Јиржи Карасек зе Лвовиц

Јиржи Карасек зе Лвовиц (чеш. Jiří Karásek ze Lvovic; Праг, 24. јануар 1871. - Праг 5. март 1951.) био је чешки књижевник, колекционар и књижевни критичар. Значајни је представник декаденције у чешкој књижевности, кога су противници називали Краљем позера. У својим делима писао је о слободној љубави, хомосексуалности, некрофилији, пролазности и смрти. Као вид протеста против баналности и осредњости живота оновремене масе, Карасек је створио особен естески и изоловани свет аристократских појединаца, издвојених од свакодновног живота и уобичајних друштвених односа. У таквом свету његови јунаци култивишу своје дивље страсти и приватне фантазије.[1] Као писац и критичар био је близак поступку натурализма и импресионизма.

Јиржи Карасек зе Лвовиц
Jiri Karasek ze Lvovic 1891.jpg
Фотографија двадесетогодишњег Карасека зе Лвовица
Датум рођења(1871-01-24)24. јануар 1871.
Место рођењаПраг, Аустроугарска
Датум смрти5. март 1951.(1951-03-05) (80 год.)
Место смртиПраг, Чехословачка
Периоддекаденција
Утицаји одПол Верлен, Шарл Бодлер, Стефан Маларме, Оскар Вајлд, Фридрих Ниче, Аугуст Стринберг
Утицао наЈан Зрзави
Најважнија дела
Зазидани прозори, Содома, Аристократска књига, Острво прогнаних, Ендимион.

Потпис

Додатак зе Лвовиц придодао је свом имену тврдећи да је потомак шеснаестовековног астронома Циприана Лвовицкехоа зе Лвовица.

БиографијаУреди

Рођен је 24. јануар 1871. у Прагу, где је завршио средњу школу. Наставио је школовање на богословском факултету, где је провео мање од две године.[2] На годину дана напустио је Чешку живећи у Баварској, да би се 1891. вратио у свој родни град и запослио као службеник у пошти. Касније је именован за директора поштанског музеја, библиотеке и архива.

Заједно са Арноштем Прохазком 1894. основао је часопис Модерни преглед (Moderní revue), у којем је углавном објављивао стваралаштво чешке и француске декаденције. У јунском броју 1895. Карасек је написао чланак у одбрану хомосексуалности, и на тај начин написао њену прву јавну одбрану у чешкој историји. Пошто је сам Карусек био геј, тема му је била веома блиска. Убрзо је покренуо "часопис за сексуалне реформе" Глас (Hlas), неку врсту пионирског геј часописа.[3] Након његовог гашења покренуо је сличан часопис под називом Нови глас (Nový hlas).[4]

Током свог живота прикупио је велику приватну библиотеку (48.000 наслова)[5] и колекцију словенске уметности и графике (40.000 примерака). Ту такозвану Карасекову колекцију донирао је удружењу Соко смештеном у Тиршовом дому у Прагу, под условом да буде њен управник до краја живота. Од 1954. колекција је део Музеја чешке књижевности.[6] Интересовао се за окултизам и био је члан херметичког друштва Hermetik Universalia.

Умро је од запаљења плућа 1951.

СтваралаштвоУреди

 
фотографија Карасека зе Лвовица из 1930.

Карасек је аутор неколико збирки поезије, романа и приповетки. Писао је под утицајем Шарла Бодлера, Пола Верлена, Оскара Вајлда и Фридриха Ничеа. Посебан утицај на његово стваралаштво извршио је и Аугуст Стринберг, кога је у свом есеју назвао апостолом истине, револуционарним писцем преломног периода, и ствараоцем који је пригрлио нову, аристократску, културну тачку гледишта.[7]

Његова поезија носи типичне особине декаденције (морбидну еротику, развратност, болешљивост, аристократизам, идеализацију патолошког итд). Због мотива присутних у његовој поезији, често је наилазио на осуду. Тако је целокупни тираж друге песничке збирка Содома заплењен под оптужбом за неморалност. Наводно је своју поезију писао у замраченој соби, окружен увелим цвећем.[8]

Карасекова проза писана је у традицији готског романа. У њој је присутан егзотични и бизаран свет насељен мистицима, демонима, тровачима и чаробњацима. У роману Ганимед из 1925. варирао је мит о голему. У њему вајар Јерген Мелер оживљава своју скулптуру прелепог младића, као вид компензације сопствене физичке ружноће.[9] Данас се поједини делови његовог прозног опуса сврставају у научну фантастику.

Његово дело утицало је на чешког сликара и графичара Јана Зрзавија.

Одабрана делаУреди

  • Зазидани прозори (Zazděná okna, 1894)
  • Содома (Sodoma, 1895)
  • Рукавац (Stojaté vody, 1895)
  • Аристократска књига (Kniha aristokratická, 1896)
  • (Sexus necans, 1897)
  • Готичка душа (Gotická duše, 1900)
  • Импресионистичко и иронично (Impresionisté a ironikové, 1903)
  • Разговори са смрћу (Hovory se smrtí, 1904),
  • Романи о три чаробњака: Манфред Макмилен, Скарабеус (Балегар), Ганимед (Romány tří mágů: Román Manfreda Macmillena (1907), Scarabaeus (1908), Ganymedes (1925))
  • Ендимион (Endymion, 1909)
  • Острво прогнаних (Ostrov vyhnanců, 1912)
  • Песме скитнице о животу и смрти (Písně tulákovy o životě a smrti, 1930)
  • Изгубљени рај (Ztracený ráj, 1938)
  • Последња берба (Poslední vinobraní, 1946)
  • Успомене (Vzpomínky, 1994, постхумно)

РеференцеУреди

  1. ^ Ort 2013, стр. 86
  2. ^ Med, Jaroslav, Básník marné touhy, u: Jiří Karásek ze Lvovic, Ocúny noci, Odeon, Prag, 1984, str: 13.
  3. ^ Haggerty, George; Zimmerman, Bonnie (2003). Encyclopedia of Lesbian and Gay Histories and Cultures. Garland Science. стр. 363. ISBN 978-1-135-57871-8. 
  4. ^ LISHAUGEN, Roar: Nejistá sezóna jiné literatury, Dějiny a současnost, č. 12/2007. (online)
  5. ^ Katalog online: http://nris.nkp.cz/Katalog.aspx?sigla=ABE336&katkey=PNPKKG Архивирано на сајту Wayback Machine (12. јун 2011)
  6. ^ Lexikon české literatury 2/II K–L. Praha: Academia, 1993. S. 664.
  7. ^ Robinson 2008, стр. 171
  8. ^ Gafijczuk 2013, стр. 182
  9. ^ Thomas 2010, стр. 66

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди