Отворите главни мени

Горажданска штампарија

Горажданска штампарија била је једна од најранијих штампарија међу Србима[1][2] и прва на територији данашње Босне и Херцеговине (тадашње Османско царство).[3][4] Основана је у Венецији 1519. године, али је убрзо премјештена у православну цркву Светог Геогрија у слу Сопотница близу Горажде,[5] у османском Херцеговачком санџаку.[6] Основао ју и покренуо Божидар Љубавић, познат и као Божидар Горажданин, који је био истакнути трговац из Горажда. Његов син Теодор Љубавић, јеромонах из манастира Милешева, водио је рад штампарије. Радила је до 1523.[4][5] године, штампајући три књиге, које се сматрају међу бољим достигнућима раних српских штампарија.[7]

Горажданска штампарија
Goražde Psalter (1521), 137v.jpg
Страница Горажданског пслатира
СтатусНеактивна (1523)
ОснивачБожидар Горажданин
Матична држава Османско царство
СедиштеЦрква Светог Ђорђа у селу Сопотница (данас Ново Горажде, Република Српска)
Кључни људиЂурађ и Теодор Љубавић
ВласникБожидар Горажданин

ПозадинаУреди

Након што је Јохан Гутенберг пронашао штампарску машину 1450. године у Мајнцу, умјетност штампања књига је убрзо уведена широм Европе. Крајем 15. вијека, Венеција је постала главно сједиште штампања. Ђурађ Црнојевић, кнез Зета, 1493. године је послао јеромонаха Макарија у Венеција да купи машину и научи умјетност штампања. На Цетињу, пријестолници Зети, Макарије штампа Цетињски октоих, прву инкунабулу писану на српској редакцији црквенословенског језика. Штампарија Црнојевића радила је до 1496. године, када је Зета пала под Османлије.[1][8] Божидар Љубавић је 1518. године боравио у Милешеви,[5] сједишту српске православне епархију у чијем саставу је била и Краљевина Босна од 1373. године.[9] Милешева и остали дијелови ове епархије, укључујући град Горажде,[8] били су смјештени у регији Херцеговина,[10] коју су Османлије постепено освајале између 1465. и 1481. године.[11]

ШтампањеУреди

Јеромонах из Милешеве је са братом Ђурађем, а по наговору оца 1518. године отишао у Венецију одакле је донио машину за штампање, хартију и други штампарски материјал у Цркву Светог Ђорђа у Сопотници. Доказ о томе је и запис Теодора Љубавића у Предговору Службаника из 1519. године.[12] Упоредо са Љубавићима, штампарију је у Венецији покренуо Божидар Вуковић. Браћа Љубавић су као прву књигу припремила Службеник, чије су копије завршене до 1. јула 1519. године или у Венецији или у цркви Светог Георгија у Горажду. Једнако није познато гдје су се Љубавићи образовали за рад у штампарији. Према некима, они су знање стицали у Горажду гдје је крајем XV вијека била основана манастирска школа.[13] Након што је Ђурађ умро у Венецији 2. марта 1519. године, нејасно је да ли је његов брат пренио штампарију у Горажде прије или послије завршетка радова на Службенику. У цркви Светог Георгија, Теодор оснива Горажданску штампарију, која, осим Службеника, штампа још двије књиге на српској редакцији црквенословенског језика: Псалтир 1521. године и Мали службеника 1523. године.[5] Гораждански псалтир, који садржи 352 листа, највећи је од три књиге.[4] Они нису увезивани у штампарији, јер су за тај посао били одговорни проданци књига.[7] Трговина је била добро развијена у Горажду, јер је град био изграђен на раскрсници три важна пута, који је повезивао Дубровника, Врхбосну (Сарајево) и Косово.[14] Идеја Љубавића за оснивање штампарије није била сама продаја књига, него жеља да те књиге дођу до српског народа. Посебан значај је израда ћириличних слова.[15] Јер оно што је разликовало Горажданску штампарију од осталих јесте то да су слова оригиналан рад браће Теодора и Ђурађа, а не преузети од венецијанских мајстора. Штампа је рађена црном и црвеном бојом која се преко Дубровника и Котора довозила из Венеције. Све три књиге одштампане су ливеним курентом величине око 3 милиметра и верзалом од 50-60 милиметара. Редослијед рада је био такав да су прво штампани ксилографски клишеи црвеном бојом, а затим текст штампан црном бојом. Горажданска штампарија се разликовала од осталих штампарија тог доба по још неким техникама. У Сопотници су на маргинама књига посебно штампани знакови који су упозоравали на важније дијелове текста.[16] Такође, на горажданским књигама нумерисаване су само свешчице у низу и то ћириличним бројним ознакама.

НасљеђеУреди

На раскршћу путева у Сопотници, у вријеме владавине Османлија, Горажданска штампарија није могла опстати послије објаве Молитвеника из 1523. године. До 1866. година са почетком рада Сопронове печатње на простору Босне и Херцеговине није постојала штампарија.[3] Штампарска машина је 1544. године из Горажда пребачена у Трговиште, пријестолницу Влашке, чиме постао као такав други објекат на територији данашње Румуније. Њено премјештање и поновно активирање ивршио је Димитрије Љубавић, Божидаров унук.[17] заједно са Мојсијем Дечанацом који је знање стекао у у Вуковићевој штампарији. У Трговиштеу Димитрије је штампао Службеник почетком 1545. године и Апостоларијум 1547. године.[18] Божидар Вуковић основао је у Венецији своју штампарију 1519. или 1520. године, истовремено са браћом Љубавић. Радила је, са прекидима, све до краја 16. вијека. Постојале су и друге ране српске штампарије, основане на територији Османско царства: у манастру Рујан код Ужица 1529. године, у манастиру Грачаница код Приштине 1539. године, у манастиру Милешева 1546. године, у Београду 1552. године, поново у Милешеви 1557. године , у манастиру Мркшина Црква код Ваљева 1562. године и у Скадру 1563. године. Биле су активне од једне до четири године и штампале су од једне до три књиге.[1][2]

Поводом 500 година од оснивања Горажданске штампарије у новембру 2019. године одржан је научни скуп на Палама.[19]

Види јошУреди

РеференцеУреди

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди