Википедија

Арктур

Арктур или α Волара (лат. Arcturus, α Boötis, α Boo) је најсјајнија звезда сазвежђа Волар и најсјајнија звезда северне небеске хемисфере[9]. Магнитуда Арктура износи -0,05 (уз варијације од неколико стотих делова магнитуде), што је чини четвртом најсјајнијом звездом ноћног неба. Назив Арктур на старогрчком значи „чувар медведа“.[10][11]

Арктур
Арктур у сазвежђу Волар (заокружено)
Положај на небу
Епоха J2000      Равнодневница J2000
Сазвежђе Волар
Изговор /ɑːrkˈtjʊərəs/
Ректасцензија 14h 15m 39.7s[1]
Деклинација +19° 10′ 56″[1]
Привидна магнитуда (В) −0.05[2]
Карактеристике
Спектрални тип K1.5 III Fe−0.5[3]
Привидна магнитуда (J) −2.25[2]
U−B индекс боја +1.28[2]
B−V индекс боја +1.23[2]
R−I индекс боја +0.65[2]
Note (category: variability): H and K emission vary.
Астрометрија
Радијална брзина (Rv)−5.19[4] km/s
Сопствено кретање (μ) РА: −1093,45[5] мас/г
Дек.: −1999,40[5] мас/г
Паралакса (π)88.83 ± 0.54[1] мас
Растојање36,7 ± 0,2 ly
(11,26 ± 0,07 пс)
Апсолутна магнитуда (MV)−0,30±0,02[6]
Детаљи
Маса1,08±0,06[7] M☉
Полупречник25,4±0,2[7] R☉
Луминозност170[8] L☉
Површинска гравитација (log g)1,66±0,05[7] цгс
Температура4286±30[7] K
Металичност [Fe/H]−0,52±0,04[7] dex
Ротациона брзина (v sin i)2,4±1,0[6] km/s
Старост7,1+1,5
−1,2[7] Gyr
Друге ознаке
Alramech, Alramech, Abramech, α Boötis, Alpha Boo, α Boo, 16 Boötis, BD+19°2777, GJ 541, HD 124897, HIP 69673, HR 5340, SAO 100944, LHS 48, GCTP 3242.00
Референтне базе података
SIMBADdata
Извори података:
Hipparcos Catalogue,
CCDM (2002),
Bright Star Catalogue (5th rev. ed.),
VizieR catalog entry
Арктур се може наћи на небу ако се продужи лук који чини руда Великих кола.

Арктур је наранџасти џин, спектралне класе К2III, пречника око 25 пута већег од пречника Сунца и преко 100 пута луминознији од Сунца. Налази се на 37 светлосних година (11 парсека) од Сунчевог система, на координатама α = 14h 15m 39,6s δ = +19° 10’ 57”.[9][10][11]

Арктур има велико релативно кретање, друго највеће мећу звездама сјајнијим од 1. магнитуде (одмах после алфе Кентаура).[11][12] Арктур је члан групе звезда назване по њему Арктурова група, коју према претпоставкама чине 53 звезде које имају заједничко порекло.[13]

У језгру Арктура је престала фузија водоника и почела је фузија хелијума у угљеник.[12] У будућности, Арктур ће одбацити спољашње слојеве од којих ће настати планетарна маглина, док ће унутрашњи слојеви остати у облику белог патуљка.[13]

Номенклатура

уреди

Ознаку Арктура као α Boötis (латинизирано у Alpha Boötis) дао је Јохан Бајер 1603. године. Међународна астрономска унија је 2016. организовала Радну групу за имена звезда (WGSN) за каталогизацију и стандардизацију властитих имена за звезде. Први билтен WGSN-а из јула 2016. укључивао је табелу прве две групе имена које је одобрио WGSN; који је укључивао Арктур за α Boötis.[14][15]

Опсервација

уреди
 
Арктур је најсјајнија звезда у сазвежђу Волар.

