Отворите главни мени

Катепанат Рас или катепанат Србија (грчки: κατεπανίκιον Σερβλίας) је била византијска провинција која је постојала у периоду од 971. до 976. године[1]. Цар Јован Цимискије је 971. године освојио територију Првог бугарског царства. Византија се сада по први пут граничила са Србијом што доводи до обнављања њихове власти. У долини Велике Мораве формиран је катепанат Рас. Под њеном управом нашли су се источни делови некадашње Србије, пре свега земља Раса[2].

Катепанат Србија
κατεπανίκιον Σερβλίας
Катепанат Рас
20070716111140!Serb lands old ver.png
Српске земље средином 10. века, према Порфирогенитовом Спису о народима
Географија
Континент Европа
Регија Балканско полуострво
Главни град Стари Рас
Друштво
Службени језик грчки
Религија православље
Политика
Облик државе катепанат
 — катепан протоспатар, стратег и катепан Јован
Историја
Постојање  
 — Оснивање 971.
 — Укидање 976.
Земље претходнице и наследнице
Претходнице: Наследнице:
Flag of Serbia 1281.svg Кнежевина Србија Тема Сирмијум Simple Labarum.svg
Monogram on the silver eagle from the Voznesenka treasure.svg Прво бугарско царство Рашка Flag of Serbia 1281.svg
Alex K Kievan Rus..svg Свјатославове територије Дукља Seal Vojislavljevici (Duklja).png

Садржај

ОснивањеУреди

Византијски цар Нићифор II Фока је 965. године одбио да Бугарима исплати данак који је мировним споразумом из 927. године био предвиђен. Међутим, Нићифор је био презаузет ратовањем на истоку како би се у потпуности могао посветити рату са Бугарском. Због тога у помоћ позива своје савезнике Русе. Свјатослав, руски кнез, одазива се позиву. Византинци су рачунали на то да Руси изврше само дипломатски притисак на Бугарску. Свјатослав је, међутим, покренуо огромну војску која је убрзо освојила кључне територије Првог бугарског царства на североисточном Балкану (967-969). Страховити пораз су Бугари доживели у бици код Силистре која је вођена на пролеће 968. године. Бугари су признали врховну власт Русије. Нови византијски цар, Јован I Цимискије, био је заузет гушењем устанка Варда Фоке због чега није стигао да интервенише по питању експанзије Русије. Почетком следеће, 971. године, Цимискије покреће кампању против Руса. Победама код Аркадиополиса и Доростре, Цимискије је протерао Русе са Балкана. Реокупација Балканског полуострва окончана је крајем 971. године.

Србија до стварања катепанатаУреди

Након Симеонове смрти (927), његов наследник Петар склопио је мир са Византијом. Бугарски цар био је под јаким утицајем Романа Лакапина. У таквој ситуацији створени су услови за ослобођење Србије. Часлав је побегао из Бугарске и вратио се у Србију. Признао је врховну власт византијског цара и од њега затражио помоћ. Цар Константин Порфирогенит пише да је Часлав „средио и населио земљу и као архонт се у њој учврстио“. Није позната територија на којој је Часлав владао. На западу се граничио са Хрватском, а на западу и југозападу са Захумљем, Травунијом и Дукљом. У саставу Србије је засигурно био град Салинес (касније Соли, данашња Тузла) што наводи Порфирогенит као један од насељених српских градова. У оквиру Чаславове Србије била је и Босна која је у 10. веку обухватала само долину истоимене реке. На северу, Србија се простирала највероватније до Саве[3]. Крај Часлављеве владавине познат је само по легендарним казивањима у Барском родослову (Летопису попа Дукљанина). У Босну је продро мађарски кнез Киз пљачкајући и пустошећи земљу. Часлав га је поразио у дринској жупи. Киз је погинуо у бици. Жељни освете, Мађари су покренули нов поход. Овога пута борбе су вођене у сремској области, у равницама јужно од Саве. У изненадном ноћном нападу Часлав је заробљен. По наговору удовице претходног мађарског главара, удављен је у Сави[4]. Са Чаславом се прекида низ познатих владара из најстарије српске династије, али не због тога што је она изумрла већ због тога што о њој нема вести. Оно што се у Летопису казује о наводним Часлављевим наследницима фантастично је и не одговара општим приликама тога времена[a]. Територија Чаславове Србије распала се на источни (Босна) и западни (Рашка) део[5].

КатепанатУреди

Подаци о катепанату током владавине цара Цимискија не постоје. Сигилографски материјал допуњује слику нових функционера балканских провинција након реокупације. Пронађен је печат рашког стратега из времена владавине Јована Цимискија или његовог претходника Нићифора Фоке. Византијски стратег био је протоспатар и катепан Јован[6].

Након смрти Јована Цимискија, у Македонији, једном делу некадашњег Симеоновог царства, избио је устанак комитопула, синова комеса Николе, месног властодршца у области Преспе и Охрида[7]. Једини преживели комитопул, Самуило, прогласио се за цара и, користећи се заузетошћу новог византијског цара Василија (976-1025), проширио територију своје државе на Македонију, Тесалију и Епир, старе бугарске земље (између планине Балкан и Дунава) и територије на западу до Београда и Сирмија. Обнова Бугарског царства под Самуилом, која је уследила већ 976. године, омогућила је осамостаљење Србије. Ипак, према наводима Попа Дукљанина рашки жупан је остао у зависном положају према дукљанском кнезу (краљу)[8].

НапоменеУреди

  1. ^ Између Часлава, савременика Константина Порфирогенита (913-959) и Јована Владимира, савременика Василија II (976-1025) Летопис наводи десет генерација владара. Краљевством су владали потомци Часлављевог полубрата (пошто се прогнани отац Радомир поново оженио у Риму), а у Рашкој потомци Тихомила, зета „бана“ рашке. Сам Тихомил је био Часлављев миљеник и није се усудио да се назове краљем већ само великим жупаном. На тај начин је, према Летопису, настала титула великог жупана у Рашкој.

РеференцеУреди

  1. ^ Живковић 2004, стр. 85.
  2. ^ Острогорски 1969, стр. 268.
  3. ^ ИСН 1999, стр. 160-166
  4. ^ Летопис попа Дукљанина (1988). стр. 125.
  5. ^ Ћоровић 2006, стр. 107.
  6. ^ Крсмановић 2008, стр. 189.
  7. ^ ВИ 3 (1966). стр. 57.
  8. ^ Историјска библиотека; Јован Владимир

ИзвориУреди

ЛитератураУреди