Википедија

Tragedija

Tragedija (grč. τραγῳδία)[1] je vrsta drame u kojoj glavni lik ili ideje za koje se on bori, nestaju ili propadaju - ishod je tragičan.[2] Nastala je u antičkoj Grčkoj, postignuvši najveći procvat u V veku pne. Sama reč dolazi od grčkih riječi τράγος jarac i ᾠδή pesma. Nije u potpunosti jasno zašto je taj oblik drame prozvan „jarčevom pesmom“. Moguće je da su prvi izvođači bili ogrnuti jarčevom kožom ili pak jarca dobivali kao nagradu ili platu za svoju priredbu. Možda je naziv povezan sa žrtvom koja se prinosila u vreme festivala tragedije i „tragičnim“ zvukom koji je jarac proizvodio prilikom žrtvovanja.

Prema grčkom filozofu Aristotelu, temeljna uloga tragedije je katarza, odnosno osećaj sažaljenja kojeg tragedija mora izazvati kod gledaoca.[3][4] Dakle, tragedija mora produbiti gledaočeve moralne osobine i u njemu podstaknuti osećanje, te na taj način pročistiti njegovu dušu (grč. κάθαρσις pročišćenje).

Starogrčka tragedija imala je obredni smisao. Njezina je tematika uzeta iz mitova, a u izvedbi hor igra važnu ulogu. Izvodili su je posebno odeveni glumci koji su nosili maske. Njeni su glavni delovi bili prolog (prema grč. prologos, reč-govor na početku, predgovor), zatim epizodijum (od grč. episodion, naknadni ulazak glumca ka horu) koji je označavao dijaloški deo između horskih pesama, stasim (prema grč. stasimon, stajaća pesma hora), tj, horska pesma između dijaloških delova i eksod (prema grč. eksodos, izlazak) koji označava izlaznu pesmu hora na kraju tragedije. Dijalozi su se u tragediji recitovani, a pesme su se pevale uz ples i muzičku pratnju koju je komponovao sam pesnik.[5]

U razvoju dramske književnosti tragedija je izgubila obredni smisao, uloga hora s vremenom je manja ili je hor potpuno napušten, kompozicija je postala slobodnija, a isključivo mitsku tematiku zamenjuje istorijska tematika ili tematika aktualnih društvenih sukoba. Ostaju, međutim, ipak neke karakteristike na temelju kojih se može govoriti o tragediji kao posebnoj dramskoj vrsti u svim književnim razdobljima.[3][6]

Opšte karakteristike tragedije uredi

Opšte karakteristike tragedije: tragički junak, tragička krivica, tragički završetak i uzvišen stil.

  • Tragični junak je centralni lik tragedije, koji umire ne zbog vlastite krivice, već sudbine koja mu je donela nesreću (bez krivice kriv). Tragički junak u najširem smislu reči žrtva je vlastite nesrećne sudbine. On se sukobljava sa drugim karakterima ili sa svojom okolinom zbog nekih ideala koje suprotstavlja stvarnosti, zbog vlastite plemenitosti, vrednosti, nekim moralnim načelima ili zbog ličnog sticaja životno važnih okolnosti.
  • Tragični sukob je sukob tragičnog junaka s ostalim likovima koji imaju različita uverenja od njegovih.
  • Tragična krivica je krivica zbog koje tragični junak trpi. Njegova tragička krivica zato nije namerna pogreška ili kršenje zakona, nego je rezultat sudbinske zablude, neminovnog sukoba ideala i zbilje, ili pak njegove unutrašnje moralne nadmoći nad drugima koji pak zastupaju jedno moguće etičko stajalište, ali npr. ono koje se odnosi na prošlost, dok tragički junak zastupa načela novog morala budućnosti.
  • Tragični kraj je krajnji rasplet tragedije u kojem junak teško strada: ubijaju ga ili se sam ubija, biva prognan i sl. Tragički završetak je konačna cena koju junak plaća za vlastitu doslednost, a njegova je žrtva najveća žrtva koju čovek može dati, vlastiti život.
  • Uzvišeni stil je ton kojim je pisana tragedija, specifičan po svojoj uzvišenosti, kojoj je uloga radnju tragedije učiniti još dramatičnijom. Uzvišenim stilom, pak, naziva se takav izbor jezičnih sredstava izraza u kojem prevladavaju elementi svečanog, dostojanstvenog govora.

