Википедија

Доктор Ху

британска научно-фантастична телевизијска серија

Доктор Ху је британска научнофантастична телевизијска серија коју ББЦ емитује од 1963. године. Серија приказује пустоловине Господара времена званог Доктор, ванземаљског бића које изгледа као човек. Доктор истражује универзум у свемирском броду који путује кроз време под називом ТАРДИС. Спољашњост ТАРДИС-а изгледа као плава британска полицијска говорница, што је био уобичајен призор у Британији 1963. године када је серија први пут емитована. Са разним пратиоцима, Доктор се бори против непријатеља, ради на спасавању цивилизација и помаже људима у невољи.

Доктор Ху
Лого серије (2023)
Жанрдрама, научна фантастика
АуторВише аутора
УлогеВилијам Хартнел
Патрик Траутон
Џон Пертви
Том Бејкер
Питер Дејвисон
Колин Бејкер
Силвестер Мекој
Пол Мeкган
Кристофер Еклстон
Дејвид Тенант
Мет Смит
Питер Капалди
Џоди Витакер
Шути Гатва
Музичка темаРон Граинер, Дилија Дербишајер
КомпозиторВише композитора
Земља Уједињено Краљевство
Локацијасвет
Језикенглески
Број епизода873 (списак епизода)
Време трајања~90 минута (1963—1989)
~45 минута (2005—)
Емитовање
ЕмитерБи-Би-Си
Формат слике4:3 (1—27. сезона)
16:9 (28. сезона —)
Прво
приказано на		Би-Би-Си
Премијерно
приказивање		23. новембар 1963
Званични веб-сајт

Почевши од Вилијама Хартнела, тринаесторо глумаца је насловну улогу у серији. Године 2017. Џоди Витакер је постала прва жена која је званично играла ту улогу на телевизији. Прелазак са једног глумца на другог уписан је у радњу серије са концептом регенерације у нову инкарнацију, радњу у којој се Господар времена "трансформише" у ново тело када је садашње сувише тешко повређено да би се излечило нормално. Прикази сваког глумца су различити, али сви представљају фазе у животу истог лика и заједно чине један животни век са једним наративом. Природа радње која путује кроз време значи да се различите инкарнације Доктора повремено сусрећу.

Серија је значајан део популарне културе у Британији[1][2][3] и другде. Серија је стекла култ следбеника. Серија је утицала на генерације британских телевизијских професионалаца, од којих су многи одрасли гледајући је.[4] Обожаватељи серије се понекад називају Хувианци. Серија је увршћена у Гинисову књигу рекорда као најдуговјечнија научнофантастична телевизијска серија на свету,[5] као и „најуспешнија“ научно-фантастична серија свих времена, на основу укупног гледаности емитовања, ДВД-а и продаја књига и iTunes саобраћаја.[6]

Серија је првобитно трајала од 1963. до 1989. Постојао је неуспешан покушај да се оживи редовна продукција 1996. са пробном епизодом у облику телевизијског филма под називом Доктор Ху. Серија је поново покренута 2005. године и од тада је производи ББЦ Велс у Кардифу. Доктор Ко је такође изнедрио бројне огранке, међу којима су стрипови, филмови, романи, аудио драме и телевизијске серије Торчвуд (2006–09, 11), Пустоловине Саре Џејн (2007–11), К9 (2009–10) и Класа (2016). Серија је била тема многихпародије и референце у популарној култури .

Опис уреди

Серија Доктор Ху прати пустоловине насловног лика, скитничког Господара времена помало непознатог порекла који носи име "Доктор". Доктор је побегао са Галифреја, планете Господара времена, у украденом ТАРДИС-у („Време и местимичне размере у свемиру“), временској машини која путује материјализујући се у временски вртлог и дематеријализујући се из њега. ТАРДИС има огромну унутрашњост, али споља изгледа мање, и опремљен је "камелеонским колом" намењеним да машина поприми изглед месних објеката као параван. Због квара, Докторов ТАРДИС остаје фиксиран као плава британска полицијска кутија.[7]

У времену и простору, многе Докторове инкарнације често проналазе догађаје који изазивају њихову радозналост и покушавају да спрече зле силе да науде недужним људима или да промене историју, користећи само домишљатост и најмања могућа средства, као што је свестрани звучни одвијач. Доктор ретко путује сам и често му се придружи један или више пратилаца у овим пустоловинама. Ови сапутници су обично људи, због Докторовог очарања планетом Земљом, што такође доводи до честе сарадње са међународном војном оперативном групом УНИТ када је Земља угрожена. Доктор је вековима стар и као Господар времена, има способност да се регенерише када дође до смртног оштећења његовог тела. Докторове разне инкарнације су стекле бројне непријатеље који се понављају током својих путовања, укључујући Далеке, њиховог творца Давроса, Киберљуде и одметнутог Господара Времена Господара.

Историја уреди

Доктор Ху се први пут појавио на телевизијском сервису ББЦ у 17:16:20 23. новембра 1963. То је било осамдесет секунди касније од предвиђеног времена програма због најава у вези са атентатом на Џона Ф. Кенедија претходног дана.[8][9] То је требало да буде редован недељни програм, свака епизода у трајању од 25 минута. Расправе и планови за програм су у току годину дана. Шеф драме Сидни Њумен је углавном био одговоран за развој програма, а први документ формата за серију написао је Њумен заједно са шефом одељења за сценарио (касније шефом серијала) Доналдом Вилсоном и стручни саветником С. Е. Вебером. У изјави из 1971. Вилсон је тврдио да је дао назив серији, а када је ова тврдња изнета Њумену, он то није оспорио.[10] Сценариста Ентони Кобурн, уредник серије Дејвид Витакер и првотибни продуцент Верити Ламберт такође су у великој мери допринели развоју серије.[11][а]

Програм је првобитно био намењен породичној публици[12] као образовни програм који користи путовање кроз време као средство за истраживање научних замисли и познатих тренутака у историји. Дана 31. јула 1963. Витакер је наручио Терија Нејшна да напише причу под насловом Мутанти. Као што је првобитно написано, Далеци и Тали су били жртве напада ванземаљском неутронском бомбом, али Нејшн је касније одбацио ванземаљце и учинио Далеке агресорима. Када је сценарио представљен Њумену и Вилсону, одмах је одбијен јер програму није било дозвољено да садржи никаква чудовишта са очима". Према речима Ламбертове, "Нисмо имали пуно избора - имали смо само Далек серију... Имали смо мало кризе самопоуздања јер је Доналд [Вилсон] био толико непоколебљив да се то не ради. Да смо имали још нешто спремно, направили би то." Натејшнов сценарио је постао друга серија о Доктору Ху – Далеци (такође познати као Мутанти). Серија је представила истоимене ванземаљце који ће постати најпопуларнија чудовишта серије и била је одговоран за ББЦ-ов први серијски прасак.[13]

Морали смо да се ослонимо на причу јер смо мало могли да урадимо са ефектима. Ратови звезда су на неки начин били прекретница. Када су се Ратови звезда догодили, Доктор Ху је од тог тренутка заправо био застарео, судећи по том нивоу технолошке стручности.

 —Продуцент серије Доктор Ху од 1974. до 1977. Филип Хичнлајф о томе зашто је „класична серија“ на крају заостала за другом научном фантастиком у продукцијским вредностима и угледу, што је довело до њеног отказивања.[14]

Одељење за серијско одељење ББЦ-а производило је програм 26 сезона, емитован на каналу ББЦ Један. Због све лошијег здравља, првог глумца који је играо Доктора Вилијама Хартнела 1966. године заменио је млађи Патрик Траутон. Године 1970. Џон Пертви је заменио Траутона и серија је у том тренутку прешла са црно-беле технике на колор. Године 1974. Том Бејкер је добио улогу Доктора. Његов ексцентрични стил облачења и необична личност постали су веома популарни, а број гледаности серије вратио се на ниво који није виђен од врхунца „Далекманије“ деценију раније.[15] Године 1981. након рекордних седам година у улози, Бејкера ​​је заменио Питер Дејвисон који је са својих 29 година био далеко најмлађи глумац који је добио улогу у првој серији, а 1984. Колин Бејкер је заменио Дејвисона. 1985. године, контролор канала Мајкл Грејд покушао је да откаже серију, али је то уместо тога постала пауза од годину и по дана. Такође је уклонио Колина Бејкера ​​из главне улоге 1986.[16][17] Улогу је преузео Силвестер Мекој, али опадајући број гледаности, опадање перцепције јавности о серији и мање истакнути термин емитовања су забележили прекид снимања 1989. од стране Питера Крегина, новог шефа серијала ББЦ-а.[18] Иако је серија ефективно отказана одлуком да се не наручује планирана 27. сезона, која би била емитована 1990. године, ББЦ је више пута потврдио, током неколико година, да ће се серија вратити.[19]

Иако је унутрашња продукција престала, ББЦ се надао да ће пронаћи независну продукцијску кућу која ће поново покренути серију. Филип Сигал, британски исељеник који је радио за телевизијски огранак Columbia Pictures у Сједињеним Државама, обратио се ББЦ-у у вези са таквим подухватом још у јулу 1989. док је 26. сезона још била у продукцији.[19] Сигалови преговори су на крају довели до телевизијског филма Доктор Ху, емитованог на Fox Network-у 1996. године у међународној копродукцији између FOX-а, Universal Pictures-а, ББЦ-а и BBC Worldwide-а. У главној улози нашао се Пол Мекган као Доктор, а филм је био успешан у Великој Британији (са 9,1 милион гледалаца), али мање у Сједињеним Државама па није довео до серије.[19]

Лиценцирани за романа и аудио драме пружала је нове приче, али као телевизијски програм, Доктор Ху је остао неактиван до 2003. У септембру те године,[20][21] телевизија ББЦ најавила је унутрашњу продукцију нове серије, након неколико година покушаја BBC Worldwide-а да пронађе подршку за варијанту играног филма. Извршни продуценти нове инкарнације серије били су писац Расел Т. Дејви из ББЦ Велс-а и шефица драме Џули Гарднер. Од 2005. године, серија је прешла са више камера на поставку са једном камером.[22]

Са Кристофером Еклстоном у улози Доктора, Доктор Ху се коначно вратио са епизодом „Роуз“ на ББЦ Један 26. марта 2005.[23] Еклстон је отишао после једног серијала и заменио га је Дејвид Тенант. Од тада је било још једанаест серијала у 2006–08, 2010–15, 2017–18 и 2020–21, као и божићни/новогодишњи специјали сваке године од 2005. Ниједан серијал није емитован 2009.[24] иако су направљена четири додатна специјала са Тенантом у главној улози. Дејвис је напустио серију 2010. након завршетка 4. серијала, а завршени су специјали Дејвида Тенанта. Стивен Мофат, сценариста који је радио под Дејвисом, најављен је као његов наследник, а Мет Смит као нови Доктор.[25] Смит је одлучио да напусти улогу Доктора након 50. годишњице.[26] Заменио га је Питер Капалди.[27]

У јануару 2016. Мофат је најавио да ће се повући након завршетка серијала 2017. године, а 2018. га је заменио Крис Чибнал.[28] Десети серијал је дебитовао у априлу 2017. а божићни специјал му је претходио 2016.[29] Џоди Витакер, прва Докторка, појавила се у три серијала, од којих је последњи скраћен због пандемије КОВИД-а 19.

И Витакерова и Чибнал најавили су да ће напустити серију након низа специјала из 2022. након 13. серијала. Дејвис се вратио као директор серије у специјалима поводом 60. годишњице, дванаест година након што је претходно напустио серију. Bad Wolf је одлучио да копродуцира серију у ортаклуку са ББЦ Студиом. Учешће Bad Wolf-а доводи до тога да се Гарднерова враћа у серију заједно са Дејвисом и Џејн Трантер, који су и поново покранули серију у рад 2005.[30]

Оживљавање Доктора Хуа из 2005. је непосредан наставак изворне серије из 1963–89 и телевизијског филма из 1996.

Програм је продат у многим другим земљама широм света

Јавна свест уреди

Тврдило се да је емитовање прве епизоде ​​каснило десет минута због ширег извештавања о убиству америчког председника Џона Ф. Кенедија претходног дана. У ствари, угасио се после закашњења од осамдесет секунди.[31] ББЦ је веровао да је извештавање о атентату, као и низ нестанка струје широм земље, довело до тога да многи гледаоци пропусте овај увод у нову серију, и она је поново емитована 30. новембра 1963. непосредно пре друге епизоде.[32][33]

Програм је убрзо постао народна установа у Великој Британији са великим бројем пратилаца међу општом публиком.[34][35] Са популарношћу су се појавиле контроверзе око прикладности серије за децу. Боркиња за морал Мери Вајтхаус се више пута жалила ББЦ-у због онога што је видела као насилног, застрашујућег и крвавог садржаја серије. Према Радио времену, серија "никада није имала неумољивијег непријатеља од Мери Вајтхаус".[36]

Истраживање ББЦ-а спроведено 1972. године показало је да је, према њиховој сопственој дефиницији насиља („сваки чин(а) који може да изазове физичку и/или психичку повреду, повреду или смрт особе, животиње или имовине, било намерно или случајно“), Доктор Ху је био најнасилнији драмски програм који је корпорација производила у то време.[37] У истом извештају је откривено да 3% испитане публике сматра серију „веома неприкладном“ за породично гледање.[38] Одговарајући на налазе анкете у листу Време, новинар Филип Хауард тврди да, „да би упоредио насиље Доктора Хуа, изазван коњским смехом из ноћне море, са реалистичнијим насиљем у другим телевизијским серијама, где глумци који изгледају као људска бића крваре боју која личи на крв, је као да поредите Монопол са тржиштем некретнина у Лондону: обоје су фантазије, али једно треба да се схвати озбиљно.“[37]

Током друге сезоне Џона Пертвија у улози доктора, у епизодама Терор отонаца (1971), слике пластичних лутака убица, нарциса који убијају несуђене жртве и полицајаца са празним цртама означили су врхунац способности серије да уплаши децу.[39] Други значајни тренуци у тој деценији укључују бестелесни мозак који је пао на под у епизоди Мозак Морбијуса[40] и Доктора који је очигледно удавио негативца у епизодама Смртоносни убица (обе 1976).[41] Жалба Мери Вајтхаус у вези са последњим догађајем изазвала је промену политике ББЦ-а према серији са много строжом контролом наметнуте продукцијској екипи,[42] а следећи продуцент серије Грејем Вилијамс био је под директивом да избаци „све што је графичко у приказу насиља“.[43] Џон Нејтан-Тарнер је продуцирао серију током 1980-их и рекао је у документарцу Више од тридесет година у ТАРДИС-у да се радује Вајтхаусиним опаскама јер ће се гледаност серије повећати убрзо након што их сними. Ипак, Нејтан-Тернер је такође упао у проблеме са руководиоцима ББЦ-а због насиља које је дозволио да буде приказано у 22. сезони серије 1985. године, што је јавно критиковао контролор Мајкл Грејд и навео као један од разлога да укине серију на годину и по дана.[44]

Фраза „Скривање иза (или „гледање иза”) софе“ ушла је у британску популарну културу, означавајући стереотипно понашање деце из раних серија која су хтела да избегну застрашујуће делове телевизијског програма док остају у просторији да гледају остатак од тога.[45] Фраза задржава ову повезаност са Доктором Хуом до те мере да је 1991. Музеј покретне слике у Лондону назвао своју изложбу којом се слави програм „Иза софе“. Електронска тематска музика такође је у то време доживљавана као језива, нова и застрашујућа. Чланак из 2012. ставио је ову супротстављеност страха и узбуђења из детињства „у центар односа многих људи са серијом“,[46] а интернет гласање у Дигиталном шпијуну из 2011. сматрало је серију „најстрашнијом ТВ серијом свих времена“.[47]

Слика ТАРДИС-а је постала чврсто повезана са серијом у свести јавности. Сценариста ББЦ-а Ентони Кобурн, који је живео у летовалишту Хернском заливу у Кенту, био је један од људи који су замислили полицијску кутију као времеплов.[48] Године 1996. ББЦ је поднео захтев за жиг за коришћење ТАРДИС-овог дизајна плаве полицијске кутије у продаји повезаној са Доктором Хуом.[49] Године 1998. Градска полицијска управа је уложила приговор на захтев за жиг, али је 2002. Завод за патенте пресудио у корист ББЦ-а.[50][51][52]

Оживљавање програма из 21. века постало је средишњи део суботњег распореда канала ББЦ Један и „дефинисало је канал“.[53] Многи реномирани глумци су гостовали у различитим причама, а међу њима су били Кајли Миног,[54] сер Ијан Мекелен,[55] и Ендру Гарфилд.[56][57] Према чланку у Дневном телеграфу из 2009. године, оживљавање Доктора Хуа је стално добијало високе оцене, како по броју гледалаца, тако и према индексу уважавања.[58] Године 2007. телевизијска рецензенткиња часописа Време Кејтлин Моран написала је да је Доктор Ху "суштински за Британце".[3] Према речима Стивена Мофата, амерички филмски редитељ Стивен Спилберг је изнео опаско да би „свет био сиромашније место без Доктора Хуа“.[59]

Дана 4. августа 2013. на каналу ББЦ Један је емитован програм уживо под називом Доктор који живи: Следећи доктор,[60] током којег је откривен глумац који ће играти Дванаестог доктора.[61] Серију је уживо гледало у просеку 6,27 милиона у Великој Британији, а истовремено је емитована и у Сједињеним Државама, Канади и Аустралији.[62][63]

Ликови уреди

Главни чланак: Списак ликова серије Доктор Ху

Доктор уреди

Главни чланак: Доктор (Доктор Ху)

Доктор је у почетку био обавијен велом тајне. У раним данима програма, лик је био ексцентрични ванземаљски путник велике интелигенције који се борио против неправде док је истражујући време и простор у непоузданој временској машини „ ТАРДИС “ (скраћеница за време и местимичну размеру у простору), који се често појављује већи изнутра него споља (квалитет који се назива "размерно трансценденталан").[б][64]

У почетку раздражљив и помало злокобни, Доктор је брзо постао саосећајнији лик и на крају се открило да је Господар времена чија раса је са планете Галифреј од које је Доктор побегао укравши ТАРДИС.

Промена изгледа уреди

Главни чланак: Регенерација (Доктор Ху)

Продуценти су увели концепт регенерације да би омогућили преобликовање главног лика. Ово је изазвано лошим здрављем првобитног главног глумца Вилијама Хартнела. Израз "регенерација" није замишљен све до Докторове треће регенерације на екрану. Хартнеллов Доктор је само описао како пролази кроз „обнављање“, а Други доктор је доживео „промену изгледа“.[65][66] Уређај је омогућио преобликовање глумца у различитим временима у историји серије, као и приказ алтернативних доктора било из Докторове местимичне прошлости или будућности.[67]

Низ епизода Смртоносни убица (1976) и Модрин бесмртни (1983) утврдили су да Господар времена може да се регенерише само 12 пута, за укупно 13 инкарнација. Ова реченица се заглавила у јавној свести упркос томе што се није често понављала, а продуценти су је препознали као препреку заплету када је серија коначно морала да регенерише Доктора по тринаести пут.[68][69] Епизода Време Доктора (2013) описује Доктора како добија нови циклус регенерације, почевши од Дванаестог Доктора јер је Једанаести Доктор производ Докторове дванаесте регенерације од његовог изворног низа регенерација.[70][71]

Иако су сценаристи серије неколико пута предлагали замисао да се жена глуми доктора, међу којима су били и Њумен 1986. и Дејвис 2008. све до 2017. све званичне приказе играли су мушкарци.[72][73] Џоди Витакер је преузела улогу Тринаестог Доктора на крају божићног специјала 2017. и прва је жена која је добила улогу.[74] Серија је представила способност Господара времена да мењају пол након регенерације у ранијим епизодама, прво у дијалогу, а затим и са варијантом Господарице Мишел Гомез и генерала Т'Ние Милер.

Дана 8. маја 2022. објављено је да ће након регенерације Тринаестог Доктора Џоди Витакер, Шути Гатва као четрнаести доктор постати први глумац црнац који ће водити серију.[75][76] Након Витакериног последњег појављивања у епизоди Моћ Доктора као лик 23. октобра 2022. она се уместо тога регенерисала у облик који је тумачио Дејвид Тенант за кога је потврђено да је Четрнаести Доктор — први глумац који је играо две инкарнације — а Гатва ће заправо тумачити Петнаестог Доктора.[77]

Насловни глумац Инкарнација Мандат[в]
Вилијам Хартнел Први Доктор 1963–66
Патрик Траутон Други Доктор 1966–69
Џон Пертви Трећи Доктор 1970–74
Том Бејкер Четврти Доктор 1974–81
Питер Дејвисон Пети Доктор 1981–84
Колин Бејкер Шести Доктор 1984–86
Силвестер Мекој Седми Доктор 1987–89, 96
Пол Мекган Осми Доктор 1996
Кристофер Еклстон Девети Доктор 2005
Дејвид Тенант Десети Доктор 2005–10
Мет Смит Једанаести Доктор 2010–13
Питер Капалди Дванаести Доктор 2013–17
Џоди Витакер Тринаести Доктор 2017–22
Дејвид Тенант Четрнаести Доктор 2022−23
Шути Гатва Петнаести Доктор предстојећи

Поред оних глумаца који су били главни у серији, и други глумци су тумачили варијанте Доктора у гостујућим улогама. Приметно је да је 2013. Џон Херт гостовао као до сада непозната инкарнација Доктора познатог као Ратни доктор уочи специјала поводом 50. годишњице серије Дан Доктора.[78] У мини-епизоди Ноћ Доктора ретроактивно је уметнут у измишљену хронологију серије између Мекгановог и Еклстоновог Доктора, иако је његов увод написан тако да не ремети устаљено нумеричко именовање Доктора.[79] Серија је касније представила још једног тако непознатог прошлог Доктора у виду епизодног појављивања Одбеглог доктора Џо Мартин почевши од епизоде Бегунац из Џадуна (2020). Пример из класичне серије долази из 23. сезоне (1986), у којем је лик Мајкла Џејстона Долин описан као спој тамнијих страна Докторове природе, негде између дванаесте и последње инкарнације.

У ретким приликама, други глумци су ускакали у главну улогу. У епизоди Пет Доктора, Ричард Хрндал је играо Првог доктора због смрти Вилијама Хартнела 1975. године. 34 године касније, Дејвид Бредли је на сличан начин заменио Хартнела у специјалу |Двапут у времену. У серијалу Време и Рани, Силвестер Мекој је накратко играо Шестог Доктора током регенерације па настављајући Седмог. У другим медијима, Доктора су играли разни други глумци, међу којима и Питер Кашинг у два филма.

Избор новог доктора често је подстрекавао расправе и нагађања. Уобичајене теме у жижи су Докторов пол (пре избора Витакерове све званичне инкарнације су биле мушке), род (сви доктори су били белци пре избора Џо Мартин у епизоди Бегунац из Џадуна) и године (најмлађи глумац Смит има 26 година, а најстарији су Капалди и Хартнел који имају по 55 година).[80][81][82]

Сусрети различитих инкарнација уреди

Било је случајева да су се глумци касније враћали да би поново тумачили своју специфичну улогу Доктора. У епизоди Три Доктора из 1973. године, Вилијам Хартнел и Патрик Траутон вратили су се заједно са Џоном Пертвијем. У епизоди Пет Доктора из 1983. године, Траутон и Пертви су се вратили да играју са Питером Дејвисоном, а Том Бејкер се појавио у досад невиђеним снимцима из незавршене епизоде Шада. У овој епизоди, Ричард Хрндал је заменио Вилијама Хартнела. Патрик Траутон се поново вратио у епизоди Два Доктора из 1985. са Колином Бејкером. Године 2007. Питер Дејвисон се вратио у мини-епизоди Временски крах заједно са Дејвидом Тенантом. У епизоди Име Доктора (2013), Једанаести Доктор се сусреће са раније невидљивом инкарнацијом себе за коју је касније откривено да је Ратни Доктор.[78] У следећој епизоди, Дан Доктора, Десети Доктор Дејвида Тенанта се појавио заједно са Метом Смитом као Једанаестим Доктором и Џоном Хертом као Ратним Доктором, као и кратким снимцима свих претходних глумаца.[83] Године 2017. Први доктор (кога је овог пута глумио Дејвид Бредли) вратио се заједно са Питером Капалдијем у епизоди Докторов пад и Било двапут. У епизоди Бегунац из Џадуна из 2020. године, Џоди Витакер као Тринаести Доктор упознаје инкарнацију доктора Џо Мартин, касније познатог као Одбегла Докторка. Касније те године комуницирају у епизодама Ванвременска деца и Било једном давно. Године 2022. У својој последњој епизоди Моћ Доктора (2022), Витакерова комуницира са Чуварима ивице, манифестацијама Првог (Бредли), Петог (Дејвисон), Шестог (Колин Бејкер), Седмог (Мекој) и Осмог (Мекган) Доктора. Поред тога, вишеструке инкарнације Доктора су се сусреле у различитим аудио драмама и романима заснованим на телевизијској серији.

Открића о Доктору уреди

Током дуге историје програма, било је открића о Доктору која су покренула додатна питања. У епизоди Мозак Морбијуса (1976), наговештено је да Први доктор можда није био прва инкарнација (иако су друга приказана лица можда била инкарнације Господара времена Морбијуса). У наредним причама, Први Доктор је приказан као најранија инкарнација Доктора. У епизоди Модрин бесмртни (1983), Пети доктор је јасно потврдио да је тада тренутно у својој петој инкарнацији. Касније те исте године, током специјала поводом 20. годишњице 1983. Пет Доктора, Први Доктор се распитује о регенерацији Петог Доктора. Када је Пети Доктор потврдио „Четврти“, Први Доктор је узбуђено одговорио: „О, Боже. Дакле, сада ме има пет“. Године 2010. Једанаести Доктор се на сличан начин назива „Једанаестим“ у епизоди Подстанар. У епизоди из 2013. Време Доктора, Једанаести Доктор појашњава да је он производ дванаесте регенерације због претходне инкарнације коју је одлучио да не рачуна и једне друге прекинуте регенерације. Име Једанаести се још увек користи за ову инкарнацију. Иста епизода приказује проречени "Пад једанаестог" који се пратио у целој серији. Док је Доктор рано описан као са планете Галифреј, како је поменуто у епизоди Временски ратник (1973), ово порекло је поново приказано у епизоди Ванвременска деца (2020), а Доктор је приказан као из друге непознате димензије или универзума. У истој причи је откривено да Први Доктор није био најранија инкарнација Доктора.[84]

Током ере Седмог Доктора, наговештено је да је Доктор више од обичног Господара Времена. У телевизијском филму из 1996. године, Осми доктор описује себе као „пола човека“.[85] ББЦ-ова најава за програм напомиње да „чистунци имају склоност да занемаре ово“,[86] уместо да се усредсреде на његово галифрејанско наслеђе.

Прва епизода програма Ванземаљско дете показује да Доктор има унуку Сузан Форман. У епизоди из 1967. године Гробница киберљуди када је Викторија Вотерфилд посумњала да Доктор може да се сети своје породице зато што је „тако стар“, Доктор каже да може када заиста жели — „Остало време они спавају у мом уму". Серија из 2005. открива да је Девети доктор мислио да је последњи преживели Господар времена и да је његова матична планета уништена. У епизоди Празно дете (2005), др. Константин каже: "Пре него што је рат уопште почео, био сам отац и деда. Сада нисам ни једно ни друго." Доктор примећује у одговору: „Да, знам како је то.“ (2007), када су га питали да ли има брата, одговорио је: „Не, не више.“ У епизодама Плаши је се (2006) и Докторова ћерка (2008), Доктор наводи да је у прошлост био отац.

У епизоди Свадба Ривер Сонг (2011) подразумева се да је Докторово право име тајна која се никада не сме открити. Ово је даље истражено у епизоди Име Доктора (2013), када је Ривер Сонг изговорила његово име, дозволила је Великој интелигенцији да уђе у његову гробницу, а у епизоди Време доктора (2013) где изговор његовог правог имена постаје знак по коме би Господари времена знали да се могу безбедно да се врате у универзум.

Сапутници уреди

Главни чланак: Сапутници (Доктор Ху)

Фигура пратиоца – углавном човек – била је стална карактеристика у серији Доктор Ху од почетка програма 1963. Једна од улога пратиоца је да буде подсетник на Докторову „моралну дужност“.[87] Докторови први пратиоци виђени на екрану били су његова унука Сузан Форман (Керол Ен Форд) и њени учитељи Барбара Рајт (Џеклин Хил) и Ијан Честертон (Вилијам Расел). Ови ликови су имали за циљ да делују као сурогати публике преко којих би публика открила податке о Доктору који је требало да делује као тајанствена очинска фигура.[87] Једина прича из изворне серије у којој Доктор путује сам је Смртоносни убица (1976). Значајни пратиоци из раније серије су временска дама Романа (Мери Там и Лала Вард), Сара Џејн Смит (Елизабет Слејден) и Џо Грант (Кети Менинг). Драматично, ови ликови пружају фигуру са којом се публика може препознати и служити за наставак приче тражећи објашњење од Доктора и производну опасност коју Доктор треба да реши. Доктор редовно стиче нове сапутнике и губи старе. Понекад се враћају кући или проналазе нове узроке — или љубави — у световима које су посетили. Неки су и помрли током серије. Сапутници су обично људи или хуманоидни ванземаљци.