Са привидном визуелном магнитудом од -0,05, Арктур је најсјајнија звезда на северној небеској хемисфери и четврта најсјајнија звезда на ноћном небу,[16] после Сиријуса (-1,46 привидне магнитуде), Канопусa (-0,72) и α Кентаурa (комбинована магнитуда -0,27). Међутим, α Кентаури АБ је бинарна звезда, чије су компоненте слабије од Арктура. Ово Арктур чини трећом најсјајнијим индивидуалном звездом, одмах испред α Кентаурa А (званично назван Rigil Kentaurus), чија је привидна магнитуда is −0.01.[17] Француски математичар и астроном Жан Батист Морен посматрао је Арктур дању телескопом 1635. године, први за било коју звезду осим Сунца и супернове. Арктур је голим оком виђен у време или непосредно пре заласка сунца.[17]

Арктур је видљив са обе Земљине хемисфере јер се налази 19° северно од небеског екватора. Звезда кулминира у поноћ 27. априла, а у 21 часа 10. јуна видљив је током касног северног пролећа или јужне јесени.[18] Са северне хемисфере, једноставан начин да пронађе Арктурус је да се прати лук ручке Великих кола (или плуга). Настављајући овим путем, може се пронаћи Спика, „Лук до Арктура, затим скок (или убрзање) до Спике”.[19][20]

Птоломеј је описао Арктур као subrufa („мало црвен”): има B-V индекс боја од +1,23, отприлике на средини између Полукса (B-V +1,00) и Алдебарана (B-V +1.54).[17]

η Воловар, или Муфрид, удаљен је само 3,3 светлосне године од Арктура и имао би визуелну магнитуду -2,5, отприлике као Меркур са Земље, док би посматрач на бившем систему видео Арктура сјајног као што се Венера види из Земља.[17]

Године 1984, рефлектујући телескоп Јап од 90 cm у Херстмонсу је тестиран ешел спектрографом са Краљичиног универзитета у Белфасту и CCD камером. Посматрања звезда Арктур и Денеб (Алфа Лабуд) обављена су у лето 1984. године.[21]

Физичке карактеристике

уреди
 
Оптичка слика Арктура (DSS2 / MAST / STScI / NASA)

На основу годишњег померања паралаксе од 88,83 милиарксекунде измереног сателитом Хипаркос, Арктур је удаљен 36,7 светлосних година (11.26 парсека) од Сунца. Маргина грешке паралаксе је 0,54 милиарсекунде, што представља маргину грешке удаљености од ±0,23 ly (0,071 pc).[1] Због своје близине, Арктур има велико правилно кретање, две лучне секунде годишње, веће од било које звезде прве магнитуде осим α Kентаури.

Арктур се креће брзо (122 km/s) у односу на Сунце, и сада је скоро у својој најближој тачки Сунцу. Најближи приступ ће се десити за око 4.000 година, када ће звезда бити неколико стотинки светлосне године ближе Земљи него што је данас. (У антици, Арктур је био ближе центру сазвежђа.[22]) Сматра се да је Арктур звезда старог диска и изгледа да се креће са групом од 52 друге такве звезде, познате као Арктуров ток.[23]

Види још

уреди

Референце

уреди
  1. ^ а б в г van Leeuwen, Florian (новембар 2007). „Validation of the new Hipparcos reduction”. Astronomy and Astrophysics. Paris, France: EDP Sciences. 474 (2): 653—64. Bibcode:2007A&A...474..653V. S2CID 18759600. arXiv:0708.1752  . doi:10.1051/0004-6361:20078357. 
  2. ^ а б в г д Ducati, J. R. (2002). „VizieR Online Data Catalog: Catalogue of Stellar Photometry in Johnson's 11-color system”. CDS/ADC Collection of Electronic Catalogues. 2237: 0. Bibcode:2002yCat.2237....0D. 
  3. ^ Keenan, Philip C.; McNeil, Raymond C. (1989). „The Perkins catalog of revised MK types for the cooler stars”. The Astrophysical Journal Supplement Series. 71: 245. Bibcode:1989ApJS...71..245K. doi:10.1086/191373. 
  4. ^ Massarotti, Alessandro; Latham, David W.; Stefanik, Robert P.; Fogel, Jeffrey (2008). „Rotational and Radial Velocities for a Sample of 761 HIPPARCOS Giants and the Role of Binarity”. The Astronomical Journal. 135 (1): 209—231. Bibcode:2008AJ....135..209M. doi:10.1088/0004-6256/135/1/209  . 
  5. ^ а б Perryman; et al. (1997). „HIP 69673”. The Hipparcos and Tycho Catalogues. 
  6. ^ а б Carney, Bruce W.; et al. (март 2008). „Rotation and Macroturbulence in Metal-Poor Field Red Giant and Red Horizontal Branch Stars”. The Astronomical Journal. Paris, France: EDP Sciences. 135 (3): 892—906. Bibcode:2008AJ....135..892C. S2CID 2756572. arXiv:0711.4984  . doi:10.1088/0004-6256/135/3/892. 
  7. ^ а б в г д ђ Ramírez, I.; Allende Prieto, C. (децембар 2011). „Fundamental Parameters and Chemical Composition of Arcturus”. The Astrophysical Journal. Bristol, England: IOP Publishing. 743 (2): 135. Bibcode:2011ApJ...743..135R. S2CID 119186472. arXiv:1109.4425  . doi:10.1088/0004-637X/743/2/135. 
  8. ^ Schröder, K.-P.; Cuntz, M. (април 2007). „A critical test of empirical mass loss formulas applied to individual giants and supergiants”. Astronomy and Astrophysics. Bristol, England: IOP Publishing. 465 (2): 593—601. Bibcode:2007A&A...465..593S. S2CID 55901104. arXiv:astro-ph/0702172  . doi:10.1051/0004-6361:20066633. 
  9. ^ а б Moore 2000, стр. 341
  10. ^ а б Moore, Patrick, ур. (2002). Philip's Astronomy Encyclopedia (на језику: (језик: енглески)). Philip's. стр. 427. ISBN 978-0-540-07863-9. 
  11. ^ а б в Murdin, Paul, ур. (2001). Encyclopedia of Astronomy and Astrophysics (на језику: (језик: енглески)). Institure of Physics Publishing. стр. 5065. ISBN 978-0-7503-0440-5. 
  12. ^ а б Kaler, Jim. „Jim Keler's Stars — Arcturus”. Приступљено 21. 12. 2012. 
  13. ^ а б „Sol — Station Arcturus”. Sol Company. Приступљено 21. 12. 2012. 
  14. ^ „Bulletin of the IAU Working Group on Star Names, No. 1” (PDF). Приступљено 28. 7. 2016. 
  15. ^ „IAU Catalog of Star Names”. Приступљено 28. 7. 2016. 
  16. ^ Kaler, James B. (2002). The Hundred Greatest Stars. New York City: Copernicus Books. стр. 21. ISBN 978-0-387-95436-3. 
  17. ^ а б в г Schaaf, Fred (2008). The Brightest Stars: Discovering the Universe Through the Sky's Most Brilliant Stars. Hoboken, New Jersey: John Wiley and Sons. стр. 126–36. Bibcode:2008bsdu.book.....S. ISBN 978-0-471-70410-2. 
  18. ^ Schaaf 2008, стр. 257
  19. ^ Rao, Joe (15. 6. 2007). „Arc to Arcturus, Speed on to Spica”. Space.com. Приступљено 14. 8. 2018. 
  20. ^ „Follow the arc to Arcturus, and drive a spike to Spica | EarthSky.org”. earthsky.org. 8. 4. 2018. Приступљено 14. 8. 2018. 
  21. ^ Bates, B.; McKeith, C. D.; Jorden, P. R.; Van Breda, I. G. (1985). „High dispersion spectroscopy trials using an echelle spectrograph with CCD camera”. Astronomy and Astrophysics. Bristol, England: IOP Publishing. 145: 321. Bibcode:1985A&A...145..321B. 
  22. ^ Rogers, John H. (1998). „Origins of the Ancient Constellations: II. The Mediterranean Traditions”. Journal of the British Astronomical Association. London, England: British Astronomical Association. 108 (2): 79—89. Bibcode:1998JBAA..108...79R. 
  23. ^ Ramya, P.; Reddy, Bacham E.; Lambert, David L. (2012). „Chemical compositions of stars in two stellar streams from the Galactic thick disc”. Monthly Notices of the Royal Astronomical Society. 425 (4): 3188. Bibcode:2012MNRAS.425.3188R. S2CID 119253279. arXiv:1207.0767  . doi:10.1111/j.1365-2966.2012.21677.x. 

Литература

уреди

Спољашње везе

уреди
  • Арктур у бази ARICNS (Astronomisches Rechen-Institut Heidelberg Data Base for Nearby Stars) (језик: енглески)
  • Арктур у SIMBAD бази података. (језик: енглески)
  • SolStation.com entry
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Арктур&oldid=28816801”