Aristotelova definicija tragedije uredi

Tragedija je podražavanje ozbiljne i završne radnje, govorom koji je otmen i poseban za svaku vrstu u pojedinim delovima, licima koja delaju, a ne pripovedaju; a izazivanjem sažaljenja i straha vrši se pročišćavanje takvih afekata.

Aristotel, prvi teoretičar tragedije, smatrao je da tragedija treba da izaziva strah i sažaljenje te tako pročistiti osećaje gledalaca. To pročišćenje zove on katarzom (od grč. katharsis, prema kathairo, čistim). Na temelju Aristotelovog mišljenja o katarzi razvile su se kasnije mnoge teorije o katarktičkom delovanju tragedije ili drame u ćelini, te i takve teorije koje svrhu ćelokupne književnosti tumače u smislu pročišćenja odnosno oplemenjivanja osećajnosti.

Grčka tragedija uredi

Prikazivanje tragedije u Grčkoj je bila služba bogu, deo državnog kulta.[7][8][9][10][11][12] Dva bitna obeležja tragedije jesu kult boga Dionisa i mit. Na razvitak tragedije posebno je uticalo uspostavljenje tiranije u mnogim polisima: tirani su se posebno oslanjali na seljaštvo, među kojima je popularan bio bog Dionis, koji u grčkoj mitologiji nije bio u potpunosti integrisan u „aristokratski” Olimp. Herodot kaže da je Arion iz Metimne "prvi spevao ditiramb, dao mu naslov i prikazao ga u Korintu", dok Suida beleži: „Kažu da je Arion izumeo tragički način, i da je prvi sastavio hor i spevao ditirmab, i prozvao tako ono što je hor pevao i uveo to da satiri govore stihovima”. Dakle, Arion je od ditiramba stvorio satirsku pesmu kada je zaveo običaj da Dionisa slavi njegova pratnja, tj. satiri, koji se u prenesenom smislu, zbog brade i bludnosti, zovu τράγοι (= jarci); odatle je i postala reč „tragedija” (τραγῳδία), tj. pesma koji su pevali ljudi preodeveni u satire.

Atinski tiranin Pizistrat uveo je dve važne svetkovine: Panateneje i Velike ili Gradske Dionisije, za vreme kojih je 534. godine st. e. prvi put prikazana jedna tragedija pesnika Tespida, koga tradicija smatra ocem tragedije. On je prema horu postavio jednog silena kao glumca, koji je horu govorio nešto što je hor podsticalo na pevanje ili je s horovođom zametao razgovor. Za govor tog glumca, koji je počeo prikazivati i druga lica, upotrebljen je oblik jampske pesme, tj. trohejski tetrametar i jampski trimetar. Dakle, tragedija je postala u Atini od satirskog ditiramba, koji je u nju došao s Peloponeza, ali tragedija svoj konačni oblik dobija tek posle pada Pizistratida, jer ono što je stvorio Tespid još uvek ima više "satirski" karakter.

Sadržaj tragedija, osim retkih izuzetaka (npr. Frinihove Feničanke i Zauzeće Mileta, Eshilovi Persijanci), uzet je iz mita. To je razumljivo, jer se tragedija razvila iz horske lirike, koja je, kako joj je Stesihor odredio zakone, dobijala sadržaj od mita.