Од оживљавања 2005. Доктор углавном путује са првенствено пратиљом која заузима већу наративну улогу. Стивен Мофат описао је сапутницу као главног лика серије јер прича почиње изнова са сваким пратиоцем и она пролази кроз више промена од Доктора.[88][89] Првенствени пратиоци Деветог и Десетог доктора били су Роуз Тајлер (Били Пајпер), Марта Џонс (Фрима Еџимен) и Дона Нобл (Кетрин Тејт), а Мики Смит (Ноел Кларк) и Џек Харкнес (Џон Бароумeн) се понављају као споредне фигуре пратилаца.[90] Једанаести Доктор је постао први који је путовао са брачним паром Ејми Понд (Карен Гилан) и Роријем Вилијамсом (Артур Дарвил), док су неусклађена састајања са Ривер Сонг (Алекс Кингстон) и Кларом Освалд (Џена Колман) пружила текуће лукове приче који се настављају са Дванаестим Доктором. Десети серијал укључивао је ванземаљца Нардола (Мет Лукас) и увела Перл Меки као Бил Потс,[91] Докторову први пратиљу која је отворено хомосексуалка. Перл Меки је рекла да је повећана заступљеност хомосексуалних особа важна у серијама.[92] Тринаести Доктор је првенствено путовао са Рајаном Синклером (Тосин Кол), Грејемом О'Брајаном (Бредли Волш), Јасмин Кан (Мандип Гил)[93] и Деном Луисом (Џон Бишоп).[94]

Неки сапутници су се поново појавили, било у главној серији или у огранку. Сара Џејн Смит је постала централни лик у серији Пустоловине Саре Џејн (2007–11) након повратка у серију Доктор Ху 2006. Гостујуће звезде у серији су били бивши сапутници Џо Грант, К9 и бригадир Летбриџ-Стјуарт (Николас Кортни). Лик Џека Харкнеса послужио је и за покретање огранка Торчвуд (2006–11) у којем се појавила и Марта Џоунс.

Непријатељи уреди

Главни чланци: Списак створења и ванземаљаца серије Доктор Ху, Списак зликоваца серије Доктор Ху и Списак робота серије Доктор Ху

Када је Сидни Њумен наручио серију, он изричито није желео да овековечи отрцана „чудовишта са очима“ из научне фантастике.[95] Међутим, чудовишта су била популарна код публике и тако су скоро од самог почетка постала главна тема Доктора Хуа.

Са оживљавањем серије 2005. године, извршни продуцент Расел Т. Дејвис је изјавио да намерава да поново уведе класичне иконе Доктора Хуа.[96] Отонци са Нестенском свешћу и Далеци су се вратили у 1. серијали, Киберљуди у другом, Макре и Господар у трећем, Сонтаранци и Даврос у четвртом, а Господари времена, међу којима и Расилон, у специјалима из 2009. и 2010. године. Дејвисов наследник Стивен Мофат наставио је тренд оживљавањем Силуријанаца у 5. серијалу, Кибертетичара у шестом, Велике интелигенције и Ледених ратника у седмом и Зајгонаца у специјалу поводом 50. годишњице.[97] Од свог повратка 2005. серија је такође представила нове ванземаљце који се понављају: Слитинце (Ракакорицофалапаторианци), Оде, Џадуне, Уплакане анђеле и Тихе.

Поред ретких појављивања непријатеља као што су Ледени ратници, Огрони, Рани и Црни Чувар, три противника су постала посебно икона: Далеци, Киберљуди и Господар.

Далеци уреди

Главни чланак: Далеци

Род Далека који се први пут појавио у једној од епизода серије 1963. године[98] су најстарији негативци Доктора Хуа. Далеци су Каледи са планете Скаро које је мутирао научник Даврос и смештени у механичке оклопне шкољке ради покретности. Стварна створења личе на хоботнице са великим, израженим мозгом. Њихове оклопне шкољке имају једно око, уређај налик клипу који служи за руку и оружје усмерене енергије. Њихова главна слабост је очна дршка. Напади на њих користећи различито оружје могу да ослепе Далека, што га тера да полуди. Њихова главна улога у заплету серије, како често примећују својим одмах препознатљивим металним гласовима, јесте да "истребе" сва бића која нису Далеци. Они чак нападају и Господаре времена у временском рату, као што је приказано током 50. годишњице серије. Они настављају да буду 'чудовиште' које се понавља у франшизи, а њихово најскорије појављивање је у епизоди из 2022. године Моћ Доктора. Даврос је такође био фигура која се понавља од свог дебија у епизоди Постање Далека, иако га је играло неколико различитих глумаца.

Далеке су створили сценариста Тери Нејшн (који је намеравао да буду алегорија нациста)[99] и дизајнер ББЦ-а Рејмонд Кјузик.[100] Деби Далека у 5. епизоди серије Далеци (1963) учинио је и Далеке и Доктора Хуа веома популарним. Далек се појавио на поштанској марки која слави британску популарну културу 1999. године коју је фотографисао лорд од Сноудона. У епизоди Победа Далека представљен је нови комплет Далека који долази у низу боја, боја која означава његову улогу унутар врсте.[101]

Киберљуди уреди

Главни чланак: Киберљуди

Киберљуди су првобитно били потпуно органска врста хуманоида пореклом са планете близнакиње Мондас који су почели да уграђују све више вештачких делова у своја тела. Ово је довело до тога да је род постао хладни, логични и прорачунати киборзи са осећањима која се обично показују само када се тражила гола агресија. Са пропашћу Мондаса, стекли су Телос као своју нову матичну планету. Они настављају да буду „чудовиште“ које се понавља у франшизи Доктор Ху.

Серија из 2006. представила је нову варијацију Киберљуди. Ове Киберљуде је створио у паралелном универзуму луди проналазач Џон Лумиц који је покушавао да сачува људе пресађивањем њихових мозгова у моћна метална тела и слањем наређења преко мреже мобилних телефона и инхибирањем њихових осећања електронским чипом.

Господар уреди

Главни чланак: Господар (Доктор Ху)

Господар је Докторов највећи непријатељ, одметнути Господар времена који жели да влада универзумом. Замишљен као „Професор Моријарти докторском Шерлоку Холмсу“,[102] лик се први пут појавио 1971. године. Као и код Доктора, и ту улогу је тумачило неколико глумаца, пошто је Господар такође Господар времена и способан да се регенерише. Први од ових глумаца био је Роџер Делгадо који је ту улогу тумачио до своје смрти 1973. Господара су накратко играли Питер Прат и Џефри Биверс док Ентони Ејнли није преузео улогу и наставио да игра лик до паузе серије 1989. Господар се вратио у телевизијском филму Доктор Ху из 1996. године где га је при почетку филма тумачио Гордон Типл, а потом амерички глумац Ерик Робертс.

Након оживљавања серије 2005. године, Дерек Џејкоби је поново представио лик у епизоди Утопија из 2007. Током те приче, улогу је затим преузео Џон Сим који се више пута враћао тој улози током мандата Десетог Доктора.[103] У епизоди из 2014. године Тамна вода, откривено је да је Господар постао женска инкарнација или „Временска дама“, под именом „Господарица“. Ову инкарнацију је играла Мишел Гомез. Сим се вратио својој улози Господара уз Гомезову у десетом серијалу.[104] Господар се вратио у дванаестом серијалу 2020. у ком је Саша Даван преузео улогу.[105] Тај лик је себе назвао „шпијунским господаром“ позивајући се на улогу коју је преузео у МИ6.

TARDIS уреди

 
TARDIS (1980—1989)
 
TARDIS (2005—2014)

TARDIS (енгл. Time And Relative Dimension(s) In Space, у преводу Време и релативна димензија/е у простору) је машина, свемирски брод, коју су изумели Временски Господари. Корисник TARDIS-а може отпутовати било где у времену и простору. При слетању, TARDIS би требало да поприма облик и изглед неког од предмета који се уклапају у околину, али се приликом једне посете Лондону овај механизам покварио, тако да је TARDIS трајно попримио изглед телефонске говорнице из 60-их година 20. века. Она је бесконачно велика, јер ради на принципу додавања нове димензије.

Епизоде уреди

Главни чланци: Списак епизода серије Доктор Ху (класична ера), Списак епизода серије Доктор Ху (савремена ера) и Списак епизода серије Доктор Ху
Епизоде 1963−89
СезонаЕпизодеОригинално емитовање
ПремијераФинале
1.4223. новембар 1963. (1963-11-23)12. септембар 1964. (1964-09-12)
2.3931. октобар 1964. (1964-10-31)24. јул 1965. (1965-07-24)
3.4511. септембар 1965. (1965-09-11)16. јул 1966. (1966-07-16)
4.4310. септембар 1966. (1966-09-10)1. јул 1967. (1967-07-01)
5.402. септембар 1967. (1967-09-02)1. јун 1968. (1968-06-01)
6.4410. август 1968. (1968-08-10)21. јун 1969. (1969-06-21)
7.253. јануар 1970. (1970-01-03)20. јун 1970. (1970-06-20)
8.252. јануар 1971. (1971-01-02)19. јун 1971. (1971-06-19)
9.261. јануар 1972. (1972-01-01)24. јун 1972. (1972-06-24)
10.2630. децембар 1972. (1972-12-30)23. јун 1973. (1973-06-23)
11.2615. децембар 1973. (1973-12-15)8. јун 1974. (1974-06-08)
12.2028. децембар 1974. (1974-12-28)10. мај 1975. (1975-05-10)
13.2630. август 1975. (1975-08-30)6. март 1976. (1976-03-06)
14.264. септембар 1976. (1976-09-04)2. април 1977. (1977-04-02)
15.263. септембар 1977. (1977-09-03)11. март 1978. (1978-03-11)
16.262. септембар 1978. (1978-09-02)24. фебруар 1979. (1979-02-24)
17.201. септембар 1979. (1979-09-01)12. јануар 1980. (1980-01-12)
18.2830. август 1980. (1980-08-30)21. март 1981. (1981-03-21)
19.264. јануар 1982. (1982-01-04)30. март 1982. (1982-03-30)
20.224. јануар 1983. (1983-01-04)16. март 1983. (1983-03-16)
21.2523. новембар 1983. (1983-11-23)30. март 1984. (1984-03-30)
22.135. јануар 1985. (1985-01-05)30. март 1985. (1985-03-30)
23.146. септембар 1986. (1986-09-06)6. децембар 1986. (1986-12-06)
24.147. септембар 1987. (1987-09-07)7. децембар 1987. (1987-12-07)
25.145. октобар 1988. (1988-10-05)4. јануар 1989. (1989-01-04)
26.146. септембар 1989. (1989-09-06)6. децембар 1989. (1989-12-06)
Филм12. мај 1996. (1996-05-12)
Епизоде 2005−
СеријалЕпизодеОригинално емитовање
ПремијераФинале
1.1326. март 2005. (2005-03-26)18. јун 2005. (2005-06-18)
2.1315. април 2006. (2006-04-15)8. јул 2006. (2006-07-08)
3.1331. март 2007. (2007-03-31)30. јун 2007. (2007-06-30)
4.135. април 2008. (2008-04-05)5. јул 2008. (2008-07-05)
5.133. април 2010. (2010-04-03)26. јун 2010. (2010-06-26)
6.1323. април 2011. (2011-04-23)1. октобар 2011. (2011-10-01)
7.131. септембар 2012. (2012-09-01)18. мај 2013. (2013-05-18)
8.1223. август 2014. (2014-08-23)8. новембар 2014. (2014-11-08)
9.1219. септембар 2015. (2015-09-19)5. децембар 2015. (2015-12-05)
10.1215. април 2017. (2017-04-15)1. јул 2017. (2017-07-01)
11.107. октобар 2018. (2018-10-07)9. децембар 2018. (2018-12-09)
12.101. јануар 2020. (2020-01-01)1. март 2020. (2020-03-01)
13.631. октобар 2021. (2021-10-31)5. децембар 2021. (2021-12-05)
14.82024. (2024) ()
15.82025. (2025) ()
Специјал(и)ЕпизодеОригинално емитовање
ПремијераФинале
Божић 2005.125. децембар 2005. (2005-12-25)
Божић 2006.125. децембар 2006. (2006-12-25)
Божић 2007.125. децембар 2007. (2007-12-25)
Специјали 2008−10.525. децембар 2008. (2008-12-25)1. јануар 2010. (2010-01-01)
Божић 2010.125. децембар 2010. (2010-12-25)
Божић 2011.125. децембар 2011. (2011-12-25)
Божић 2012.125. децембар 2012. (2012-12-25)
Специјали 2013.223. новембар 2013. (2013-11-23)25. децембар 2013. (2013-12-25)
Божић 2014.125. децембар 2014. (2014-12-25)
Божић 2015.125. децембар 2015. (2015-12-25)
Божић 2016.125. децембар 2016. (2016-12-25)
Божић 2017.125. децембар 2017. (2017-12-25)
Нова година 2019.11. јануар 2019. (2019-01-01)
Нова година 2021.11. јануар 2021. (2021-01-01)
Специјали 2022.31. јануар 2022. (2022-01-01)23. октобар 2022. (2022-10-23)
Специјали 2023.325. новембар 2023. (2023-11-25)9. децембар 2023. (2023-12-09)
Божић 2023.125. децембар 2023. (2023-12-25)
Божић 2024.125. децембар 2024. (2024-12-25)

