Симеон Урош

Симеон Урош
Симеон Урош
	Симеон Урош на Лози Немањића у манастиру Дечани (око 1345)
Лични подаци
Пуно име	Симеон Урош Немањић
Датум рођења	1326.
Датум смрти	1370.
Породица
Супружник	Томаиса Орсини
Потомство	Јован Урош, Стефан Урош, Марија Ангелина Немањић
Родитељи	Стефан Урош III; Марија Палеолог
Династија	Немањићи
Цар Ромеја, Срба и целе Албаније
Период	1359—1370.
Претходник	нико
Наследник	Јован Урош
Владар Епира
Период	1359—1366.
Претходник	нико
Наследник	Јован Урош
Владар Тесалије
Период	1359—1371.
Претходник	нико
Наследник	Јован Урош

Симеон Урош Немањић, познат и као Симеон Немањић, Симеон Синиша, Синиша Урош Немањић или Симеон Урош Палеолог (грч. Συμεών Ούρεσης Παλαιολόγος; 1326—1371), био је цар Ромеја и Срба и целе Албаније од 1359. до 1370. године, владар Епира од 1359. до 1366. године и владар Тесалије од 1359. до 1371. године.

Симеон је био син краља Стефана Уроша III Дечанског Немањића и византијске принцезе Марије Палеолог, Стефанове друге жене. Краљица Марија Палеолог Немањић је била ћерка цезара Јована Палеолога и унука цара византијског Михајла VIII Палеолога. Симеон је био полубрат цара Стефана Душана и по том основу је тражио право на престо по Душановој смрти. Године 1359. одметнуо се од цара Стефана Уроша, цара Србије, прогласио себе за цара Ромеја и Срба и целе Албаније и постао самосталан владар. Са царском титулом владао је јужним областима некадашњег Душановог царства — Тесалијом, Епиром и Албанијом. Умро је 1371. године.

Детињство и младост

Српско царство 1360. године, у време цара Уроша, са територијама обласних господара

Симеон је био син српског краља Стефана Дечанског. Мајка му је била Марија Палеолог, ћерка цезара Јована Палеолога, односно унука византијског цара Михаила VIII (1259—1282). Симеонов полубрат био је млади краљ Стефан Душан који је 1331. године, подигао побуну против свога оца. Мавро Орбин бележи да је Душан био заплашен могућношћу да краљ Стефан Дечански престо остави млађем сину. На то га је наговарала краљица Марија Палеолог. Властела је подстакла Душана да се побуни против оца. Слично пише и византијски историчар Нићифор Григора: Пошто се пак сам краљ, коме је било педесет година, ожени наново ћерком царевом (из Цариграда), којој је било тек дванаест година, а међутим не ожени сина, и пошто с том ћерком царевом поче и децу рађати, син краљев, младић душе ватрене, подражен и подбуњиван од вршњака својих, поче смишљати одметање од оца и буну против њега“^[1]. Краљ Стефан Дечански је у грађанском рату поражен. Млади краљ Стефан Душан преузима власт и 1331. године, бива крунисан за краља у Сврчину.

Краљ Стефан Душан се 1346. године, у Скопљу крунисао за цара. Две године касније је Цар Стефан Душан, користећи се грађанским ратом у Византијском царству, Српском царству прикључио Епир и Акарнанију. На чело новоосвојених области поставио је свога брата Симеона доделивши му титулу деспота, иначе највишом по рангу византијском титулом после царске^[2]. Титула деспота обично се додељивала царевим блиским сродницима. Поред Симеона, у Српском царству носили су је још и Јован Асен Комнин, брат царице Јелене, као и Јован Оливер^[3]. Деспот Симеон је своју позицију у средњој Грчкој ојачао женидбом са Томаидом Орсини, ћерком деспота Јована II Орсинија, бившег епирског владара.

