne zvezde, što je simbolički znak skore Čengićeve smrti.

Pevanje Noćnik počinje slovenskom antitezom, u kojoj je prvi deo (sastavljen od pitanja) vidno proširen da bi se tajanstvenost putnika u noći što više zadržala, a otkrivanje njegovog identiteta bilo odloženo za kasnije. Pesnik, na taj način, izaziva veću pažnju čitaoca, ali i uvećava tajanstvenost noćnog ambijenta.

Ambijent je pravi romantičarski: planinski prostor, otvoren, prazan i pust. Samo brda, doline, stene i klanci, žbunje i avetinjske senke u noći. Sve to budi jezu i strah u neznancu koji se kreće bespućima. U njemu je strah od nepoznatog i skrivenog. Strah ga je da ga neko ne otkrije i da ne padne kao žrtva nečije osvete jer je mnogo zla naneo Crnogorcima, i da ga time ne osujeti u njegovoj rešenosti da i sam postane osvetnik nad Smail-agom koji mu je ubio oca. Međutim, mržnja je ta koja pobeđuje strah i koja ga vuče napred.[1]

Četa uredi

U ovom pevanju lična osveta se gubi i ustupa mesto kolektivnoj osveti koju oličava četa. Sam početak ovog pevanja je u znaku epske vizije junaštva: pojedinci osvetnici ne biraju se po lepoti, „već po srcu junačkome“. Sve su to pojedinci koji su spremni da umru „za krst časni i slobodu zlatnu“. I kretanje čete je vezano za gluhu i duboku noć , zbog čega se i stiče utisak da je sve tajanstveno i mistično.

Četa se čitaocu pokazuje kao neki mitski izvršilac božanske pravde. I priroda i čovek, i nebo i zemlja kao da su srasli u jedno, samo da bi utisak o zaveri bio što snažniji. Četa u gluhoj noći ne samo da je tajanstvena nego je homogena (svi su ko jedan) i preteća sila.

Posebno mesto u ovom pevanju ima susret čete sa duhovnikom - starim sveštenikom, kome je „crkva“ - divno podnebije, „oltar“ - brda i doline, „tamjan“ - miris cveća i krv prolivena za krst. On čuva stado ovaca i tako traje između zemaljskog i nebeskog carstva, sav predan duhovnom trajanju. Sveštenik, nalik na igumana Stefana iz „Gorskog vijenca“, izriče amanet. Svojim amanetom on ih podstiče na borbu i puni ih ljubavlju prema domovini:

Novičino krštenje je drugi momenat u susretu sa sveštenikom, a treći - pričešće i primanje blagoslova za izvršenje pravde. Pojedinačno (oličeno u Novici) sasvim se gubi u kolektivnom, tako da njegova osveta dobija novu dimenziju, odnosno poprima opšteljudski smisao.

Romantičarska atmosfera iz prethodnog pevanja, Noćnik, nastavlja se i u Četi. Noćna mistika u ovom pevanju postaje izraženija i dobija veći intenzitet. U noćnoj atmosferi i mističnom planinskom ambijentu i četa ratnika postaje „noćna, tamna“, i ona „stupa...tiho i gluho“: nema šapata ni smeha, nema ni jasnih obrisa. Ako je i bilo kakvih ljudskih glasova na početku pevanja, i oni su nejasni, tajnama i noćnom tamom obavijeni, tako da se ne zna ni čiji su, ni kakve poruke šalju na daljinu od jednog do drugog. Zato su i „šapat tamni“, zato i naliče na „tajni glas duhova“, na glas „kojijem zbore višnji dusi“, kao u pesmi „Ponoć“ Đure Jakšića.

Svaka priprema osvete i njeno izvršenje zahteva da bude prekriveno tajnom. Iz tih razloga i pitanja:

U takvom noćnom, čisto romantičarskom ambijentu, kao da umire sve što je ljudsko, a oživljavaju aveti i priroda - kamen. Četa se utapa u prirodu, stapa sa kamenom, a kamen oživljuje. Priroda se personifikuje, a četa simbolizuje, odnosno postaje jedinstveni nosilac skrivenog smisla, čije je značenje - osveta i kolektivna borba protiv sveopšteg zla, oličenog u Smail-agi. Pojedinačno se u ovom pevanju preobražava: poprima dimenzije kolektivnog, božanskog i sveljudskog. Postaje jedinstveno, što je i jedna od karakteristika romantičarskog pevanja. Primer za to je Novičino pokrštavanje i utapanje njegove individualnosti i sebičnosti u nesebično.

Romantičarsko je uveliko sadržano i u sveštenikovoj apoteozi (veličanju) domovine, prošlosti, predaka, slobode, vere, pravde, prezira prema tiraniji i dužnosti borbe protiv ropstva i ugnjetača. To su ideali visokih etičkih vrednosti koje na umu imaju svi romantičari, pa i Ivan Mažuranić.[1]

Harač uredi

Radnja ovog pevanja se odigrava u Gatačkom polju, u koje je „silan aga“ došao da kupi harač od sirotinje. Na početku, u vidu slovenske antiteze, postavlja se pitanje šta će u Gatačkom polju momci, „oružje svijetlo“, konji, čadorovi, „teška gvožđa i falake grozne“, da bi se na kraju došlo do odgovora:

što predstavlja uvod u buduću dramu kolektiva. U ovom pevanju se sve odvija u dva nivoa: prvi nivo se odnosi na Smail-agu, na ono što se dešava u njemu, a drugi nivo na socijalna stradanja i muke „sirotinje raje“.

Kada je otposlao silnike na sve strane da kupe harač i ostao sam sa najbližim ratnicima oko sebe, Smail-aga demonstrira silu, snagu i veštinu: juri na konju, baca koplje, pogađa ciljeve. U svemu tome deluje junački, pa pesnik kazuje: „Dobar junak, da je čovjek taki!“. Od ovog trenutka, sve što se dešava je u funkciji da se on pokaže kao junak, ali i kao veoma loš, svirep čovek.

Kada je ugledao svoje haračlije kako jašu i vode raju vezanu konjima za repove, u trenutku srdžbe, pokušao je da iskali bes na nekom od vezanog roblja, ali umesto da pogodi cilj, on izbija oko slugi Saferu. Novi talas besa ga je obuzeo:

Došao je da kupi harač, a nije ga sakupio. Bacio je koplje, ali cilj nije pogodio. I jedno i drugo doživeo je kao tešku sramotu, i što mu najteže pada - pred svedocima. Time je povređeno njegovo dostojanstvo i sujeta - ono samouverenje da je najveći i najbolji. Zato i intenzitet srdžbe i besa u njemu biva sve veći: poziva („Mujo, Haso, Omere, Jašare!“), izdaje naredbe, viče („riknu aga ko bik ljuti“). Na njegov zahtev i po njegovoj naredbi započinju gnusna mučenja: vuku po polju raju vezanu za repove konja, kandžijama ih tuku, nazivaju ih psima i psuju, da bi u njima ubili svaki oblik ljudskog dostojanstva.

Pesnik sada u prvi plan, umesto Smail-age, uvodi raju (sirotinju). Težište je sada na kolektivu. Na viku i pretnju: „Harač, harač, rajo, treba!“ - sirotinja uzvraća patnički, kroz vapaj:

I dok se na turskoj strani primećuju pakleni smeh, mučilačke strasti i cinizam, na drugoj strani se čuju: molbe i molitve, uzdasi i jauci: „Glad, golota, gospodaru!“ To se ne čuje glas pojedinca (on ovde mnogo i ne znači), već je to mnogoglasje (polilog). Od daljih muka spasio ih je zalazak sunca i noć koju je ispunio „lelek mučenika“, piska, teški uzdisaji i hropac umirućeg.

Noć je donela predah za izmučene i početak gozbe silnih: peku se ovnovi, iz mešina toči vino. A tu atmosferu sitih i osionih treba da okrepi i pesma o junaku Čengiću. Guslar Bauk treba pesmom da osmisli i za spomen sačuva sve njegove podvige. Ali, umesto slave i hvale o junaštvu, pesma se pretvorila u rugalicu, u alegoriju koja iskazuje porugu ljudskoj sujeti i umišljenoj snazi. Stari Bauk peva o nekom Rizvan-agi koji je kupio harač, a nije ga sakupio, da bi završio stihom: „Hrđa bješe Rizvan-aga silni“. Aginu srdžbu, prouzrokovanu ovom pesmom, istovremeno prati i misao o mukama koje treba da budu adekvatne nanetoj sramoti i visini besa:

Kao što primeri pokazuju, mašta Mažuranićevog junaka u smišljanju muka je neiscrpna, a prouzrokovana je je sujetom i nemoći Smail-age da iskaže sebe u svetlu o kome stalno sanja. I baš kad o mučenjima drugih najintenzivnije razmišlja, stiže kazna: čuju se pucnji u noći - logor je napadnut. Iznenađenja, pozivi na otpor - svuda se čuju: „Vlasi odasvud! Puške, nože!...“ A čuje se i njegov glas: „Konja, konja!“ - grmi aga... Jedni u ovoj reakciji Smail-age prepoznaju paniku, strah od smrti i nagon za bekstvom, dok drugi misle da je to - nakon svega što mu se desilo i ranijih uveravanja: „Ja sam junak to će pjesma r’jeći!“ - zahtev da mu se dovede konj i da se na konju, na epski, junački način bori i potvrdi sebe. Ali, u toj poslednjoj nameri, on i gine. Pored njega je nađen mrtav i Novica. Nosioca zla i izdajicu zadesila je ista sudbina, a osveta i pobeda pripale su pravednicima, oima koju umiru za krst i slobodu, protiv nasilja i tiranije.[1]

Kob uredi

U ovom završnom pevanju, za koje se čini da bi delo moglo i bez njega, govori se kako je u polju ispod Lovćena, u stanu jedna nesvakidašnja Datoteka: „besno Ture se krstu klanja“. Turčin je sada lutka sa mrtvom glavom Smail-age, u njegovom odelu, opasana njegovim oružjem.

