Војин Ковачевић

Уколико сте тражили другу особу, погледајте чланак Војо Ковачевић (вишезначна одредница).

Војин Војо Ковачевић (Долови, код Даниловград, 2. март 1913Загреб, 2. септембар 1941) био је учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

војин ковачевић
Vojin Kovacevic.jpg
Војин Ковачевић
Датум рођења(1913-03-02)2. март 1913.
Место рођењаДолови, код Даниловград
 Краљевина Црна Гора
Датум смрти2. септембар 1941.(1941-09-02) (28 год.)
Место смртиЗагреб
Хрватска НД Хрватска
Професијастудент економије
Члан КПЈ од1937.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
Народни херој од14. децембар 1949.
Одликовања
Орден народног хероја
Орден заслуга за народ са златним венцем

БиографијаУреди

Рођен је 2. марта 1913. године, у селу Доловима код Даниловграда. Потиче из сиромашне сељачке породице. После завршене основне школе, наставио је школовање и, уз малу помоћ родитеља и своје велико напрезање, зарађујући сам, успео је да заврши Трговачку академију. После матуре радио је као дневничар у Финансијској дирекцији у Подгорици, у којој је постојала јака партијска организација, и где је Војо почео да организовано ради за раднички покрет.[1]

После одслужења војног рока, 1935. године, запослио се у Месној контроли при Дирекцији ПТТ-а у Загребу, и истовремено почео студије на Високој економској школи. Наставио је рад у Савезу комунистичке омладине Југославије и у студентском друштву „Свјетлост“. Због веома активног учешћа у револуционарном покрету и СКОЈ-у, 1937. године примљен је у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ).[1]

Априлски рат и капитулација Краљевине Југославије затекла га је у Загребу, где је, по задатку Партије, остао као илегалац у окупираном граду. Био је најпре члан Рејонског комитета Другог рејона у Загребу, а потом, од августа 1941. године, члан Бироа Месног комитета КП Хрватске за Загреб. Почетком септембра ухапсили су га Немци и усташе, приликом извршавања задатка. Подвргнут је страховитом мучењу и после петосатног непрекидног мућења, издахнуо у затвору. И поред страшног мучења Војо није одао никог из своје организације, као ни то да је у данима пред хапшење радио на припремама диверзије која је изведена у загребачкој телефонској централи, 14. септембра 1941. године.[1]

Читава Војинова породица је учествовала у Народноослободилачкој борби. Током рата погинули су његов отац Радосав и његова два брата, обојица предратни комунисти, а два друга брата и сестра су носиоци Партизанске споменице 1941. Године 1968. његови посмртни остаци су пренесени и сахрањени у новоизграђену Гробницу народних хероја на загребачком гробљу Мирогој, заједно са осталим истакнутим руководиоцима Народноослободилачког и радничког покрета Хрватске, међу којима су Раде Кончар, Ђуро Ђаковић и други.[1]

Указом Председништва Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије (АВНОЈ) 11. јула 1945. постхумно је одликован Орденом заслуга за народ првог реда.[2] Указом Президијума Народне скупштине ФНР Југославије 14. децембра 1949. проглашен је за народног хероја.[1]

РеференцеУреди

  1. ^ а б в г д Narodni heroji 1 1982, стр. 419.
  2. ^ „Службени лист ФНРЈ 95/45” (PDF). www.slvesnik.com.mk. 7. 12. 1945. 

ЛитератураУреди