Reference uredi

  1. ^ Klein, E (1967), „Tragedy”, A Comprehensive Etymological Dictionary of the English Language, II L–Z, Elsevier, str. 1637 
  2. ^ Conversi, Leonard W. (2019). "Tragedy". Encyclopædia Britannica.
  3. ^ a b Banham 1998, str. 1118.
  4. ^ Nietzsche 1999, str. 21, §2: ‘two-fold mood[…] the strange mixture and duality in the effects of the Dionysiac enthusiasts, that phenomenon whereby pain awakens pleasure while rejoicing wrings cries of agony from the breast. From highest joy there comes a cry of horror or a yearning lament at some irredeemable loss. In those Greek festivals there erupts what one might call a sentimental tendency in nature, as if it had cause to sigh over its dismemberment into individuals’.
  5. ^ of Naucratis, Athenaeus, The deipnosophists, Wisc 
  6. ^ Williams 1966, str. 14–16.
  7. ^ Brown 1998, str. 441.
  8. ^ Cartledge 1997, str. 3–5.
  9. ^ Goldhill 1997, str. 54.
  10. ^ Ley 2007, str. 206.
  11. ^ Styan 2000, str. 140.
  12. ^ Taxidou 2004, str. 104: "most scholars now call 'Greek' tragedy 'Athenian' tragedy, which is historically correct".

