Димитрије Најдановић

Димитрије Најдановић (Крагујевац, 7/20. јун 1897Вустер, 24. март 1986) је био српски теолог, доктор филозофије и књижевник, протојереј-ставрофор Српске православне цркве и ванредни професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Био је истакнути припадник Југословенског народног покрета Збор.

Димитрије Најдановић
Dimitrije Najdanovic.png
Биографија
Датум рођења(1897-06-20)20. јун 1897.
Место рођењаКрагујевац
 Краљевина Србија
Датум смрти24. март 1986.(1986-03-24) (89 год.)
Место смртиВустер,  Охајо
 САД
РелигијаПравославни хришћанин
Професијатеолог, доктор филозофије
УниверзитетПравославни богословски факултет Универзитета у Београду
Филозофски факултет Универзитета у Београду
Универзитет Фридрир-Вилхелм у Берлину
Политичка
странка
Југословенски народни покрет Збор

БиографијаУреди

МладостУреди

Димитрије Најдановић је рођен 7/20. јуна 1897. године у Крагујевцу, у породици која је припадала средњем сталежу. Његов отац је био строг и пријатан учитељ, а мајка побожна домаћица. У родном месту је завршио основну школу, а његово школовање је омео Први светски рат.

Међуратни периодУреди

Завршио је Богословију „Светог Саве“ и Богословски факултет у Београду. Између 10. децембра 1921. године и 2. октобра 1924. године је био асистент за историју религије на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, али је то место напустио по сопственој молби.[1] Похађао је студије историје и филозофије на Филозофском факултету Универзитета у Београду од 1935. до 1938. године. У том периоду постаје близак са професором Веселином Чајкановићем, на чији предлог постаје члан Југословенског народног покрета Збор.

Одлази на докторске студије филозофије на Универзитету Фридрих Вилхелм у Берлину 1939. године, код професора Николаја Хартмана и Едварда Шпрангера. Докторирао је 1940. године са тезом „Философија историје Имануела Хермана Фихтеа”. По повратку у Краљевину Југославију, све до Априлског рата, предавао је веронауку у Четвртој мушкој реалној гимназији у Београду.

У часопису Хришћанска мисао је објавио запажен текст „Суморне тезе у облику апела цркви“ у којем је сумирао духовно стање у Краљевини Југославији и указао да је комунизам најопаснији непријатељ Цркве[2]:

Црква данас нема опаснијег непријатеља од комунизма. Сви су разлози, а највише дух и смисао постојања цркве, да одлучно ступи у борбу против комунизма. Борба се мора повести одмах и одлучно.

Други светски ратУреди

Од 3. новембра 1941. године је радио у Министарству просвете Владе народног спаса.[1] За ванредног професора на катедри Хришћанске етике Православног богословског факултета Универзитета у Београду изабран је 25. јануара 1943. године и предавао је Увод у философију са историјом философије.[1]

У Заводу за принудно васпитање омладине у Смедеревској Паланци, који је основала Влада народног спаса за преваспитавање комуниста ученика средњих школа, а који се налазио под надлежношћу Министарства просвете, Најдановић је држао идеолошка предавања, а предавања су држали и Димитрије Љотић, Велибор Јонић, Ђоко Слијепчевић, Хрвоје Магазиновић и Ратко Парежанин.

Критиковао је неутралан став Српске православне цркве по питању комунистичког покрета отпора и оптужио је да допушта да је „црвени демонизам" нагриза изнутра.[3]

Емиграција и смртУреди

Са супругом Јеленом је емигрирао у Аустрију 1944. године, уочи ослобођења Београда. Једно време су провели у логору у Линцу, а затим одлазе у Рим. Уз препоруку патријарха српског Гаврила V одлазе у Енглеску 1947. године. У емиграцији је предавао догматику, хришћанску апологетику и етику на Дорчхестер колеџу, који је уступљен Српској православној цркви, а био је и његов декан. Међу његовим студентима су били Веселин Кесић и Иринеј Ковачевић, потоњи епископ америчко-канадски и митрополит новограчанички.

Од 1948. до 1960. године је био и парох Дарбија, када одлази у Монтреал. Тамо је у новој парохији откупио кућу и преуредио је у храм Свете Тројице, а отворио је и простор за дружење српских емиграната.[4] Одлази у Њујорк 1967. године, да би се касније одселио у Вустер ради лечења. Све време је активно радио на окупљању такозване љотићевске емиграције, односно бивших припадника ЈНП Збор и Српског добровољачког корпуса. Афирмативно је писао о лику и делу Димитрија Љотића.[5]

Умро је 24. марта 1986. године у Вустеру. Сахрањен је 28. марта 1986. године на манастирском гробљу манастира Светог Саве у Либертивилу.[6]

Објављена делаУреди

  • Блажени и блаженства, 1965;
  • Три српска великана - Његош, Јакшић, Велимировић, Минхен 1975;
  • Светосавље, Београд 2000;
  • Философија историје Имануела Хермана Фихтеа и други списи из философије, богословља и књижевности, Фонд истине о Србима, Београд 2003.

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ а б в Шијаковић, Богољуб (2007). „Философија у контексту хришћанске културе - философија као наставни предмет на Православном богословском факултету у Београду” (PDF). Зборник радова Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Православни богословски факултет Универзитета у Београду. књ. 1: 54. 
  2. ^ Ђурић, Вељко. Голгота Српске православне цркве 1941-1945. 
  3. ^ Petranović, Branko (1992). Srbija u Drugom svetskom ratu 1939—1945. Beograd: Vojnoizdavački i novinski centar. стр. 459. 
  4. ^ „Историја”. Црквено-школска општина "Света Тројица" - Монтреал. 
  5. ^ Најдановић, Димитрије. „Димитрије Љотић - теолог међу политичарима”. Центар за истраживање православног монархизма. 
  6. ^ „Живот Срба у Америци (Православље бр. 911)”. Православље (новине српске патријаршије). Архивирано из оригинала на датум 7. 1. 2012. Приступљено 22. 3. 2012.