Отворите главни мени

Вилхелм II од Немачке

(преусмерено са Виљем II Немачки)

Вилхелм II Немачки (нем. Wilhelm II.; Берлин, 27. јануар 1859Дорн, 4. јун 1941) је био последњи цар (нем. Kaiser) Немачке и последњи краљ (нем. König) Пруске. Владао је од 1888. до 1918.

Вилхелм II Немачки
German emperor Wilhelm II(cropped)(1).jpg
Цар Вилхелм II 1915. године
Датум рођења(1859-01-27)27. јануар 1859.
Место рођењаБерлин
 Пруска
Датум смрти4. јун 1941.(1941-06-04) (82 год.)
Место смртиДорн
 Холандија
Гробмаузолеј у Хоис Дорну
ДинастијаХоенцолерн
ОтацФридрих III Немачки
МајкаВикторија фон Сакс-Кобург и Гота
СупружникАугуста Викторија од Шлезвиг-Холштајна, Хермина Ројс од Грајца
ПотомствоWilhelm, German Crown Prince, Eitel Friedrich of Prussia, Adalbert of Prussia, Аугуст Вилхелм од Пруске, Oskar of Prussia, Joachim of Prussia, Викторија Лујза од Пруске
император Немачке, краљ Пруске
Период15. јун 18889. новембар 1918.
ПретходникФридрих III од Немачке
Наследникмонархија је укинута

БиографијаУреди

 
кајзер Вилхелм са породицом

Његово пуно име је било Фридрих Вилхелм Виктор Алберт од Пруске (нем. Friedrich Wilhelm Viktor Albert von Preußen). Припадао је немачкој краљевској породици Хоенцолерн (нем. Hohenzollern). Његов отац био је Фридрих III Немачки који је владао само неколико месеци 1888. године после смрти свог оца Вилхелма I. Мајка му је била Викторија, најстарија ћерка британске краљице Викторије, па је био близак рођак руске царице Александре.

Лева рука му је била делимично парализована услед повреде при рођењу.

 
Вилхелм II око 1890

Водио је милитаристичку политику, унапредио војну индустрију, морнарицу и подстакао освајање прекоморских територија (нем. Weltpolitik).

У Првом светском рату био је главнокомандујући немачке војске, у савезништву са Аустроугарском. Пред крај рата одлучио се за капитулацију, али је абдицирао тек под притиском, 9. новембра 1918. Наредног дана отишао је у Холандију, где је тражио и добио азил и ту провео остатак живота.

Први светски ратУреди

У сенци војскеУреди

 
Паул фон Хинденбург, Вилхелм II и Ерих Лудендорф у јануару 1917.

Вилхелмова улога у рату је била све мања, јер је све више бавио церемонијама доделе награда и почасним дужностима. Врховна команда је наставила са својом стратегијом, иако је било јасно да је Шлифенов план пропао. До 1916. Немачко царство је фактички постала војна диктатура на челу са фелдмаршалом Паулом фон Хинденбургом и генералом Ерихом Лудендорфом.[1] Све више одсечен од стварност и процеса доношења политичких одлука, Вилхелм се све више колебао између дефетизма и снова о победи, зависно од успеха његове војске. Ипак, Вилхелм је задржао врховни ауторитет у питањима политичких именовања, и то тек када је добијена његова сагласност да се могу спровести велике промене у Врховној команди. Вилхелм је подржавао смену Хелмута фон Молткеа млађег у септембру 1914. и његово замењивање Ерихом фон Фалкенхајном. Хинденбург и Лудендорф су 1917. одлучили да им Бетман-Холвег више није прихватиљив да буде канцелар и затражили су од Вилхелма да постави неког другог. Када је питао кога би они прихватили, Лудендорф је предложио Георга Михаелиса, кога је он једва познавао. Цар уопште није познавао Михаелиса, али је прихватио предлог. Подршка цару се комплетно урушила током октобра и новембра 1918. у војсци, у цивилној влади и у немачкој јавности, када је амерички предсеник Вудро Вилсон ставио до знања да цар више не може учествовати у мировним преговоима.[2][3] Исте године Вилхелм се разболео током пандемије шпанске грознице, али је преживео.[4]

Абдикације и одлазак у изгнанствоУреди

Вилхелм је био у штабу Царске војске у месту Спа, када су га изненадили устанци у Берлину и другим центрима крајем 1918. Побуна у редовима његове вољене Царске морнарице, га је јако погодила. Након избијања Немачке револуције, Вилхелм није могао да се премишља да ли да абдицира или не. У том тренутку је прихватио да ће морати да се одрекне царске круне, али се још увек надао да ће моћи да задржи пруску краљевску круну. Међутим, ово је било немогуће под уставом Немачком царства. Док је Вилхелм мислио да ће моћи да влада као цар у персоналној унији са Пруском, устав је везивао царску круну са пруском круном, што је значило да се Вилхелм није могао одрећи једне круне, а да се не одрекне и друге.

