Човечја рибица

Čovečja ribica (lat. Proteus anguinus) je repati vodozemac iz porodice Proteidae.

Čovečja ribica
Čovečje ribice u Postojinskoj jami u Sloveniji
Status ugroženosti
Ranjiv  (IUCN 3.1)
Naučna klasifikacija
Carstvo:	Animalia
Tip:	Chordata
Klasa:	Amphibia
Potklasa:	Lissamphibia
Red:	Caudata
Porodica:	Proteidae
Rod:	Proteus Laurenti, 1768
Vrsta:	P. anguinus
Binomno ime
Proteus anguinus Laurenti, 1768
podvrste
Proteus anguinus anguinus Laurenti, 1768 Proteus anguinus parkelj Sket & Arntzen, 1994
Areal rasprostranjenja čovečje ribice

Živi u podzemnim jezerima i mirnijim delovima podzemnih potoka i rečica dinarskog karsta (krša, krasa), isključivo od severa Italije, Istre i Primorske Slovenije, preko Dalmacije i Bosne, sve do Crne Gore. Ipak, i pored osnovanih pretpostavki u crnogorskim pećinama još nije nađena.

Čovečja ribica je "dinarski endemit". Mogu da se nađu i na dubinama do 80 m. Iako nikada voljno ne napuštaju večiti mrak pećina, u proleće i u jesen ljudi ih povremeno nalaze i na površini, jer ih izbace jaka vrela kad nadođu podzemne vode usled bujnih kiša i topljenja snega. Ovo je naročito česta pojava u Hercegovini, u okolini Trebinja i u Popovom polju.

Pronalazak i prvi naučni opis

Prve pisane podatke o čovečjoj ribici zabeležio je slovenački hroničar i istoričar Valvazor. On je prilikom istraživanja (objavljenih 1689. godine) čuo da u Sloveniji postoji jedno neobično mesto na kome voda teče samo u određenim razdobljima dana – u ponoć i u devet sati ujutro, a u drugo vreme samo ako se na određenom mestu pročeprka štapom ili glasno vikne. Po objašnjenju jednog čobanina, razlog ovoj pojavi je zmaj koji živi u planini. Kad se nakupi previše vode unutar pećine u kojoj je zmajevo sklonište, on se oseća nelagodno i besno je izbacuje. Ovo je baronu Valvazoru prvobitno bilo smešno, međutim, čobanin ga je ubedio da je svojim očima video čak tri zmajeva potomka. Rekao je da mnogi mogu da potvrde tu priču, a među njima i poštar, gospodin Hofman, koji kod kuće čuva jednog zmaja. Poštar je potvrdio čobaninovu priču, ali nije bio u mogućnosti da pokaže zmaja mada ga je detaljno opisao. Kako su Valvazora više zanimale priče i legende nego sama pojava, on se nije potrudio da nađe tu strašnu životinju.

Legenda o zmaju bila je već davno zaboravljena kad je 1751. godine jedan ribolovac iz mreže izvukao pet primeraka „četvoronoge” ribe koji su skičali. Ljudi su smatrali da je on možda ulovio neke prerano rođene pacove koje je reka ponela sa sobom ili neku drugu životinju. U ribarovu priču o „četvoronogoj” ribi niko nije poverovao. Misterija je počela da se rasvetljava kad je prirodnjak G. A. Skopoli došao do nekoliko živih primeraka čovečje ribice s područja Stične, odakle potiče i narodno ime za ovu vrstu, dato najverovatnije na osnovu sličnosti boje i izgleda kože ovih životinja s ljudskom. Skopoli nije izdržao da ne podeli svoje oduševljenje s kolegama iz inostranstva, te je nekima poslao po primerak. Lekar i zoolog J. N. Laurenti iz Beča primetio je ovu čudnu životinju tokom posete jednom prijatelju u Klagenfurtu (Celovec). Životinja je bila u tegli, a u Klagenfurt je dospela zahvaljujući Skopoliju. Laurenti je 1768. godine prvi opisao novu vrstu koju je nazvao Proteus anguinus. Ime roda dao je po grčkom bogu Proteusu, sluzi boga mora Posejdona, koji je bio poznat po sposobnosti proricanja sudbine i moći pretvaranja u sva živa bića, vodu ili vatru. Ime vrste anguinus, koje na latinskom znači zmija, dato je zbog oblika tela životinje. Međutim, pošto Laurenti nije bio siguran odakle potiče primerak, on je kao mesto ove vrste pogrešno označio jezero Cerknicu.

Izgled i ponašanje

Glava čovečje ribice sa spoljnim škrgama

Čovečje ribice jedini su vodozemci u Evropi koje žive u pećinama. Imaju relativno veliku, trouglastu glavu s pljosnatom, zaobljenom njuškom. Noge su im prilično zakržljale, a prednji i zadnji par veoma su razmaknuti. I prsti su im zakržljali i slabi. Prednje noge imaju tri prsta, a zadnje samo dva. Tri para razgranatih jarkocrvenih spoljašnjih škrga služe kao organi za disanje, mada čovečje ribice kiseonik iz vode primaju i preko kože. Imaju i zakržljala pluća. Rep im je spljošten, na kraju zaobljen i oivičen perajima, a po dužini je dva do tri puta kraći od trupa. Polni dimorfizam izražen je samo u vreme parenja, inače se mužjak i ženka teško razlikuju. Izuzimajući jednu tamnu podvrstu, njihova osnovna boja je bela ili ružičasta zbog protoka krvi vidljivog kroz providnu kožu. Mogu biti i tamnije žućkasto-sive, odnosno žućkasto-crvenkaste usled pigmenta riboflavina, dok pigment pterin, koji je osoben za vodozemce, kod njih nije prisutan. Dve sićušne tačke bez očnih kapaka kod mladih životinja su rudimenti očiju. Oči vremenom atrofiraju, prekriva ih koža i one sasvim iščezavaju. Dužina odraslih jedinki kreće se od dvadeset do trideset centimetara, a poneke mogu biti i nešto veće.

Pomoću slabo razvijenih udova čovečja ribica može da se kreće po tlu, dok veće razdaljine prevaljuje zmijolikim kretanjem. Može i da se ukopava i kreće čak i kroz meku i muljevitu podlogu. Hrani se račićima, glistama i drugim sitnim životinjama koje žive u pećinskim vodama. Hranu nalazi pomoću čula mirisa. Ima razvijeno i čulo ukusa.

Čovečje ribice su prilično društvene, tako da se veliki broj jedinki skriva na istom mestu, priljubljene jedna uz drugu. Međutim, u vreme parenja manja grupa mužjaka zauzima određen prostor i zajednički ga brani od nasrtaja drugih mužjaka. Parenje ovih životinja u veštačkim uslovima opisao je 1962. godine biolog Volfgang Brigleb iz Minhena. Ono započinje svadbenim plesom mužjaka, ponekad i bez prisustva ženke. Pretpostavlja se da mužjak može da oseti feromone ženke, uprkos činjenici što je ona daleko od njega. Nakon „svadbenih obreda” ženka prilepljuje uz svoju kloaku spermatofor koji je izbacio mužjak. Životinje se obično pare više puta u toku nekoliko časova.

Čula

Čovečja ribica (Berendinska pećina)

Pošto kod ovih životinja čulo vida nema značajnu ulogu, razvijenija su druga čula koja joj omogućavaju snalaženje u večitom mraku. Na površini tela ima mehanoreceptore nalik na bočnu liniju kod riba, koji čine čulo osetljivo na strujanje vode. Mehanoreceptori prisutni u unutrašnjem uhu deo su čula za ravnotežu i sluh, a čovečja ribica poseduje i elektroreceptore i čulo mirisa. Elektroreceptori se nalaze na vrhu njuške u takozvanim ampularnim organima. Pomoću njih mogu da osete električna polja u vodi, a verovatno ih koriste i za nalaženje plena.

Životni ciklus i razmnožavanje

Čovečja ribica dostiže polnu zrelost nakon 14 godina, bez preobražavanja. Odrasla jedinka zadržava osobine larve (neotenija), recimo, škrge.

Naučnici su na razne načine pokušavali da utvrde koji je prirodan način razmnožavanja čovečje ribice, iz jaja (oviparno) ili živorodno (viviparno). Rezultati ogleda dr Kramera iz Beča ukazivali su na to da na temperaturi ispod 15 °C ženke uvek rađaju samo dva živa mladunčeta i to se smatralo za normalan način razmnožavanja, pošto je temperatura u pećinama uvek niža, a da samo na temperaturi višoj od 15 °C ženka polaže jaja. Ove zaključke vremenom su pobili nalazi jaja čovečjih ribica u prirodnim uslovima i na temperaturama ispod 15 °C. Ženke počinju da polažu jaja nekoliko dana nakon parenja, a zatim u više navrata tokom tri nedelje. Jaja lepe s donje strane pljosnatog kamenja. Ženka pazi jaja dok se mladunci ne izlegu. Razvitak embriona traje od 90 do 130 dana. Larve koje se izlegu velike su oko 22 milimetra, njihova leđa su prilično pigmentisana, na prednjim udovima imaju tri prsta, dok na zadnjim nemaju prste. Nakon tri meseca mladi dobijaju izgled zrelih jedinki.

Ugroženost vrste

U narodu je široko rasprostranjena zabluda da čovečja ribica ne može da preživi visoke temperature i da je sunčeva svetlost kobna po nju. U laboratorijskim uslovima opstaju na temperaturama blizu tačke smrzavanja, kao i na 30 °C. Kad se izlože dnevnoj svetlosti, životinje se u početku veoma uznemire, pošto im je čitavo telo osetljivo na svetlosne nadražaje, uspaničeno plivaju i pokušavaju da izađu iz vode, ali se smire nakon prilagođavanja i ponašaju se kao da su ponovo u potpunom mraku. Pod uticajem svetlosti, boja tela im postaje sivomrka ili čak potpuno crna, a nakon što se vrate u mrak, ponovo dobijaju bledu boju.

Čovečja ribica nema prirodnog neprijatelja. Međutim, neke od pećina u kojima živi dugo su bile izložene velikom turističkom pritisku. Životinje su hvatane radi pokazivanja turistima, čak su i prodavane. One su danas pod strogom zaštitom, nalaze se i na CITES listi, koja zabranjuje trgovinu ovim životinjama. Uprkos položaju strogo zaštićene vrste, njihova brojnost znatno je opala. Pokušaj ubacivanja ove vrste u druge, naizgled odgovarajuće, pećine nije bio uspešan. Čovečje ribice dobro podnose manjak kiseonika u vodi, jer, po potrebi, pluća mogu da preuzimaju veću funkciju, ali su veoma osetljive na promenu količine soli i na zagađivanje voda. Otpad, uglavnom s površine, dospeva u podzemne vodotokove.

Crna čovečja ribica

Godine 1986. pronađen je jedan primerak crne čovečije ribice u Dobličinom izvoru u Beloj krajini (Slovenija). Vest nije u velikoj meri iznenadila biologe, pošto je u tim krugovima bilo poznato da svetla čovečja ribica potamni na dnevnoj svetlosti. Osim toga, taj jedan jedini tamni primerak mogao je biti i rezultat neke mutacije. Stručnjaci su pokušali da pronađu još takvih primeraka. U Dobličici nisu bili srećne ruke, ali su našli novi, bogatiji lokalitet na području Bele krajine i došli do još nekoliko crnih primeraka. Utvrdili su da se radi o posebnoj podvrsti čovečje ribice koja se znatno razlikuje od onih nepigmentisanih. Tamni primerci imaju bolje razvijene, gotovo normalne oči. Osim upadljivo različite boje, razlikuju se i po nekim žlezdama u koži, kao i po obliku tela. Crna čovečja ribica ima kraću glavu i udove, ima manje zuba.