Деска
Деска (мађ. Deszk) је село у близини Сегедина, жупанија Чонград у Мађарској. По последњем попису из 2001. године село има 3.537 становника.
| Деска мађ. Деска | |
|---|---|
 Поглед на Дешки дворац из ваздуха | |
 Грб
| |
| Административни подаци | |
| Држава |  Мађарска |
| Регион | Регија велике јужне равнице |
| Жупанија | Чонград |
| Становништво | |
| Становништво | |
| — | 3.537 |
| — густина | 67,95 ст./km2 |
| Географске карактеристике | |
| Координате | 46° 13′ С; 20° 15′ И / 46.22° С; 20.25° И |
| Временска зона | UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST) |
| Површина | 52,05 km2 |
  Деска Деска на карти Мађарске | |
| Поштански број | 6772 |
| Позивни број | 62 |
| Веб-сајт | |
| www.deszk.hu | |
Деска је значајна за српску заједницу у Мађарској као значајно место са српским живљем (преко 5%).
Географске одлике уреди
Насеље Деска налази на 9 km источно од Сегедина ка граду Мако. Деска је једно од неколико насеља, која се налазе у мађарском, крајње северном делу Баната, близу реке Мориш.
Село је познато по присутности српске мањине, која чини 4,9% сеоског становништва по задњем попису. Из два црквена пописа, 1847. и 1867. године види се да је број православа драстично опао: са 1735 спао је на 1547 душа.[1] Срби су 1910. године у селу чинили половину становништва. У селу постоји српска православна црква, као и основна школа на српском језику. Такође, месни Срби и даље чувају свој језик и обичаје.
Историја Срба у месту уреди
Село се под данашњим називом први пут спомиње 1490. године, а назив је вероватно настао од старог мађарског имена латинског порекла Desiderius. Постојало је то место у 15. веку као спахилук Ђурђа Бранковића.[2] Под Турцима 1660. године Деска постоји, јер су у њу свратили калуђери из српског манастира Пећке патријаршије. Тада су записани Срби мештани дародавци: домаћин Пеја (код кога су коначили), поп Радован и поп Петко; село као колектив скупило је још 1000 аспри.[3] Срби се опет досељавају 1746. године.
Деска је 1764. године православна парохија Чанадског протопрезвирата.[4] По аустријском царском ревизору Ерлеру 1774. године место је у склопу Тамишког округа, Чанадског дистрикта. Становништво је било искључиво српско.[5] Када је 1797. године пописан православни клир ту су два свештеника. Пароси, поп Симеон Момировић (рукоп. 1767) и поп Јован Старчевић (1782) говорили су српским и румунским језиком.[6]
Српска православна црква подигнута је 1859. године и много је старија од римокатоличке (1904. године).
Године 1905. Деска је велика општина у турскокањишком срезу. Ту живи 2925 становника у 494 дома, а Срби су у малој већини над Мађарима. Православних душа Срба има 1666 или 57%, са 300 кућа. Од српских јавних здања ту је православна црква и две народне школе. У месту је пошта а брзојав је у Сиригу.[7]
После Првог светског рата већи део српског становништва (које је тада чинило око половине укупног становништва) се иселио у српске делове новоформиране Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.
У Дески је 1925. године велики посед имао барон Герлицеји, а тамошњи Срби са 900 душа у 130 домова, држали су само 1000 јутара земље. Нису имали Срби изгледну животну перспективу у мађарској држави, близу југословенске границе. Постојала је црква али без свештеника.[8]
Црква и школа уреди
Српска православна црква је зидана 1856-1859. године, јер је претходна страдала током мађарске буне. Посвећена је празнику Преображенију. Торањ је призидан 1863. године. Темпло је осликао 1900. године сликар Душан Алексић, као и неки Николић. Црквена општина постоји у месту, а православна парохија је треће платежне класе (1905). Парохијско звање је обновљено након Мађарске буне 1851. године, и од тада се воде црквене матрикуле. За градњу парохијског дома у месту, Угарско министарство вероисповести је 1870. године дала прилог 250 ф.
Биографије славних људи набавили су 1807. године у Дески, поп Јован Старчевић парох и Јован Момировић јерођакон.[9] Дешчани који купују српску књигу 1843. године, су "први људи" села: Адам Живковић парох и школски управитељ, Урош Поповић учитељ и Петар Петровић администратор парохије. Учитељска плата у народној школи у Дески је 1874. године са 210 ф. годишње била примамљива. Мита Зорић је тада био привремени учитељ, а парох месни поп Милан Крајован. Српску књигу и наредне 1844. године прибавља опет поп Петар Петровић. Године 1847. у Дески су пароси Андреј Новковић и Петар Петровић. Немачку граматику "за Србе", коју је саставио Евгеније Ђурковић 1851. године, купили су пренумеранти из Деске: месна Општина за децу, поп Светозар Стакић администратор парохије, Јован Стејић општински бележник и Тома Туцаковић учитељ. Парох Милан Крајовић прибавио је 1872. године Вуков немачко-српски речник. Стечај за упражњено место пароха у Дески расписан је 1893. године. Јован Гавриловић парох у Дески је 1902. године био изабран за посланика за предстојећи црквено-народни сабор у Карловцима. Заступник је иначе удаљених изборних срезова - панчевачког и перлеског. Године 1905. у месту је редовна црквена скупштина под председништвом Шандора Станчића. Постоји парохијски дом и парохијска сесија од 32 кј. земље. Црквено-општински посед је дупло већи и износи 68 кј. земље. Парох Гавриловић је родом из Врањева, у месту служи већ 13 година.
