Википедија

Гмизавци

(преусмерено са Гмизавац)

Гмизавци (лат. Reptilia — Рептили) су одиграли изузетно значајну улогу у историји развоја животињског света, јер је то прва група кичмењака која је у потпуности изашла на копно. Ова еволуција омогућена је захваљујући развитку јаја са амнионом: опна (амнион) је обавијала ембрион који се налазио у течној средини, па је ембрион могао да се развија лебдећи у течности, а није било потребно да се јаја полажу у води. Рептили су тетраподна животињска класа која се састоји од корњача, крокодила, змија, водених гуштера, гуштера, туатара, и њихових изумрлих сродника. Изучавање тих традиционалних рептилских редова, историјски комбинованих са модерним водоземцима, се назива херпетологија.

Гмизавци
Временски распон: карбон - данас (312−0 Ma)
У смеру казаљки на сату одозго лево: зелена морска корњача (Chelonia mydas), туатара (Sphenodon punctatus), нилски крокодил (Crocodylus niloticus), и синајска агама (Pseudotrapelus sinaitus).
Научна класификација e
Домен: Eukaryota
Царство: Animalia
Тип: Chordata
Кладус: Sauropsida
Класа: Reptilia
Laurenti, 1768
класификациона схема Reptilia
  • фамилија Captorhinidae (†)
  • фамилија Protorothyrididae (†)
  • поткласа Anapsida
    • фамилија Mesosauridae (†)
    • ред Procolophonia (†)
    • ?ред Testudines
  • поткласа Diapsida
    • надред Ichthyopterygia (†)
    • инфракласа Lepidosauromorpha
    • инфракласа Archosauromorpha

Пошто су неки рептили сроднији са птицама него са другима рептилима (нпр., крокодили су сроднији са птицама него са гуштерима), традиционалне групе „рептила” које су горе наведене не сачињавају монофилетску групу (или кладу). Из тог разлога, многи модерни научници преферирају да уврсте и птице као део рептила, чиме Reptilia постаје монофилетска класа.[1][2][3][4]

Најранији познати проторептили су се појавили пре око 312 милиона година током карбонског периода, тако што су еволуирали из напредних рептилиоморфних тетрапода који су почели да се у све већој мери адаптирају на живот на сувом тлу. Неки рани примери обухватају гуштерима сличне Hylonomus и Casineria. Осим садашњих рептила, постојало је мноштво различитих група које су сад изумрле, део којих је изумро услед масовних изумирања. Посебно је значајно кредно-терцијарно изумирање услед кога су нестали птеросаури, плесиосаури, Ornithischia, и сауроподи, као и многе тероподне врсте, укључујући трудонтиде, дромеосауриде, тираносауриде, и абелисауриде, заједно са многим припадницима кладе Crocodyliformes, и реда љускаша (нпр. мосасаури).

Модерни неавијански рептили насељавају све континенте изузев Антарктика. (Ако се птице класификују као рептили, онда су сви континенти насељени рептилима.) Неколико постојећих подгрупа је препознато: корњаче (Testudines и Testudinidae), око 400 врста;[5] Rhynchocephalia (туатара са Новог Зеланда), 1 врста;[5][6] Squamata (гуштери, змије, и Amphisbaenia), преко 9.600 врста;[5] Crocodilia (крокодили, гавијали, кајмани, и алигатори), 25 врста;[5] и Aves (птице), 10.000 врста.[5]

Рептили су тетраподни кичмењаци, створења која било имају четири уда или су, попут змија, проистекли из предака са четири уда. За разлику од водоземаца, рептили немају акватични стадијум ларве. Већина рептила носи јаја, мада је неколико врста Squamata вивипарна, као што су биле и неке од изумрлих акватичних клада[7] — фетус се развије унутар мајке, у постељици уместо у кори јајета. Код амниота, јаја су окружена мембранама ради заштите и транспорта. Постојање мембране омогућава репродукцију на копну. Многе вивипарне врсте хране своје фетусе путем разних форми постељица, које су аналогне оним код сисара. Неке врсте се иницијално старају о својим младунцима. Изумрли рептили су у опсегу величина од малог гека, Sphaerodactylus ariasae, који може да нарасте до 17 mm (0,7 in), до естуарских крокодила, Crocodylus porosus, који могу да досегну дужину од 6 m и тежину од преко 1000 kg.

Опште особине

уреди

Гмизавци су животиње чија телесна температура зависи од температуре околине. Са падом температуре спољашње средине, пада и њихова телесна температура. Зато се често могу видети како се сунчају. На тај начин се греју. Ноћу мирују на скровитом месту. Када у јесен захлади, закопавају се у земљу и падају у зимски сан све до пролећа. Због тога су у неповољном положају у оним областима где облачно и хладно време умањује такве могућности. То је разлог што гмизавци углавном пребивају у топлијим крајевима. Релативно мали број врста настањује пределе велике географске ширине. Тело им је заштићено рожним крљуштима (код неких група, то су плоче), које их штите од губитка течности. На прстима имају канџице, које олакшавају кретање по копну, такође од рожне материје. То је, наиме материја, која се среће у различитим органима, још и код птица и сисара, што еволутивно повезује све три класе. Наука која се бави гмизавцима назива се херпетологија.

Развојна историја

уреди

Гмизавци су се појавили средином карбона, а развили су се из водоземаца. Разликовали су се од водоземаца првенствено по амниотском јајету с љуском која служи за заштиту од исушивања, што им је омогућило да у потпуности воде копнени живот, за разлику од водоземаца. То се показало великом предношћу јер су тадашња мора била пуна опасних грабљивица. Остали копнени кичмењаци се према том обележју називају амниотима. За разлику од водоземаца, амниоти више нису везани у размножавању за воду, а и уопштено су боље прилагођени животу у сувој околини.

Амниоти се раздвајају на две гране које се разликују према броју бочних отвора на лобањи у пределу сљепоочнице (темпорални отвор). Амниоти с једним бочним отвором називају се синапсида (један отвор), а с два диапсида. Праамниоти нису имали ниједан отвор, па их се назива анапсида. Од диапсида потичу диносаури као и данас изумрли птеросаури. Према најновијим сазнањима, као једини и данас живи представници диносаура сматрају се птице.

До данас није недвосмислено утврђено место које у систематици припада корњачама. Њихова лобања нема бочних отвора, па се због тога ова група сврстава у анапсиде. Неки палеонтолози сматрају, да су се корњаче развиле од диапсида које су накнадно редуковале ове отворе. Према положају њихове вратне артерије и постојању аорте, данас се сврставају у гмизавце као сестринска група. Но до сад нађени фосили не омогућују дефинитивно објашњење.

Разноврсност гмизаваца

уреди

Таксономија

уреди
Види још: Класификација гмизаваца и Класификација змија

Класификација гмизаваца по Бентону, 2014.[8][9]

Филогенија

уреди

Кладограм који је овде представљен илуструје „породично стабло” рептила, и следи поједностављену верзију односа коју је објавио M.S. Lee 2013. године[10] Све генетичке студије су подржале хипотезу да су корњаче диапсиди; неки стављају корњаче међу Archosauriformes,[10][11][12][13][14][15] док по неким радовима оне спадају у Lepidosauromorpha.[16] Приказани кладограм користи комбинацију генетичких (молекуларних) и фосилних (морфолошких) података за успостављање односа.[10]

Amniota
 

Synapsida (сисари и њихови изумрли сродници)  

 
Целокупна група Reptilia
†Parareptilia
 

†Millerettidae  

 
unnamed
 

†Eunotosaurus

 
†Hallucicrania
 

†Lanthanosuchidae  

 
†Procolophonia
 

†Procolophonoidea  

 
 

†Pareiasauromorpha  

 
 
 
 
 
Eureptilia
 

†Captorhinidae  

 
Romeriida
 

†Paleothyris

 
Diapsida
 

†Araeoscelidia  

 
Neodiapsida
 

†Claudiosaurus 

 
 
 

†Younginiformes  

 
Крунска група Reptilia
Lepidosauromorpha
 

†Kuehneosauridae 

 
Lepidosauria
 

Rhynchocephalia (туатаре и њихови изумрли сродници)  

 
 

Squamata (гуштери и змије)    

 
 
 
Archosauromorpha
 
 

†Choristodera 

 
 
 

†Prolacertiformes 

 
 
 
 

†{{Trilophosaurus}} 

 
 

†Rhynchosauria  

 
 
 

Archosauriformes (крокодили, птице, диносауруси и изумрли преци)    

 
 
 
 
Pantestudines
 

†Eosauropterygia  

 
 
 

†Placodontia  

 
 
 

†Sinosaurosphargis

 
 
 

†Odontochelys

 
Testudinata
 

†Proganochelys

 
 

Testudines (корњаче)  

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Гуштери

уреди
 
Тело гуштера прекривено је рожним крљуштима које су поређане као црепови на крову. Повремено се рожни слој одбацује у парчићима и ствара се нови. Гуштери имају кратке ноге са пет дугачких прстију који се завршавају оштрим канџама. Њима се гуштер придржава док се вере уз дрво или камен. У устима гуштери имају много зубића. Њима само придржавају храну, пошто они гутају цео плен. Ове животиње врло добро виде и чују. Велики значај за њихово сналажење у простору има посебно чуло мириса. Хемијске материје се дугим рачвастим језиком допремају до тог чула, које се налази испод носних органа.

