Википедија

Хиљаду деветсто осамдесет четврта

роман

Hiljadu devetsto osamdeset četvrta (engl. Nineteen Eighty-Four), brojem 1984, je distopijski društveno-fantastični roman i priča upozorenja koju je napisao engleski pisac Džordž Orvel. Objavili su je 8. juna 1949. godine Seker i Vorburg kao Orvelovu devetu i poslednju knjigu završenu za njegovog života. Tematski, fokusira se na posledice totalitarizma, masovnog nadzora i represivnog režima ljudi i ponašanja unutar društva.[1] Orvel, demokratski socijalista, modelirao je autoritarnu državu u romanu o staljinističkoj Rusiji i nacističkoj Nemačkoj.[2] Šire gledano, roman istražuje ulogu istine i činjenica u društvima i načine na koje se njima može manipulisati.

Hiljadu devetsto osamdeset četvrta
Srpsko izdanje
Nastanak
Orig. naslovNineteen Eighty-Four
AutorDžordž Orvel
Zemlja Ujedinjeno Kraljevstvo
Jezikengleski
Sadržaj
Žanr / vrsta delaroman
Temauloga istine i činjenica u društvima i načini na koje se njima može manipulisati
Izdavanje
Izdavanje1949.
Broj stranica264
Tip medijaroman
Prevod
Datum
izdavanja		2021: Laguna
Klasifikacija
ISBN ?9788663693227
TekstHiljadu devetsto osamdeset četvrta (Vikizvornik)

U alternativnoj stvarnosti je 1984. godina. Nema više država i naroda jer je svet podeljen na tri velesile, superdržave Okeaniju, Evroaziju i Istaziju, koje međusobno ratuju, neprestano praveći i kršeći paktove, potpuno opsednute željom za vladavinom nad čitavom planetom. Vinston Smit, službenik iz Londona, provodi jednoličnu, turobnu svakodnevnicu svestan da nešto nije u redu, da nije sve onako kako izgleda. Kako nema s kim da podeli svoje sumnje, počinje da se pita da li je poslednji razuman čovek na svetu ili je lud. A onda niz slučajnih, naizgled beznačajnih događaja, koji možda i nisu sasvim slučajni, počinje da mu otkriva pravu stvarnost, skrivenu iza političkih manipulacija vladajuće klase i njenog navodnog diktatorskog vođe, Velikog brata. U sumanuto opasnoj potrazi za istinom, Vinston će morati da se suoči sa svojim najmračnijim tajnama i da pronađe odgovore na teška pitanja o ceni slobode, sreće i ljubavi.[3]

Roman je postao klasičan književni primer političke i distopijske fikcije. Takođe je popularizovao termin „orvelovski“ kao pridev, pri čemu su mnogi termini korišćeni u romanu ušli u uobičajenu upotrebu, uključujući „Veliki brat“, „dvorazmišljanje“, „policija misli“, „misaoni zločin“, „novogovor“ i „2+2=5". Povučene su paralele između teme romana i stvarnih životnih slučajeva totalitarizma, masovnog nadzora i kršenja slobode izražavanja, između ostalih tema.[4][5] Tajm je uvrstio roman na svoju listu 100 najboljih romana na engleskom jeziku od 1923. do 2005. godine,[6] i bio je stavljen na listu 100 najboljih romana Moderne biblioteke, dostigavši 13. mesto na listi urednika i 6. mesto među čitaocima.[7] Godine 2003. bio je na osmom mestu u istraživanju Bi-Bi-Sija.[8]

Stvaranje i publikacija uredi

U januaru 1944. profesor književnosti Gleb Struv je Orvela upoznao sa distopijskim romanom Jevgenija Zamjatina iz 1924. godine. U svom odgovoru Orvel je izrazio interesovanje za žanr i obavestio Struvea da je počeo da piše ideje za jednu od svojih, „koje mogu biti napisane pre ili kasnije.“[9]

