Википедија

Tetractenos glaber

Tetractenos glaber je vrsta ribe iz porodice Tetraodontidae. Nastanjuje plitke obalne i estuarske vode jugoistočne Australije, gde je rasprostranjena i brojna. Francuski prirodnjak Kristof-Polin de la Pua de Freminvil opisao je vrstu 1813. godine, iako su je raniji zapisi pomešali sa njenim bliskim rođakom, vrstom T. hamiltonii. Ove dve vrste su danas jedini članovi roda Tetractenos nakon što su prošli kroz nekoliko taksonomskih promena od otkrića.

Tetractenos glaber
A fish with brown spots and orange eyes looks into camera.
Naučna klasifikacija uredi
Domen: Eukaryota
Carstvo: Animalia
Tip: Chordata
Klasa: Actinopterygii
Red: Tetraodontiformes
Porodica: Tetraodontidae
Rod: Tetractenos
Vrsta:
T. glaber
Binomno ime
Tetractenos glaber
(Fréminville, 1813)
Rasprostranjenost vrste Tetractenos glaber
Sinonimi

Tetrodon glaber Fréminville, 1813
Aphanacanthe reticulatus Bibron, 1855
Gastrophysus glaber Bleeker, 1855
Tetrodon hamiltonii Günther, 1870
Sphaeroides hamiltoni Waite, 1906
Sphaeroides liosomus Waite, 1928
Sphaeroides glaber Whitley, 1953
Aphanacanthus hamiltoni Le Danois, 1959
Amblyrhynchotes glaber Halstead, 1867
Torquigener glaber Robertson, 1980

Do 16 centimetara dugačka i sa izrazitim tamnim šarama nalik leopardu, ova riba ima zaobljenu prednju stranu tela koje se idući od glave ka repu sužava. Za razliku od većine srodnih vrsta, ona na svom telu nema istaknute bodlje. Kao i druge vrste iz njene porodice, i ona može da se naduva vodom ili vazduhom. Hrani se pretežno mekušcima i rakovima, a lovi ih u pesku i blatu donjeg sedimenta. Često je neželjen ulov ribolovaca, pošto je vrlo otrovna zbog tetrodotoksina koji je prisutan u njenom telu, a jedenje ove ribe može dovesti do smrti čoveka.

Taksonomija uredi

Francuski prirodnjak Kristof-Polin de la Pua de Freminvil opisao je ovu ribu 1813. godine kao Tetrodon glaber,[2] na osnovu specimena koji je Klod Riš prikupio u zalivu Advenčur u jugoistočnoj Tasmaniji. Ovaj holotip je zatim katalogizovan u zbirci francuskog prirodnjaka Aleksandra Bronijara, ali je kasnije izgubljen; nakon njegove smrti, Bronijarova zbirka bila je predata pariskom muzeju, a primerak se nije pojavio ni tamo, ni u bilo kojoj drugoj instituciji.[3] Specijsko ime glaber je od latinskog prideva glăber, što znači „ćelav”.[4] Mnogo naučnika je kasnije previdelo Freminvilov opis, što je rezultiralo zbrkom oko ove vrste sa usko srodnom vrstom Tetractenos hamiltoni; kod brojnih zapisa nije jasno na koju se vrstu oni odnose, mada one iz Viktorije i Tasmanije pripadaju ovoj vrsti. Ovo pitanje u naučnoj literaturi nije u potpunosti rešeno sve do 1983. godine.[5]

Francuski prirodnjak Ogist Dimeril kreirao je novi rod kada je objavio podatke o ovoj vrsti kao Aphanacanthe reticulatus 1855. godine na osnovu opisa kojeg je napisao njegov zemljak Gabrijel Bibron,[6] koji je ubrzo nakon toga iznenada umro.[3] Kasnije latinizovano na Aphanacanthus, ovo ime bilo je povezano sa pretpostavljenim tipom vrsta Tetrodon reticulatus iz rukopisa Bibrona. Izul le Danoa je 1959. godine izjednačio ovo ime sa Tetractenos hamiltoni, ali je novozelandski zoolog Grejem Hardi kasnije je pregledao primerke označene kao T. hamiltoni i ustanovio da ih treba dodeliti vrsti T. glaber . Ime roda Aphanacanthe — a ne Aphanacanthus, pošto izvorna ortografija ima prednost — imalo bi prednost nad trenutnim imenom roda Tetractenos . Međutim, to je nomen nudum jer ne pruža dovoljno detalja ili informacija za dijagnozu ili pravilno opisanje vrste [7] pošto je Dimeril napisao samo francuski prevod imena roda — „αφανης qui ne parait pas, ἃκανθα, épine” („bez trnja”).

Britanski ihtiolog Čarls Tejt Regan opisao je 1909. godine Spheroides liosomus iz uzoraka prikupljenih u Melbournu, Hobartu, Port Filipu i sa ostrva Flajnders. Primetio je da ovoj vrsti nedostaju bodlji u poređenju sa vrstom Tetrodon hamiltonii, pa je tvrdio da je to posebna i odvojena vrsta.[8] Australijski biolog Gilbert Vajtli izjednačio je Reganov opis sa Freminvilovim originalnim imenovanjem i dao je vrsti kombinaciju imena Spheroides glaber 1955. godine,[9] a kasnije i Gastrophysus glaber 1964. godine.[10]

Glatka naduvana riba dodeljena je rodovima Tetrodon (danas Tetraodon) i Sphaeroides, a oba roda kreirana su samo samo kako bi se smestila ova riba koja nije dovoljno slična drugima iz porodice kako bi se smestila u neki od postojećih rodova.[3] Potom je svrstavana u još nekoliko rodova nakon što je postalo jasno da ne spada pod ograničenu definiciju Tetr(a)odon, uključujući Torquigener . [11] Uvidevši da su glatke naduvane ribe i obične naduvane ribe dovoljno različite od ostalih vrsta da bi mogle dobiti svoj rod i da ne postoji valjano ime roda, Hardi je 1983. godine prebacio ove vrste u novi rod Tetractenos .

Uobičajeni nazivi uključuju glatku naduvanu ribu razlikuju se širom Australije,[5] pa je tako neki zovu i sluzava naduvana riba ili žabolika riba,[12][13] dok autohnoto stanovništvo sa druge strane ima svoje nazive, između ostalih i gaguni u okolini Sidneja, a to ime zabeležio je još Vilijam Dejvs 1791. godine u svojim dnevnicima.[14][15]

Opis uredi

 
Par riba Tetractenos glaber u vodama Novog Južnog Velsa

Ova vrsta ima izduženo telo sa zaoljenim leđima i ravnim stomakom, a ukupna dužina odrasle jedinke kreće se između 3 i 16 centimetara.[3] [12] Telo se sužava od glave prema vitkom repu, a peraja su joj izdužena i zaobljena. Leđna peraja imaju 9 do 11 grebena. Grudna peraja imakju 15 do 18 grebena, od kojih je prvi veoma kratak, a počinju znatno ispod nivoa oka. Analna peraja imaju 7–9 grebena i kaudalna peraja imaju 11. Ova riba ima mala usta sa tankim usnama na vrhu i malom bradom. Okrugle oči su fiksirane (ne mogu da se okreću), gornja ivica je u ravni sa profilom leđa, a donja ivica je znatno iznad usta. U blago udubljenom predelu ispred očiju nalaze se dve male strukture u obliku bradavice (papile) koje predstavljaju nosne organe. Otvori su okrenuti prema zadnjoj strani ribe, a zatvoreni su poklopcima pričvršćenim na zidove blizu srednje linije ribe. Prvi škržni luk je izdužen i uzak sa mnogo sitnih zuba. Ova riba ima sitne bodlje koje su u potpunosti smeštene u unutrašnjem sloju kože; one se protežu po leđima od nosnih organa gotovo do dorzalnog peraja, a takođe i duž bočnih strana od oka do grudnih peraja, kao i duž donjeg dela tela, od usta do analnog otvora. Koža je glatka čak i kada je riba u potpunosti naduvana. Guta vodu ili vazduh preko poklopaca u grlu kako bi se naduvala. [13]