Literatura uredi

  • Aristotel, O pesničkoj umetnosti, štamparija KM: Bojković, Beograd, 1935.
  • Aristotle (1974), „Poetics”, Ur.: Dukore, Dramatic Theory and Criticism: Greeks to Grotowski, Butcher SH, trans, str. 31—55 .
  • ——— (1987), Poetics with Tractatus Coislinianus, Reconstruction of Poetics II and the Fragments of the On Poets, Janko, Richard trans, Cambridge: Hackett, ISBN 0-87220-033-7 .
  • Banham, Martin, ur. (1998), The Cambridge Guide to Theatre , Cambridge: Cambridge UP, ISBN 0-521-43437-8 .
  • Barker, Howard. 1989. Arguments for a Theatre. 3rd ed. London: John Calder, 1997. ISBN 0-7190-5249-1.
  • Benjamin, Walter (1998) [1928], The Origin of German Tragic Drama, Osborne, John trans, London and New York: Verso, ISBN 1-85984-899-0 .
  • Bradley, AC (2007) [1909], Oxford Lectures on Poetry (repr izd.), Atlantic, ISBN 978-81-7156-379-1 .
  • Brockett, Oscar Gross; Hildy, Franklin Joseph (2003), History of the theatre (9th, ill izd.), Allyn & Bacon, ISBN 978-0-205-35878-6 .
  • Carlson, Marvin (1993), Theories of the Theatre: A Historical and Critical Survey from the Greeks to the Present (expanded izd.), Ithaca and London: Cornell UP, ISBN 0-8014-8154-6 .
  • Deleuze, Gilles; Guattari, Félix (2004), Robert Hurley, Mark Seem and Helen R Lane trans, „Anti-Oedipus”, Continuum, New Accents, London and New York: Methuen, 1, ISBN 0-416-72060-9 .
  • Dukore, ur. (1974), Dramatic Theory and Criticism: Greeks to Grotowski .
  • Felski, Rita, ur. (2008), Rethinking Tragedy , Baltimore: Johns Hopkins UP, ISBN 978-0-8018-8740-6 .
  • Headington, Christopher; Westbrook, Roy; Barfoot, Terry (1991), Opera: a History, Arrow, str. 22 .
  • Hegel, GWF (1927), „Vorlesungen uber die Asthetik”, Ur.: Glockner, Hermann, Samlichte Werke, 14, Stuttgart: Fromann .
  • Ley, Graham (2007), A Short Introduction to the Ancient Greek Theater (rev izd.), University of Chicago Press, ISBN 978-0-226-47761-9 .
  • Lucas, FL (1954). Greek Drama for Everyman. London: JM Dent & Sons. 
  • Miller, Arthur (27. 2. 1949), „Tragedy and the Common Man”, The New York Times  Dukore 1974, str. 894–7.
  • Nietzsche, Friedrich (1999) [1872], Geuss, Raymond; Speirs, Ronald, ur., The Birth of Tragedy and Other Writings, Cambridge Texts in the History of Philosophy, Speirs, Ronald trans, Cambridge: Cambridge UP, ISBN 0-521-63987-5 .
  • Pfister, Manfred (1988) [1977], The Theory and Analysis of Drama, European Studies in English Literature, Halliday, John trans, Cambridge: Cambridge UP, ISBN 0-521-42383-X .
  • Rehm, Rush (1992), Greek Tragic Theatre, Theatre Production Studies, London and New York: Routledge, ISBN 0-415-11894-8 .
  • Schlegel, August Wilhelm (1809), Lectures on Dramatic Art and Literature, Gutenberg .
  • Sorkin, Nancy (2008), Greek Tragedy, Introductions to the Classical World, Malden, MA: Blackwell, ISBN 978-1-4051-2161-3 .
  • Taxidou, Olga (2004), Tragedy, Modernity and Mourning, Edinburgh: Edinburgh UP, ISBN 0-7486-1987-9 .
  • Williams, Raymond (1966), Modern Tragedy, London: Chatto & Windus, ISBN 0-7011-1260-3 .
  • Baillie, Joanna (1798), A Series of Plays in which it is attempted to delineate The Stranger Passions of the Mind, Volume 1: Introductory Discourse, London 
  • Baillie, Joanna (2007), Christine Colón, ur., Six Gothic Dramas, Chicago: Valancourd Books, ISBN 978-0-9792332-0-3 
  • Albini, U. (1999) Nel nome di Dioniso. Il grande teatro classico rivisitato con occhio contemporaneo (Milan: Garzanti) ISBN 88-11-67420-4.
  • Beye, C.R. La tragedia greca: Guida storica e critica (Rome: Laterza) ISBN 88-420-3206-9.
  • Brunet, P. (1997) Break of de la littérature dans la Grèce ancienne (Paris: Le Livre de Poche).
  • Easterling e.a. (eds.) (1989) The Cambridge History of Classical Literature Vol. 1 Pt. 2: Greek Drama (Cambridge: Cambridge University Press).
  • Gregory, J. (2005). A Companion to Greek Tragedy. Oxford: Blackwell Publishing. 
  • Griffith, M. (2002) ‘Slaves of Dionysos: satyrs, audience, and the ends of the Oresteia' in: Classical Antiquity 21: 195–258.
  • Harvey, A. E. (1955) "The Classification of Greek Lyric Poetry" in: Classical Quarterly 5.
  • Lear, J. (1992) 'Katharsis' in: A.O. Rorty (ed.) Essays on Aristotle's Poetics (Princeton: Princeton University Press).
  • Ley, G. (2015) 'Acting Greek Tragedy' (Exeter: University of Exeter Press).
  • Nietzsche, F. (1962) 'La nascita della tragedia' in: Opere scelte L. Scalero (trans.) (Milan: Longanesi).
  • Privitera, G.A & Pretagostini, R. (1997) Storia e forme della letteratura greca. Età arcaica ed età classica (Einaudi Scuola: Milan) ISBN 88-286-0352-6.
  • Rossi, L.E.; Nicolai, R. (2006). Corso integrato di letteratura greca. L'età classica. Grassina: Le Monnier. ISBN 978-88-00-20328-9. 
  • Sinisi, S. & Innamorati, I. (2003) Storia del teatro: lo spazio scenico dai greci alle avanguardie storiche (Bruno Mondadori: Milan).
  • Hall, Edith (2010). Greek Tragedy: Suffering Under the Sun. Oxford, UK: Oxford University Press. ISBN 978-0199232512.  Further reading section includes extensive references to commentaries and interpretations for all extant ancient Greek tragedies.

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Трагедија&oldid=27680355”