Godine 1946, Orvel je pisao o distopijskom romanu Vrli novi svet od Oldosa Hakslija iz 1931. u svom članku „Sloboda i sreća“ za časopis Tribjun, i primetio sličnosti sa Mi. U to vreme Orvel je postigao kritički i komercijalni hit sa svojom političkom satirom Životinjska farma iz 1945. godine, što je podiglo njegov profil. Za nastavak je odlučio da proizvede svoje distopijsko delo.[10] Na sastanku sa Fredrikom Varburgom, suosnivačem njegovog britanskog izdavača Seker & Varburg, neposredno pre izlaska Životinjske farme, Orvel je objavio da je napisao prvih 12 stranica svog novog romana. Međutim, mogao je da zarađuje za život samo od novinarstva i predvideo je da knjiga neće biti objavljena pre 1947. godine. Napredak je išao sporo; do kraja septembra 1945. Orvel je napisao nekih 50 stranica.[11] Orvel je postao razočaran ograničenjima i pritiscima vezanim za novinarstvo i prezreo je gradski život u Londonu. Njegovo zdravlje je takođe stradalo, jer je oštra zima pogoršala njegov slučaj bronhiektazije i lezije na jednom plućnom krilu.[12]

Radnja uredi

  UPOZORENjE: Slede detalji zapleta ili kompletan opis knjige!

Godine 1984. civilizaciju su opustošili svetski rat, građanski sukobi i revolucija. Pista Jedan (ranije poznata kao Velika Britanija) je provincija Okeanije, jedne od tri totalitarne super-države koje vladaju svetom. Njom vlada „Partija” pod ideologijom „Ingsoc” (novogovorska skraćenica od „engleskog socijalizma”) i misteriozni vođa Veliki brat, koji ima intenzivan kult ličnosti. Partija brutalno eliminiše svakoga ko nije u potpunosti u skladu sa njihovim režimom, koristeći Policiju misli i stalni nadzor preko telekrana (dvosmernih televizora), kamera i skrivenih mikrofona. Oni koji padnu u nemilost Partije postaju „neosobe”, zatim nestaju, a dokazi o njihovom postojanju bivaju uništeni.

U Londonu, Vinston Smit, član Šire partije, radi u Ministarstvu istine, gde prepravlja istorijske zapise kako bi se uskladili sa državnom verzijom istorije koja se stalno menja. Vinston revidira prethodna izdanja Tajmsa, dok se originalni dokumenti uništavaju nakon što bivaju bačeni u kanale poznate kao memorijske rupe, koje vode do ogromne peći. On se potajno protivi vladavini Partije i sanja o pobuni, uprkos tome što zna da je već „zlomislilac” i da će verovatno jednog dana biti uhvaćen.

Dok je bio u prolskom (proleterskom) kvartu, Vinston je upoznao gospodina Čaringtona, vlasnika antikvarnice, u kojoj kupuje dnevnik u kome može da kritikuje Partiju i Velikog brata. Na njegovu užasnutost, kada poseti prolski kvart, on otkriva da oni nemaju političku svest. Dok radi u Ministarstvu istine, posmatra Džuliju, mladu ženu koja održava mašine za pisanje romana u Ministarstvu, za koju Vinston sumnja da je špijunka, i razvija intenzivnu mržnju prema njoj. On maglovito sumnja da je njegov nadređeni, zvaničnik Uže partije, O’Brajen, deo zagonetnog podzemnog pokreta otpora poznatog kao Bratstvo, koji je formirao žestoko kritikovani politički rival Velikog brata, Emanuel Goldštajn.

Jednog dana, Džulija tajno predaje Vinstonu ljubavnu poruku i njih dvoje započinju tajnu vezu. Džulija objašnjava da i ona mrzi Partiju, ali Vinston primećuje da je ona politički apatična i nezainteresovana za rušenje režima. U početku se viđaju van grada, ali kasnije počinju da se sastaju u iznajmljenoj sobi iznad prodavnice gospodina Čaringtona. Tokom afere, Vinston se seća nestanka svoje porodice tokom građanskog rata 1950-ih i njegovog napetog odnosa sa svojom otuđenom suprugom Katarinom. Nedeljama kasnije, O’Brajen poziva Vinstona u svoj stan, gde se predstavlja kao član Bratstva i šalje Vinstonu primerak Goldštajnove Teorije i prakse oligarhijskog kolektivizma. U međuvremenu, tokom nacionalne Nedelje mržnje, neprijatelj Okeanije se iznenada menja iz Evroazije u Istaziju, što uglavnom prolazi neprimećeno. Vinston je pozvan u Ministarstvo kako bi pomogao da se izvrše neophodne revizije evidencije. Vinston i Džulija čitaju delove Goldštajnove knjige, koja objašnjava kako Partija održava vlast, pravo značenje njenih slogana i koncept večitog rata. Ona tvrdi da Partija može biti svrgnuta ako se protiv nje pobune proli. Međutim, Vinston smatra da to ne daje odgovor „zašto” je Partija motivisana da održi vlast.