Osnovna boja gornjih delova tela je bledožuta do žutozelena, veoma prošarana nepravilnim braon mrljama koje prave isprepletanu mrežu, a ima i nekoliko širokih tamnosmeđih traka, uključujući i one između očiju, između grudnih peraja i u predelu dorzalnog peraja.[3] Podsećajući na mrlje leoparda,[13] ove isprepletane šare nastavljaju se gornjoj lateralnoj strani duž celog tela ribe, postajući srebrno-bele na donjim bočnim delovima. Podbradak i trbuh su beli. Peraja imaju bledu žuto-narandžastu nijansu, koja je uočljivija u predelu repnog peraja. Na osnovu terenskih istraživanja u vodama Sidneja utvrđeno je da su ženke veće i teže od mužjaka.[16] Veličina ribe se povećava sa starošću jedinke, pa je za jednu jedinku koja je bila duga 16 centimetara izračunato da je stara 13 godina na osnovu ispitivanja njenih otolita. Gonade se razvijaju kada jedinke dostignu ukupnu dužinu od oko 7 do 8 centimetara.[17] Ova riba može se razlikovati od ostalih inače sličnih naduvanih riba po nedostatku bodlji na telu i po krupnijim šarama na gornjim delovima tela.

Rasprostranjenost i stanište uredi

Ova vrsta nastanjuje područja duž istočne i jugoistočne obale Australije, od Moretonskog zaliva na jugoistoku Kvinslenda do Port Linkolna u Južnoj Australiji, kao i na Ostrvu Kengura i na Tasmaniji.[5] Ovo je jedna od najčešćih riba u blatnim područjima zaliva Port Filip.[18] Obično živi u plitkoj vodi dubokoj do 3 metra,[3] često u blatnjavim područjima i u estuarima.[17] U područjima u kojima je dno pokriveno morskom travom, ova riba se češće nalazi u peskovitim predelima koja se graniče sa oblastima visoke koncentracije morske trave,[19] i to prevashodno u vodama plićim od 1,5 metra nego u onim između 3,5 i 6 metara.[20] Terenska istraživanja sprovedena u istočnoj Australiji u oblastima u kojima je dno pokriveno algama iz porodice Fucaceae i sličnom faunom utvrdila je da je da se ova riba okuplja u većim grupama u područjima koja sadrže zelene alge.[21]

Iako su kretanja ove vrste slabo poznata, istraživanja pokazuju da ona provodi većinu svog životnog ciklusa i razmnožava se u estuarima.[17] Uprkos tome, može se otplivati duboko u slatkovodna područja i to izvan braktičnih oblasti. Godine 1964. pronađena je grupa ove vrste u reci Lang Lang blizu autoputa Saut Džipslend — 34 kilometra daleko od zaliva Vestern Port i mnogo dalje od područja plime i oseke.[22]

Očuvanje uredi

Veliki areal rasprostranjenja, brojnost i stabilna populacija ova vrste razlog su zašto je ova riba na IUCN crvenoj listi označena kao „poslednja briga”. Iako nije zabeležen pad broja jedinki, nije poznato da postoje štetni efekti nastali kao posledica uništavanja njenog staništa — mangrova i priobalnog morskog dna bogatog morskim travama.