Долазак на власт

Након Душанове смрти 1355. године, је Симеонов шурак, Нићифор II Орсини искористио смрт цезара Прељуба, Душановог прослављеног војсковође и намесника у Тесалији, да преузме Тесалију, а убрзо и јужни део Епира. Тим областима је припојио и Кефалонију којом је три године владао независно од Цариграда. Деспот Нићифор II је из освојених области протерао намеснике српске власти, деспота Симеона и кесарису Ирину, удовицу кесара Прељуба, заједно са сином. Кесариса Ирина се склонила на двор цара Стефана Уроша IV који јој је вратио Прељубову стару баштину, Црну Реку. Деспот Симеон Немањић није следио њен пример већ је сакупио четири до пет хиљада војника и заузео град Костур прогласивши се за цара^[4]. Узевши царску титулу, Симеон је показао да није намеравао да буде Урошев савладар јер су савладари у Српском царству носили титулу краља. Краљевску титулу носио је Урош за живота свога оца. Установа савладарства уведена је на сабору у Скопљу 1346. године. Цар Симеон је дакле поново покренуо одавно решено питање наследства. Његово проглашење за цара је, у ствари, узурпаторски чин. Цар Јован VI Кантакузин пише да је цар Симеон Немањић "тражио власт над свим српским земљама мислећи да су његова права претежнија, а цар Стефан Урош Немањић је био приморан да очевину од стрица брани"^[5]. Цар Симеон Урош није покушавао да истисне деспота Нићифора II Орсинија већ је покретао походе ка северу. Борба за наследство узнемиравала је савременике. Нашла је одјека чак код дубровачких трговаца у Кучеву. Цар Симеон Урош VI је располагао знатним војним снагама, али је властела, као и црква, била на страни цара Стефана Уроша V. Царица Јелена је била на страни свога сина. Једино је деспот Јован Асен Комнин био уз цара Симеона Уроша V. У току лета 1358. године, цар Симеон Урош V Немањић је лако сузбијен код Скадра. Наступили су за њега тешки дани. Цар Симеон Урош V Немањић Палеолог је све до средине 1359. године, управљао само Костуром иако је носио царску титулу^[5].

Захваљујући одређеним околностима, Симеонов политички пад није био дуготрајан. Деспот Нићифор II погинуо је приликом покушаја гушења устанка Арбанаса. Страдао је средином 1359. године, у бици код Ахелоја^[6]. Тесалија и Епир остали су без господара. Византијска, а ни српска централна власт нису ништа предузимале. То је искористио цар Симеон Урош V Палеолог да без много напора тамо успостави своју власт. Цар Симеон Палеолог Немањић је у Епиру и Тесалији формирао нову државу. Тек када је овим покрајинама завладао члан династије Немањић, оне су коначно издвојене из српске државе. Немоћни византијски цар Јован V Палеолог био је само неми сведок ових догађаја. Црква и властела, навикнути на честе промене, прихватили су Симеонову власт^[7].

Односи са Хлапеном

Мапа Синишиног царства

Према Јањинској хроници, епирско становништво добро је дочекало цара Симеона Палеолога. Градови, међу којима су и Арта и Јањина, отварају му капије^[7]. Смену власти покушао је да искористи Радослав Хлапен, Душанов, а потом и Урошев намесник у Беру и Водену. Пошто је Радослав Хлапен освојио утврђење Дамасис на северу Тесалије, цар Симеон Урош VI је похитао на север да заштити своје територије. Уместо очекиваног сукоба, двојица противника су се ородила након чега су се нагодила о границама. Изгледа да је цар Симеон Урош VI Немањић препустио Хлапену град Костур. Нејасан је Хлапенов однос са царем Стефаном Урошем V. Област којом је управљао као намесник налазила се на граници Симеонове и Урошеве државе^[8].

