Јован Оливер
Јован Оливер (рођен око 1310. године, умро после 1356. године) био је српски велможа који је у доба Стефанa Душана (краљ 1331—1345, цар 1346—1355) владао областима око Овчег Поља и уз леву обалу Вардара (данас Северна Македонија) са титулама великог војводе, севастократора и од проглашења Српског царства деспота. Био је један од најзначајнијих Душанових војсковођа током његових освајања Македоније и Тесалије, да би у време Царства био један од најмоћнијих властелина. За свог живота је подигао своју задужбину манастир Лесново код Злетова у коме је и сахрањен. После његове смрти, његове поседе су међусобно разделили околни српски великаши (Мрњавчевићи и Дејановићи) током распада српског царства, тако да за његових шест синова није остало ништа на управу.
| Јован Оливер | |
|---|---|
 Јован Оливер, ктиторски портрет из манастира Лесново | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 1310. |
| Датум смрти | 1356. |
| Породица | |
| Супружник | Марија Палеолог |
| Претходник | Градислав Војшић |
| Наследник | Дејан |
Порекло и породица уреди
Јован Оливер је био син властелина Грчина који је имао поседе негде у краљевини Србији. Није познато да ли је Грчин имао још деце осим Оливера. Сам Оливер је био ожењен Маром (Аном Маријом) са којом је имао седморо деце: Даницу, Крајка, Дамјана, Видослава, Дабижива, Русина и Оливера, али су сви они у тренутку његове смрти били малолетни, тако да су његови поседи раздељени између суседних српских великаша Мрњавчевића и Дејановића.
Оливерова улога у држави Душана Силног уреди
Није познато како се Оливер уздигао међу велику господу српску, али је за то највероватније имао да захвали својим војним способностима пошто се у историјским изворима први пут помиње са титулом великог војводе, која није била наследна и носиле су је војсковође. Он је већ 1342. имао значајан положај, јер је био један од присутних на састанку одржаном током јула у Приштини, на коме је склопљен пакт између Душана и византијског претендента Јована Кантакузина (1347—1354). Он и Вратко су предводили српске снаге које су помагале Кантакузину у неуспешним опсадама Сера. Због заслуга у Душановим освајањима, награђен је титулом севастократора, да би највероватније приликом проглашења Царства у Скопљу на Ускрс 16. априла 1346. са делом српске властеле уздигнут на ниво деспота, иако се са том титулом помиње у изворима тек 1349. Том приликом му је дозвољено и да кује сопствени новац, што довољно говори о снази његовог положаја у Царству. Међутим, он је и поред тога остао веран сарадник Душана Силног о чему сведоче и фреске у Оливеровој задужбини манастиру Лесново код Злетова, посвећеног архангелу Михаилу.
Није познато када и како је Оливер умро, али се то догодило вероватно непосредно после Душанове смрти, јер се његово име не помиње, у каснијим дешавањима у којима је дошло до распада српског царства током владавине цара Уроша (1355—1371).
Види још уреди
Референце уреди
Литература уреди
- Fine, John Van Antwerp (1994). The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest. University of Michigan Press. ISBN 978-0-472-08260-5.
- Pirivatrić, Srđan (2013). „The Byzantine titles of Jovan Oliver: A contribution to the issues of their origin and chronology”. Zbornik radova Vizantološkog instituta. 50 (2): 713—724.
Спољашње везе уреди
Медији везани за чланак Јован Оливер на Викимедијиној остави
