Александар Станковић (генерал)

командант Краљеве гарде (1936—40)

Александар Станковић – Аца (Грделица, 18. јул 1879Београд, 2. мај 1948) био је високи официр српске војске и дивизијски генерал југословенске војске. У периоду од 1936. до 1940. године био је командант Краљеве гарде.

Александар Станковић
Дивизијски генерал Александар Станковић
Лични подаци
Датум рођења(1879-07-18)18. јул 1879.
Место рођењаГрделица код Лесковца, Кнежевина Србија
Датум смрти2. мај 1948.(1948-05-02) (68 год.)
Место смртиБеоград, ФНР Југославија
Војна каријера
Служба18991940
Чин Дивизијски генерал
Учешће у ратовимаПрви балкански рат
Други балкански рат
Први светски рат
ОдликовањаОрден Карађорђеве Звезде са мачевима
Орден Југословенске круне

Биографија

уреди

Рођен 18. јула 1879. године у селу Грделици од оца Јована, првог председника Грделичке општине и мајке Стојанке. У нижу школу Војне академије 32. класа, ступио је по завршених 7 разреда гимназије у Лесковцу, Врању и Нишу. Вишу школу Војне академије завршио је са 16. класом. Након тога био је на годишњем одсуству у Берлину ради усавршавања језика и ради допуне општег образовања. По изласку из Ниже школе Војне академије распоређен је за водника 1901. године у Првом пешадијском пуку „Књаза Милоша“. Потом од 24. априла 1906. године био је водник у Пешадијској подофицирској школи, 16. Пешадијског пука у Стрељачкој чети школе гађања. Након завршене Више школе био је командант чете у 16. Пешадијском пуку, а по повратку из Берлина био је командант чете у Првом пешадијском пуку „Књаза Милоша“. Као такав ушао је у Први балкански рат учествујући у свим борбама свога пука, а потом у Други балкански рат 1913. године.

У Први светски рат полази као командант батаљона у Другом прекобројном пуку учествујући у бици на Церу, када је на Косанијском врху рањен 6. августа 1914. године. После три месеца, 30. новембра исте године у борбама при протеривању Аустријанаца бива опет рањен. По преласку Албаније, са Крфа, одлази за образовање и као командант батаљона у Четвртом добровољачком пуку учествује у борбама у Добруџи, 25. августа 1916. У општем метежу у Румунији спасава принцезу Марију, која као болничарка помаже Станковићу у лечењу, када је у борбама са Бугарима код села Кара Синана по трећи пут био рањен у главу и прса. Како се принцеза Марија после рата удала за краља Александра I Карађорђевића, Станковић се побратимио са краљевском породицом.

Након рата заузимао је положаје: команданта батаљона у 16. Пешадијском пуку и Првом пешадијском пуку, командантa Првог пешадијског пука, командантa Дринске пешадијске бригаде, командантa Дунавске дивизијске области као и на положају команданта Краљеве гарде.[1] Са тог положаја је отишао у пензију.

Током Другог светског рата живео је повучено и није се мешао у политичка дешавања.

Преминуо је 2. маја 1948. године у Београду. Сахрањен је на Новом Гробљу у Београду.

Био је ожењен учитељицом Катарином кћерком Ђорђа Хаџи-Антића из Врања. У браку нису имали деце.[2]

Одликовања

уреди

Домаћа одликовања

уреди
Одликовања Дивизијског генерала Александра Станковића [а]
 
       
       

Инострана одликовања

уреди
  • Орден Михаила Храброг 3. реда, Румунија
  • Орден Свете Ане са мачевима 3. реда, Русија
  • Орден Светог Владимира са мачевима 4. реда, Русија
  • Румунска споменица за рат 1916-1918, Румунија
  • Ратни крст 1914—1918, Чехословачка

Унапређење у чинове

уреди
Каплар Поднаредник Наредник Потпоручник Поручник Капетан Друге класе
           
1899. 1900. 1901. 2. август 1901. 22. фебруар 1905. ?
Капетан Прве класе Мајор Потпуковник Пуковник Бригадни
генерал
Дивизијски
генерал
               
29. јун 1912. ? ? 14. октобар 1920. 28. јуна 1927. 17. децембар 1932.

Напомене

уреди
  1. ^ Споменице и медаље нису укључене.

Референце

уреди

Литература

уреди
  • Бјелајац, Миле С. (2004). Генерали и адмирали Краљевине Југославије 1918—1941. Београд: Институт за новију историју Србије. ISBN 978-86-7005-039-6. 
  • Дамјанов, Петар; Младеновић, Мирослав (2002). Летопис Гарде (1830—2000). Београд: Новинско издавачки центар Војска. ISBN 978-86-7530-041-0.