Vodonik selenid je neorgansko jedinjenje sa formulom H2Se. On je najjednostavniji i virtualno jedini hidrid selena. H2Se je bezbojan, zapaljiv gas pod standardnim uslovima. On je najtoksičnije jedinjenje selena sa limitom ekspoziture od: 0.05 ppm u toku perioda od 8 časova. Ovo jedinjenje ima iritirajući miris.

Vodonik selenid
Structural diagram of the hydrogen selenide molecule
Structural diagram of the hydrogen selenide molecule
Space-filling model of the hydrogen selenide molecule
Space-filling model of the hydrogen selenide molecule
Nazivi
IUPAC naziv
Vodonik selenid
Drugi nazivi
Selenovodonična kiselina
selan
selen hidrid
Identifikacija
3D model (Jmol)
ChEBI
ChemSpider
ECHA InfoCard 100.029.071
KEGG[1]
RTECS X1050000
UN broj 2202
  • [SeH2]
Svojstva
H2Se
Molarna masa 80,98 g/mol
Agregatno stanje Bezbojni gas
Gustina 3,553 g/cm3
Tačka topljenja -65.73°C (207.42 K)
Tačka ključanja -41.25°C (231.9 K)
0.70 g/100 mL
Rastvorljivost rastvoran u CS2, fozgenu
Kiselost (pKa) 3.89
Struktura
Oblik molekula (orbitale i hibridizacija) Povijen
Opasnosti
Bezbednost prilikom rukovanja ICSC 0284
Flammable F+ Toxic T Dangerous for the Environment (Nature) N
R-oznake R23/25, R33, R50/53
S-oznake (S1/2), S20/21, S28, S45, S60, S61
NFPA 704
NFPA 704 four-colored diamondFlammability code 4: Will rapidly or completely vaporize at normal atmospheric pressure and temperature, or is readily dispersed in air and will burn readily. Flash point below 23 °C (73 °F). E.g., propaneHealth code 4: Very short exposure could cause death or major residual injury. E.g., VX gasКод реактивности 0: Нормално стабилан, чак и под стањем изложености ватри; није реактиван с водом (нпр. течни азот)Special hazards (white): no code
4
4
0
Tačka paljenja zapaljivi gas
Letalna doza ili koncentracija (LD, LC):
LCLo (LCLo)
0.3 ppm (zamorac, 8 hr)
5.9 ppm (pacov, 1 hr)[5]
SAD zdravstvene granice izlaganja (NIOSH):
PEL (dozvoljivo)
TWA 0.05 ppm (0.2 mg/m3)[4]
REL (preporučeno)
TWA 0.05 ppm (0.2 mg/m3)[4]
IDLH (neposredna opasnost)
1 ppm[4]
Srodna jedinjenja
Drugi anjoni
H2O
H2S
H2Te
H2Po
Drugi katjoni
Na2Se
Ag2Se
Srodna jedinjenja
Arsin
Ukoliko nije drugačije napomenuto, podaci se odnose na standardno stanje materijala (na 25 °C [77 °F], 100 kPa).
ДаY verifikuj (šta je ДаYНеН ?)
Reference infokutije

Struktura i osobine

уреди

H2Se ima povijenu strukturu sa H-Se-H uglom veze od 91°. Konzistentno sa tom strukturom, postoje tri IR vibraciona banda: 2358, 2345, i 1034 cm−1.

H2S i H2Se imaju slične osobine, mada je selenid kiseliji sa pKa = 3.89, i drugim pKa = 11.0 na 25 °C. Direktna posledica H2Se kiselosti je njegova rastvorljivost u vodi.

Priprema

уреди

Vodonik selenid se industrijski priprema tretiranjem elementarnog selena na T > 300 °C sa vodonikom.[6] Više načina dobijanja H2Se je objavljeno. Oni su podesni za pripremu na velikoj i maloj skali. U laboratoriji, H2Se se obično priprema dejstvom vode na Al2Se3, uporedo sa formiranjem alumine. Srodna reakcija je kiselinska hidroliza FeSe.[7]

Al2Se3 + 6 H2O 2 Al(OH)3 + 3 H2Se

H2Se se može dobiti putem različitih metoda za in situ generisanje u vodenim rastvorima koristeći bor hidrid, Maršov test i Devardovu leguru.[8]

Reference

уреди
  1. ^ Joanne Wixon; Douglas Kell (2000). „Website Review: The Kyoto Encyclopedia of Genes and Genomes — KEGG”. Yeast. 17 (1): 48—55. doi:10.1002/(SICI)1097-0061(200004)17:1<48::AID-YEA2>3.0.CO;2-H. 
  2. ^ Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. PMID 20970519. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003.  уреди
  3. ^ Evan E. Bolton; Yanli Wang; Paul A. Thiessen; Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”. Annual Reports in Computational Chemistry. 4: 217—241. doi:10.1016/S1574-1400(08)00012-1. 
  4. ^ а б в NIOSH Džepni vodič hemijskih hazarda 0336
  5. ^ „Hydrogen selenide”. Immediately Dangerous to Life and Health. National Institute for Occupational Safety and Health (NIOSH). 
  6. ^ Ullmann’s Encyclopedia of Industrial Chemistry. Weinheim: Wiley-VCH. 2005. 
  7. ^ Féher, F. In "Handbook of Preparative Inorganic Chemistry"; Brauer, E., Ed.; Academic: New York, 1963; 1, p 418.
  8. ^ Sonoda, N.; Kondo K.; Nagano, K.; Kambe, N.; Morimoto, F. Angewandte Chemie, International Edition English 1980, vol. 19, page 308

Literatura

уреди

Spoljašnje veze

уреди