Емилија Јакшић

Емилија Јакшић-Никезић (Београд, 29. април 1924Обреновац, 29. новембар 1949), учесница Народноослободилачке борбе и друштвено-политичка радница НР Србије.

емилија јакшић
Jaksic Emilija.JPG
Емилија Јакшић-Никезић
Датум рођења(1924-04-02)2. април 1924.
Место рођењаБеоград
Савезна Република Југославија Краљевина СХС
Датум смрти29. новембар 1949.(1949-11-29) (25 год.)
Место смртиОбреновац, Социјалистичка Република Србија НР Србија
Социјалистичка Федеративна Република Југославија ФНР Југославија
СупругМарко Никезић
Професијадруштвено-политичка радница
Чланица КПЈ одјануара 1942.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
19411945.
Одликовања
Партизанска споменица 1941.

БиографијаУреди

Рођена је 29. априла 1924. године у Београду. У омладински револуционарни покрет укључила се још као ученица гимназије. Члан Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ) је постала 1940, са шеснаест година, а од августа 1941. године, већ као активни учесник Народноослободилачког покрета (НОП), ушла је у школско руководство СКОЈ-а.

Као омладински руководилац учествовала је у организовању и извођењу акција, диверзија и саботажа. Ухапшена је у зиму 1941. године и приликом спровођења, мада су јој руке биле везане лисицама, успела да побегне. Члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ) постала је јануара 1942. године. Одлуком Месног комитета СКОЈ-а за Београд убрзо је послата на рад у Земун, за члана Месног комитета СКОЈ-а. За време рада у земунској организацији била је три пут хапшена, али је својом сналажљивошћу и уз помоћ Партије успела да се извуче. Новембра 1942. године постала је секретар Среског комитета СКОЈ-а и члан Среског комитета КПЈ за Земун.

Октобра 1943. године Покрајински комитет КПЈ за Србију послао ју је на рад у Шумадију, као инструктора Покрајинског комитета СКОЈ-а. Године 1944. постала је члан Покрајинског комитета СКОЈ-а за Србију.

После ослобођења Југославије, обављала је разне дужности у Савезу комунистичке омладине Југославије и Комунистичкој партији Југославије.

Погинула је у саобраћајној незгоди код Обреновца, 29. новембра 1949. године.

Била је удата за Марка Никезића, тада организационог секретара Окружног комитета КПЈ за Београд, а касније амбасадора, Савезног секретара за иностране послове СФРЈ и председника Централног комитета Савеза комуниста Србије, који је смењен 1972. године.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања.

Једна улица у земунском насељу Нова Галеника носи њено име.

ЛитератураУреди

  • Жене Србије у НОБ. „Нолит“, Београд 1975. година.