За Школски фонд општина Деска је приложила 1867. године 8 ф. За народног учитеља у Дески постављен је 1868. године Миша Кнежевић. Постављени су 1869. године нови учитељ у Дески, уместо одлазећег Михаила Кнежевића (ту од 1865), долази као привремени Прока Крстпогачин. Тражио се и 1880. учитељ у Дески, плата 400 ф. плус додаци и смештај. Добио декрет 1882. године учитељ Гавра Грбић у Дески. Већ следеће године 1883. оде Грбић у Стари Врбас па је расписан нови стечај, са основном платом од 400 ф., четири ланце добре ораће земље (али плаћа сам порез), стан са два шпајза, подрумом и бунаром, те башта, огрев у слами.[10] Одбијен је 1884. године Румун учитељ Јосиф Агрима, јер је не само најлошији кандидат него и нестручан, јер је оспособљен само за мешовите школе, а у Дески је чисто српска школа. Стечај за учитеља у Дески 1887. године отворен, за плату од 400 ф. Изабран беше учитељ Миличићко Обзирски. Расписан је јуна 1898. године стечај за упражњено место учитељице првог и другог разреда мешовите школе у Дески, за плату 300 ф.[11] Требало је до 1900. године да се оправити или направити нова школска зграда. Женска школска зграда у Дески није прописно грађена и удешена, каже се 1905. године. Редовну наставу 1905. године похађа 145 ђака. а у пофторну школу иде 54 ученика старијег узраста.[7] Учитељско тело у школи у Дески чине 1907. године: Платон Подградски родом из Новог Сада(ту са декретом, од 1888.) и Софија Подградски рођ. Драгојев родом из Црепаје (добила декрет 1895).[12] Учитељ Подградски се бавио и књижевношћу. Треба у Дески да се 1908. године отвори трећа школа.
Године 1925. Срби у Десци су још имали у свом поседу 1000 јутара земље. А било их је 900 душа у 130 кућа. Српска православна црква није имала свештеника. Међутим бивши учитељ и национални радник из Сегедина, Јанко Ћосић се "запопио" 1923. године две године водио парохију у Дески, али је 1925. године умро. Мађаризација је све више узимала маха, јер није било српског утицаја. Унук богатог Дешчанина Ђуре Стевановог је постао "Штефанов Ђури"...[13] У 1937. се помиње школа али и да су библиотека и читаоница који су се налазили у истој згради раније забрањени.[14]
Савремено доба уреди
Почетком 21. века у Дески је у центру српска православна Преображенска црква. Грађена је у стилу неокласицизма 1859. године. Српско православно гробље се налази у јужном делу насеља, и власништво је српске црквене општине. Иако је затворено седамдесетих година, добро се пази и одржава, ограђено са новом капијом. Вероватно постоји од времена након мађарске буне. После затварања српског гробља, отворена је православна парцела на месном општем гробљу.[15] У месту ради Српски центар "Свети Сава" који организује културно-национални програм у месту.[16] Било је 2013. године у Дески 43 српска домаћинства.
Референце уреди
- ^ "Гласник друштва српске словесности", Београд 1872. године
- ^ Мата Косовац: "Српска православна митрополија Карловачка по подацима из 1905. године", Карловци 1910. године
- ^ Душан Поповић, С. Матић: "О Банату и становништву Баната у 17. веку", Сремски Карловци 1931.
- ^ "Српски сион", Сремски Карловци 1905.
- ^ Ј.Ј. Ерлер: "Банат", Панчево 2003.
- ^ "Темишварски зборник", Нови Сад 8/2015.
- ^ а б Мата Косовац, наведено дело
- ^ "Време", Београд 7. јула 1925. године
- ^ Николај Шимић: "Иконостас славних и храбрих лиц", Будим 1807. године
- ^ "Застава", Нови Сад 1883. године
- ^ "Српски сион", Карловци 1898. године
- ^ "Школски лист", Сомбор 1907. године
- ^ "Време", Беогад 7. јул 1925. године
- ^ "Политика", 21. авг. 1937, стр. 8
- ^ Српски институт, интернет база података, Будимпешта
- ^ "Српске недељне новине", Будимпешта 2013.