Гуштери немају сталну температуру тела (зависи од температуре спољашње средине).

Када су у опасности, одбацују свој реп. И док збуњени нападач остане са парчетом репа, гуштер се спасава бекством. Касније му израсте нови реп.

У нашим крајевима чести су ливадски и зидни гуштер. Има их готово на сваком кораку, па и у људским насељима. Чести су и гуштери зелембаћи.

Мужјаци су обично живљих боја од женки.

Змије

уреди
 
Наше најпознатије неотровне змије су белоушка и смук. Белоушку је лако препознати по шарама иза главе. Она живи поред воде. Смукови живе на ливадама и у проређеним шумама.
 
Отровне змије наших крајева су шарка и поскок. Поскок се може препознати по једном израштају - рошчићу на врху њушке. Живи на каменитим местима. Шарка свој назив није добила по "цикцак шари".

Змије имају дуго ваљкасто тело без ногу, па их је лако препознати. Крећу се вијугањем тела помоћу снажних мишића. За разлику од гуштера, свој рожни слој одбацују цео одједанпут. "Пресвлаче" се из своје коже и остављају змијску кошуљицу.

Очни капци змија су срасли и провидни. Отуда хладан змијски поглед. Због тога змије слабо виде.

Змије имају дуг рачвасти језик. Као и гуштери, и оне језиком уносе хемијске материје из спољашње средине до посебног чула мириса.

Све змије су грабљивице. Хране се разним другим животињама:

Могу да прогутају веома крупан плен. Неке врсте змија имају отровне жлезде које се изливају на врху два дуга зуба. Помоћу тих зуба змија убија плен, али се и брани од непријатеља. Неке змије свој плен убијају тако што се обавију око њега и удаве га снажним мишићима. Те змије се зову удави.

Змије су најчешће таквих боја да се тешко могу разазнати од своје околине. Али неке од њих имају и јарке боје. Обично су отровне змије јарких боја или имају упадљиве шаре. Међутим, има и оних које бојом имитирају опасну змију.

Већина живи на копну. Сакривају се у трави, жбуњу, под камењем, неке живе и на дрвећу. А има и водених змија (слатководне и морске).

Како разликовати отровне од неотровних змија наших крајева

уреди

Отровне змије је лако препознати. Разлике између отровних и неотровних змија можете видети у следећој табели.

ОТРОВНЕ НЕОТРОВНЕ
ГЛАВА троугласта јајаста
ВРАТ наглашен ненаглашен
ТЕЛО кратко, здепасто дуго, витко
ОБОЈЕНОСТ са шарама најчешће без шара

Корњаче

уреди
 
Корњача

Корњаче немају зубе. Њихове вилице су обложене рожном навлаком која им омогућује да откидају плен.

Живе на копну, у слатким водама и у морима. Копнене се углавном хране сочним биљним деловима, мада радо једу и мање животиње (глисте и пужеве). Водене корњаче су месоједи. Све корњаче полажу јаја на копну.

У нашим крајевима живе шумска и барска корњача.

Најмање корњаче не нарасту више од 11 cm, а највеће могу да имају преко 2 м и да буду тешке око 500 kg. Највећа је зелена корњача или голема желва, која живи у топлим морима. Највеће копнене корњаче живе на неким острвима Индијског океана и на острву Галапагос. Ове џиновске корњаче често су дуже од 1,5 м и тешке око 270 kg.

Крокодили

уреди
 
Крокодил

Тело крокодила прекривено је великим рожним плочама.

Крокодили имају дугачак пљоснат реп, који им служи за пливање, и издужене вилице у којима се налазе бројни шиљати зуби.

Крокодили живе у слатким водама топлијих крајева. Добри су пливачи и велике грабљивице. Највише лове рибе, али нападају и друге животиње, понекад и човека. Када крокодили мирују и вребају плен, из воде им вире само очи и носни отвори.

Код крокодила се први пут јавља потпуно преграђено срце(две коморе и две преткоморе), што значи да имају сталну телесну температуру.

Крокодили су данас највећи гмизавци. Њихова величина се креће од 1 до 10 м. Највећи је индомалајски крокодил.

Изумрли гмизавци

уреди

Некада их је на Земљи живело много различитих врста гмизаваца. Међу њима су били и диносауруси. Неки гмизавци су били мали, величине гуштера, а неки - прави џинови. Највећи међу њима био је дуг 25 m и тежак 50 тона. То је највећа копнена животиња која је икада живела на Земљи. Изумрли гмизавци су се и по изгледу веома разликовали. Неки су се кретали на четири, а неки на две ноге, неки су имали крила и могли да лете, док су неки подсећали на рибе и живели у води. Било је и биљоједа и месождера. Велики број гмизаваца ишчезао је за кратко време.

Занимљивости

уреди
 
Најмањи гуштер има само 1,5 cm, а највећи (варан) дужи је од 3 м. Код нас у најмањи мацаклини (гекони), дуги 8-10 cm, а највећи је блавор, који може да буде и дужи од 1 м.
 
Блавор
 
Слепић

Немају сви гуштери добро развијене ноге. Код неких су добро развијене ноге. Код неких су мале и танке, па су они спори. Али када су у опасности, они подигну своје ножице и "пливају" по сувом јер су тако много бржи. А неки гуштери немају ноге, па подсећају на змије. Такви су блавор и слепић.

 
Неки гуштери су необичног облика. Имају дугачак савитљив реп помоћу којег се придржавају за гране. То су камелеони. Свако око камелеона покреће се самостално. Тако они истовремено могу да гледају у различитим правцима. По боји тела слични су средини у којој живе, али боју свога тела могу и да мењају.
 
Змије су дугачке од 15 cm до 11,5 м. Највећа змија је анаконда (на слици), која живи у прашумама Јужне Америке. А највећа змија наших крајева је четворопругасти смук, који може да буде дужи од 2 м. Највећа отровница је царска кобра - дугачка је 5,5 м.

Гуштери су већином мирне животиње, које уједају да би се одбраниле. Само две врсте имају отровне жлезде. Њихов ујед је врло опасан, па и смртоносан за човека. Те две врсте живе у јужном делу Северне Америке. Змије дуго живе. Чак и мале змије могу да живе до 12 година, а многе живе и дуже од 40 година.

Најдужи отровни зуб (5 cm) има габонска отровница.

Отров шарке је толико јак да се његово дејство продужава и када се он осуши. Због тога није препоручљиво ићи бос по терену где се може наћи шарка или додиривати зубе већ мртве змије.

Змијски цар је животиња која најдуже може да гладује. Он може да издржи и 1400 дана без хране.

Изградња све већег броја асфалтних путева један је од фактора који угрожавају гмизавце. Како асфалт упија сунчеву топлоту, представља погодно место на коме гмизавци могу повисити температуру свога тела. Али овим путевима пролази и све већи број аутомобила, те многи од њих на овим местима бивају прегажени.

Систематика

уреди

Фамилије

уреди

Подфамилије

уреди

Родови

уреди

Врсте

уреди
  • ...

Подврсте

уреди

Референце

уреди
  1. ^ Modesto, S.P.; Anderson, J.S. (2004). „The phylogenetic definition of Reptilia”. Systematic Biology. 53 (5): 815—821. PMID 15545258. doi:10.1080/10635150490503026  . 
  2. ^ Gauthier, J.A.; Kluge, A. G.; Rowe, T. (1988). „The early evolution of the Amniota”. Ур.: Benton, M.J. The Phylogeny and Classification of the Tetrapods. 1. Oxford: Clarendon Press. стр. 103—155. ISBN 978-0-19-857705-8. 
  3. ^ Laurin, M.; Reisz, R. R. (1995). „A reevaluation of early amniote phylogeny” (PDF). Zoological Journal of the Linnean Society. 113 (2): 165—223. doi:10.1111/j.1096-3642.1995.tb00932.x  . Архивирано из оригинала (PDF) 08. 06. 2019. г. Приступљено 22. 11. 2017. 
  4. ^ Modesto, S.P. (1999). „Observations of the structure of the Early Permian reptile Stereosternum tumidum Cope”. Palaeontologia Africana. 35: 7—19. 
  5. ^ а б в г д „The Reptile Database”. Приступљено 23. 2. 2016. 
  6. ^ Cree, Alison (2014). Tuatara : biology and conservation of a venerable survivor. Christchurch, New Zealand: Canterbury University Press. стр. 23—25. ISBN 978-1-92714-544-9. 
  7. ^ Sander, P. Martin. (2012). „Reproduction in early amniotes”. Science. 337 (6096): 806—808. PMID 22904001. doi:10.1126/science.1224301. 
  8. ^ Benton, Michael J. (2005). Vertebrate Palaeontology (3rd изд.). Oxford: Blackwell Science Ltd. ISBN 978-0-632-05637-8. Архивирано из оригинала 19. 10. 2008. г. Приступљено 22. 11. 2017. 
  9. ^ Benton, Michael J. (2014). Vertebrate Palaeontology (4th изд.). Oxford: Blackwell Science Ltd. ISBN 978-0-632-05637-8. 
  10. ^ а б в Lee, M. S. Y. (2013). „Turtle origins: Insights from phylogenetic retrofitting and molecular scaffolds”. Journal of Evolutionary Biology. 26 (12): 2729—2738. PMID 24256520. doi:10.1111/jeb.12268  . 
  11. ^ Mannena, Hideyuki; Steven S.L. Li (1999). „Molecular evidence for a clade of turtles”. Molecular Phylogenetics and Evolution. 13 (1): 144—148. PMID 10508547. doi:10.1006/mpev.1999.0640. 
  12. ^ Zardoya, R.; Meyer, A. (1998). „Complete mitochondrial genome suggests diapsid affinities of turtles” (PDF). Proceedings of the National Academy of Sciences USA. 95 (24): 14226—14231. PMC 24355  . PMID 9826682. doi:10.1073/pnas.95.24.14226  . 
  13. ^ Iwabe, N.; Hara, Y.; Kumazawa, Y.; Shibamoto, K.; Saito, Y.; Miyata, T.; Katoh, K. (29. 12. 2004). „Sister group relationship of turtles to the bird-crocodilian clade revealed by nuclear DNA-coded proteins”. Molecular Biology and Evolution. 22 (4): 810—813. PMID 15625185. doi:10.1093/molbev/msi075  . Приступљено 31. 12. 2010. 
  14. ^ Roos, Jonas; Aggarwal, Ramesh K.; Janke, Axel (новембар 2007). „Extended mitogenomic phylogenetic analyses yield new insight into crocodylian evolution and their survival of the Cretaceous–Tertiary boundary”. Molecular Phylogenetics and Evolution. 45 (2): 663—673. PMID 17719245. doi:10.1016/j.ympev.2007.06.018. 
  15. ^ Katsu, Y.; Braun, E. L.; Guillette, L. J. Jr.; Iguchi, T. (17. 3. 2010). „From reptilian phylogenomics to reptilian genomes: analyses of c-Jun and DJ-1 proto-oncogenes”. Cytogenetic and Genome Research. 127 (2–4): 79—93. PMID 20234127. doi:10.1159/000297715. 
  16. ^ Lyson, Tyler R.; Sperling, Erik A.; et al. (2012). „MicroRNAs support a turtle + lizard clade” (PDF). Biology Letters. 8 (1): 104—107. PMC 3259949  . PMID 21775315. doi:10.1098/rsbl.2011.0477  . 

Литература

уреди
  • Benton, Michael J. (2014). Vertebrate Palaeontology (4th изд.). Oxford: Blackwell Science Ltd. ISBN 978-0-632-05637-8. 
  • Benton, Michael J. (2005). Vertebrate Palaeontology (3rd изд.). Oxford: Blackwell Science Ltd. ISBN 978-0-632-05637-8. Архивирано из оригинала 19. 10. 2008. г. Приступљено 22. 11. 2017. 
  • Калезић, М.:Основи морфологије кичмењака, Савремена администрација, Београд, 1995.
  • Калезић, М.:Основи морфологије кичмењака, треће издање, завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2005.
  • Калезић, М., Томовић, Љ:Хордата -скрипта, четврто издање, Биолошки факултет, Београд, 2005.
  • Marcon, E., Mongini, M: Све животиње света, ИРО Вук Караџић, Београд, 1986.
  • Радовић, И., Петров, Бригита: Разноврсност живота 1 - структура и функција, Биолошки факултет Београд и Stylos Нови Сад, Београд, 2001.
  • Ратајац, Ружица: Зоологија за студенте Пољопривредног факултета, ПМФ у Новом Саду и МП Stylos Нови Сад, 1995.
  • Петров, Бригита: Биологија за 6 разред основне школе, Завод за уџбенике, Београд, 2012.
  • Шукало Г. (2022). Гмизавци Републике Српске - Бања Лука: Природно-математички факултет, Универзитет у Бањој Луци, (Бања Лука: Vilux), ISBN 978-99976-86-03-9

Спољашње везе

уреди
 
Гмизавци на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Гмизавци&oldid=28653438”