Razmnožavanje uredi

Navike i ponašanja vezana za razmnožavanje ove vrste nisu dovoljno poznate i malo su istražene.[23] Istraživanja u reci Hoksbari i pritokama severno od Sidneja otkrila su da se ova vrsta razmnožava između aprila i jula, stvarajući pre toga zalihe masti u svojoj jetri, od februara do aprila.[17]

Ishrana uredi

 
Pogled na ribu odozgo, gde se jasno mogu videti šare na leđima

Tetractenos glaber ima jake čeljusti koje lako drobe školjke i rakove. Ona pretežno hrani bentosnim organizmima sa dna voda u kojima boravi.[17] Njena ishrana uključuje mekušce poput Mytilus trossulus, Plebidonax deltoides, Soletellina alba, ostrige iz porodice Crassostrea, rakove poput onih iz roda Heloecius, kao i škampe i smeđe alge.[16] Odnos rakova i mekušaca u ishrani se uveliko može razlikovati u zavisnosti od dostupnosti određene vrste hrane; otuda, u studiji sprovedenoj 1999. godine, rak vrste Mictyris longicarpus preovlađivao je u njenoj ishrani u Kauan Kriku, dok je crna dagnja bila dominantna u obližnjem Berovra Kriku. Eksperimenti su takođe pokazali da se hrani ostrigama i gastropodadma Bembicium auratum, te da ima veliki uticaj na brojnost populacije ove vrste.[24]

S obzirom na to da je ova riba vrsta koja nastanjuje područja estuara, korišćena je u studijama zagađenja teškim metalima u obalnim vodama. Riba testirana u Sidneju pokazala je da je količina toksina bila najveća u gonadama, zatim u mišićima, škrgama i jetri. Nejasno je zašto su koncentracije metala bile niže u jetri ribe (u poređenju sa studijama kontaminacije kod drugih riba), pa to ukazuje na potencijalan zaključak da su njihove ćelije jetre efikasnije u uklanjanju tih elemenata. Nivo olova, kadmijuma i nikla odgovarao je onima u sedimentu iz kojeg je riba uzeta, što ukazuje na to da je životinja teške metale pokupila tokom ishrane. Gonade mužjaka imale su dvadeset puta više arsena od ženki, dok škrge kod ženki sadrže trideset puta više olova nego kod mužjaka. Povišeni nivoi arsena, kobalta, kadmijuma i olova u škrgama sugerišu da ih je riba apsorbovala iz okolne vode.[25] Eksperiment izlaganja ove ribe radioaktivnom kadmijumu i selenijumu u hrani ili vodi utvrdio je da je kadmijum iz hrane bio unet u organizam i izlučen putem jetre, dok je kadmijum iz vode zadržao u crevima i potom izlučio u jetru, škrge i bubrege, što ukazuje na to da ove ribe konzumiraju mnogo vode. Selenijum je dospeo u škrge, bubrege i jetru bez obzira da li se nalazio u hrani ili vodi.[26] Terenska istraživanja na plovnim putevima u Sidneju pokazala su da povećane količine arsena, olova, kadmijuma i kobalta odgovaraju smanjenom nivou lipida u jetri i žlezdanom tkivu, a povišeni nivoi kobalta i nikla odgovaraju povećanom nivou proteina u mišićnom tkivu, jetri i tkivu gonada. Povišeni nivoi olova doveli su do proporcionalno manje veličine jaja.[16] Studija asimetrije ribljih kostiju kod ove vrste u različitim delovima estuara reka Sidnej i Hoksbari pokazala je povezanost sa izloženošću organohloridnim pesticidima, ali ne i teškim metalima, što ukazuje da to da ovaj nalaz može biti u korelaciji sa stresom od organske toksičnosti.[27]

Toksičnost uredi

Ova riba je nepoželjan ulov za ribolovce, jer je njeno meso vrlo otrovno i neprikladno za ljudsku upotrebu. S obzirom na to da ova vrsta nema bodlje na telu, to ribarima olakšava posao njihovog vađenja iz mreža nakon što se naduju kad budu uhvaćene.[12] Još su lokalni aboridžini u Sidneju Vilijamu Dejvsu krajem 18. veka prijavili da je ova riba otrovna.[15] Čovek po imenu Džon Baf bio je smrtno otrovan nakon što je 1821. godine u blizini Paramata uhvatio i pojeo ovu ribu u reci Dak; njegov slučaj i naknadna istraga objavljeni su u časopisu Sydney Gazette. Ova riba bila je odgovorna za smrt supruge i dvoje dece kapetana Bela iz Nju Tauna u blizini Hobarta, a ovaj slučaj koji se desio u martu 1831. godine bio je veoma ispraćen u medijima.[9] Hirurg Džejms Skot napisao je:

Melanholija i užasan efekat nakon što je pojedena ova riba nedavno je primećen u okolini grada Hobarta... Otrov ima snažan sedativni karakter, stvara ukočenost, gubitak mogućnosti govora, otežava gutanje, oslabljuje vid i snagu mišića, i na kraju u potpunosti onesposobljuje nervne ćelije i dovodi do smrti.[28]

Istraga o smrti dogodila se 29. marta 1831. godine. Tri porodične sluge, od kojih se činilo da je jedna od njih otrovana i bolesna, odvojeno su pritvorene kako bi se prekinula komunikacija između njih dok je istraga trajala.[28] Porota je htela da ponovi scenario trovanja pa je ovom ribom nahranila dve mačke. Porota je takođe saznala da je jedan od sluga, Spid, uhvatio 20-ak riba i odneo ih kući kako bi spremio obrok za porodicu kojoj je služio. Komšija ga je upozorio da ne jede ribu zato što „nije dobra”, ali on je to shvatio kao šalu. Istraga je završena zaključkom da je došlo do incidentalne smrti, ali je porota razmatrala o tome da li je Spid trebalo da bude optužen za ubistvo bez predumišljaja ili čak ubistvo sa predumišljajem pošto je dobio upozorenje od komšije.[29] Upozorenja o otrovnosti ove ribe su zvanično izdata nakon što je istraga završena.[9]

Toksičnost ove ribe nastaje zahvaljujući tetrodotoksinu koji je naročito koncentrisan u jetri, jajnicima, crevima i koži.[30] Mnoge vrste iz ove grupe riba sadrže toksin, dobijajući ga od bakterija koje koriste tetrodotoksin u svojoj ishrani.[31] Konzumiranje ribe može imati fatalne posledice. Simptomi trovanja koji su pretežno neurološki uključuju ataksiju, a pored toga i ukočenost i paresteziju odnosno trnjenje ustiju, usana i ekstremiteta. Slučajevi trovanja kućnih ljubimaca nastali su kada su ulovljene ribe ostavljene tamo gde su ljubimci mogli da ih dohvate i pojedu.[12]

Reference uredi

  1. ^ Shao, K.; Liu, M.; Larson, H.; Harwell, H.; Leis, J.L.; Matsuura, K. (2013). „Tetractenos glaber”. Crveni spisak ugroženih vrsta IUCN. IUCN. 2013. Pristupljeno 28. 3. 2015. 
  2. ^ de Fréminville, Christophe-Paulin de La Poix (1813). „Description de Quelques Nouvelles Espèces des Poissons de l'ordre des Branchiosteges”. Nouveau Bulletin des Sciences, Par la Société Philomatique de Paris (na jeziku: French). 3 (67): 249–53 [251, pl. 4(4)]. 
  3. ^ a b v g d đ Hardy, Graham S. (1983). „Revision of Australian species of Torquigener Whitley (Tetraodontiformes: Tetraodontidae), and Two New Generic Names for Australian Puffer Fishes”. Journal of the Royal Society of New Zealand. 13 (1/2): 1–48 [9–11]. doi:10.1080/03036758.1983.10415335  . 
  4. ^ Simpson, D.P. (1979). Cassell's Latin Dictionary (5th izd.). London, United Kingdom: Cassell Ltd. str. 265. ISBN 978-0-304-52257-6. 
  5. ^ a b v Australian Biological Resources Study (12. 2. 2010). „Species Tetractenos glaber (Fréminville, 1813)”. Australian Faunal Directory. Canberra, Australian Capital Territory: Department of the Environment, Water, Heritage and the Arts, Australian Government. Arhivirano iz originala 2. 4. 2015. g. Pristupljeno 29. 3. 2015. 
  6. ^ Bibron, Gabriel; Duméril, Auguste Henri André (1855). „Note sur un Travail Inédit de Bibron Relatif aux Poissons Plectognathes Gymnodontes (Diodons et Tétrodons)”. Revue et Magasin de Zoologie (Paris) (na jeziku: French). 7: 274–82 [278]. 
  7. ^ Kottelat, Maurice (2001). „Nomenclatural Status of Names of Tetraodontiform Fishes Based on Bibron's Unpublished Work”. Zoosystema. 23 (3): 605—18. 
  8. ^ Regan, Charles Tate (1909). „Descriptions of New Marine Fishes from Australia and the Pacific”. Annals and Magazine of Natural History. 8. 4 (51): 438–40 [439]. doi:10.1080/00222930908692695. 
  9. ^ a b v Whitley, Gilbert Percy (1955). „Toadfish Poisoning” (PDF). Australian Museum Magazine. 11 (2): 60—65. 
  10. ^ Whitley, Gilbert Percy (1964). „A Survey of Australian Ichthyology”. Proceedings of the Linnean Society of New South Wales. 89 (1): 11–127 [59]. 
  11. ^ Green, Sarah L. (1984). „Ultrastructure and Innervation of the Swimbladder of Tetractenos glaber (Tetraodontidae)”. Cell and Tissue Research. 237 (2): 277—84. PMID 6478495. doi:10.1007/BF00217146. 
  12. ^ a b v g Prokop, Francis Bernard; Hawkins, Trevor; Wilson, Geoff (2006). Australian Fish Guide. Croydon, Victoria: Australian Fishing Network. str. 139. ISBN 978-1-86513-107-8. 
  13. ^ a b v Victorian National Parks Association (VNPA) (2015). „Smooth Toadfish Tetractenos glaber” (PDF). Explore Underwater Victoria. VNPA and Museum Victoria. Pristupljeno 8. 9. 2015. 
  14. ^ Thieberger, Nick; McGregor, William (1994). Macquarie Aboriginal Words: A Dictionary of Words from Australian Aboriginal and Torres Strait Islander Languages. Sydney, New South Wales: Macquarie Library. str. 70, 437. ISBN 978-0-949757-79-1. 
  15. ^ a b Dawes, William (1791). „Book C, Page 11”. The Notebooks of William Dawes on the Aboriginal Language of Sydney. Pristupljeno 8. 9. 2015. 
  16. ^ a b v Alquezar, Ralph; Markich, Scott J.; Booth, David J. (2006). „Effects of Metals on Condition and Reproductive Output of the Smooth Toadfish in Sydney Estuaries, South-eastern Australia”. Environmental Pollution. 142 (1): 116—22. PMID 16297513. doi:10.1016/j.envpol.2005.09.009. 
  17. ^ a b v g d Booth, David J.; Schultz, D.L. (1999). „Seasonal Ecology, Condition and Reproductive Patterns of the Smooth Toadfish Tetractenos glaber (Freminville) in the Hawkesbury Estuarine System, Australia”. Proceedings of the Linnean Society of New South Wales. 121: 71—84. 
  18. ^ Melbourne's Wildlife: A Field Guide to the Fauna of Greater Melbourne. Melbourne, Victoria: Museum Victoria & CSIRO. 2006. str. 324. ISBN 978-0-643-09254-9. 
  19. ^ Jenkins, Gregory P.; Connolly, Rod M.; Keough, Michael J.; Hindell, Jeremy S.; Smith, Timothy M. (2011). „Edge Effects in Patchy Seagrass Landscapes: The Role of Predation in Determining Fish Distribution”. Journal of Experimental Marine Biology and Ecology. 399 (1): 8—16. doi:10.1016/j.jembe.2011.01.010. 
  20. ^ Smith, Timothy M.; Jenkins, Gregory P.; Hutchinson, Neil (2012). „Seagrass Edge Effects on Fish Assemblages in Deep and Shallow Habitats”. Estuarine, Coastal and Shelf Science. 115: 291—99. Bibcode:2012ECSS..115..291S. doi:10.1016/j.ecss.2012.09.013. 
  21. ^ Baring, Ryan J.; Fairweather, Peter G.; Lester, Rebecca E. (2014). „Storm versus Calm: Variation in Fauna Associated with Drifting Macrophytes in Sandy Beach Surf Zones”. Journal of Experimental Marine Biology and Ecology. 461: 397—406. doi:10.1016/j.jembe.2014.09.011. 
  22. ^ Parrish, Richard Henry (1966). „Occurrence of the Smooth Toad Fish Sphaeroides glaber (Freminville) in Freshwater”. Victorian Naturalist. 83: 103—04. 
  23. ^ Mat Piah, Rumaeida; Bucher, Daniel J. (2014). „Reproductive Biology of Estuarine Pufferfish, Marilyna pleurosticta and Tetractenos hamiltoni (Teleostei: Tetraodontidae) in Northern New South Wales: Implications for Biomonitoring”. Proceedings of the Linnean Society of New South Wales. 136: 219—29. ISSN 1839-7263. 
  24. ^ Connell, S.D.; Anderson, M. (1999). „Predation by Fish on Assemblages of Intertidal Epibiota: Effects of Predator Size and Patch Size”. Journal of Experimental Marine Biology and Ecology. 241 (1): 15—29. doi:10.1016/S0022-0981(99)00067-2. 
  25. ^ Alquezar, Ralph; Markich, Scott J.; Booth, David J. (2006). „Metal Accumulation in the Smooth Toadfish, Tetractenos glaber, in Estuaries around Sydney, Australia”. Environmental Pollution. 142 (1): 123—31. PMID 16497420. doi:10.1016/j.envpol.2005.09.010. 
  26. ^ Alquezar, Ralph; Markich, Scott J.; Twining, John (2008). „Comparative Accumulation of 109Cd and 75Se from Water and Food by an Estuarine Fish (Tetractenos glaber)”. Journal of Environmental Radioactivity. 99 (1): 167—80. PMID 17884259. doi:10.1016/j.jenvrad.2007.07.012. 
  27. ^ Lajus, D; Yurtseva, A.; Birch, G.; Booth, David J. (2015). „Fluctuating Asymmetry as a Pollution Monitor: The Australian Estuarine Smooth Toadfish Tetractenos glaber (Teleostei: Tetraodontidae)”. Marine Pollution Bulletin. 101 (3): 758—67. PMID 26443385. doi:10.1016/j.marpolbul.2015.09.038. 
  28. ^ „Coroner's Inquest”. Colonial Times. 29. 3. 1831. Pristupljeno 9. 5. 2015. 
  29. ^ „Resumed Coroner's Inquest”. Colonial Times. 8. 4. 1831. Pristupljeno 9. 5. 2015. 
  30. ^ Isbister, Geoffrey K; Son, Julie; Wang, Frank; Maclean, Catriona J.; Lin, Cindy S.-Y.; Ujma, Josef; Balit, Corrine R.; Smith, Brendon; Milder, D.G. (2002). „Puffer Fish Poisoning: a Potentially Life-threatening Condition”. Medical Journal of Australia. 177 (11): 650—53. PMID 12463990. doi:10.5694/j.1326-5377.2002.tb04999.x. 
  31. ^ Noguchi, Tamao; Arakawa, Osamu (2008). „Tetrodotoxin – Distribution and Accumulation in Aquatic Organisms, and Cases of Human Intoxication”. Marine Drugs. 6 (2): 220—42. PMC 2525488  . PMID 18728726. doi:10.3390/md20080011. 

Spoljašnje veze uredi

 
Tetractenos glaber na Vikimedijinoj ostavi.
 
Vikivrste imaju više informacija o članku Tetractenos glaber.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Tetractenos_glaber&oldid=27734051”