Vinston i Džulija su uhvaćeni kada se otkrije da je gospodin Čarington zapravo agent Policije misli i oni bivaju zatvoreni u Ministarstvu ljubavi. Dolazi O’Brajen, koji se takođe otkriva kao agent Policije misli. O’Brajen govori Vinstonu da nikada neće saznati da li Bratstvo zaista postoji i da su knjigu Emanuela Goldštajna zajedno napisali O’Brajen i drugi članovi Partije. Tokom nekoliko meseci, Vinston je izgladnjivan i mučen kako bi svoja uverenja uskladio sa Partijom. O’Brajen otkriva da Partija „želi vlast radi same vlasti”.

O’Brajen vodi Vinstona u sobu 101 na poslednju fazu prevaspitanja, koja sadrži najgori strah svakog zatočenika. Kada se suoči sa kavezom sa pomahnitalim pacovima, Vinston izdaje Džuliju želeći da nju muče umesto njega. Vinston biva pušten nazad u javni život i nastavlja da posećuje kafanu „Pod kestenom”. Jednog dana Vinston nailazi na Džuliju, koja je takođe bila mučena. Oboje otkrivaju da su izdali onog drugog i da više nemaju osećanja jedno prema drugom. Nazad u kafani, vesti slave navodnu masivnu pobedu Okeanije nad evroazijskim armijama u Africi. Vinston konačno prihvata da voli Velikog brata.

Istorija uredi

Orvel, koji je središnju temu romana zacrtao 1944. godine, većinu romana je napisao na ostrvu Jura u Škotskoj tokom 1947—1948. godine dok je bio kritično obolio od tuberkuloze. Konačan rukopis je poslao svojim prijateljima Sekeru i Varburgu 4. decembra 1948. godine, a knjiga je objavljena 8. juna 1949. godine.

Do 1989. godine roman je preveden na više od 65 jezika, što je više nego bilo koje druge dvije knjige nekog autora.

Inspiracija za delo uredi

Orvel je inspiraciju za pisanje crpio iz raznih izvora, ali ponajviše iz totalitarnih tendencija Sovjetskog Saveza i Trećeg rajha.[13] Izjava "2 + 2 = 5", koja se upotrebljava za mučenje Vinstona Smita tokom ispitivanja, bio je slogan boljševičke partije za drugi petogodišnji plan, koji je ohrabrivao ispunjavanje petogodišnjeg plana za samo četiri godine. Slogan je bio vidljiv po moskovskim kućama, reklamnim panelima i drugim lokacijama.[14] Podela sveta na tri supersile delimično se temelji na Teheranskoj konferenciji 1944: Isak Dojčer, saradnik Observera, navodi da je Orvel bio uveren da su tom konferencijom "Staljin, Čerčil i Ruzvelt svesno odlučili da podele svet".

Menjanje savezništva Okeanije između Evroazije i Istazije podseća na menjanje savezništva između Sovjetskog Saveza i Trećeg rajha tokom pakta o nenapadanju 1940-ih. Kada su Ujedinjeno Kraljevstvo i SSSR postali saveznici 1941, Orvel je uočio kako se savezništva mogu lako da se promene u slučaju koristi: "Odvratno je što je taj ubica (Staljin) sada odjednom na našoj strani, a sve čistke itd. odjednom su zaboravljene".[15] Nakon poraza Trećeg rajha Orvel je radio za Observer, te je posetio razne zarobljeničke logore i uočio da su neki Rusi promenili strane te su se borili za Nemce.[16]

Opis Emanuela Goldštajna s kozjom bradicom podsjeća na Lava Trockog. Goldštajnova knjiga podseća na parodiju stvarne Trockine knjige Izdana revolucija iz 1937. koja je kritikovala Staljinov model Sovjetskog Saveza.[17] Gvinet Roberts smatra da je uzor za Goldštajna bio i levičar Andres Nin, španski vođa POUM-a s kojim se Orvel borio u Španskom građanskom ratu, a koji je govorio da je Staljin izdao vrednosti socijalizma. Nina su kasnije smaknuli sovjetski agenti.[18]

Sveprisutnost Velikog Brata, koji na plakatima ima brkove, podseća na kult ličnosti, možda Staljinov ili Hitlerov.[19] Vesti Okeanije naglašavaju rekordne brojke produkcije baš kao i u Sovjetskom Savezu gde su se glorifikovale fabrike i osobe koje su postigle nove rekorde u proizvodnji.

Mučenja Ministarstva ljubavi podsećaju na procedure NKVD-a i njihove metode ispitivanja,[20] Orvelovi "špijuni", deca i mladi koje su učili da paze na neprijatelje države, temelji se na mladim sovjetskim pionirima koji su tražili "neprijatelje ljudi" te ih izdavali NKVD-u. Te su aktivnosti bile deo velike čistke od 1936. do 1938. Orvel je saznao o slučaju Pavlika Morozova, 14-godišnjeg pionira koji je 1930-ih prijavio svoju porodicu sovjetskoj policiji jer je gomilala žitarice nakon čega su ga seljaci ubili, a sovjetske vlasti mu potom sagradile spomenike širom države kao primer uglednog pionira mladim naraštajima.[21]

Mlada liga protiv seksa temelji se na mladim komunistima nazvanim komsomol. Iako nisu vršili eksplicitni celibat, komsomol nije ohrabrivao seksualnost među svojim članovima jer se smatralo da sprečava posvećenost partiji.

Misaona policija, koja je hapsila ljude samo zbog "anti-sovjetskih" primedbi,[22] temelji se na NKVD-u, ali i na tajnoj policiji Tokubetsu Koto Keisatsu koja je osnovana 1911. u Japanu i stavljala u zatvor osobe koje su "zatrovane opasnim ideologijama" te su sumnjale u japansku vlast. Keisatsu je zaista imao nadimak "misaona policija" mnogo pre Hiljadu devetsto osamdeset četvrte.[23]

Dva minuta mržnje i nedelja mržnje temelje se na stalnim okupljanjima koje su sponzorisali organi Sovjetskog Saveza tokom Staljinovog razdoblja kao i njihova ritualna demonizacija neprijatelja. Orvel je predvideo i poplavu skraćenica raznih organizacija i ustanova. Režim Okeanije koristi razne skraćenice. Ministarstvo istine zove se "Minist", partija engleski socijalizam zove ingsoc slično kao i sovjetske i nacističke česte skraćenice: npr. Komunistička unija mladih skraćena je na komsomol; Komunistička internacionala skraćena je na Kominterna; Gehajme Štatspolicaj (Geheime Staatspolizei) skraćen je na Gestapo itd.[24]

Posao Vinstona Smita je revizija istorije kao i izbacivanje "neosoba", koje režim više ne trpi, iz istorijskih arhiva. To vuče paralele na Staljinove metode "brisanja" nepoželjnih osoba s fotografija, iz knjiga i časopisa.[25] Jedan poznati primer je fotografija Staljina i Ježova s koje je Ježov izbrisan nakon što je smaknut i postao nepoželjan u Sovjetskom Savezu.

"Naredbe dana" Velikog Brata temelje se na Staljinovim "naredbama dana" tokom rata.[26] Slogan ingsoca "naš novi, srećan život" ponavlja se na telekranima i takođe podseća na Staljinovu izjavu iz 1935: "Život je postao bolji, drugovi, život je postao veseliji." Zbog takvih paralela Hiljadu devetsto osamdeset četvrta bila je 1950. zabranjena u Sovjetskom Savezu, ali skoro i u SAD i Britaniji tokom kubanske krize.

