Јован Новаковић (народни посланик)
Јован Новаковић (Краљево, 1824 – Краљево, 9. јул 1908) био је српски трговац и народни посланик. Био је отац Милана Новаковића, једног од водећих заговорника кажњавања починилаца Мајског преврата, и Љубомира Новаковића, министра у влади Димитрија Цинцар-Марковића.
Јован Новакoвић | |
|---|---|
 Јован Новаковић | |
| Датум рођења | 1824. |
| Место рођења | Краљево, Кнежевина Србија |
| Датум смрти | 9. јул 1908. (83/84 год.) |
| Место смрти | Краљево, Краљевина Србија |
| Занимање | Трговац и политичар |
| Награде | Таковски крст V реда |
Биографија уреди
Јован Новаковић је рођен 1824. године[1] у Краљеву од оца Сретена и мајке Ружице.[2] Једно време је живео у Чачку, где је његов брат Глиша био адвокат. Према подацима пописа становништва из 1863. године, Јован је у Карановцу (Краљеву) поседовао кућу, два дућана, земљу и воћњак у вредности од 438 дуката. Његови приходи су износили 15 талира месечно, што у односу на друге карановачке трговце, који су зарађивали и до 38 талира, није било много. Своје богатство је временом увећао бавећи се пољопривредом на свом имању и тргујући свињама у иностранству. Јован Новаковић је такође засадио винову лозу, од које је производио квалитетно вино. То вино је његов син Љубомир излагао у Бордоу 1882. године, а три године касније је за њега у Антверпену добио сребрну награду.[1][3][4]
Новаковић је био присталица династије Карађорђевић, али није долазио у сукобе са Обреновићима.[5] У периоду од 1858. до 1882. године био је више пута биран за председника примиритељног суда (касније Општинског суда) у Карановцу. За народног посланика у Карановцу изабран је 1871. године. Новаковић је био међу оним Краљевчанима који су дочекали краља Милана 1882. године. Новаковић је, као и његов кум Јован Сарић (председник општине и народни посланик) био члан Српске напредне странке. Током осамдесетих година 19. века био је у три наврата постављан за посланика у Народној скупштини Краљевине Србије: 1883, 1884. и 1885. године.[6]
Заслужан је и за развој Врњачке Бање. Наиме, заједно са владиком Јоаникијем Нешковићем и Михајлом Поповићем-Чеперковићем, свештеником из Трстеника, био је члан Основателног фундаторског друштва формираног у јулу 1868. године ради подизања бање у Врњцима.[1] Новаковић је био и председник Управног одбора Краљевске акционарске штедионице, најстаријег новчаног завода у Краљеву.[7] Ову дужност је обављао од 1885. до 1889. године. Поред тога, Новаковић је помагао и рад неколико удружења и организација у Краљеву: Црвени крст, Краљевачку женску подружину, Карановачку читаоницу. Помагао је и сиромашне ученике. Био је пренумерант на књиге, а претплату на дело Вука Стефановића Караџића Правителствујушћи совет сербски за времена Кара-Ђорђијева (1860) наменио је свом најстаријем сину Љубомиру. Године 1901. био је одликован Орденом Таковског крста V реда.[6]
Јован Новаковић је преминуо у Краљеву 9. јула 1908. године. Сахрањен је у породичној гробници на краљевачком гробљу.[6][8]
Породица уреди
Јован Новаковић је био ожењен Круном Вучковић, са којом је имао осморо деце. Михаило, Новак и Ангелина преминули су у детињству, пре навршене треће године. Синови Владислав и Милорад су преминули пре 1890. године. Син Љубомир је био министар привреде у влади Цинцар-Марковића, а Божидар агроном. Милан Новаковић се као официр залагао за кажњавање починилаца Мајског преврата, оштро критикујући заверенике. Залагао се да се завереницима суди и постао је вођа контразавереника у војсци. Због тога је био ухапшен 1907. године и убијен у затвору.[6]
Првобитна кућа у којој је Новаковић живео налазила се у краљевачкој Улици цара Душана. Она је срушена, а Новаковићеви потомци су на истом месту 1928. године подигли нову кућу. Ова кућа је данас под заштитом Завода за заштиту споменика културе у Краљеву.[6][9]
Референце уреди
- ^ а б в Српски биографски речник. Књ. 7, Мл-Пан. Нови Сад: Матица српска. 2018. стр. 538. ISBN 978-86-7946-235-0.
- ^ Маржик, Славољуб (2020). Краљево у српској штампи: 1904-1908. Краљево: Народни музеј Краљево. стр. 260. ISBN 978-86-81578-03-2.
- ^ „Изложба вина у Бордоу”. Српске новине. 3. 8. 1882. стр. 2. Приступљено 24. 11. 2023.
- ^ „Новије”. Српске новине. 12. 10. 1885. стр. 2. Приступљено 24. 11. 2023.
- ^ Маржик, Славољуб (2020). Краљево у српској штампи: 1904-1908. Краљево: Народни музеј Краљево. стр. 208—212. ISBN 978-86-81578-03-2.
- ^ а б в г д Српски књижевни речник. Књ. 7, Мл-Пан. Нови Сад: Матица српска. 2018. стр. 539. ISBN 978-86-7946-235-0.
- ^ Секулић, Милован (2000). „Акционарске штедионице и банке у Краљеву”. Рудо Поље - Карановац - Краљево: од првих помена до Првог светског рата: 120; 126.
- ^ „Читуља”. Правда. 10. 7. 1908. Приступљено 24. 11. 2023.
- ^ Грујевић Брковић, Катарина; Алексић Чеврљаковић, Марија (2016). Поглед кроз наслеђе 1965-2015. Краљево: Завод за заштиту споменика културе. стр. 46. ISBN 978-86-84867-05-8.
