Википедија

Fridrih II, vojvoda Austrije

Fridrih II od Austrije poznat i kao Fridrih Svađalica (Viner Nojštat, 25. april 1211- Lajta, 15. jun 1246) je bio vojvoda Austrije. Bio je sin Leopolda VI i Teodora Anđelina, vojvotkinja Austrije, od 1230. do svoje smrti. Bio je peti i poslednji austrijski vojvoda iz dinastije Babenberg, nakon što je Austrija uzdignuta iz ranga markgrofovija u rang vojvodstva 1156. godine, Privilegium Minus.[1] Poginuo je u bici na reci Leita, ne ostavivši muške naslednike.

Fridrih II, vojvoda Austrije
Lični podaci
Datum rođenja(1211-04-25)25. april 1211.
Mesto rođenjaViner Nojštat,
Datum smrti15. jun 1246.(1246-06-15) (35 god.)
Mesto smrtiLajta,
Porodica
SupružnikAgnes of Merania
RoditeljiLeopold VI Austrijski
Teodora Anđelina, vojvotkinja Austrije
DinastijaBabenberzi
Vojvoda Austrije
PrethodnikLeopold VI, vojvoda Austrije
NaslednikRudolf I Habzburški

Porodica uredi

Rođen je u Viner Nojštatu, Fridrih je bio drugi preživeli sin babenberškog vojvode Leopolda VI od Austrije i Teodore Anđel Vatac, vizantijske princeze.[2] Smrću njegovog starijeg brata Henrika 1228. postao je jedini naslednik austrijskog i štajerskog vojvodstva.

Njegova prva supruga bila je vizantijska princeza Evdokija Laskaris, [3] (nazvana Sofija), [4] ćerka cara Teodora I Laskarisa i njegove prve žene Ane Komnin Anđel. Razvedeni su 1222. Fridrih se drugi put oženio Agnezom od Meranije 1229. godine, naslednicom izumrle plemićke kuće Andeha čiji je miraz uključivao velike posede u Kranjskoj i Vindski marš. [5] Od 1232. Fridrih je sebe nazivao Dominus Karniolae („Gospodar Kranjske“). Međutim, brak je raskinut zbog bezdetnosti 1243. godine.

Vladavina uredi

Fridrih je nasledio svog oca 1230. Ponosan na svoje vizantijsko poreklo, mladi vojvoda je ubrzo postao poznat kao Svađalica zbog svoje oštre vladavine i čestih ratova protiv suseda, pre svega sa Ugarskom, Bavarskom i Češkom. Čak je i austrijski Kuenring ministeriales, koji je do sada bio veran vladajućoj kući, pokrenuo pobunu čim je počela njegova vladavina.

Prema Veltkronik of Jans der Enikel, Fridrih je otišao na dvor cara Fridriha II po njegovom pozivu, predvodeći povorku od 200 vitezova koji su nosili plemenske boje Austrije. Kada je prišao caru, bio je oduševljeno pozvan — i po zapovesti i po zahtevu cara Fridriha II — da jede hleb sa njim. Vojvoda je to odbio, rekavši da je doneo svoje zlato. Ali car je insistirao. Tako je umesto toga naredio da niko u gradu ne prodaje vojvodi ogrev za njegovu kuhinju. Vojvoda Fridrih II je umesto toga tražio da kupi kuću i kada je car saznao za to, zabranio je. Vojvoda Fridrih II je tada naredio svom maršalu da izađe kasno uveče i kupi malo orašastih plodova kako bi mu se pripremila hrana. Vojvoda Fridrih II je toliko impresionirao cara da mu je dozvolio prodaju drva za ogrev i šta god poželi. Posle je vojvoda tražio da mu pokažu careve plaćene ubice, što mu je i bilo dozvoljeno. Prešli su na gradsku kulu, koja je bila visoka 50 kubika, i izveli dvojicu njegovih ubica. Car je tada rekao jednom da skoči i bez razmišljanja je čovek skočio i pao u smrt. Odmah je vojvoda Fridrih II bio impresioniran čistom lojalnošću ovih ljudi i car je sprečio drugog čoveka da skoči. Iskustvo je uverilo vojvodu u carevu moć.[6]

Najopasniji su bili njegovi sporovi sa hoenštaufenskim carem Fridrihom II u toku pobune carevog sina Henrika (VII), muža Fridrihove sestre Margarete. Ne samo da je vojvoda odbio da se pojavi na dijeti Rajhstaga 1232. u Akvileji, pozivajući se na privilegije austrijske Privilegium Minus, i prkosio je cara svađajući se sa ugarskim kraljem Belom IV, činilo se i da je bio umešan u zaveru svog šuraka Henrika. Kada je ponovo odbio da prisustvuje na dijeti u Majncu 1235. godine, car Fridrih II ga je konačno izopštio i dao dozvolu češkom kralju Vaclavu I da izvrši invaziju na austrijske zemlje. Beč je otvorio kapije za ujedinjene češke i bavarske snage i tokom godina Fridrihove izopštenosti postao je čak i carski slobodni grad, gde je car svog sina Konrada IV proglasio za kralja Rimljana 1237. Međutim, proterani vojvoda je uspeo da zadrži svoju položaj vladara jedne austrijske krnje države u svojoj rezidenciji u Viner Nojštatu. Iste godine, vojvoda Fridrih II je doneo Landrehtski zakon, koji je zahtevao da svi podanici brane zemlju u slučaju invazije.[7]

