Јелисавета Беба Петров
Јелисавета Беба Петров (Бања Лука, 28. јул 1919 — Панчево, 6. март 1942), учесница Народноослободилачке борбе.
| јелисавета беба петров | |
|---|---|
 Беба Петров | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 28. јул 1919. |
| Место рођења | Бања Лука, Краљевство СХС |
| Датум смрти | 6. март 1942. (22 год.) |
| Место смрти | Панчево, окупирани Банат |
| Професија | студент права |
| Породица | |
| Супружник | Жарко Зрењанин |
| Деловање | |
| Члан КПЈ од | 1939. |
| Учешће у ратовима | Народноослободилачка борба |
Биографија уреди
Рођена је 28. јула 1919. године у Бањалуци. Године 1923. њена породица преселила се у Вршац, где је завршила основну школу и гимназију. Потом је уписала Правни факултет у Београду.[1]
Још као ученица гимназије у Вршцу, заједно са млађим братом Браниславом Брацом укључила се у омладински револуционарни покрет. Одмах након полагања матуре, 1939. године Јелисавета је примљена у тада илегалну Комунистичку партију Југославије (КПЈ). Прве везе са комунистичким покретом добила је од старије сестре Драгице, која је била студент Филозофског факултета и учесница револуционарног студенстког покрета.[1]
Заједно са сестром Драгицом, била је један од оснивача Омладинске секције Женског покрета у Вршцу и један од најактивнијих његових чланиова. Радила је такође у партијској техници и помагала Жарку Зрењанину при умножавању партијског материјала. Активно је помагала брату Браци на организовању организација Савеза коунистичке омладине Југославије (СКОЈ) у Вршцу и околини. Била је секретар Окружног комитета СКОЈ-а за Вршац. На Петој покрајинској конференцији СКОЈ-а за Војводину, фебруара 1940. године била је изабрана за чланицу Покрајинског комитета.[1]
Године 1940. је била ухапшена у Вршцу. У затвору је тада провела око 40 дана, али упркос свим мучењима, пред полицијом ништа није признала, па је услед недостатка доказа била пуштена.[1]
После окупације Југославије, 1941. године, по одлуци КПЈ, пребацила се у Панчево. Тамо је радила на организовању устанка и јужном Банату. Била је члан Окружног комитета КПЈ за јужни Банат и радила у партијској техници.[1]
Почетком марта 1942. полиција је сазнала за склониште Окружног комитета, на периферији Панчева. У зору 6. марта 1942. године, полицијско-окупационе снаге, предвођене Јурајом Шпилером, опколиле су кућу у којој су се поред Јелисавете, налазили и њен брат Браца Петров, који је био секретар ОК КПЈ за јужни Банат и Славко Томић, члан ОК КПЈ за јужни Банат. Након сазнања да су опкољени, они су одбили да се предају и пружили су отпор непријатељу. Након дуже борбе, непријатељ је упао у кућу. Браца Петров је погинуо на лицу места, док су Јелисавета и Славко били тешко рањени. По пребацивању у болницу, Јелисавета је истог дана преминула.[1]
У опкољеној кући, међу уништеним партијским материјалом, нађена је порука „Ми умиремо за слободу народа”.[1]
Дом омладине у Вршцу је носио њено име све до 2001. године.
Породица уреди
Читава Јелисаветина породица је учествовала у Народноослободилачком рату. Поред брата Браце (1921—1942), погинула јој је и старија сестра Драгица (1916—1942) и снаја Олга (1920—1942). Даница и Олга су биле заточене у логору на Бањици, а убијене су истог дана — 9. маја 1942. године. Олга је проглашена за народног хероја.
У лето 1939. године Јелисавета се удала за Жарка Зрењанина (1902—1942), познатог војвођанског комунисту и секретара Покрајинског комитета КПЈ за Војводину. Они се нису званично венчали у општини или цркви, већ су свој брак „озваничили” пред партијском организацијом.[2] Жарко је погинуо 4. новембра 1942. године у Павлишу, код Вршца, када је окупатор услед изадаје, открио кућу у којој се налазио. Проглашен је за народног хероја, а град Зрењанин назван је по њему.[3]
Референце уреди
Литература уреди
- Жене Србије у НОБ. „Нолит“ Београд, 1975. година.