Teme uredi

Nacionalizam i ograničeni rečnik uredi

Hiljadu devetsto osamdeset četvrta zapravo proširuje Orvelov vlastiti esej Beleške o nacionalizmu iz 1945.[27] o manjku vokabulara potrebnog da bi se objasnio nepriznat fenomen iza određenih političkih sila. Službeni "skraćeni" jezik partije, novogovor, ukazuje na tu problematiku. U eseju Zašto pišem (engl. Why I Write), sâm Orvel je utvrdio: "Pisati jednostavno snažnim jezikom podrazumeva neustrašivo razmišljanje, a ako je neko neustrašiv, ne može biti politički komforan".[18] Takva tema nalazi se i u Hiljadu devetsto osamdeset četvrtoj jer država upotrebljava jezik da bi sve više proširila političku kontrolu nad ljudima koji govore istim. Partija stoga ima izvrnut i korumpirani jezik: novogovor. Temelji se na teoriji tadašnjih pisaca da su misli zavisne od reči koje ih izražavaju te stoga jezik koji ne sadrži određene reči ili ideje neće moći izraziti te ideje među ljudima koji ga govore. Cilj je novogovora da sve ideje koje ne slede principe ingsoca postanu maglovite i neodređene te su stoga neprikladne reči hirurški uklonjene iz jezika. Time partija ima 'vodootporan' politički jezik u kojem su sve "neodređene i plitke sene značenja" starog jezika uništene zajedno s delima velikih pisaca koji su ga upotrebljavali.[18] I nacionalizam je utkan u radnju.

  • pozitivan nacionalizam: ljubav Okeanijaca prema Velikom Bratu i partiji
  • negativan nacionalizam: mržnja Okeanijaca usmerena protiv Emanuela Goldštajna i državnih neprijatelja
  • premeštan nacionalizam: usred govora govornik promeni neprijatelja Okeanije te se publika odmah preokrene i usmeri mržnju protiv novog neprijatelja (prvo je neprijatelj Evroazija, zatim je odjednom saveznik, a novi je neprijatelj Istazija)

Ravnoteža između javnih i privatnih vrednosti uredi

Tokom celog svog života Orvel je nastojao da ostvari ravnotežu između javnih i privatnih vrednosti, između kreativnog i neophodnog rada. Bio je zaokupljen javnim i političkim životom, ali je bio i svestan važnosti privatnog života pojedinaca kao i vrednosti svakodnevice.[18] Jedan od razloga zašto je smatrao da su prolovi u Hiljadu devetsto osamdeset četvrtoj ostali ljudska bića, kao što je Vinston komentarisao Džuliji, nalazio se u njihovim privatnim životima i emotivnim vezama koji su ostali nedodirnuti partijom. Članovi partije imaju privilegije koji prolovi nemaju, ali im partija određuje koga će sresti, s kim će provesti slobodno vreme, s kim će stupiti u brak te njih stav prema svemu. Orvel je smatrao da bi država trebalo da obezbedi društveni okvir za svoje građane, ali ne i da diktira kako će da žive svoj privatni život; ako to učini, postaće manja ljudska bića.[18]

Cenzura uredi

Jedna od glavnih tema priče je cenzura,[28] posebno u Ministarstvu istine gde se fotografije retuširaju a javne arhive izmenjuju da bi se rešili neugodnih "neosoba" (ljudi kojih se partija odlučila rešiti i izbrisati iz istorije).[29][30] Telekrani pokazuju neverovatno preuveličane i lažne brojke o stalno rastućoj ekonomiji i sve boljem životnom standardu iako u stvarnosti građani žive sve lošije te čak i normalne namirnice postaju retkost. Stalno se dobijaju i izveštaji o velikim pobedama na ratnom polju iako je krajnji cilj rata nepoznat a neprijatelji neodređeni. No niko od građana ne može neutralno poveriti informacije jer partija kontroliše sve medije. Sam Orvel je jednom izjavio: "Već sam u ranijoj dobi primetio da se nijedan događaj ispravno ne objavljuje u novinama."[31]

Poslušnost i slobodna volja uredi

Partija zahteva da svi građani budu apsolutno poslušni prema državi. Za O’Brajana nije dovoljno što će neko postati potpuno poslušan rob, Vinston mora da u jednakoj meri zavoli Velikog Brata, u istoj u kojoj ga je isprva zamrzio. Stoga mu se mora slomiti otpor, prvo fizički, zatim psihički, kada izda Džuliju, te tako izgubi svoj integritet i slobodnu volju.[18] Džulijina pobuna je još više instinktivna od Vinstonove te zna čak bolje organizovati i sakriti svoje tajne aktivnosti. Ona takođe zna zašto partija vodi restriktivnu politiku prema seksu: polni čin mora biti ili dužnost u braku ili bezvoljni susret da bi partija seksualnu frustraciju mogla da preusmeri u mržnju prema neprijateljima. Stoga je polni odnos između Vinstona i Džulije sam po sebi politička pobuna.[18]