Вилхелмове наде да ће задржати барем једну круну су се показале нереалне, када је, надајући се да ће сачувати монархију суочен са све већим револуционарним немирима, канцелар кнез Максимилијан Баденски, објавио Вилхелмову абдикацију обе круне 9. новембра 1918. Кнез Максимилијан је сутрадан и сам морао да поднесе оставку, када је постао јасно да само Фридрих Еберт, вођа СПД, може ефикасно да врши контролу. Касније истог дана, један од Ебертових министара, социјалдемократа Филип Шајдеман, прогласио је Немачку републиком.

Вилхелм је пристао да абдицира тек када га је Лудендорфова замена, генерал Вилхелм Гренер, обавестио да ће официри и војници немачке војске марширати назад у добром реду под командом Паула фон Хинденбурга, али да се код куће сигурно неће борити за Вилхелмов престо. Последња и најјача подршка монархије је сломљена, и на крају је чак и Хинденбург, који је сам био монархиста целог живота, био приморан да саветује цару да се одрекне круне.[5]

Породично стаблоУреди

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Фридрих Вилхелм II
 
 
 
 
 
 
 
8. Фридрих Вилхелм III
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Фредерика Лујза од Хесен-Дармштата
 
 
 
 
 
 
 
4. Вилхелм I Немачки
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Карл II од Мекленбург-Штрелица
 
 
 
 
 
 
 
9. Лујза од Мекленбург-Штрелица
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
19. Фредерика од Хесен-Дармштата
 
 
 
 
 
 
 
2. Фридрих III Немачки
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Карл Аугуст од Сакс-Вајмар-Ајзенаха
 
 
 
 
 
 
 
10. Карл Фридрих од Сакс-Вајмар-Ајзенаха
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
21. Лујза од Хесен-Дармштата
 
 
 
 
 
 
 
5. Аугуста од Сакс-Вајмар-Ајзенаха
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
22. Павле I Романов
 
 
 
 
 
 
 
11. Марија Павловна
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
23. Марија Фјодоровна (супруга Павла I)
 
 
 
 
 
 
 
1. Вилхелм II Немачки
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Франц, војвода од Сакс-Кобург-Залфелда
 
 
 
 
 
 
 
12. Ернест I од Сакс-Кобург и Салфелда
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Аугуста од Ројс-Еберсдорфа
 
 
 
 
 
 
 
6. Алберт од Сакс-Кобург и Гота
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
26. August of Saxe-Gotha-Altenburg
 
 
 
 
 
 
 
13. Лујза од Сакс-Кобург и Алтенбурга
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
27. Louise Charlotte of Mecklenburg-Schwerin
 
 
 
 
 
 
 
3. Викторија од Сакс-Кобурга и Готе
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
28. Џорџ III
 
 
 
 
 
 
 
14. Едвард, војвода од Кента и Стратхорна
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
29. Шарлота од Мекленбург-Штрелица
 
 
 
 
 
 
 
7. Викторија Хановерска
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
30. Франц, војвода од Сакс-Кобург-Залфелда (=24)
 
 
 
 
 
 
 
15. Викторија, војвоткиња од Кента и Стратхорна
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
31. Аугуста од Ројс-Еберсдорфа (=25)
 
 
 
 
 
 

ПородицаУреди

Први бракУреди

СупружникУреди

име слика датум рођења датум смрти
Аугуста Викторија од Шлезвиг-Холштајна 22. октобар 1858. 11. април 1921.

ДецаУреди

име слика датум рођења датум смрти супружник
Принц престолонаследник Вилхелм 6. мај 1882. 20. јул 1951. Цецилија од Мекленбург-Шверина
Ајтел Фридрих од Пруске 7. јул 1883. 8. децембар 1942. Софија Шарлота од Олденбурга
Адалберт од Пруске 14. јул 1884. 22. септембар 1948. Аделаида од Сакс-Мајнингена
Август Вилхелм од Пруске 29. јануар 1887. 25. март 1949. Александра Викторија од Шлезвиг-Холштајн-Сондербург-Гликсбурга
Оскар од Пруске 27. јул 1888. 27. јануар 1958. Ина-Марија фон Басевиц
Јоаким од Пруске 17. децембар 1890. 18. јул 1920. Марија Августа од Анхалта
Викторија Лујза од Пруске 13. септембар 1892. 11. децембар 1980. Ернст Август од Брауншвајга

Други бракУреди

СупружникУреди

име слика датум рођења датум смрти
Хермина Ројс од Грајца 17. децембар 1887. 7. август 1947.

РеференцеУреди

  1. ^ Craig 1978, стр. 374, 377–78, 393.
  2. ^ Cecil 1996, стр. 283.
  3. ^ Schwabe 1985, стр. 107.
  4. ^ Collier 1974.
  5. ^ Cecil 1996.

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди