Википедија

Horticija

највеће острво у реци Дњепар

Horticija (ukr. Хо́ртиця) je najveće ostrvo u reci Dnjepar, dužine 12,5 km i širine do 2,5 km. [1] Ostrvo je deo Nacionalnog parka Horticija. [2] Ovo istorijsko mesto nalazi se u granicama grada Zaporožja, [3] Ukrajina.

Horticija
Geografija
Površina23,59 km2
Administracija
Najveći gradZaporožje

Ostrvo je igralo važnu ulogu u istoriji Ukrajine, posebno u istoriji Zaporoških kozaka. Ostrvo ima jedinstvenu floru i faunu, uključujući hrastove šume, šume smrče, livade i stepe. Severni deo ostrva je veoma stenovit i visok (visine 30 m iznad korita reke) u poređenju sa južnim delom, koji je nizak i često poplavljen vodama Dnjepra.

Geografija i lokacija

uredi
 
Rekonstruisan neolitski oltar na Horticiji
 
Pogled iz vazduha

Zaporožje (direktan prevod je „iza brzaka“) ime je dobilo po geografskoj oblasti nizvodno niz reku Dnjepar, gde prolazi deveti brzak. Tridesetih godina 20. veka kada je izgrađena hidroelektrana Dnjepar, ovi brzaci su poplavljeni. Samo granitne litice, koje se dižu do visine od 50 m, svedoče o prvobitnom stenovitom terenu regiona.

Na Horticiji na samitu Savutin, u blizini istoimene jaruge, nalaze se tri tornja za prenos električne energije visoka 74,5 m, koji su deo 150 kV dalekovoda koji prelazi reku Dnjepar. [4]

Istorija

uredi

Horticija je neprekidno naseljena tokom poslednjih pet milenijuma. Druga ostrva u neposrednoj blizini takođe sadrže naznake intenzivne okupacije tokom praindoevropskog i skitskog perioda. Ostrvo Mala Horticija je poznato po ostacima Skita i napuštenoj kozačkoj tvrđavi. Ostrvo Srednji Stih (severoistočno od Horticije), iskopano tokom izgradnje hidroelektrane 1927. godine, dalo je ime kulturi Srednji Stog.

U ranom srednjem veku Horticija je bila ključni centar trgovačkog puta od Varjaga ka Grcima. U svojoj raspravi De Administrando Imperio, car Konstantin VII pominje ostrvo Sveti Georgije odmah nizvodno od brzaka. On izveštava da su Rusi, prolazeći kroz brzake, bili lak plen za nomadske Pečenege. Zaista, kijevski ruski knez Svjatoslav I bio je napadnut i ubijen prilikom pokušaja da pređe brzake 972. godine.

 
Pogled na Dnjeparsku hidroelektranu sa Horticije

Najraniji zapis o utvrđenju poznatom kao Sič (administrativni i vojni centar zaporoških kozaka) odnosi se na ono koje se nalazilo na ostrvu Mala Horticija, a ustanovio ga je volinski knez Dmitrij Višnjevecki. Malo ostrvo Horticija je 20 puta manje od same Horticije. Prvi sič postojao je šest godina (1552–1558). Postoji nekoliko drugih lokacija nizvodno posle brzaka (oblast Zaporožja) gde su se nalazila zaporoška naselja. Ima ih osam: Bazavluk (1593–1630), Mikitin (1628–1652), Čortomlik (1652–1709), Kamin (1709–1711), Oleškiv (1711–1734), Pidpilna (1734–1775). Sva ova mesta bila su na ušćima reka. Ustanak pod vođstvom Bogdana Hmeljnickog pokrenut je u Mikitinskoj siči 1648. godine. Legende kažu da su kozaci na Horticiji napisali ozloglašeni Odgovor Zaporoških kozaka sultanu Mehmedu IV Otomanskog carstva.

Godine 1775, ruski general Tekeli je uništio Sič po naređenju Katarine Velike, što je rezultiralo raseljavanjem Zaporoških kozaka, od kojih su se mnogi na kraju naselili na reci Kubanj u oblasti Kavkaza. Ovi kozaci su postali poznati kao Kubanjski kozaci. Deo Zaporoških kozaka pobegao je preko Dunava da bi postali vazali otomanskog sultana. Živeli su na ušću reke Dunav. Godine 1830. mnogi od ovih Kozaka su se preselili i osnovali novi Sič na obali Azovskog mora (između Marijupolja i Berdjanska). Poslednji Koš Otaman (vođa) Zaporoškog Siča Petro Kalniševski je zatvoren u manastiru na Solovecki ostrvu u 85. godini. Posle 25 godina zatvora pušten je i preminuo skoro slep u manastiru u dobi od 113 godina.

Godine 1789. car je pozvao Gdanjske menonite iz Pruske da formiraju naselja u ogromnim stepama Ruskog carstva. Jedno od ovih naselja nalazilo se na ostrvu Horticija. Bavili su se zemljoradnjom na bogatom ostrvskom tlu. Jedan od njihovih profitabilnih poslova bila je trgovina drvetom iz gajeva i šuma Horticije. Godine 1916. menonitski kolonisti su prodali ostrvo Horticiju gradskom veću Aleksandrovska (Aleksandrovsk).

Godine 1965. ostrvo Horticija je proglašeno „istorijskim i kulturnim rezervatom“. [2] Državni istorijski i kulturni rezervat Dnjeparski brzaci osnovan je 1974. godine; ovo je uključivalo i ostrvo Horticiju, susedna ostrva i stene, i deo desne obale Dnjepra. [2] Ukupna površina rezervata je 2,35934 ha (0,0 sq mi). [2] Rezervat je dobio nacionalni status 1993. [2]

Nacionalni rezervat

uredi
 
Muzej Zaporoških kozaka

Najveći deo rezervata (istorijski park) pokriva Zaporoški kozački muzej koji uključuje predstavu kozačkih konja. Zgrada muzeja je moderna, smeštena nisko u pejzažu sa dramatičnim pogledom na Dnjeparsku hidroelektranu na severu. Muzej je sagrađen 14. oktobra 1983. kao Muzej istorije Zaporožja, iako je njegov projekat odobren od strane Ministarstva kulture Ukrajine u decembru 1970. godine. Izložbeni prostor muzeja iznosio je 1.600 m2 (17.000 sq ft) prikazujući sledeće teme: Horticija u antičko doba, istorija Zaporoških kozaka, istorija Zaporožja u vreme izgradnje socijalizma. Postojale su i četiri diorame: "Bitka kod Svjatoslava na brzacima", "Ustanak osiromašenih kozaka u Zaporoškom Siču 1768. godine", "Izgradnja Dnjeparske HES", "Noćna oluja grada Zaporožja u oktobru 1943." Deo muzeja postao je i Zaporoški hrast koji se nalazi u Gornjoj Horticiji. 1992. godine ekspozicija muzeja je redizajnirana.

Muzej sadrži eksponate koji datiraju od kamenog doba preko skitskog perioda (oko 750 - 250. p. n. e.) do 20. veka.

Galerija

uredi
  •  
    Paviljon, Horticija
  •  
    Konjičko pozorište
  •  
    Vetrenjača na Horticiji
  •  
    Muzej, dalekovodi i most na Horticiji
  •  
    Spomenik kozaku na Horticiji
  •  
    Drvena skulptura na Horticiji
  •  
    Dnjepar i severo-zapadna obala ostrva
  •  
    Obala Horticije
  •  
    Praznik kozačke pobede

Vidi još

uredi

Bibliografija

uredi
  • (na nemačkom) Jana Bürgers: "Mythos und Museum. Kosakenmythos und Nationsbildung in der postsowjetischen Ukraine am Beispiel des Kosakengeschichtsmuseums auf der Insel Chortycja." In: Bianka Pietrow-Ennker (Hg.): Kultur in der Geschichte Russlands. Göttingen: Vandenhoeck & Ruprecht. . 2006. ISBN 3-525-36293-5.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  • (na nemačkom) Christian Ganzer: Sowjetisches Erbe und ukrainische Nation. Das Museum der Geschichte des Zaporoger Kosakentums auf der Insel Chortycja. Mit einem Vorwort von Frank Golczewski. Stuttgart: ibidem-Verlag, 2005 (Soviet and Post-Soviet Politics and Society, vol. 19). ISBN 3-89821-504-0

Reference

uredi
  1. ^ „Archived copy” ZAPORІZЬKIЙ OBLASNIЙ TURISTIČNO-ІNFORMACІЙNIЙ CENTR (na jeziku: ukrajinski). Zaporozhye Regional Tourist Information Centre, National Park Khortytsia. Arhivirano iz originala 2018-01-26. g. Pristupljeno 2019-04-03. 
  2. ^ a b v g d „Archived copy” ZAPORІZЬKIЙ OBLASNIЙ TURISTIČNO-ІNFORMACІЙNIЙ CENTR (na jeziku: ukrajinski). Zaporozhye Regional Tourist Information Centre, National Park Khortytsia. Arhivirano iz originala 2018-01-26. g. Pristupljeno 2019-04-03. {{cite web}}: CS1 maint: archived copy as title (link)
  3. ^ „Archived copy” ZAPORІZЬKIЙ OBLASNIЙ TURISTIČNO-ІNFORMACІЙNIЙ CENTR (na jeziku: ukrajinski). Zaporozhye Regional Tourist Information Centre, Zaporozhye. Arhivirano iz originala 2018-02-16. g. Pristupljeno 2019-04-03. 
  4. ^ „Istoričeskie perehodы LЭP 150kV na Hortice Dnipro river crossing 150kV (Zaporizhzhia Pylon Triple)”. PowerLiner. Arhivirano iz originala 03. 04. 2019. g. Pristupljeno 2019-04-03. 

Spoljašnje veze

uredi
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Хортиција&oldid=27043962”