Доктор Ху се првобитно приказивао 26 сезона на каналу ББЦ Један од 23. новембра 1963. до 6. децембра 1989. Током првобитног приказивања, свака недељна епизода је била део приче (или „серије“) — обично од четири до шест делова у ранијим годинама и три до четири у каснијим годинама. Неки значајни изузеци су били: Велики план Далека који је емитован у дванаест епизода (плус ранија увертира у виду епизоде[106] Задатак у непознато у којој није глумио нико из главне поставе[107]), скоро читав један низ од седам епизода (7. сезона), серијал Ратне игре од десет епизода[108] и 23. сезона која се састоји од четрнаест повезаних епизода (иако подељених у три продукцијска кода и четири приповедачка дела).[109] Повремено су серије биле лабаво повезане линијом приче, као што је 8. сезона која је усредсређена на Доктора који се бори са одметнутим Господаром времена званим Господар,[110][111] 16. сезона,[112] део 18. сезоне (серијали Пун круг, Стање пропадања и Ратничка капија)[113] и део 20. сезоне (серијали Модрин бесмртни, Терминус и Просветљење).[114]

Програм је имао за циљ да буде образован и за породично гледање у суботу рано увече.[115] У почетку су се смењивале приче смештене у прошлост које су млађе чланове публике поучавале о историји са онима у будућности или свемиру, усредсређујући се на науку.[115] This was also reflected in the Doctor's original companions, one of whom was a science teacher and another a history teacher.[115] То се такође одразило на докторове изворне пратиоце од којих је један био наставник природних наука, а други наставник историје.[115]

Међутим, научнофантастичне приче су постале доминантне у програму, а епизоде ​​опредељене на историју које нису биле популарне у продукцијској екипи[115] су одбачене након епизоде Горштаци (4. део) (1967). Док је серија наставила да користи историјске поставке, оне су углавном коришћене као позадина за научнофантастичне приче, са једним изузетком: епизода Црна орхидеја (1982) смештена у Енглеску 1920-их.[116]

Ране приче су биле серијализоване по природи, са приповедањем једне приче која се прелива у следећу и свака епизода има свој наслов, иако су произведене као различите приче са сопственим продукцијским кодовима.[117] Међутим, након епизоде ОК корал (1966), свака епизода је добила свој наслов, а појединачним деловима додељени су бројеви делова.[117]

Од многих сценариста програма, Роберт Холмс је био најплоднији[118] док је Даглас Адамс постао најпознатији изван самог Доктора Хуа због популарности његових дела „Водич за аутостопере кроз галаксију“.[119][120]

Формат серије је промењен од обнове 2005. године и од тада се један серијал састоји од тринаест 45-минутних, самосталних епизода (60 минута са рекламама, на иностраним комерцијалним каналима) и продуженим 60-минутним епизодама ​​емитованим на Божић. Овај систем је скраћен на дванаест епизода и један божићни специјал након осмог серијала оживљавања и десет епизода из једанаестог серијала. Сваки серији има самосталне и вишеструке епизодне приче, често повезане са лабавим луком приче који се решава у завршници серијала. Као и у раној „класичној“ ери, свака епизода има свој наслов, било да је самостална или део веће приче. Повремено, епизоде ​​редовних серија премашују 45-минутно трајање, посебно, епизоде Крај путовања из 2008. и Једанаести час из 2010. премашили су сат времена.

871 епизода серија је еимтована на телевизији од 1963. године, у распону од 25-минутних епизода (најчешћи формат за класичну еру), 45/50-минутних епизода (Васкрсење Далека) из 1984. године, целе једне сезоне 1985. и најчешћи формат за еру препорода од 2005. године), две дугометражне епизоде (епизода Пет Доктора из 1983. и телевизијски филм из 1996.), дванаест божићних специјала (већина траје око 60 минута, једна од 72 минута) и четири додатне специјалне епизоде у распону од 60 до 75 минута у 2009. 2010. и 2013. године. Четири мини епизоде које трају око осам минута свака такође су произведене за 1993. 2005. и 2007. године као добротворни апели Деца у невољи, док је још једна мини епизода произведена 2008. за тематско издање серије под називом Матура. Дводелна прича из 1993. године под називом Размера у времену направљена је у сарадњи са глумачком поставом ББЦ-ове сапунице Источњаци и делимично је снимљена у студију серије. Дводелна мини епизода је такође произведена за комично издање из 2011. године. Почевши од специјалне епизоде Планета мртвих из 2009. године, серија је снимана у резолуцији 1080i за HDTV[121] и емитована је истовремено на кналима ББЦ Један и ББЦ HD.

За прославу 50. годишњице серије, 2013. емитована је посебна 3Д епизода Дан Доктора.[122] У марту 2013. објављено је да ће се Тенант и Пајперова вратити[123] и да ће епизода имати ограничено биоскопско издање широм света.[124]

У јуну 2017. објављено је да због услова уговора између ББЦ Worldwide и SMG Pictures у Кини, друштво има прво право одбијања куповине за кинеско тржиште будућих серијала програма закључно са 15. серијалом.[125][126]

Недостале епизоде уреди

Између 1967. и 1978. године, велике количине старијег материјала похрањеног у разним видеотекама ББЦ-а су или уништене[г] или обрисане. Међу тим су биле и многе ране епизоде ​​Доктора Хуа, приче у којима се појављују прва два доктора: Вилијам Хартнел и Патрик Траутон. Све у свему, 97 од 253 епизоде ​​произведене током првих шест година програма се не чувају у архивама ББЦ-а (најчешће трећа, четврта и пета сезона, од којих недостаје 79 епизода). Године 1972. било је познато да скоро све епизоде ​​које су тада снимљене постоје на ББЦ-у[127] док је до 1978. пракса брисања трака и уништавања „резервних” примерака филма прекинута.[128]

Ниједна епизода из 1960-их не постоји на својим изворним видео тракама (сви сачувани примерци су филмски преноси), иако су неке пренете на филм ради монтаже пре емитовања и постоје у облицима емитовања.[129]

Поједине епизоде ​​су враћене ББЦ-у из архива других земаља које су откупиле траке за емитовање или од приватника који су их набавили на различите начине. Преузети су и рани снимци колор видео трака које су обожаваоци снимили ван емитовања, као и исечци снимљени са телевизијског екрана на 8мм биоскоп камери и клипови који су приказани у другим програмима. Звучни записи свих изгубљених епизода постоје од кућних гледалаца који су снимили серију. Постоје и кратки исечци из сваке приче са изузетком серијала Марко Поло (епизоде Кров света, Распевани песак, Петсто очију, Зид лажи, Јахач из Шанг-Туа, Моћни Кублај Кан и Атентат у Пекингу) (1964), епизоде Задатак у непознато (1965) и серијала Покољ (епизоде Рат Бога, Морски просјак, Свештеник смрти и Звоно пропасти) (1966).

Поред ових, ту су и фотографије ван екрана које је направио фотограф Џон Кура, кога је разно продукцијско особље ангажовало да документује многе њихове програме током 1950-их и 1960-их, међу којима је био и Доктор Ху. Они су коришћени у реконструкцији серијала обожавалаца. ББЦ је трпео ове почетничке реконструкције, под условом да се не продају ради зараде и да се дистрибуирају као примерци лошег квалитета.[130]

Једна од најтраженијих изгубљених епизода је четврти део последњег серијала са Вилијамом Хартнелом Десета планета (4. део) (1966) која се завршава претварањем Првог Доктора у Другог. Једини део овога који постоји, осим неколико нечујних клипова од 8 мм лошег квалитета, је неколико секунди призора регенерације јер је то приказано у емисији Плави Петар у дечијем часопису.[131] Уз одобрење ББЦ-а, сада су у току напори да се обнови што је могуће више епизода из постојећег материјала.

ББЦ је такође објавио "званичне" реконструкције на VHS-у, на MP3 CD-ROM-у и као посебне карактеристике на ДВД-у. ББЦ је у сарадњи са студијом за анимацију Cosgrove Hall реконструисао недостајуће епизоде ​​Најезда (1. део) и Најезда (4. део) (1968), користећи ремастеризоване звучне записе и свеобухватне сценске белешке са изворног снимања за ДВД издање серије у новембру 2006. Нестале епизоде Тиранин из Француске и Нагодба из нужде анимирало је друштво за анимацију Тета-Сигма у сарадњи са Big Finish-ом, а постала је доступна за куповину у мају 2013. преко Amazon.com.[132] Међу наредним анимацијама направљеним 2013. су и епизоде Десета планета (4. део), Ледени ратници (2. део), Ледени ратници (3. део), Месечева база (1. део) и Месечева база (3. део) (1967).

У априлу 2006. Плави Питер је покренуо изазов да пронађе нестале епизоде ​​Доктора Хуа уз обећање далек модела у пуној величини као награду.[133] У децембру 2011. године објављено је да је епизоде Ваздушна брава (1965) и Подводна претња (2. део) (1967) вратио ББЦ-у обожавалац који их је купио средином 1980-их, а да није ни знао да ББЦ није држао њихове примерке.[134]

Дана 10. октобра 2013, ББЦ је објавио да су серијали од једанаест епизода, међу којима и девет несталих епизода, пронађени у нигеријској телевизијској станици у Џосу.[135] Међу шест од једанаест откривених серијала био је и шестоделни серијал Непријатељ света (1968) из којег су недостајале све осим треће епизоде.[136] Преостали епизоде биле су из шестоделног серијала Мрежа страха (1968) из ког су друга, четврта, пета и шеста епизода претходно недостајале. Епизода Мрежа страха (3. део) још увек недостаје.[137]

Напомене уреди

  1. ^ Њумену се често приписује једино творачко признање за серију. Неки радови као што је Цела енциклопедија телевизијских програма 1947–1979 Винсент Тераса погрешно приписују Терију Нејшну стварање Доктора Хуа због начина на који се његово име приписује у два филма са Питером Кашингом.
  2. ^ Када је ушла у Оксфордски речник енглеског језика, реч „ТАРДИС“ се често користила да опише било шта што је изгледало веће изнутра него што је спољашњост подразумевала.
  3. ^ Раније инкарнације Доктора су се повремено појављивале са тада важећом инкарнацијом у каснијим заплетима.
  4. ^ Траке су биле на стандарду емитовања од 405 линија и нису пренете на телевизијски систем са 625 линија који је ушао у употребу.

Извори уреди

  1. ^ „The end of Olde Englande: A lament for Blighty”. The Economist. 14. 9. 2006. Архивирано из оригинала 17. 6. 2009. г. Приступљено 18. 9. 2006. 
  2. ^ „ICONS. A Portrait of England”. Архивирано из оригинала 3. 11. 2007. г. Приступљено 10. 11. 2007. 
  3. ^ а б Moran, Caitlin (30. 6. 2007). „Doctor Who is simply masterful”. The Times. London. Архивирано из оригинала 13. 10. 2008. г. Приступљено 1. 7. 2007. „[Doctor Who] is as thrilling and as loved as Jolene, or bread and cheese, or honeysuckle, or Friday. It's quintessential to being British.” 
  4. ^ „Do You Remember the First Time?”. Doctor Who Confidential. 9. 6. 2007. BBC. BBC Three. Архивирано из оригинала 5. 12. 2012. г. Приступљено 20. 12. 2019. „Director and presenter: David Tennant” 
  5. ^ „Dr Who 'longest-running sci-fi'”. BBC News. 28. 9. 2006. Архивирано из оригинала 25. 5. 2012. г. Приступљено 30. 9. 2006. 
  6. ^ Miller, Liz Shannon (26. 7. 2009). „'Doctor Who' honored by Guinness”. Variety. Архивирано из оригинала 1. 8. 2009. г. Приступљено 8. 2. 2022. 
  7. ^ „Doctor Who: Why The Tardis Looks Like A Police Box”. Screen Rant. Приступљено 16. 4. 2023. 
  8. ^ Howe, Stammers, Walker (1994), p. 54
  9. ^ „An Unearthly Child”. BBC. 16. 8. 2012. Архивирано из оригинала 26. 6. 2019. г. Приступљено 20. 12. 2019. 
  10. ^ Burk, Graeme (2017). Head of Drama: The Memoir of Sydney Newman. Toronto: ECW Press. стр. 450—1. ISBN 978-1-77041-304-7. 
  11. ^ Howe, Stammers, Walker (1994), pp. 157–230 ("Production Diary")
  12. ^ Howe, Stammers, Walker (1992), p. 3.
  13. ^ Steve Tribe, James Goss Dr Who: The Dalek Handbook BBC Books Random House 2011 ISBN 978-1-84990-232-8 Pg9
  14. ^ Voice-over commentary on the BBC DVD "The Robots of Death" (1977, 2000)
  15. ^ Lyons, Kevin (31. 1. 2014). „Tom Baker: the definitive Doctor Who?”. BFI. Приступљено 12. 6. 2020. 
  16. ^ Ley, Shaun (29. 5. 2013). „Was Doctor Who rubbish in the 1980s?”. BBC News. Архивирано из оригинала 16. 11. 2020. г. Приступљено 9. 5. 2020. 
  17. ^ McEwan, Cameron K. (3. 12. 2018). „Doctor Who star Peter Davison thinks he 'dodged a bullet' by quitting when he did”. Digital Spy. Архивирано из оригинала 16. 11. 2020. г. Приступљено 9. 5. 2020. 
  18. ^ Graeme Burk, Robert Smith (2013). Who's 50: The 50 Doctor Who Stories to Watch Before You Die. ECW Press. ISBN 9781770411661. Архивирано из оригинала 16. 11. 2020. г. Приступљено 9. 5. 2020. 
  19. ^ а б в Doctor Who Magazine Eighth Doctor Special, Panini Comics 2003
  20. ^ Gibson, Owen (26. 9. 2003). „Doctor Who returns to BBC1 screens”. The Guardian. London. Архивирано из оригинала 30. 9. 2013. г. Приступљено 20. 1. 2012. 
  21. ^ „Doctor Who returns to BBC ONE”. www.bbc.co.uk. Архивирано из оригинала 25. 12. 2006. г. Приступљено 23. 7. 2020. 
  22. ^ „BBC – Doctor Who – Graeme Harper Interview”. BBC. Архивирано из оригинала 2. 1. 2019. г. Приступљено 2. 1. 2019. 
  23. ^ „Doctor Who is Saturday night hit”. BBC. Архивирано из оригинала 19. 12. 2019. г. Приступљено 24. 10. 2013. 
  24. ^ Davies, Russell T; Cook, Benjamin (2010). Doctor Who: The Writer's Tale: The Final Chapter. London: BBC Books. стр. 216. ISBN 978-1-84607-861-3. 
  25. ^ „Profile: Russell T Davies”. 13. 6. 2008. Архивирано из оригинала 3. 8. 2018. г. Приступљено 3. 8. 2018. 
  26. ^ Masters, Tim (1. 6. 2013). „Matt Smith to leave Doctor Who at the end of year”. BBC News. Архивирано из оригинала 16. 11. 2020. г. Приступљено 11. 8. 2020. 
  27. ^ „Doctor Who: Peter Capaldi revealed as 12th Doctor”. BBC News. 4. 8. 2013. Архивирано из оригинала 27. 4. 2014. г. Приступљено 11. 8. 2020. 
  28. ^ Dowell, Ben. „Steven Moffat quits Doctor Who to be replaced by Chris Chibnall in 2018”. RadioTimes. Архивирано из оригинала 14. 7. 2018. г. Приступљено 22. 1. 2016. 
  29. ^ „Official: Moffat Leaving Doctor Who After Series 10, Chris Chibnall New Showrunner”. 22. 1. 2016. Архивирано из оригинала 26. 1. 2016. г. Приступљено 25. 1. 2016. 
  30. ^ Whittock, Jesse (24. 9. 2021). „Russell T Davies returns to Doctor Who”. Broadcast. Приступљено 25. 9. 2021. 
  31. ^ Howe, David J.; Walker, Stephen James (2004). The Television Companion: The Unofficial and Unauthorised Guide to Doctor Who (2nd изд.). Canterbury: Telos Publishing. ISBN 1-903889-51-0. 
  32. ^ Kenneth Muir, John (15. 9. 2015). A Critical History of Doctor Who on Television. McFarland. ISBN 9781476604541. Архивирано из оригинала 16. 11. 2020. г. Приступљено 11. 2. 2020. 
  33. ^ „Doctor Who's First Episode: An Unearthly Child”. televisionheaven.co.uk. Архивирано из оригинала 15. 10. 2012. г. Приступљено 6. 9. 2013. 
  34. ^ Clark, Anthony. „Doctor Who (1963–89, 2005–)”. Screenonline. Архивирано из оригинала 7. 2. 2007. г. Приступљено 21. 3. 2007. „The science fiction adventure series Doctor Who (BBC, 1963–89) has created a phenomenon unlike any other British TV programme.” 
  35. ^ Tulloch, John. „Doctor Who”. Museum of Broadcast Communications. Архивирано из оригинала 11. 2. 2007. г. Приступљено 21. 3. 2007. „The official fans have never amounted to more than a fraction of the audience. Doctor Who achieved the status of an institution as well as a cult.” 
  36. ^ „Doctor Who's most controversial episodes”. Radio Times. Архивирано из оригинала 16. 11. 2020. г. Приступљено 13. 8. 2020. 
  37. ^ а б Howard, Philip (29. 1. 1972). „Violence is not really Dr Who's cup of tea”. The Times. стр. 2. 
  38. ^ „The Times Diary—Points of view”. The Times. 27. 1. 1972. стр. 16. 
  39. ^ „BBC – Doctor Who Classic Episode Guide – Terror of the Autons”. BBC. Архивирано из оригинала 18. 4. 2013. г. Приступљено 25. 10. 2013. 
  40. ^ „Doctor Who Classic Episode Guide – The Brain of Morbius”. BBC. Архивирано из оригинала 19. 1. 2013. г. Приступљено 25. 10. 2013. 
  41. ^ „BBC – Doctor Who Classic Episode Guide – The Deadly Assassin”. BBC. Архивирано из оригинала 30. 3. 2014. г. Приступљено 25. 10. 2013. 
  42. ^ „Season 14”. BBC Online. Архивирано из оригинала 16. 11. 2020. г. Приступљено 13. 8. 2020. 
  43. ^ David J. Howe; Mark Stammers; Stephen Walker (1994). Doctor Who: The Seventies. Dr Who. стр. 120. ISBN 978-1852274443. 
  44. ^ Banks, David (1990). Doctor Who: Cybermen. WH Allen & Co. стр. 126. ISBN 0352327383. 
  45. ^ Leith, Sam (4. 7. 2008). „Worshipping Doctor Who from behind the sofa”. The Daily Telegraph. Архивирано из оригинала 20. 12. 2008. г. Приступљено 5. 7. 2008. „The cliché about Doctor Who—that it had us "hiding behind the sofa"—is more telling in its tone than its questionable factuality. It connotes nostalgia, and a pleasurable mixture of fright and fascination—but above all it connotes domesticity. It united fear and soft furnishings in the British mind.” 
  46. ^ Charlie Jane Anders (25. 12. 2012). „If you weren't scared of Doctor Who as a child, you missed out on a crucial experience”. Gizmodo. Архивирано из оригинала 17. 2. 2014. г. Приступљено 8. 2. 2022. 
  47. ^ Wightman, Catriona (31. 10. 2011). „'Doctor Who' named scariest TV show of all time: Your Top 10 revealed”. Digital Spy. Архивирано из оригинала 28. 10. 2014. г. Приступљено 8. 2. 2022. , Digital Spy, Catriona Wightman & Morgan Jeffery, 31 October 2011.
  48. ^ „Doctor Who fan in tardis replica plan for Herne Bay”. BBC News. 16. 5. 2011. Архивирано из оригинала 24. 2. 2014. г. Приступљено 31. 7. 2013. 
  49. ^ „Case details for Trade Mark UK00002104259”. UK Patent Office. Архивирано из оригинала 18. 1. 2016. г. Приступљено 27. 10. 2013. 
  50. ^ „Trade mark decision”. UK Patent Office website. 17. 9. 2006. Архивирано из оригинала 29. 9. 2007. г. Приступљено 17. 1. 2007. 
  51. ^ Knight, Mike. „In the matter of application No. 2104259 by The British Broadcasting Corporation to register a series of three marks in Classes 9, 16, 25 and 41 And in the Matter of – Opposition thereto under No. 48452 by The Metropolitan Police Authority” (PDF). UK Patent Office. Архивирано из оригинала (PDF) 25. 9. 2007. г. Приступљено 17. 1. 2007. 
  52. ^ „BBC wins police Tardis case”. BBC News. 23. 10. 2002. Архивирано из оригинала 13. 2. 2007. г. Приступљено 17. 1. 2007. 
  53. ^ Robinson, James (18. 3. 2007). „Television's Lord of prime time awaits his next regeneration”. The Observer. London. Архивирано из оригинала 20. 3. 2007. г. Приступљено 19. 3. 2007. 
  54. ^ Association, Press (2007-07-03). „Kylie lands Doctor Who role”. The Guardian (на језику: енглески). ISSN 0261-3077. Приступљено 2023-09-27. 
  55. ^ Fitzpatrick, Fitzpatrick (2012-12-10). „'Doctor Who' Series 7 Casts…Sir Ian McKellen?!”. ScreenCrush (на језику: енглески). Приступљено 2023-09-27. 
  56. ^ Thapa, Shaurya (2023-01-15). „Andrew Garfield's Role In Doctor Who, Explained”. ScreenRant (на језику: енглески). Приступљено 2023-09-27. 
  57. ^ Nguyen, Jessie (2022-09-28). „'Doctor Who': 16 Iconic Celebrities You May Forget Starred on the Show”. Collider (на језику: енглески). Приступљено 2023-09-27. 
  58. ^ Pettie, Andrew (4. 1. 2009). „Casting Matt Smith shows that Doctor Who is a savvy multi-million pound brand”. The Daily Telegraph. London. Архивирано из оригинала 22. 1. 2009. г. Приступљено 4. 1. 2009. 
  59. ^ Dowell, Ben (23. 8. 2008). „Edinburgh TV Festival 2008: don't rule out Doctor Who feature film, says Steven Moffat”. The Guardian. London. Архивирано из оригинала 27. 8. 2008. г. Приступљено 23. 8. 2008. 
  60. ^ „Doctor Who: Fans await announcement”. BBC. 4. 8. 2013. Архивирано из оригинала 5. 8. 2013. г. Приступљено 4. 8. 2013. 
  61. ^ „New Doctor Who star to be unveiled”. BBC. 2. 8. 2013. Архивирано из оригинала 2. 8. 2013. г. Приступљено 3. 8. 2013. 
  62. ^ Glanfield, Tim (5. 8. 2013). „Doctor Who: Almost 7m watch Peter Capaldi revealed as 12th Doctor”. Radio Times. Архивирано из оригинала 7. 8. 2013. г. Приступљено 5. 8. 2013. 
  63. ^ „From spin doctor to Doctor Who... star's childhood dream comes true”. The Herald. Glasgow. 5. 8. 2013. Архивирано из оригинала 7. 9. 2013. г. Приступљено 8. 2. 2022. 
  64. ^ „Full record for Tardis-like adj.”. Science Fiction Citations. Архивирано из оригинала 23. 5. 2008. г. Приступљено 7. 9. 2007. 
  65. ^ „The Doctor Who Transcripts – The Power of the Daleks”. chakoteya.net. Архивирано из оригинала 1. 12. 2016. г. Приступљено 27. 1. 2017. 
  66. ^ „The Doctor Who Transcripts – The War Games”. chakoteya.net. Архивирано из оригинала 2. 2. 2017. г. Приступљено 27. 1. 2017. 
  67. ^ Moffat, Steven. The Day of The Doctor. BBC. 
  68. ^ Berriman, Ian (26. 10. 2010). „Interview: Russell T Davies Talks About THAT Sarah Jane Adventures Line”. gamesradar.com. Архивирано из оригинала 15. 7. 2015. г. Приступљено 19. 4. 2012. 
  69. ^ Scott, Darren (26. 11. 2013). „Steven Moffat on 'Doctor numbers' and the regeneration limit”. Архивирано из оригинала 28. 11. 2013. г. Приступљено 26. 11. 2013. 