Godine 1239, u spektakularnoj promeni u carskoj politici, vojvoda Fridrih II je postao jedan od najvažnijih carevih saveznika. Godine 1241, vojvoda Fridrih II je bio jedan od retkih zapadnoevropskih komandanata koji su se suočili sa Mongolima kada su napali Austriju. Nakon što su Mongoli počeli da pljačkaju Ugarsku i Hrvatsku, kralj Bela IV je zatražio pomoć od papstva i zapadnoevropskih vladara. Vojvoda Fridrih II je poslao vrlo malu ekspedicionu jedinicu vitezova u pomoć Mađarima. On i njegovi vitezovi uspeli su da pobede malu mongolsku grupu tokom početnih faza bitke kod Mohija, ali su ubrzo otišli ​​nakon sukoba sa kraljem Belom IV i Kumanima u regionu. Ponovo će sresti Mongole, ovog puta u svojoj zemlji. Posle poraza od Ugarske, Mongoli su se sada usmerili na Beč. Manja jurišna eskadrila počela je da pljačka Viner Nojštat u južnom Beču, ali ih je vojvoda Fridrih II zajedno sa svojim vitezovima i stranim saveznicima pobedio i isterao. Austrijanci će ponovo pobediti Mongole u ​​rečnom maršu u Tebenu.[8] [9]Posle toga, Mongoli više nikada nisu pokušali da napadnu Austriju.

Sukob sa Češkom je razrešen veridbom njegove nećake Gertrude od Babenberga sa najstarijim sinom kralja Vaclava I, markgrofom Vladislavom Moravskim. Pregovori sa carem o uzdizanju Beča u biskupiju i Austrije (uključujući Štajersku) u kraljevinu pokrenuti su, međutim, pod uslovom da se vojvodina nećaka Gertruda sada uda za pedesetogodišnjeg cara, kojeg je nedavno izopštio papa Grgur IX i bili su mu potrebni saveznici. Uslovi su dogovoreni 1245. godine, ali svojevoljno mlada devojka, tada u svojim kasnim tinejdžerskim godinama, odbila je da se pojavi na ceremoniji konzumacije na dijeti u Veroni. U godini pre svoje smrti, vojvoda Fridrih II je konačno uspeo da od Akvilejske patrijaršije dobije vlast nad Markom Kranjskom, ali je posle njegove smrti ona pripala koruškom vojvodi Bernhardu fon Španhajmu.

Ambiciozni planovi vojvode Fridriha II propali su kada je poginuo u bici na reci Lejti, u drugom graničnom sukobu koji je vodio sa mađarskim kraljem Belom IV. Sahranjen je u opatiji Hajligenkrojc.

Nasleđe uredi

Kako je austrijski Privilegium Minus iz 1156. takođe dozvoljavao ženama pravo nasledstva, Fridrihova sestra Margareta i njegova nećaka Gertruda bi imale pravo na presto. Ubrzo nakon smrti ujaka, Gertruda se prvo udala za svog verenika Vladislava Moravskog, koji je ipak umro sledeće godine, zatim za markgrofa Hermana VI od Badena, koji nije uspeo da zadrži svoj položaj u Austriji, i na kraju 1252. godine za kneza Romana Daniloviča, mlađeg brat kneza Lava I Rjurikoviča, zeta ugarskog kralja, i ovaj brak se takođe završio razvodom 1253. godine.

Iste godine češki Pšemislovići su ponovo pokušali da potvrde svoje pretenzije na austrijsko i štajersko vojvodstvo tako što su ugovorili brak između Gertrudine tetke Margarete od Babenberga i sina kralja Vaclava, Otakara II, više od dvadeset godina mlađeg od nje. Nakon toga, Austrija je postala polje sukoba između Pšemislovića i mađarske dinastije Arpad, u kojem je Otakar II u početku pobedio kralja Belu IV u bici kod Kresenbruna 1260. godine, dok ga konačno nije zbacio habzburški kralj Rudolf I od Nemačke u bici Markhfelda 1278. godine.

Kao poslednji babenberški vojvoda, Fridrih II Svađalica označava kraj jedne ere u istoriji Austrije, počevši od svrgavanja markgrofa Leopolda I 976. Svojim preambicioznim planovima, koji su često bili osujećeni njegovim nestalnim karakterom, donekle je ličio na svog kasnijieg habzburškog naslednik vojvodu Rudolf IV. Prema istoričaru iz 18. veka Hrizostomu Hantaleru, vojvoda Fridrih II je bio prvi austrijski vojvoda koji je koristio crveno-belo-crveni grb nakon svog pristupanja — pokušaj da pobedi protiv nevoljnih lokalnih plemića i da naglasi svoju autonomiju prema caru Fridrihu II. Pleme je prvi put dokumentovano u pečatu na listini izdatoj 30. novembra 1230. kojom se potvrđuju privilegije opatije Lilijenfeld. Srednjovekovni hroničar Jans der Enikel izveštava da se vojvoda pojavio u crveno-belo-crvenoj svečanoj haljini na svom krunisanju 1232. godine u bečkom Šotenštiftu.

Porodično stablo uredi

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Leopold III, markgrof Austrije
 
 
 
 
 
 
 
8. Henrik II Austrijski
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Agnesa od Nemačke
 
 
 
 
 
 
 
4. Leopold V Austrijski
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Andronik Komnin
 
 
 
 
 
 
 
9. Teodora Komnina Austrijska
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
19. Eirene
 
 
 
 
 
 
 
2. Leopold VI Austrijski
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Bela II Slepi
 
 
 
 
 
 
 
10. Geza II
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
21. Jelena Vukanović
 
 
 
 
 
 
 
5. Jelena Ugarska
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
22. Mistislav I Veliki
 
 
 
 
 
 
 
11. Eufrosina Kijevska
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
23. Ljubava Dmitrijevna
 
 
 
 
 
 
 
1. Fridrih II, vojvoda Austrije
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Teodora Anđelina, vojvotkinja Austrije
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Reference uredi

  1. ^ Lingelbach 1913, str. 93–94
  2. ^ Loud & Schenk 2017, p. xxii.
  3. ^ Loud & Schenk 2017, p. xxii.
  4. ^ Angold 2011, str. 53
  5. ^ Lyon 2013, str. 186
  6. ^ Graeme 2003, str. 157–163
  7. ^ Gravett 1997, str. 13
  8. ^ Jackson, Peter. The Mongols and the West: 1221-1410. Routledge; 1 edition (April 9, 2005). Jackson, Peter (2005). The Mongols and the West, 1221-1410. Pearson Longman. str. 67. ISBN 978-0582368965. 
  9. ^ Howorth, Henry Hoyle. History of the Mongols from the 9th to the 19th Century: Part 1 the Mongols Proper and the Kalmyks. Cosimo Classics (January 1, 2013). Howorth, Henry Hoyle (januar 2008). History of the Mongols from the 9th to the 19th Century: The Mongols Proper and the Kalmyks. Cosimo. str. 152. ISBN 978-1605201337. 

Literatura uredi

  • Angold, Michael (2011). „The Latin Empire of Constantinople, 1204–1261: Marriage Strategies”. Ur.: Herrin, Judith; Saint-Guillain, Guillaume. Identities and Allegiances in the Eastern Mediterranean After 1204. Farnham: Ashgate Publishing Limited. str. 47—68. ISBN 978-1409410980. .
  • Beller, Steven (2006). A Concise History of Austria. New York: Cambridge University Press. ISBN 978-0521478861. .
  • Fastlinger, Maximilianus, ed. (1920). Passau Necrologies, Volume 2. Berlin: Böhlau.
  • Graeme Dunphy, R. (2003). History as Literature: German World Chronicles of the Thirteenth Century in Verse. Michigan: Western Michigan Univ. ISBN 978-1580440424. .
  • Gravett, Christopher (15. 11. 1997). German Medieval Armies 1000–1300. Oxford: Osprey Publishing. ISBN 978-1855326576. .
  • Lechner, Karl. Die Babenberger: Markgrafen und Herzoge von Österreich 976–1246. Vienna: Böhlau. ISBN 978-3205085089. .
  • Leeper, Alexander Wigram Allen (1941). A History of Medieval Austria. London: Oxford University Press. ISBN 978-0404153472. .
  • Lingelbach, William E. (1913). The History of Nations: Austria-Hungary. New York: P. F. Collier & Son Company. ASIN B000L3E368. .
  • Loud, Graham A.; Schenk, Jochen, eds. (2017). The Origins of the German Principalities, 1100–1350: Essays by German Historians. Routledge.
  • Lyon, Jonathan R. (2013). Princely Brothers and Sisters: The Sibling Bond in German Politics, 1100–1250. Cornell University Press. 186
  • Pohl, Walter (1995). Die Welt der Babenberger: Schleier, Kreuz und Schwert. Graz: Verlag Styria. ISBN 978-3222123344. .
  • Previte-Orton, Charles William. History of Europe, 1198-1378, by Charles W. Previte-orton. London: Methuen & Company Ltd. ISBN 978-0416435207. .
  • Rickett, Richard (1991). A Brief Survey of Austrian History. Vienna: G. Prachner. ISBN 978-3853670019. .
  • Vaníček, Vratislav (2000). Velké dějiny zemí Koruny české II. 1197–1250. Bláhová, Marie; Frolík, Jan; Profantová, Nad̕a; Čornej, Petr; Klimek, Antonín (1999). Velké dějiny zemí koruny české. Praha: Paseka. str. 341. ISBN 8071852732. .
  • Veber, Václav (2002). Dějiny Rakouska. Praha: Lidové noviny. str. 107. ISBN 8071064912. .
 
Fridrih II, vojvoda Austrije na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Фридрих_II,_војвода_Аустрије&oldid=27433831”