Симеоново царство

Симеонова фреска у манастиру Високи Дечани

Границе Симеонове државе није могуће одредити због недостатка изворне грађе. По оцу Немањић, а по мајци Палеолог, цар Симеон Урош VI је био сродник многим истакнутим великашима. Цар Симеон Урош VI Немањићу је, дакле, напустио Костур и за престоницу изабрао Трикалу у Тесалији. Његова владавина је у Костуру ипак оставила трага. Костурска црква Светих Арханђела обновљена је 1359—1360. године. Поштовање цару Симеону Урошу VI Немањићу Палеологу исказује се на сачуваним натписима на црквеним споменицима у Тесалији. Метеорски манастир Сретења подигнут је за „царевања благочастивог нашег цара господина Симеона Палеолога и самодршца Ромеја, Србије и Романије Уроша“ 6857, односно 1366—1367. године. Слични су и Симеонови потписи на повељама. Цар Симеон Урош VI Палеолог се држао узора византијске царске канцеларије. Цар Симеон је своје претензије на власт заснивао на двострукој основи, као потомак двеју династија, српске и византијске. Био је дубоко уверен да му крајеви којима је владао припадају по наследном праву што се види у његовој повељи из 1359. године, у којој нову престоницу Трикалу назива својом природном баштином. Црква, властела и грађанство прихватили су га без поговора. Писац Јањинске хронике веома му је наклоњен. Он жали што је цар Симеон Немањић препустио део Епира арбанашкој властели. Крупној властели која је тежила да се осамостали цар Симеон Урош VI је далеко више одговарао од енергичног деспота Нићифора II Орсинија^[9].

Задржавајући понекад име Урош (које често носе Немањићи), цар Симеон се увек потписивао као Палеолог. Градско становништво у Симеоновој држави је, без обзира на порекло, одавно било хеленизовано. Стога није чудно што цар Симеон непрекидно истиче да је пореклом из византијске царске породице. Повеље је издавао искључиво на грчком језику. Ниједна сачувана Симеонова повеља није написана на старом српском језику. Сигурно је, међутим, да су међу његовим поданицима били Грци, Срби и Арбанаси. Маја 1366. године, цар Симеон се потписао као „самодржац Ромеја и Срба и целе Албаније, Урош Палеолог“^[10].

Царица Томаида Орсини родила је цару Симеону сина Јована Уроша. Претпоставља се да је он био савладар свога оца. Цар Симеон није тежио да мења управу у новоосвојеним областима. То нису покушавали ни далеко способнији владари династије Немањић од њега. Цар Симеон је задржао византијске установе и управне органе. Установа кефалије као главног функционера локалне управе одавно је била установљена. Цар Симеон поставља васељенске судије: Грку Јовану Архонтици доделио је титулу великог дукса, а достојанством деспота обдарио је два арбанашка феудалца: Ђина Буја и Петра Љоша. Могуће је да је он доделио титулу севастократора Блажу Матарангу, господару области између Девола и Врега у данашњој Албанији. У граду Јањини владао је Симеонов зет деспот Тома Прељубовић. Деспот Јован Асен Комнин владао је областима око Канине и Валоне сарађујући са царем Симеоном, али не прихватајући његову врховну власт^[11].

Црквена организација остала је иста. Једино се митрополит из Ларисе преселио у ново политичко седиште, Трикалу. Епископи су испољавали тежњу да се осамостале одбијајући да признају јурисдикцију лариског митрополита који се зато жали цариградском патријарху. Везе Лариске митрополије и Цариградске патријаршије нису угрожавале самосталност државе цара Симеона Палеолога. У царству Немањића-Палеолога није се ни помишљало на права српског патријарха^[11].

Цар Симеон је умро између 1369. и 1371. године. Наследио га је син цар Јован Урош Немањића (око 1370—1373). Поред цара Јована Уроша Немањића Палеолога, цар Симеон је имао још двоје деце. Стефан Урош, млађи син, је био гроф Фарсале. Касније се оженио ћерком Френсиса Зорзија. Марија Ангелина Немањић се удала за деспота Тому Прељубовића.