Izdvojenost ili otuđenost od drugih Smail-age u pevanju Kob je još jednom istaknuta, s tim što je u prethodnim pevanjima (Agovanje i Harač) ta izdvojenost bila uslovljena žestinom njegove oholosti i sujete koja ga je vodila u mržnju i negaciju svega što je ljudsko. U ovom pevanju je izdvojenost, pak, posledica gubitka slave i svih iluzija o trajnosti sile i ljudske moći.

Krug Mažuranićevog pevanja i Smail-aginog pređenog puta je sasvim zatvoren. Smail-aga počinje i nastavlja sa zapovestima i oholim držanjem, videći sebe kao „arslana“, kao „neman“ i silnika kome niko ništa ne može, koji postaje individualno oličenje opšteg zla, a završava kao bespomoćna lutka koja samo po izgledu podseća na njega. Na njemu, nekada silnom, sada je sve „tužno, žalosno, mirno, jadno - mrtvo.“ Ništa nije ostalo od one njegove siline, gneva i besa.

Pevanje ima simboličko značenje i treba da pokaže kratkotrajnost svake tiranije i svakog zla pod kapom nebeskom.[1]

Likovi uredi

Smail-aga Čengić uredi

Smail-aga je uvek u prvom planu sa svojom ohološću, žestinom ponašanja i strašću za mučenjima i osvetom. Smail-agina individualnost na samom početku je obeležena ohološću junaka koji može sve što hoće da učini da ostvari. On je obuzet jednom željom: da on i njegovi sledbenici dožive Brđane kao kukavne ljude koji plaču, padaju na kolena, mole i preklinju. Međutim, njihovo držanje, u njemu izaziva ogorčenje, srdžbu i veliku provalu besa. Bes je u njegovom držanju, u pogledu, u izrazu lica, u njegovom glasu, u naredbi da se veša i starac Durak. Bes je unutrašnji izraz za njegove neostvarene želje da druge vidi ponižene i da zadobije još veće uvažavanje od svojih poslušnika. Umesto toga, došlo je njihovo divljenje prema stradalnicima. To divljenje, potajno, nosi i on, Smail-aga. Nakon besa i osećaja krivice što se i on, makar i nesvesno, divi Brđanima, dolazi zebnja, ona početna klica straha da se i on jednog dana može naći u takvoj situaciji, jer sa dna njegove svesti isplivava misao kao opomena i crna slutnja:

I naredba da se pogubi starac Durak tobož zato što seje strah među mladima treba da posluži Smail-agi kao maska kako bi prikrio vlastiti strah. Drugo, pogubljenje starca Duraka treba da bude kompenzacioni motiv za neostvarene želje - da se uživa u kukavnom držanju Brđana. Stoga se na držanje Smail-age u stihovima:

može gledati kao na privid ili varljivu sliku junaka, neustrašivog i postojanog, odnosno kao na masku iza koje se krije zebnja i strah.[1]

Brđani kao kolektivni junak uredi

Brđani se od početka dela herojski nose sa tiranijom Smail-age Čengića. Snaga takvog držanja sadržana je u njihovom uverenju da stradaju zbog pravde i vere u Boga, i u saznanju da su zatočenici, predodređeni za porbu i pogibije. Da bi se istaklo herojsko držanje Brđana, a još više naglasio užas zločina, pesnik je postupkom gradacije i hiperbole dao sliku krvavog prizora:

[1]

Jezik i stil uredi

U spevu se oseća jak uticaj epske tradicije, naročito na planu upotrebe jezičko-stilskih sredstava. Delo sadrži pravo izobilje stilskih figura koje Mažuranićevo pevanje čine dinamičnim, zvukovno bogatim, sažetim i krasnorečivim.[1]

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ a b v g d đ e ž z i j Časlav Đorđević, mr Predrag Lučić, Književnost i srpski jezik, Izdavačka agencija D-Đorđević. . Нови Сад. 2009. ISBN 978-86-85691-39-3. .
  2. ^ a b Ivan Mažuranić, Smrt Smail-age Čengića, Nolit, Beograd 1966. pp. 119- 156
  3. ^ Kako je Mažuranić prisvojio Njegoša? („Politika“, 10. januar 2014)
  4. ^ Todorović, Miodrag (2020). Svetigora, novembarski broj - 287., Ljuba Nenadović o Njegošu i Crnogorcima. Cetinje: Svetigora. str. 31, 32. 
  5. ^ Artuković 2001, str. 148.
  6. ^ Artuković 2001, str. 205, 206.

Literatura uredi

  • Artuković, Mato (2001). Srbi u Hrvatskoj (Kuenovo doba). Hrvatski institut za povijest - podružnica za povijest Slavonije, Srijema i Baranje, Slavonski Brod. ISBN 953-6659-09-3. 

Spoljašnje veze uredi

 
Vikizvornik ima izvorni tekst povezan sa člankom Smrt Smail-age Čengića (Ivan Mažuranić).
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Смрт_Смаил-аге_Ченгића&oldid=27523026”