  70. ^ „Interview – Russell T. Davies talks about That Sarah Jane Adventures line”. sfx.co.uk. Архивирано из оригинала 31. 12. 2010. г. Приступљено 5. 8. 2013. 
  71. ^ Barr, Emily (13. 10. 2010). „Doctor Who is now immortal, reveals the BBC”. The Guardian. Архивирано из оригинала 5. 8. 2013. г. Приступљено 13. 10. 2010. 
  72. ^ Horn, Marc (10. 10. 2010). „How Doctor Who nearly became the Time Lady”. Daily Telegraph. Архивирано из оригинала 19. 7. 2017. г. Приступљено 17. 7. 2017. 
  73. ^ Nichols, Sam (18. 12. 2008). „Could Catherine Zeta-Jones be the next Doctor Who”. The Guardian. Архивирано из оригинала 15. 6. 2017. г. Приступљено 17. 7. 2017. 
  74. ^ Turner, Camilla (16. 7. 2017). „Doctor Who: Jodie Whittaker is to replace Peter Capaldi in the Time Lord regeneration game”. The Telegraph. Архивирано из оригинала 18. 7. 2018. г. Приступљено 16. 7. 2017. 
  75. ^ „Ncuti Gatwa is the Doctor | Doctor Who”. 
  76. ^ Martin Belam (8. 5. 2022). „Doctor Who: Ncuti Gatwa to replace Jodie Whittaker, BBC announces”. The Guardian. Приступљено 25. 10. 2022. 
  77. ^ Hegarty, Tasha (23. 10. 2022). „Doctor Who trailer confirms when 60th anniversary specials and Ncuti Gatwa's first episode will air”. Digital Spy. Приступљено 10. 11. 2022. 
  78. ^ а б Hogan, Michael (18. 5. 2013). „Doctor Who: The Name of the Doctor, BBC One, review”. The Daily Telegraph. Архивирано из оригинала 22. 5. 2013. г. Приступљено 22. 5. 2013. 
  79. ^ Rigby, Sam (24. 11. 2013). „'Doctor Who': Steven Moffat on regeneration limit”. Digital Spy. Архивирано из оригинала 27. 11. 2013. г. Приступљено 25. 11. 2013. 
  80. ^ Ted B. Kissell. "The depressing, disappointing maleness of Doctor Who's new Time Lord", Архивирано 19 март 2017 на сајту Wayback Machine The Atlantic, 5 August 2013
  81. ^ "Neil Gaiman hopes a non-white person will take Doctor Who role someday", Архивирано 11 октобар 2013 на сајту Wayback Machine Sunday World, 8 August 2013.
  82. ^ Jackson, Matthew (9. 12. 2013). „Peter Capaldi explains why no one can be too old to play The Doctor”. Blastr. Syfy. Архивирано из оригинала 4. 5. 2016. г. Приступљено 16. 7. 2015. 
  83. ^ „The Day of the Doctor”. Doctor Who. Cardiff. 23. 11. 2013. 60 мин. BBC. BBC One. 
  84. ^ „Doctor Who: The Timeless Child Identity Explained (In Detail)”. Screen Rant. Valnet. 2. 3. 2020. Архивирано из оригинала 16. 11. 2020. г. Приступљено 1. 5. 2020. 
  85. ^ „Doctor Who: the TV movie”. BBC. Архивирано из оригинала 27. 2. 2008. г. Приступљено 13. 6. 2008. 
  86. ^ „Doctor Who—FAQ—Plot and Continuity”. BBC. 28. 3. 2008. Архивирано из оригинала 26. 1. 2010. г. Приступљено 30. 4. 2010. 
  87. ^ а б „Doctor Who (before the Tardis)”. BBC News. 19. 11. 2008. Архивирано из оригинала 11. 1. 2009. г. Приступљено 22. 5. 2012. 
  88. ^ Jones, Paul (19. 4. 2012). „Steven Moffat: the companion is the main character in Doctor Who, not the Doctor”. Radio Times. BBC Magazines. Архивирано из оригинала 3. 12. 2013. г. Приступљено 28. 11. 2013. 
  89. ^ Berkshire, Geoff (27. 3. 2013). „'Doctor Who' returns: Steven Moffat talks new companion Clara and Jenna-Louise Coleman”. Zap2it. Архивирано из оригинала 3. 12. 2013. г. Приступљено 28. 11. 2013. 
  90. ^ Orthia, Lindy A. (2010). „"Sociopathetic Abscess" or "Yawning Chasm"? The Absent Postcolonial Transition in Doctor Who”. Journal of Commonwealth Literature. 45 (2): 207—225. S2CID 142983255. doi:10.1177/0021989410366891. hdl:10440/1261  . Архивирано из оригинала 19. 12. 2019. г. Приступљено 28. 11. 2013. 
  91. ^ „Doctor Who: Pearl Mackie named as new companion”. BBC. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала 24. 4. 2016. г. Приступљено 24. 4. 2016. 
  92. ^ Hawkes, Rebecca (31. 3. 2017). „Bill Potts”. The Telegraph. Архивирано из оригинала 1. 1. 2018. г. Приступљено 5. 4. 2018. 
  93. ^ „Doctor Who: Bradley Walsh among three new cast members”. BBC. 23. 10. 2017. Архивирано из оригинала 23. 10. 2017. г. Приступљено 20. 3. 2022. 
  94. ^ „Comedian John Bishop joins Doctor Who cast”. BBC. 1. 1. 2021. Архивирано из оригинала 1. 11. 2021. г. Приступљено 20. 3. 2022. 
  95. ^ „Doctor Who (before the Tardis)”. BBC Magazine. 19. 11. 2008. Архивирано из оригинала 3. 1. 2009. г. Приступљено 3. 1. 2009. 
  96. ^ „Doctor Who series two secrets revealed”. BBC. 19. 6. 2005. Архивирано из оригинала 28. 9. 2013. г. Приступљено 29. 8. 2013. 
  97. ^ Monster Files: Cybermats. iTunes Store. 2011. 
  98. ^ „The Dead Planet”. IMDb. Архивирано из оригинала 10. 2. 2011. г. Приступљено 30. 6. 2011. 
  99. ^ „Nation, Terry”. Архивирано из оригинала 10. 12. 2006. г. Приступљено 19. 5. 2008. 
  100. ^ „Doctor Who Dalek designer Ray Cusick dies after illness”. BBC. 24. 2. 2013. Архивирано из оригинала 4. 1. 2014. г. Приступљено 27. 10. 2013. 
  101. ^ „The New Daleks”. BBC. 29. 4. 2010. Архивирано из оригинала 17. 6. 2018. г. Приступљено 12. 2. 2018. 
  102. ^ Doctor Who Magazine Special Edition No. 2, 5 September 2002, [subtitled The Complete Third Doctor], p. 14.
  103. ^ „John Simm Returns for the Finale!”. Архивирано из оригинала 18. 4. 2012. г. Приступљено 20. 12. 2019. 
  104. ^ „John Simm to return as the Master in Doctor Who”. BBC. 6. 4. 2017. Архивирано из оригинала 6. 4. 2017. г. Приступљено 6. 4. 2017. 
  105. ^ Siede, Caroline (1. 1. 2020). „Doctor Who's New Year's special kicks off the new season with a bang”. The A.V. Club. Приступљено 8. 2. 2022. 
  106. ^ The Daleks' Master Plan. Writers Terry Nation and Dennis Spooner, Director Douglas Camfield, Producer John Wiles. Doctor Who. BBC. BBC One, London. 13 November 1965 – 29 January 1966.
  107. ^ Writer Terry Nation, Director Derek Martinus, Producer Verity Lambert (9. 10. 1965). „Mission to the Unknown”. Doctor Who. London. BBC. BBC One. 
  108. ^ The War Games. Writers Malcolm Hulke and Terrance Dicks, Director David Maloney, Producer Derrick Sherwin. Doctor Who. BBC. BBC One, London. 19 April 1969 – 21 June 1969.
  109. ^ The Trial of a Time Lord. Writers Robert Holmes, Philip Martin and Pip and Jane Baker, Directors Nicholas Mallett, Ron Jones and Chris Clough, Producer John Nathan-Turner. Doctor Who. BBC. BBC One, London. 6 September 1986 – 6 December 1986.
  110. ^ „BBC – Doctor Who Classic Episode Guide – Season 8”. BBC. Архивирано из оригинала 1. 4. 2014. г. Приступљено 25. 10. 2013. 
  111. ^ „The Master – BBC”. BBC. Архивирано из оригинала 14. 11. 2013. г. Приступљено 25. 10. 2013. 
  112. ^ „BBC – Doctor Who Classic Episode Guide – Season 16”. BBC. Архивирано из оригинала 21. 11. 2013. г. Приступљено 25. 10. 2013. 
  113. ^ „BBC – Doctor Who Classic Episode Guide – Season 16”. BBC. Архивирано из оригинала 21. 11. 2013. г. Приступљено 25. 10. 2013. 
  114. ^ „BBC – Season 20 – Episode guide”. BBC. Архивирано из оригинала 9. 4. 2013. г. Приступљено 25. 10. 2013. 
  115. ^ а б в г д „10 things you didn't know about Doctor Who”. Watch. Архивирано из оригинала 16. 1. 2011. г. Приступљено 20. 1. 2012. 
  116. ^ Black Orchid. Writer Terence Dudley, Director Ron Jones, Producer John Nathan-Turner. Doctor Who. BBC. BBC One, London. 1 March 1982 – 2 March 1982.
  117. ^ а б „Doctor Who Episode List”. BBC. Архивирано из оригинала 17. 10. 2012. г. Приступљено 26. 10. 2013. 
  118. ^ Debnath, Neela (21. 9. 2013). „Review of Doctor Who 'The Talons of Weng-Chiang' (Series 14)”. The Independent. Архивирано из оригинала 23. 7. 2013. г. Приступљено 26. 10. 2013. 
  119. ^ „BBC Online – Cult – Hitchhiker's – Douglas Adams – Biography”. BBC. Архивирано из оригинала 12. 4. 2014. г. Приступљено 26. 10. 2013. 
  120. ^ „Shada, Douglas Adams's 'lost' Doctor Who story, to be novelised”. The Guardian. 24. 3. 2011. Архивирано из оригинала 29. 10. 2013. г. Приступљено 26. 10. 2013. 
  121. ^ „Doctor Who to be filmed in HD”. Doctor Who Online. 4. 2. 2009. Архивирано из оригинала 6. 1. 2009. г. Приступљено 5. 2. 2009. 
  122. ^ „BBC announces Doctor Who 3D Special”. BBC News. 11. 2. 2013. Архивирано из оригинала 12. 2. 2013. г. Приступљено 12. 2. 2013. 
  123. ^ „Doctor Who: David Tennant returns for anniversary show”. BBC News. 30. 3. 2013. Архивирано из оригинала 16. 11. 2020. г. Приступљено 2. 4. 2013. 
  124. ^ McMillan, Graeme (12. 2. 2013). „'Doctor Who' goes 3D for its half-century edition”. Digital Trends. Архивирано из оригинала 16. 2. 2013. г. Приступљено 2. 4. 2013. 
  125. ^ „The BBC is already preparing for at least FIVE more series of Doctor Who”. RadioTimes. Архивирано из оригинала 8. 6. 2017. г. Приступљено 19. 6. 2017. 
  126. ^ „BBC – Doctor Who Gets Brand Boost in China – Media Centre”. bbc.co.uk. BBC. Архивирано из оригинала 21. 6. 2019. г. Приступљено 19. 6. 2017. 
  127. ^ Molesworth, Richard. „BBC Archive Holdings”. Doctor Who Restoration Team. Архивирано из оригинала 28. 12. 2012. г. Приступљено 30. 4. 2007. „A full set was held at least until early 1972, as 16 mm black and white film negatives (apart—of course—from 'Masterplan' 7)” 
  128. ^ Molesworth, Richard. „BBC Archive Holdings”. Doctor Who Restoration Team. Архивирано из оригинала 28. 12. 2012. г. Приступљено 30. 4. 2007. „the videotapes began to be wiped, or re-used, until the formation of the BBC's Film and Videotape Library in 1978 put a stop to this particular practice.” 
  129. ^ „'Doctor Who': Restoring and Reconstructing Missing Episodes”. BBC. Архивирано из оригинала 1. 12. 2012. г. Приступљено 20. 1. 2012. 
  130. ^ Lewinski, John Scott (29. 9. 2008). „Fans Reconstruct Doctor Who's Trashed Past”. Wired. Архивирано из оригинала 11. 1. 2012. г. Приступљено 8. 2. 2022. 
  131. ^ Martin, Lara (20. 2. 2009). „Zimbabwe 'hoarding lost 'Who' episodes'”. Digital Spy. Архивирано из оригинала 29. 6. 2012. г. Приступљено 20. 1. 2012. 
  132. ^ Foster, Chuck (21. 6. 2011). „The Reign of Terror—animation update”. Doctor Who News Page. Архивирано из оригинала 5. 5. 2012. г. Приступљено 6. 10. 2011. 
  133. ^ „Blue Peter—Missing Doctor Who tapes”. BBC. април 2006. Архивирано из оригинала 24. 4. 2006. г. Приступљено 24. 4. 2006. 
  134. ^ Mulkern, Patrick (11. 12. 2011). „Doctor Who: two long-lost episodes uncovered”. Radio Times. Архивирано из оригинала 7. 1. 2012. г. Приступљено 11. 12. 2011. 
  135. ^ Allen, Christopher (10. 10. 2013). „Two "Missing" Doctor Who Adventures Found”. BBC Worldwide. Архивирано из оригинала 11. 10. 2013. г. Приступљено 11. 10. 2013. 
  136. ^ Doctor Who Online (11. 10. 2013). „Nine Missing Doctor Who Episodes Recovered!”. Doctor Who Online. Архивирано из оригинала 11. 10. 2013. г. Приступљено 11. 10. 2013. 
  137. ^ Masters, Tim (11. 10. 2013). „Doctor Who: Yeti classic among episodes found in Nigeria”. BBC News. Архивирано из оригинала 25. 10. 2013. г. Приступљено 25. 10. 2013. 

Спољашње везе уреди

 
Доктор Ху на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Доктор_Ху&oldid=26533219”