Википедија

Homo erectus

Homo erektus (lat. Homo erectus — „uspravan čovek”, od lat. ērigere — „podignuti, uspraviti”) izumrla je vrsta hominina iz roda homo koja je živela tokom celog pleistocena. Smatra se da je nasledio forme australopiteka i da je predak homo sapijensa. Kao i australopiteci, i erektus forme naseljavale su područje Afrike. Zbog prirodnih odlika Afrike, meso je postalo dominantno u ishrani. Uspravni ljudi erektus forme naviknuti su na mesnu ishranu, a koriste i vatru, tako da se pretpostavlja da su oni započeli ishranu karakterističnu za modernog čoveka. Vatru nisu znali da proizvode, već su je koristili iz prirode. Najstariji podaci o vatri potiču sa lokaliteta Kobi Fora u istočnoj Africi (1.500.000/1.400.000 godina), ali pouzdani podaci o upotrebi vatre datiraju iz perioda pre 800/700 000 godina na dva nalazišta, Eskalp u Francuskoj, Cukutjen u Kini. Takođe se za erektuse vezuje i kanibalizam. Veruje se da se kod njih razvio govor.

Homo erectus
Vremenski raspon: 2–0.07 Ma
↓
Rani pleistocen – kasni pleistocen[1]
Rekonstruisani skeleton Tatovelskog čoveka[2]
Naučna klasifikacija
Carstvo:
Animalia
Tip:
Chordata
Klasa:
Mammalia
Red:
Primates
Porodica:
Hominidae
Rod:
Homo
Vrsta:
H. erectus
Binomno ime
Homo erectus
Dubois, 1892.
Sinonimi

Sinanthropus pekinensis

Prvi put se pojavljuje u fosilnim zapisima pre 1,95 miliona godina na lokalitetu Kobi Fora u Keniji, dok su najnedavniji fosilni ostaci stari 143.000 godina. Ova vrsta prvi se put pojavila u Africi i kasnije proširila do Gruzije, a istočno sve do Indije, Šri Lanke, Kine i Jave.[3][4] Još uvek postoje nesuglasice oko klasifikacije, porekla i potomstva Homo erektusa, sa dve alternativne klasifikacije: H. erectus bi mogao biti istovetan sa vrstom Homo ergaster, i direktni predak kasnijih hominina, vrsta Homo heidelbergensis, Homo neanderthalensis, i Homo sapiens; ili bi mogao biti zasebna azijska vrsta, odvojena od afričke vrste Homo ergaster.[3][5][6]

Neki palaeoantropolozi smatraju da je H. ergaster jednostavno afrička varijanta vrste Homo erectus. Stoga se ponekad koristi pojam Homo erectus sensu stricto za azijsku varijantu vrste H. erectus i Homo erectus sensu lato za širu grupu varijanti koja obuhvata i afričke populacije (H. ergaster) i azijske populacije.[7][8]

Poreklo uredi

 
Lobanja Homo erektusa u Naturalnom istorijskom muzeju, En Arbor u Mičigenu
 
Lobanja Homo erektusa

Prva hipoteza o poreklu Homo erektusa je da se pojavio u Africi, a zatim migrirao prema Evroazijskom kontinentu tokom ranog pleistocena (pre oko 2 miliona godina), verovatno u razdobljima povoljnih klimatskih uslova koji su učinili Saharu gostoljubivim područjem (tzv. teorija saharske pumpe). Prešavši Saharu, proširio je svoje stanište celim Starim svetom. Fosilni ostaci stari od 1,9 do 1 milion godina pronađeni su u Africi (u blizini jezera Turkana[9] i klancu Olduvan), Gruziji, Indoneziji (npr. Sangiran u središnjoj Javi i Trinil u istočnoj Javi), Vijetnamu, Kini (npr. Šensi) i Indiji.[10]

Druga hipoteza predviđa evolutivni razvoj Homo erektusa najpre u Evroaziji iz koje je kasnije migrirao u Afriku. Ova se hipoteza temelji na činjenici da su najstariji ostaci Homo erektusa pronađeni izvan Afrike, poput onih na kavkaskom lokalitetu Dmanisi, u Gruziji, stari od 1,85 do 1,77 miliona godina, što je jednaka ili čak veća starost od prvih fosilnih ostataka iste vrste u Africi. Najstariji nalazi u Dmanisiju su 73 kamena sečiva i 34 fragmenata kostiju koji još nisu sa sigurnošću pripisani tačno određenoj vrsti.[11][12]

Ovo je prva vrsta hominina koja je proširila svoj areal izvan granica afričkog kontinenta.

Otkriće uredi

Holandksi paleoantropolog i geolog Ežen Diboa, koji je bio posebno fasciniran Darvinovom teorijom evolucije čoveka, krenuo je 1886. godine u Aziju u potragu za fosilnim ostacima ljudskih predaka. Azija se u ono doba smatrala, protivno Darvinovom mišljenju, kolevkom čovečije evolucije. Godine 1891, njegova je grupa otkrila fosilne ostatke nove ljudske vrste na ostrvu Javi u tadašnjoj Holandskoj istočnoj Indiji (danas Indoneziji). Na temelju svoda lobanje i bedrene kosti sličnoj Homo sapijensovoj, pronađenoj na obali reke Solo, na lokalitetu Trinil, u istočnoj Javi, opisao je novu vrstu i nadenuo joj ime Pithecanthropus erectus (od grčkog: πίθηκος - majmun, i ἄνθρωπος - čovek). Kasnije se utvrdilo da se radi o Homo erektusu).

Njegovo otkriće postalo je poznato u svetu kao Javanski čovek. Kanadski paleoantropolog Dejvidson Blek prvi je opisao ostatke donjeg kutnjaka pronađenog u Kini 1921. godine, za koji je tvrdio da pripada novoj vrsti nazvanoj Sinanthropus pekinensis (od sino-, grčki: Σίνα= Kina i latinskog: pekinensis = pekinški), pomaknuvši mesto potrage za fosilima ljudskih predaka na Kinu. U Kini su, naime, pronađeni neki od najspektakularnijih ostataka Homo erektusa ikad. Nemački antropolog Franc Vajdenrajh izuzetno je detaljno opisao pronađeni materijal u nekoliko monografija objavljenih u naučnom časopisu Palaeontologica Sinica (serija D).

Gotovo svi originalni uzorci onog doba izgubljeni su tokom Drugog svetskog rata, međutim, originalni Vajdenrajhovi kalupi pronađenih kostiju sačuvani su u Američkom muzeju prirodne istorije u Njujorku i u Institutu kičmenjačke paleontologije i paleoantropologije u Pekingu, i smatraju se pouzdanim dokazima.

Tokom celog 20. veka, antropolozi su vodili diskusije o ulozi H. erektusa u čovekovoj evoluciji. U prvim godinama 20. veka, na temelju otkrića u Kini i na Javi, gotovo svi stručnjaci su verovali da su prvi moderni ljudi evoluirali u Aziji. Retki prirodoslovci, među kojima se ističe Čarls Darvin, hipotetisali su da prvi čovečiji preci potiču iz Afrike. Darvin je ukazivao na to da šimpanze i gorile, najbliži čovekovi srodnici, žive samo u Africi.[13]

Od 1950-ih do 1970-ih godina veliki broj nalaza dobro očuvanih fosila iz istočne Afrike, pružio je dokaze da najstariji hominini potiču odavde. Danas se smatra da je Homo erektus potomak starijih rodova kao što je Ardipithecus ili Australopithecus, ili potomak ranih vrsta roda Homo kao što su vrste Homo habilis ili Homo ergaster. H. habilis i H. erectus postojali su istovremeno hiljadama godina, te je verovatnije da predstavljaju odvojene evolutivne linije koje dele zajedničkog pretka.[14]

Arheolozi Džon T. Robinslon i Robert Brum dali su ime Telanthropus capensis vrsti kojoj su pripadali ostaci otkriveni 1950-ih, za koju se danas zna da pripadaju Homo erektusu.[15] Robinson je u septembru 1949. otkrio fragment vilice u Svartkransu, u Južnoj Africi. Godine 1957, iznet je predlog da se vrsta preimenuje u Homo erektus, s čim se Robinson složio 1961. godine.[16]

 
Fosilna lobanja -D2700}- i vilica D2735, dva su od nekoliko fosilnih ostataka otkrivenih na lokalitetu Dmanisi u Gruziji
Ova kutija:
-10 —
–
-9 —
–
-8 —
–
-7 —
–
-6 —
–
-5 —
–
-4 —
–
-3 —
–
-2 —
–
-1 —
–
0 —

Lobanja vrste Tchadanthropusa uxoris, koju je 1961. otkrio Francuz Iv Kopens u Čadu, najraniji je čovekov fosilni ostatak otkriven na severu Afrike.[17] Prema rečima otkrivača, ovaj je fosil „bio toliko nagrizen erozijom peska nošenog vetrom da se činilo da pripada australopiteku, mnogo primitivnijem rodu hominida”.[18] Premda su neki u početku klasifikovali ove ostatke kao vrstu H. habilis,[19] danas se Tchadanthropus uxoris ne smatra više važećim taksonom i stručnjaci ga klasifikuju kao H. erectus.[17][20]

Homo erectus georgicus uredi

Homo erectus georgicus (gruzijski: ქართველი ადამიანი) ime je koje se ponekad koristi za podvrstu H. erectusa čiji su fosilni ostaci otkriveni na lokalitetu Dmanisi u Gruziji. Iako je u početku predloženo da se klasifikuje kao odvojena vrsta, danas je klasifikovan unutar vrste H. erectus.[21][22][23] Delimični kostur ove podvrste otkriven je 2001. godine, a njihova je starost procenjena na 1,8 miliona godina. Prve ostatke otkrio je 1991. gruzijski naučnik David Lordkipanidze, uz podršku međunarodnog tima stručnjaka. Uz fosilne ostatke hominina pronađene su i kosti životinja i kameni alat. Postoje mnoga predložena objašnjenja migracijske disperzije prvih hominina u svetlu otkrića H. erectusa georgicusa.[24] U početku su naučnici pomislili da su pronašli ostatke vilica i lobanja vrste Homo ergaster, ali razlike u dimenzijama navele su ih da ih klasificiraju kao ostatke nove vrste, Homo georgicusa, koja je smatrana potomkom vrste Homo habilis i pretkom azijske vrste Homo erectus. Ova se klasifikacija danas smatra pogrešnom, a fosili iz Dmanisija se smatraju divergentnom podgrupom vrste Homo erectus, koja se ponekad naziva Homo erectus georgicus.[25][26][27][28]

 
Položaj lokaliteta Dmanisi u Gruziji

Lobanja D2700 moždane zapremine od oko 600 cm3 datirana je na pre 1,77 miliona godina i vrlo je dobro očuvana, što daje jasan uvid u morfologiju i omogućuje poređenje sa morfologijom lobanje anatomski modernog čoveka. U vreme pronalaska ovo je bila najmanja i morfološki najprimitivnija lobanja hominina ikad otkrivena izvan Afrike. Godine 2003. otkrivena je lobanja bitno manje moždane zapremine na ostrvu Flores, koja je danas klasificirana kao Homo floresiensis. Kod vrste Homo erectusa georgicus prisutan je jak polni dimorfizam, mužjaci su naime puno krupniji od ženki.

Kasnije su pronađeni ostaci četiri fosilna kostura, pokazujući primitivne morfološke karakteristike lobanje i gornjih udova, ali modernije karakteristike kičme i donjih udova, dajući ovoj podvrsti veliku pokretljivost. Prema mišljenju vođe projekta koji proučava ove ostatke, Davida Lordkipanidzea, danas se ovi ostaci ne smatraju odvojenom vrstom, već, predstavljaju evolucijski stadijum prelaza između vrsta Homo habilis i Homo erectusa i datirani su na oko 1,8 miliona godina starosti.[22][29] Ovi kosturi obuhvataju jednu od najširih vilica roda Homo pleistocenske epohe (D2600), jednu od najmanjih donjih vilica donjeg pleistocena (D211), jedan od najkompletnijih primeraka neodrasle jedinke (D2735), i potpuno bezubi primerak lobanje (D3900).[30]

Još jedna lobanja pronađena u istom nalazištu opisana je 2013. i jedina je potpuno očuvana lobanja hominina iz donjeg pleistocena.[31] S nešto manje od 550 cm3, ova je lobanja sa najmanjim moždanim zapreminom od svih jedinki pronađenih na ovom lokalitetu. Naizgled velike varijacije u morfologiji ovih lobanja naterale su naučnike da istraže morfološke varijacije među lobanjama modernih ljudi i šimpanzi. Zaključili su da iako lobanje iz Dmanisija izgledaju različito, njihova varijabilnost nije veća od onog što se može naći i unutar ljudske vrste i unutar vrste šimpanze. Ove varijacije stoga ukazuju na mogućnost da bi različita prethodna otkrića klasifikovana kao različite vrste na temelju njihovih razlika, kao npr. Homo rudolfensis, Homo gautengensis, Homo ergaster, možda i Homo habilis, mogla biti interpretirana kao različite podvrste vrste Homo erectus.[32]

Karakteristike Homo erektusa uredi

 
Prikaz figure Homo erektusa, Prirodnjački centar Srbije, Svilajnac

Homo Erektus ima centre za govor koji su smesteni u brokinim kvrgama. To su dva udubljenja sa unutrašnje strane čeone kosti koja predstavljaju otisak centara za govor koji su postojali u mozgu. Stariji homo erektus nije znao artikulisano da govori. Do tog zaključka se došlo analizom građe kičmenih pršljenova. Bio je uspravan, zdepaste građe. Imao je primitivnu, malu lobanju, a mozak mu je bio oko 30% manji od mozga savremenog čoveka, zapremine oko 970cm³. Homo erektus je bio hominin kod koga su po prvi put konstatovane telesne proporcije slične savremenom čoveku sa relativno dugim nogama i kratkim rukama što ukazuje da su se tad već prilagodili životu na čvrstom tlu. Bio je lovac - sakupljač koji je koristio vatru i brinuo o starijim individuama. Na osnovu nalaska krupnih, simetričnih i dvostrano oklesanih kremenih alatki pretpostavlja se da su mu kognitivne sposobnosti bile veće nego kod njegovih predaka, primitivnih homonina.

Karakteristike homo erektusa:

  • starost - (?)1,5 miliona godina - 200.000 godina
  • visina tela - 160-165 cm
  • moždana zapremina - 700-1.000cm³
  • odlike lobanje:neznatno presvođavanje moždanog dela lobanje, nadočni lukovi masivni i naglašeni, postorbitalno stezanje slepoočnog ugla, koštani zidovi veoma debeli, u okcipitalnoj projekciji širina lobanje leži nisko
  • odlike lica: velika širina nosnog otvora, mandibula velika i masivna, kao i zubi, obradak ravan, očnjaci nešto više odvojeni
  • postkranijalni skelet ima karakteristike hominida
  • kultura: kultura kamenih jezgra, počinje upotreba vatre
  • oblast rasprostiranja: jugoistočna Azija, centralna Evropa, severna i istočna Afrika.

Homo Hajdelbergensis ima mozak sličan današnjem čoveku. Pre oko pola miliona godina preci počinju da liče na nas mentalno i fizički. Evolucija ima dalje izdanke u sapiens formama, koje su tako nazvane po mogućnostima mentalnog rasuđivanja i reagovanja. Te misleće sapientne forme granaju se u dva smera: neandertalskog pračoveka, koji je označen kao arhajski sapiens, i na drugoj strani tip Sapiens sapiens, anatomski savremeni čovek.

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ Indriati, Etty; Swisher, Carl C.; Lepre, Christopher; Quinn, Rhonda L.; Suriyanto, Rusyad A.; Hascaryo, Agus T.; Grün, Rainer; Feibel, Craig S.; Pobiner, Briana L.; Aubert, Maxime; Lees, Wendy; Antón, Susan C. (2011). „The Age of the 20 Meter Solo River Terrace, Java, Indonesia and the Survival of Homo erectus in Asia”. PLOS ONE. 6 (6): e21562. PMC 3126814  . PMID 21738710. doi:10.1371/journal.pone.0021562  . 
  2. ^ based on numerous fossil remains of H. erectus. Museum of Prehistory Tautavel, France (2008 photograph)
  3. ^ a b Hazarika, Manji (2007). „Homo erectus/ergaster and Out of Africa: Recent Developments in Paleoanthropology and Prehistoric Archaeology” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 01. 08. 2020. g. Pristupljeno 17. 03. 2019. 
  4. ^ Chauhan, Parth R. (2003) "Distribution of Acheulian sites in the Siwalik region" Arhivirano na sajtu Wayback Machine (4. januar 2012) in An Overview of the Siwalik Acheulian & Reconsidering Its Chronological Relationship with the Soanian – A Theoretical Perspective. assemblage.group.shef.ac.uk
  5. ^ See overview of theories on human evolution.
  6. ^ Klein, R. (1999). The Human Career: Human Biological and Cultural Origins. Chicago: University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-43963-1. 
  7. ^ Antón, S. C. (2003). „Natural history of Homo erectus”. Am. J. Phys. Anthropol. 122: 126—170. PMID 14666536. doi:10.1002/ajpa.10399. 
  8. ^ Suwa, GEN; Asfaw, Berhane; Haile-Selassie, Yohannes; White, TIM; Katoh, Shigehiro; Woldegabriel, Giday; Hart, William K.; Nakaya, Hideo; Beyene, Yonas (2007). „Early Pleistocene Homo erectus fossils from Konso, southern Ethiopia”. Anthropological Science. 115 (2): 133—151. doi:10.1537/ase.061203. 
  9. ^ Frazier, Kendrick (2006). „Leakey Fights Church Campaign to Downgrade Kenya Museum's Human Fossils”. Skeptical Inquirer Magazine. 30 (6). Arhivirano iz originala 10. 1. 2009. g. Pristupljeno 17. 3. 2019. 
  10. ^ Prins, Walrath & McBride 2007, str. 16
  11. ^ Ferring, Reid; Oms, Oriol; Agustí, Jordi; Berna, Francesco; Nioradze, Medea; Shelia, Teona; Tappen, Martha; Vekua, Abesalom; Zhvania, David; Lordkipanidze, David (2011). „Earliest human occupations at Dmanisi (Georgian Caucasus) dated to 1.85–1.78 Ma”. Proceedings of the National Academy of Sciences. 108 (26): 10432—10436. PMC 3127884  . PMID 21646521. doi:10.1073/pnas.1106638108  . 
  12. ^ New discovery suggests Homo erectus originated from Asia, Dnaindia.com.
  13. ^ Darwin 1871
  14. ^ F. Spoor; M. G. Leakey; P. N. Gathogo; et al. (2007). „Implications of new early Homo fossils from Ileret, east of Lake Turkana, Kenya”. Nature. 448 (7154): 688.—691. PMID 17687323. S2CID 35845. doi:10.1038/nature05986. 
  15. ^ Robinson, J. T. (1953). „The Nature of Telanthropus capensis”. Nature. 171 (4340): 33. S2CID 76346. doi:10.1038/171033a0. 
  16. ^ Grine, Frederick E.; Fleagle, John G.; Leakey, Richard E. (2009). „poglavlje 2: Homo habilis—A Premature Discovery: Remember by One of Its Founding Fathers, 42 Years Later”. The First Humans: Origin and Early Evolution of the Genus Homo. Springer. стр. 7. 
  17. ^ а б Kalb, Jon E (2001). Adventures in the Bone Trade: The Race to Discover Human Ancestors in Ethiopia's Afar Depression. Springer. стр. 76. ISBN 978-0-387-98742-2. Приступљено 2. 12. 2010. 
  18. ^ Wood, Bernard (11. 7. 2002). „Palaeoanthropology: Hominid revelations from Chad” (PDF). Nature. 418 (broj 6894): 133—135. PMID 12110870. S2CID 4420130. doi:10.1038/418133a. Архивирано из оригинала (PDF) 17. 7. 2011. г. Приступљено 2. 12. 2010. 
  19. ^ Cornevin 1967, стр. 440
  20. ^ „Mikko's Phylogeny Archive”. Finnish Museum of Natural History, University of Helsinki. Архивирано из оригинала 6. 1. 2007. г. Приступљено 17. 3. 2019. 
  21. ^ Vekua A, Lordkipanidze D, Rightmire GP, Agusti J, Ferring R, Maisuradze G, Mouskhelishvili A, Nioradze M, De Leon MP, Tappen M, Tvalchrelidze M, Zollikofer C (2002). „A new skull of early Homo from Dmanisi, Georgia”. Science. 297 (broj 5578): 85—89. PMID 12098694. S2CID 32726786. doi:10.1126/science.1072953. 
  22. ^ а б Lordkipanidze, D.; Jashashvili, T.; Vekua, A.; Ponce De León, M. S.; Zollikofer, C. P.; Rightmire, G. P.; Pontzer, H.; Ferring, R.; Oms, O.; Tappen, M.; Bukhsianidze, M.; Agusti, J.; Kahlke, R.; Kiladze, G.; Martinez-Navarro, B.; Mouskhelishvili, A.; Nioradze, M.; Rook, L. (2007). „Postcranial evidence from early Homo from Dmanisi, Georgia” (PDF). Nature. 449 (7160): 305—310. PMID 17882214. doi:10.1038/nature06134. 
  23. ^ Lordkipanidze, D.; Vekua, A.; Ferring, R.; Rightmire, G. P.; Agusti, J.; Kiladze, G.; Mouskhelishvili, A.; Nioradze, M.; Ponce De León, M. S.; Tappen, M.; Zollikofer, C. P. (2005). „Anthropology: The earliest toothless hominin skull”. Nature. 434 (7034): 717—718. PMID 15815618. S2CID 52800194. doi:10.1038/434717b. 
  24. ^ Augusti, Jordi; Lordkipanidze, David (2011). „How "African" was the early human dispersal out of Africa?”. Quaternary Science Reviews. 30 (11–12): 1338—134. doi:10.1016/j.quascirev.2010.04.012. 
  25. ^ Gibbons, A. (2003). „A Shrunken Head for African Homo erectus” (PDF). Science. 300 (5621): 893. PMID 12738831. S2CID 133185847. doi:10.1126/science.300.5621.893a. 
  26. ^ Tattersall, Ian; Schwartz, Jeffrey H. (2009). „Evolution of the Genus Homo”. Annual Review of Earth and Planetary Sciences. 37: 67—92. doi:10.1146/annurev.earth.031208.100202. 
  27. ^ Rightmire, G. P.; Lordkipanidze, D.; Vekua, A. (2006). „Anatomical descriptions, comparative studies and evolutionary significance of the hominin skulls from Dmanisi, Republic of Georgia”. Journal of Human Evolution. 50 (2): 115—141. PMID 16271745. doi:10.1016/j.jhevol.2005.07.009. 
  28. ^ Gabunia, Leo; Vekua, Abesalom; Lordkipanidze, David; Swisher, Carl C.; Ferring, Reid; Justus, Antje; Nioradze, Medea; Tvalchrelidze, Merab; Antón, Susan C.; Bosinski, Gerhard; JöRis, Olaf; Lumley, Marie-A.-de; Majsuradze, Givi; Mouskhelishvili, Aleksander (2000). „Earliest Pleistocene Hominid Cranial Remains from Dmanisi, Republic of Georgia: Taxonomy, Geological Setting, and Age”. Science. 288 (5468): 1019—1025. PMID 10807567. doi:10.1126/science.288.5468.1019. 
  29. ^ Wilford, John Noble (2007). „New Fossils Offer Glimpse of Human Ancestors”. The New York Times. Приступљено 9. 9. 2009. 
  30. ^ Rightmire, G. Philip; Van Arsdale, Adam P.; Lordkipanidze, David (2008). „Variation in the mandibles from Dmanisi, Georgia”. Journal of Human Evolution. 54 (6): 904—908. PMID 18394678. doi:10.1016/j.jhevol.2008.02.003. 
  31. ^ Lordkipanidze1, David; Ponce, Marcia S.de León; Margvelashvili, Ann; et al. (2013). „A Complete Skull from Dmanisi, Georgia, and the Evolutionary Biology of Early Homo”. Science. 342 (6156): 326—331. PMID 24136960. S2CID 20435482. doi:10.1126/science.1238484. 
  32. ^ Sample, Ian (2013). „Skull of Homo erectus throws story of human evolution into disarray”. The Guardian. 

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

 
Homo erectus na Vikimedijinoj ostavi.
 
Vikivrste imaju više informacija o članku Homo erectus.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Homo_erectus&oldid=27554572”