Нинко Петровић
Нинко Петровић (Белотић, код Крупња, 18. октобар 1896 — Београд, 30. март 1981) био је српски адвокат и градоначелник Београда.
| Нинко Петровић | |
|---|---|
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 18. октобар 1896. |
| Место рођења | Белотић, код Крупња, Краљевина Србија |
| Датум смрти | 30. март 1981. (84 год.) |
| Место смрти | Београд, СР Србија, СФР Југославија |
| Професија | адвокат |
| Одликовања |   |
Биографија уреди
Рођен у Белотићу 18. октобра 1896. године, Нинко Петровић је основну школу је завршио у Белотићу (општина Осечина), а потом је похађао гимназију у Шапцу.
После завршених шест разреда гимназије, у јесен 1915. године мобилисан је у Ђачку чету са којом се крајем исте године повукао преко Албаније у Грчку. После краће војне обуке упућен је на Солунски фронт, где је 1916. године учествовао у борбама у саставу Првог пешадијског пука Моравске дивизије као поднаредник-ђак. По наређењу из команде заједно са другим „ђацима” упућен је у грчки град Волос, где је похађао седми и осми разред гимназије и успешно положио матурски испит. Убрзо након матурирања се вратио на Солунски фронт, и то у моменту најинтензивнијих борби и његовог пробоја, након којих се коначно после дуже времена поново вратио у Србију и родни крај.
Током рата убијен му је отац, двојица старије браће и брат од стрица. Упркос томе, успео је заврши Правни факултет у Београду 1922. године. Бавио се адвокатуром и другим службеничким пословима, а 1930. године био је један од оснивача и уједно секретар Удружења „Солунске ђачке чете”.
У току Великог рата Петровић је писао дневник и разне записе, на чијем сабирању је радио пред крај свог живота.
„Био сам на Кајмакчалану и борио се. Изгубио сам брата тамо. Много је наших војника ту изгинуло. Читав врх планине је био покривен лешевима. Пукови који су се борили били су преполовљени, један скоро сасвим сатрвен. С обзиром на све то, као учесник у Првом светском рату покушао сам да са своје стране нешто више, непосредније, конкретније и целовито кажем. Писао сам аутобиографски, онако како сам овај рат преживљавао и видео. Као што се лако може видети, био сам нешто гласнији и слободнији када сам говорио о греховима великих савезника према Србији”
— Нинко Петровић
Овако је изгледао предговор прве верзије његових сећања чија је линија подударна и са свим осталим записима. С том, по многим проценама, изванредном шареницом покуцао је седамдесетих година прошлог века на врата два највећа српска и југословенска издавача „Просвете” и „Нолита” нудећи свој дневник, односно ратне мемоаре под називом „Из трагичних дана Србије 1914–1918”. Рукопис је врло радо прихваћен, али никада није штампан нити касније враћен аутору. Чак су и копије биле изгубљене. Захваљујући примерку који је сачувала његова сестра Олга, Петровићеви земљаци су 2010. године штампали хронику на 220 страна.
У предговору књиге уредник мр Бранко Матић, професор на Високој пословној школи у Ваљеву, наглашава да Петровићев опис догађаја има посебан значај и тежину зато што их приказује из угла појединца, што је веома важно за разумевање многих догађаја из Великог рата.
Избор догађаја, јасним стилом њиховог описивања и недвосмисленим ставовима о њима омогућава читаоцу упознавање „из прве руке” са оним што се догађало и како је то деловало на војнике и народ. Овим описом догађаја из Великог рата допуњује се материјал за једну скоро надреалну књигу о хероизму и трагедији српског народа –записао је поред осталог Матић, додајући да је уз сва задивљујућа херојства о трагичним последицама које је рат оставио на Србију и њен народ, ипак, недовољно писано. Тако он подсећа да, колико је њему познато, гробље испод мора, на чијем дну међу шкољкама почива преко 6.000 војника нико нема у свету осим Срби. Петровић у својим записима посебну пажњу обраћа на мобилизацију и формирање Ђачке чете, Солунски фронт, прелазак односно повлачење преко Албаније а приче као што су „Солунски ратни мозаик”, „Битољска гимназија у Волосу”, „Угашени домови” или „Зора Курјакова”, својеврсни су су литерарни фрагменти.
— мр Бранко Матић
У Априлском рату 1941. године као капетан прве класе био је командир противавионске и противтенковске митраљеске чете на Пиротском фронту на којем бива заробљен и одведен у логор. После ослобођења од 1946. до 1951. године биран је на место председника Извршног народног одбора Београда, што је данас у рангу градоначелника. Због тога у његовој биографији између осталог стоји и да је био први изабрани градоначелник Београда. За његова мандата изграђени су значајни привредни и културни објекти у Београду и започета изградња Новог Београда.
Носилац је више ордена и медаља, али је увек посебно истицао Албанску споменицу. Поред Ордена заслуга за народ првог реда добитник је и једног пољског и два француска одликовања.
Петровић је умро 30. марта 1981. године и сахрањен је на Новом гробљу у Београду.
Литература уреди
- Ко је ко у Југославији. Београд: Хронометар. 1970.
- „Од ђачке чете до градоначелника”. Политика. Приступљено 18. 12. 2017.
