Stepan Andrijovič Bandera (ukr. Степан Андрійович Бандера; Starij Ugrinov, Galicija, 1. januar 1909Minhen, 15. oktobar 1959) bio je ukrajinski političar i vođa terorističke Organizacije ukrajinskih nacionalista. Odgovoran je za brojne brutalne zločine počinjene nad Poljacima i Rusima. Zalagao se za nezavisnost Ukrajine od SSSR-a,[1] sarađivao je i sa Britancima i sa nacistima.[2] Ubijen je u atentatu KGB-a u Minhenu.

Stepan Bandera
Bandera oko 1934. godine
Puno imeStepan Andrijovič Bandera
Datum rođenja(1909-01-01)1. januar 1909.
Mesto rođenjaStari Ugrinov, GalicijaAustrougarska
Datum smrti15. oktobar 1959.(1959-10-15) (50 god.)
Mesto smrtiMinhenZapadna Nemačka

Djetinjstvo i mladost uredi

Stepan Andrijovič Bandera se rodio u zapadnoukrajinskom selu Starij Ugrinov, u Galiciji (današnja Ivano-Frankovska oblast), u porodici sveštenika Ukrajinske grkokatoličke crkve. Pohađao je Strijsku gimnaziju od 1919. do 1927. godine. Godine 1928. postao je član Ukrajinske Vojne Organizacije (ukr. Української Військової Організації) (UVO). Za vrijeme studija na Poljoprivrednom fakultetu Lavovskog univerziteta, aktivno je učestvovao u radu ukrajinskih omladinskih organizacija anarhističkog tipa. Jedno vrijeme se sastajao, sa studentskom organizacijom Grupa Ukrajinske Nacionalističke Omladine (ukr. Група Української Націоналістичної Молоді). Kasnije se priključio Organizaciji Ukrajinskih Nacionalista (ukr. Організація Українських Націоналістів) (OUN), gdje je ostvario uspješnu političku karijeru.

Nakon Prvog svjetskog rata, kada je ugovorima Poljskoj ustupljena istočna Galicija (današnja zapadna Ukrajina), OUN je djelovala protiv poljske države, zbog nasilja Poljaka nad Ukrajincima. Od 1935. do 1936. godine, je protiv njega vođen sudski proces, zbog organizacije ubistva ministra unutrašnjih poslova Poljske Bronislava Perackoga.[3] Zajedno sa još 11 drugova je osuđen na smrt, ali mu je kasnije kazna zamijenjena doživotnom robijom.[3] Iz zatvora izlazi nakon njemačke i sovjetske okupacije Poljske 1939. Nikita Hruščov u svojim memoarima žali što je Bandera pušten „bez detaljne provjere“. OUN brzo počinje da se organizuje i u SSSR.

Njemačka i sovjetska okupacija Poljske uredi

Sovjetska tajna policija je uspjela da zavadi vrh OUN i on se rascjepio na dvije frakcije OUN - OUN-A i OUN-B. Jednu je predvodio pukovnik Andrej Meljnik, a drugu sam Bandera. OUN Andrije Meljnika, nije imala mnogo pristalica u Zapadnoj Ukrajini, niti Ukrajini u cjelini. Ona je držala pod svojom komandom, veoma razvijenu špijunsku mrežu OUN, koja je djelovala u brojnim zemljama, od Australije pa do Finske i Švedske ili na svim kontinentima. OUN Stepana Bandere je djelovala na ukrajinskim zemljama, naročito među mladim Ukrajincima, đacima i studentima.

1941. uredi

U proleće 1941. Bandera je održao sastanke sa šefovima nemačkih obaveštajnih službi, u vezi sa formiranjem bataljona „Nahtіgalь“ i „Roland“. U proleće te godine OUN je dobila 2,5 miliona rajhsmaraka za subverzivne aktivnosti unutar SSSR-a.

Zvaničnici Gestapoa i Abvera zaštitili su sledbenike Bandere, jer su obe organizacije nameravale da ih koriste u svoje svrhe.

Dana 30. juna 1941. godine, dolaskom nacističkih trupa u Ukrajinu, Bandera i OUN-B proglasili su nezavisnu ukrajinsku državu („Akt obnove ukrajinske državnosti“).[4] Ovu deklaraciju pratili su nasilni pogromi. Neki od objavljenih proglasa o formiranju ove države kažu da će „blisko sarađivati sa nacional-socijalističkom velikom Nemačkom, pod vođstvom svog vođe Adolfa Hitlera koji formira novi poredak u Evropi i svetu i koji je pomažući ukrajinskom narodu da se oslobodi moskovske okupacije “. - kako je navedeno u tekstu „ Akta o proglašenju ukrajinske državnosti “.

Banderino očekivanje da će nacistički režim post factum priznati nezavisnu fašističku Ukrajinu kao saveznika Osovine pokazalo se pogrešnim. 1941. odnosi između nacističke Nemačke i OUN-B pokvarili su se do te mere da je u nacističkom dokumentu od 25. novembra 1941. godine stajalo da „... Pokret Bandera priprema pobunu u Rajhskomisarijatu, čiji je krajnji cilj uspostavljanje nezavisne Ukrajine. Svi funkcioneri Pokreta Bandera moraju biti odjednom uhapšeni i, nakon temeljnog ispitivanja, biti likvidirani ... ". 5. jula Bandera je premešten u Berlin. 12. jula, premijer novoformirane ukrajinske nacionalne vlade, Jaroslav Stetsko, takođe je uhapšen i odveden u Berlin. Iako su pušteni iz pritvora 14. jula, obojica su morali da ostanu u Berlinu. Gestapo je 15. septembra 1941. uhapsio Banderu i vodeće članove OUN.

1942. do kraja rata uredi

Desetkovana OUN je u 1942. počela ponovo organizovano da djeluje. Počelo se sa stvaranjem Ukrajinske Ustaničke Armije (UPA). Na čelo UPA je došao general Roman Šuhevič. Nedostajalo je oružja. Ono je prikupljano na razne načine, preko šverca, otimanja od njemačke policije i napadima na manje njemačke formacije. Broj vojnika UPA je rastao i prelazio broj od stotinu hiljada.

Na terenu Zapadne Ukrajine se tad pojavila i poljska Armija Krajova. Ukrajinska UPA je ponudila saradnju ali su Poljaci odbili. Napadajući njemačke policijske jedinice UPA je došla u sukob sa Armijom Krajovom koja se pojavila kao zaštitnik poljskih kolonista u Ukrajini. UPA je napadala poljska sela i htjela da istjera Poljake iz Zapadne Ukrajine. Poljaci iz kvislinške njemačke policije i Armije Krajove (razdvojeno) su napadali na ukrajinska sela. Vršeni su strašni pokolji na jednoj i drugoj strani. Najžešći sukob je bio u Voliniji.

Nijemcima je odgovarao poljsko-ukrajinski sukob. Veliki broj Ukrajinaca je otpremljen u koncentracione logore ili na prinudni rad u Njemačku. Kad su se u Ukrajini pojavili i sovjetski ukrajinski partizani stvar se još više iskomplikovala. Borbe su se vodile između Armije Krajove i sovjetskih partizana i UPA i sovjetskih partizana, UPA i Armije Krajove i UPA i Nijemaca i AK i Nijemaca. Borbe između UPA i sovjetskih partizana a kasnije regularne sovjetske armije su nastavljene i trajale još i u pedesetim godinama, skoro deset godina nakon završetka Drugog svjetskog rata.

U januaru 1942, Bandera je prebačen u posebnu kasarnu koncentrisanog logora Saksenhausen za istaknute političke zatvorenike Zellenbau.

U aprilu 1944. godine, Bandera i njegov zamenik Jaroslav Stetsko su se obratili zvaničniku Glavnog ureda bezbednosti Rajha kako bi razgovarali o planovima za diverzije i sabotažu protiv Sovjetske armije.

U septembru 1944. Njemačke vlasti su pustile Banderu i vratile se u Ukrajinu, gdje je pružao otpor i protiv nacista i protiv komunista.

Poslije rata uredi

 
Lokacije 43 spomenika u Ukrajini (uključuje poznate lokacije od 1991. do, približno, 2015. godine)

Prema Stefanu Dorilu, autoru knjige MI6: Unutar tajnog sveta tajne obaveštajne službe Njenog Veličanstva, OUN-B je ponovo formiran 1946. godine pod sponzorstvom MI6. Organizacija je primala određenu podršku od MI6 od 1930-ih. Jedna frakcija Banderine organizacije, povezana sa Mikolom Lebedom, postala je bliže povezana sa CIA-om. Sam Bandera bio je meta opsežne i agresivne potrage koju je izveo Kontraobaveštajni korpus (KIK). Opisali su ga kao izuzetno opasnog. Neke američke obavještajne službe, izvijestile su da su ga čak čuvali bivši SS-ovci. Njegova organizacija počinila je mnoga krivična dela, uključujući stotine ubistava, falsifikovanja i otmica. Nakon što je Bavarska državna vlada pokrenula postupak protiv njega, Bandera je pristupio BND-u (nem. Bundesnachrichtendienst) nudeći im svoje usluge, uprkos tome što je CIA upozorila zapadne Nijemce da ne sarađuju s njim.

Ubistvo Stepana Bandere uredi

Ubijen je po nalogu KGB-a 15. oktobra 1959. godine u Minhenu. Kako je utvrdio njemački Federalni Konstitucioni Sud ubistvo je izvršio Bogdan Stašinski cijanidnim metkom. 2005. godine bivši načelnik KGB-a Sovjetskog Saveza Vladimir Krjučkov priznao je da je ubistvo Stepana Bandere bilo jedno od poslednjih obračuna sa „neželjenim elementima“ nasilnim metodama. Stepan Bandera je sahranjen 20. oktobra na groblju Valdfridhof (Waldfriedhof) u Minhenu. Poslije njegove smrti organizaciju je vodio S. Lenkavski (С. Ленкавский).

Oprečna mišljenja o Banderi uredi

 
Spomenik Banderi, Ternopolj

Rusija (i ranije SSSR) imaju negativan stav prema UPA i Stepanu Banderi, smatrajući ih saradnicima Njemaca (zbog borbi protiv sovjetskih partizana i Crvene armije). Poljska država takođe loše gleda na UPA, zbog borbi UPA protiv Armije Krajove i pokolja Poljaka. (U maju 1941. godine, na sastanku u Krakovu, rukovodstvo Banderove frakcije OUN, usvojilo je program „Borba i delovanje za OUN tokom rata“ (ukr. Боротьба й діяльність ОУН під час війни) - koji je izneo planove za aktivnosti na početku nacističke invazije na Sovjetski Savez i zapadne teritorije Ukrajinske SSR. Odeljak G tog dokumenta - „Direktive za organizovanje državnog života tokom prvih dana“ (ukr. Вказівки на перші дні організації державного життя) - opisuje aktivnost sledbenika Bandere tokom ljeta 1941. U pododeljku „Manjinska politika“ OUN-B je naredio uklanjanje neprijateljskih Poljaka, Jevreja i Rusa deportacijom i uništavanjem njihovih inteligencija, navodeći dalje da „takozvani poljski seljaci moraju biti asimilovani“ i da „unište njihove vođe“.

Krajem 1942. godine, kada je Bandera bio u njemačkom koncentracionom logoru, njegova organizacija, „Organizacija ukrajinskih nacionalista“, umiješana je u masakr Poljaka na Voliniji, a početkom 1944. etničko čišćenje proširilo se i na istočnu Galiciju. Procjenjuje se da je više od 35.000 i do 60.000 Poljaka, uglavnom žena i djece, zajedno sa nenaoružanim muškarcima, ubijeno tokom proljećne i ljetnje kampanje 1943. na Voliniji, i do 100.000 ako su drugi regioni (Istočna Galicija) uključeni.

Kada je 13. oktobra 2007. otkriven spomenik Banderi u Lavovu, predsjedništvo „Saveza Poljaka Ukrajine“ je to nazvalo velikom provokacijom.

U Ukrajini postoje razna mišljenja. Dio javnosti smatra Banderu borcem za samostalnu ukrajinsku državu, i s time opravdava akcije UPA protiv Poljaka i Sovjeta. Isto tako, neki njemački dokumenti dokazuju borbe UPA protiv Njemaca.

2010. predsjednik Viktor Juščenko dodijelio mu je častan naziv heroja Ukrajine, što je prouzrokovalo gnjev Rusa i Poljaka. Odluku je kasnije poništio novi predsednik Viktor Janukovič. U zapadnom ukrajinskom gradu Ivano-Frankovsk u maju 2010., dobio je naziv počasnog građanina, zajedno sa Romanom Šuhevičem.[5]

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ „Bandera – heroj ili neprijatelj naroda?”. Radio Slobodna Evropa (na jeziku: srpskohrvatski). 24. 5. 2015. Pristupljeno 2022-02-27. 
  2. ^ Breitman & Goda 2010, str. 80–90.
  3. ^ a b Breitman & Goda 2010, str. 73.
  4. ^ Breitman & Goda 2010, str. 74.
  5. ^ „Two Nazi collaborators awarded honorary citizen titles in Ukraine”. en.rian.ru. 6. 5. 2010.  Tekst „ World ” ignorisan (pomoć); Tekst „ RIA Novosti” ignorisan (pomoć)

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi