Википедија

Горан Милашиновић

српски универзитетски професор и лекар

Горан Р. Милашиновић (Ђаково, 26. јун 1958) српски је универзитетски професор и лекар. Милашиновић је редовни професор на Медицинском факултету Универзитета у Београду, лекар специјалиста интерне медицине, кардиолог-електрофизиолог и књижевник.

Горан Милашиновић
Лични подаци
Датум рођења(1958-06-26)26. јун 1958. (66 год.)
Место рођењаЂаково, ФНР Југославија

Биографија

уреди

Завршио је основне (1982), магистарске (1993) и академске докторске студије (2000) на матичном Медицинском факултету у Београду. Од 1989. године је стално запослен на Институту за кардиоваскуларне болести КЦС.[1]

Наставна и истраживачка активност

уреди

Биран је у звање доцента (2004. и 2010. године), ванредног професора (2010. и 2015. године) и у звање редовног професора (2016) за ужу научну област Интерна медицина (кардиологија) на Медицинском факултету Универзитета у Београду.[1][2]

Највећи број научних радова објавио је у области кардиологије, пејсмејкер терапије, као и терапије поремећаја срчаног ритма. У свом научноистраживачком раду активно је сарађивао са инжењерима, математичарима и физичарима. Одржао је више предавања у иностранству, учесник је и руководилац националних и међународних пројеката, као и међународних мултицентричних студија.[1][3]

Руководеће позиције и учешће у одборима

уреди

Председник је Националне комисије за сарадњу са Унеском од 2015. године[4][5][6], а обављао је и функцију председника Републичке стручне комисије за израду и имплементацију водича добре праксе[7][8]. Директор је Пејсмејкер центра КЦС[9] који је у децембру 2018. године прославио јубиларних 50 година постојања[10]. У два мандата (2009-2013 и 2015-2017) обављао је функцију председника радне групе за Пејсинг и ресинхронизацију у Удружењу кардиолога Србије.[11]

Члан је научног и почасног одбора VII Конгреса хипертензије Србије[12], научног одбора часописа ургентне медицине „Хало 194“[13] и Зајечарског симпозијума интервентне кардиологије ЗАСИНК 2018 са међународним учешћем под називом „Интервентна кардиологија западног Балкана“.[14]

Допринос развоју здравства

уреди

У 2001. години увео је у Републици Србији ресинхронизациону терапију у лечењу срчане слабости, а у 2004. години је започео са спровођењем едукације и ширењем мреже Пејсмејкер центара у Србији. Такође, од 2004. године спроводи Национални програм за укидање листе чекања за пејсмејкере у Србији, а у 2015. години је имао највећи број имплантација кардиовертер дефибрилатора ICD (енгл. Implantable Cardioverter Defibrilator) и пејсмејкера за ресинхронизациону терапију CRT (енгл. Cardiac Resynchronisation Therapy) у земљи.[1]

Учествује у раду Европског удружења за срчани ритам EHRA (енгл. European Heart Rhythm Association) на изради „Беле књиге аритмија Европе” од 2007. године[15], а 2009. године је иницирао удружење источноевропских електрофизиолога у саставу EHRA.[1]

Уредник је више националних водича добре клиничке праксе испред Републичке стручне комисије за израду и имплементацију водича добре клиничке праксе при Министарству здравља Републике Србије.[7][8]

Књижевно стваралаштво

уреди

Прву књигу објавио је 1989. године. Његова књига епистоларне прозе Волтин лук (1996) је настала у сарадњи са Живојином Павловићем, а књигу разговора Два срца (2013) објавио је у сарадњи са Милошем Јевтићем.

Преглед књижевних дела

уреди

Објавио је осам романа, књигу епистоларне прозе, књигу поезије, књигу разговора и збирку прича.[4]

Романи

  • Хереклов грех (1999)
  • Посматрач мора (2001)
  • Камера обскура (2003)
  • Апсинт (2005)
  • Маске Софије де Монтењ (2007)
  • Троугао квадрат (2009)
  • Расцепи (2011)
  • Случај Винча (2017)

Књига епистоларне прозе

  • Волтин лук (са Живојином Павловићем, 1996)

Књига поезије

  • Неистражени болови (1989)

Књига разговора

  • Два срца (са Милошем Јевтићем, 2013)

Збирка прича

  • Лекари (2015)

Награде и признања за књижевно стваралаштво

уреди

Роман Апсинт (2005) је био у финалу за НИН-ову награду године[16], у најужем избору је био и роман Камера обскура (2003)[17], а у ширем избору роман Хераклов грех (1999).[18]

Додељено му је признање „Златни беочуг” Културно просветне заједнице (КПЗ) Београда 2011. године за трајни допринос култури Београда.[19] За роман Случај Винча (2017) у издању „Лагуне” из Београда добио је награду „Бранко Ћопић” из Фонда Задужбине Бранка Ћопића за дела високе уметничке вредности.[20]

Извори

уреди
  1. ^ а б в г д „Материјали за седницу Већа научних области медицинских наука бр. 19. од 17.05.2016. са тачком 3.6 - Извештај од 16.11.2015. за избор др Горана Милашиновића у звање редовног професора”. Универзитет у Београду. Архивирано из оригинала 17. 01. 2022. г. Приступљено 7. 7. 2020. 
  2. ^ „Наставници и сарадници”. Медицински факултет Универзитета у Београду. Приступљено 6. 7. 2020. 
  3. ^ „Goran R. Milašinović”. Kobson Naši u WOS. Приступљено 6. 7. 2020. 
  4. ^ а б Божић, Лидија (7. 5. 2020). „Горан Милашиновић: Повратак емоцијама једини је излазак из лавиринта Ничеових црних пророчанстава”. Радио Телевизија Србије - РТС. Приступљено 6. 7. 2020. 
  5. ^ „Commission of the Republic of Serbia for UNESCO”. UNESCO. Приступљено 6. 7. 2020. 
  6. ^ „Република Србија и Уједињене нације (УН)”. Министарство спољних послова Републике Србије. Архивирано из оригинала 7. 7. 2020. г. Приступљено 7. 7. 2020. 
  7. ^ а б Национални водич добре клиничке праксе за дијагностиковање и лечење рака дојке. Београд: Министарство здравља Републике Србије. стр. 1—149. Приступљено 7. 7. 2020. 
  8. ^ а б Национални водич добре клиничке праксе за дијагностиковање и лечење липидских поремећаја (PDF). Београд: Агенција за акредитацију здравствених установа Србије. 2012. стр. 1—48. ISBN 978-86-6235-004-6. Приступљено 7. 7. 2020. 
  9. ^ „Пејсмејкер центар”. Клинички центар Србије. Приступљено 6. 7. 2020. 
  10. ^ „50 година Пејсмејкер центра КЦС”. Клинички центар Србије. Приступљено 6. 7. 2020. 
  11. ^ „Радне групе”. Удружење кардиолога Србије. Архивирано из оригинала 07. 07. 2020. г. Приступљено 6. 7. 2020. 
  12. ^ „Организациони одбор УХС”. Конгрес Хипертензије са међународним учешћем Удружења за хипертензију Србије (УХС). Приступљено 6. 7. 2020. 
  13. ^ „Редакција”. Научни часопис ургентне медицине - Хало 194. Приступљено 6. 7. 2020. 
  14. ^ „Програм Зајечарског симпозијума интервентне кардиологије - ЗАСИНК 2018” (PDF). Удружење кардиолога Србије. Архивирано из оригинала (PDF) 07. 07. 2020. г. Приступљено 6. 7. 2020. 
  15. ^ „White Book”. EHRA. Приступљено 6. 7. 2020. 
  16. ^ „Апсинт Горана Милашиновића”. Лагуна. Приступљено 6. 7. 2020. 
  17. ^ „Роман године 2003.”. НИН. Архивирано из оригинала 07. 07. 2020. г. Приступљено 7. 7. 2020. 
  18. ^ „Ужи избор за НИН-ову награду за романе објављене 1999. године”. НИН. Приступљено 7. 7. 2020. 
  19. ^ Глувачевић, Милена (14. 4. 2011). „Уручене награде Златни беочуг” (PDF). Историјски архив Београда. Међународни Радио - Србија. Приступљено 6. 7. 2020. 
  20. ^ „Саопштење поводом доделе награде из Фонда Бранка Ћопића у 2018. години”. Српска академија наука и уметности САНУ. Приступљено 6. 7. 2020. 

Спољашње везе

уреди
 

Овај чланак везан за научнике је клица. Можете допринети Википедији тако што ћете га проширити.

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Горан_Милашиновић&oldid=28617056”