Nadgledanje uredi

Građani Okeanije, posebno članovi šire partije, nemaju stvarnu privatnost. Mnogi žive u stanovima u kojima su dvosmerni telekrani, koji u isto vreme emituju program, ali mogu da služe i kao kamere koje snimaju sve oko sebe. Pošta se redovno otvara i čita pre slanja, misaona policija zapošljava tajne agente koji prijavljuju ljude subverzivnih misli. Ovo potpuno nadgledanje građana osigurava kontrolu države.[32]

Abot Glison (Abbott Gleason), Džek Goldsmit (Jack Goldsmith) i Marta Si Nasbom (Martha C. Nussbaum) navode da se iz priče može interpretirati i nepolitička, ambivalentna tema. Po njima, prava religija se ne nalazi u institucijama Okeanije već u protivkulturi pristalica disidenta, Židova Emanuela Goldštajna i njegovog teksta spasenja, zabranjene knjige. To vuče paralele s ranim hrišćanstvom tikom Rimskog carstva. Nova kultura agresivna prema religiji potiskuje je, ali se javlja prorok koji skuplja sledbenike te se javlja novi zavet koji potajno kruži po gradovima. Vinston traži time oslobođenje od tiranije uz pomoć (ispostavlja se) zamišljenog proroka iz Izraela, što se može tumačiti kao doza poštovanja prema značenju hrišćanskog jevanđelja.[33]

Svet romana uredi

Politička geografija uredi

 
Mapa koja prikazuje tri superdržave iz romana 1984, s osporenom oblasti u belom.

Tri neprestano zaraćene totalitarne superdržave kontrolišu svet u romanu:

  • Okeanija (ideologija: Engsoc, poznata na starogovoru kao engleski socijalizam), čije su osnovne teritorije „Amerika, atlantska ostrva, uključujući Britanska ostrva, Australaziju i južni deo Afrike“.
  • Evroazija (ideologija: neoboljševizam), čije su osnovne teritorije „ceo severni deo evropske i azijske kopnene mase od Portugala do Beringovog moreuza“.
  • Istazija (ideologija: brisanje sebe, poznato i kao obožavanje smrti), čije su osnovne teritorije „Kina i zemlje južno od nje, japanska ostrva i veliki, ali promenljivi deo Mandžurije, Mongolije i Tibeta“.

Večni rat se vodi za kontrolu nad „spornim područjem“ koje se nalazi između granica superdržava, koje čini „grubi četvorougao sa svojim uglovima u Tangeru, Brazavilu, Darvinu i Hong Kongu“, koji uključuje Ekvatorijalnu Afriku, Bliski istok, Indija i Indonezija. Sporna oblast je mesto gde superdržave zarobljavaju ropski rad. Borbe se takođe vode između Evroazije i Istokazije u Mandžuriji, Mongoliji i Centralnoj Aziji, i između Evroazije i Okeanije oko raznih ostrva u Indijskom i Tihom okeanu.

Večni rat se vodi za kontrolu nad „spornim područjem“ koje se nalazi između granica superdržava, koje čini „grubi četvorougao sa svojim uglovima u Tangeru, Brazavilu, Darvinu i Hong Kongu“, koji uključuje Ekvatorijalnu Afriku, Bliski istok, Indiju i Indoneziju. Sporna oblast je mesto gde superdržave zarobljavaju ropski rad. Borbe se takođe vode između Evroazije i Istazije u Mandžuriji, Mongoliji i Centralnoj Aziji, i između Evroazije i Okeanije oko raznih ostrva u Indijskom i Tihom okeanu.

Recenzije uredi

Recenzije romana bile su u velikoj većini pohvalne. Kritika New York Timesa od 12. jula 1949. bila je posebno pozitivna: "Džejms Džojs (James Joyce), u liku Stivena Dedalusa (Stephen Dedalus), napravio je danas već slavnu podelu između statične i kinetičke umetnosti. Veliko umetničko delo je statično u svom učinku: postoji u sebi samome, ne zahteva ništa izvan sebe. Kinetičko umetničko delo postoji da bi zahtevalo: nije samodovoljno, već zahteva ili gnušanje ili žudnju da bi ostvarilo svoju ulogu. [...] Orvelova Hiljadu devetsto osamdeset četvrta je veliko ostvarenje kinetičke umetnosti. Ovo možda znači da je njena veličina samo trenutna, njena snaga samo za nas, sada, za ovu generaciju, ovu godinu, da je možda osuđena da bude polog vremena. Svejedno je verovatno da nijedno drugo delo ove generacije nije stvorilo toliku žudnju za slobodom toliko iskreno a gnušanje tiranije s tolikom punoćom."

Oldus Haksli, autor tematski slične distopijske knjige Vrli novi svet, napisao je 1949. pismo Orvelu u kojem je hvalio Hiljadu devetsto osamdeset četvrtu kao "vrhunsku i duboko značajnu knjigu", ali je smatrao da je totalitarna budućnost pogrešno predviđena jer je ipak izvesnija 'meka moć' vladajuće klase: "Bi li politika "čizme na licu" mogla trajati unedogled jeste upitno. Moje je uverenje da će vladajuća oligarhija pronaći manje agresivne i razorne načine vladanja i zadovoljavanja želje za moći, a ti će načini ličiti na one koje sam opisao u Vrlom novom svetu."[34] Orvel je odgovorio Haksliju da ipak sumnja u proročansku vrednost Vrlog novog sveta jer "nijedno društvo takve vrste ne bi moglo opstati duže od nekoliko generacija jer bi vladajuća klasa koja jedino misli u terminima 'dobre zabave' brzo izgubila svoju vitalnost".[35]

Adaptacije uredi

  • 1984. (Studio One), TV-drama koju je američka TV-mreža CBS emitovala 1953. u okviru antologije Westinghouse Studio One
  • Hiljadu devetsto osamdeset četvrta, TV-drama u produkciji Bi-Bi-Sija (BBC) sa Piterom Kušingom (Peter Cushing) u glavnoj ulozi, originalno emitovana 1954. godine
  • Hiljadu devetsto devedeset četvrta, britanski igrani film iz 1984. godine sa Džonom Hertom (John Hurt) u glavnoj ulozi
  • 1984, opera Lorina Mazela (Lorin Maazel) iz 1985. godine.

Krajem 1983. Radiotelevizija Beograd emitovala je posebno izdanje emisije Petkom u 22 posvećeno Orvelovom romanu pod naslovom Dobro veče, gospodine Orvel. U njoj je dramatizovana jedna scena iz romana, a u njoj je lik Vinstona Smita tumačio Petar Kralj, a lik Parsonsa Slobodan Aligrudić.

Vidi još uredi

Teme iz romana uredi

Reference uredi

  1. ^ Murphy, Bruce (1996). Benét's reader's encyclopedia. Internet Archive. New York: HarperCollinsPublishers. ISBN 978-0-06-181088-6. 
  2. ^ „1984: George Orwell's road to dystopia”. BBC News (na jeziku: engleski). 2013-02-05. Pristupljeno 2022-11-28. 
  3. ^ 1984 - Džordž Orvel | Delfi knjižare (na jeziku: engleski). 
  4. ^ Nast, Condé (2013-06-11). „So Are We Living in 1984?”. The New Yorker (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-11-28. 
  5. ^ Seaton, Jean. „Why Orwell’s 1984 could be about now”. www.bbc.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-11-28. 
  6. ^ Grossman, Lev (2010-01-08). „Is 1984 one of the All-TIME 100 Best Novels?”. Time (na jeziku: engleski). ISSN 0040-781X. Pristupljeno 2022-11-28. 
  7. ^ „100 Best Novels « Modern Library”. www.modernlibrary.com. Pristupljeno 2022-11-28. 
  8. ^ „BBC - The Big Read - Top 100 Books”. www.bbc.co.uk. Pristupljeno 2022-11-28. 
  9. ^ Bowker 2003, str. 330
  10. ^ Lynskey 2019, Chapter 7: "Inconvenient Facts"
  11. ^ Bowker 2003, str. 337
  12. ^ Bowker 2003, str. 346
  13. ^ Detoni-Dujmić 2004, str. 658
  14. ^ Tzouliadis, Tim (2008). The Forsaken. New York: Penguin Press. str. 48–49. 
  15. ^ Ingle 2006, str. 115
  16. ^ Steinhoff, William R. (1975). George Orwell and the Origins of 1984. Ann Arbor: University of Michigan Press. str. 115. ISBN 978-0472874002. 
  17. ^ Bloom 2009, str. 58
  18. ^ a b v g d đ e Roberts, Gwyneth. „Introduction: George Orwell’s life” (na jeziku: engleski). Pristupljeno 1. 6. 2018. 
  19. ^ Bloom 2009, str. 134
  20. ^ Gottlieb 1992, str. 144
  21. ^ Hitchens 2003, str. 158
  22. ^ Konstantin, Anatole (2008). A Red Boyhood: Growing Up Under Stalin. University of Missouri Press. str. 45. ISBN 9780826266385. 
  23. ^ Kushner 2007, str. 53
  24. ^ Reznikov 2001, str. 89
  25. ^ Steinhoff, William R. (1975). George Orwell and the Origins of 1984. Ann Arbor: University of Michigan Press. str. 176. ISBN 978-0472874002. 
  26. ^ „Order of the Day, No. 130, May 1st, 1942”. marxists.org. Pristupljeno 1. 6. 2018. 
  27. ^ „George Orwell: "Notes on Nationalism"”. Resort.com. oktobar 1945. Pristupljeno 1. 6. 2018. 
  28. ^ Walker, Allie (4. 1. 2013). „New Design for Orwell's Nineteen Eighty-Four”. psfk.com. Pristupljeno 1. 6. 2018. [mrtva veza]
  29. ^ Stone, Brad (17. 7. 2009). „Amazon Erases Orwell Books From Kindle” (na jeziku: engleski). New York Times. Pristupljeno 1. 6. 2018. 
  30. ^ Howe 1983, str. 94
  31. ^ „Teaching Orwell and ’1984’ With The Times” (na jeziku: engleski). New York Times. 4. 2. 2013. Pristupljeno 1. 6. 2018. 
  32. ^ Porter, Henry (9. 7. 2009). „Fighting Nineteen Eighty-Four”. Guardian (na jeziku: engleski). Pristupljeno 1. 6. 2018. 
  33. ^ On "Nineteen Eighty-Four": Orwell and Our Future. Princeton University Press. 2010. str. 265. ISBN 9781400826643. 
  34. ^ Ingle 2006, str. 157
  35. ^ Wessel Fokkema 2011, str. 351

Literatura uredi

  • Reznikov, Andrej (2001). George Orwell's Theory of Language. Universe. str. 89. ISBN 9781469715988. 
  • Kushner, Barak (2007). The Thought War: Japanese Imperial Propaganda. University of Hawaii Press. str. 53. ISBN 9780824832087. 
  • Hitchens, Christopher (2003). Why Orwell Matters. Basic Books. str. 158. ISBN 9780465030507. 
  • Howe, Irving (1983). 1984 Revisited: Totalitarianism In Our Century. New York: Harper Row. str. 94. ISBN 978-0060806606. 
  • Gottlieb, Erika (1992). The Orwell Conundrum: A Cry of Despair Or Faith in the Spirit of Man?. McGill-Queen's Press - MQUP. str. 144. ISBN 9780886291754. 
  • Bloom, Harold (2009). George Orwell's 1984. Infobase Publishing. ISBN 9781438114682. 
  • Ingle, Stephen (2006). The Social And Political Thought of George Orwell: A Reassessment, Routledge. str. 115. ISBN 9780415357357. 
  • Detoni-Dujmić, Dunja (2004). Leksikon svjetske književnosti: djela. Zagreb. ISBN 978-9530611122. 
  • Bowker, Gordon (2003). Inside George Orwell: A Biography. Palgrave Macmillan. str. 330. ISBN 978-0-312-23841-4. 
  • Wessel Fokkema, Douwe (2011). Perfect Worlds: Utopian Fiction in China and the West. Amsterdam University Press. str. 351. 

Spoljašnje veze uredi

 
Hiljadu devetsto osamdeset četvrta na Vikimedijinoj ostavi.
Elektronski tekstovi

Obratite pažnju: Roman Hiljadu devetsto osamdeset četvrta podliježe autorski pravima. U javno vlasništvo će biti prenesen nakon 2044. godine za Sjedinjene Američke Države, a nakon 2020. godine za Evropsku uniju, mada se u nekim državama (kao u Kanadi, Rusiji i Australiji) smatra da je već u javnom vlasništvu[traži se izvor].

Na sledećim lokacijama su dostupne besplatne verzije elektronskog teksta romana, na engleskom jeziku:

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Хиљаду_деветсто_осамдесет_четврта&oldid=27555778”