Корисник:Boleynn/песак

Опатија Светог Вартоломеја је лирски роман српског књижевника Милоша Перишића, објављен 2024. године за издавачку кућу No Rules. Перишић је на њему радио 10 година.

На књизи која се жанровски одређује као психолошки љубавни роман са елементима путописа, и обилује аутобиографским детаљима, Перишић је радио пуних десет година. Опатија Светог Вартоломеја је роман о раскиду емотивне везе, који се естетски ослања на импресионистичка дела Клода Монеа, на роман На путу Џека Керуака, као и на филм Скривена љубав.

Радња и структура

Роман започиње у живописном француском градићу Беневан л'Абе, где Милош (даље у чланку: приповедач, аутор) и његов партнер, Холанђанин Рутхер, проводе летњи одмор са Рутхеровом породицом. Од самог почетка примећује се не само да су односи у породици затегнути, већ и Милошев страх од раскида, јер њихова емотивна веза пролази кроз још једну кризу. Рутхерова мајка Инеке такође наслућује њихов разлаз, саветујући Милоша да не брине много ако до раскида заиста дође, јер ће време евентуално зацелити све.

После путовања кроз земље бивше Југославије њих двојица се коначно разилазе у Алпима, одакле се приповедач враћа у Италију, а Рутхер наставља кући у Амстердам.

У Риму се Милош бори са депресијом, живи у кући учитељице Лауре, и троши преостали новац обилазећи туристичке локације. Лаура слути да он поред емотивних има и других проблема. То се обистињује када га једне вечери проналази како проси испред једне катедрале. Уз њену помоћ, и захваљујући изненадном професионалном ангажману, Милош одлази у Атину да позира за низ еротских фотографија. Ту упознаје фотографа Ахилејаса, који му за кратко време постаје драго лице платонске љубави. Двојица младића упућују се још даље на југ, у Монемвасију, где живи Милошева пријатељица Елени, некада власница ресторана у Амстердаму. У друштву Ахилејаса и енергичне Елени главни јунак почиње да се осећа боље, спремајући се за повратак кући, у Србију.

У последњем поглављу Милош се присећа ходочашћа по Фрушкој гори са мајком, одакле се сазнаје за његов проблематичан однос са оцем, као о једном од главних разлога за његов одлазак у Холандију. Мајка га прекорева због похлепе и осветољубивости, и због финансијске одштете коју је судски тражио од Рутхера због нанете душевне боли. Роман се завршава у снегом завејаном овчарском манастиру Сретење, где Милош од монахиња покушава да добије одговоре на питања која га опхрвају, првенствено на порекло зла које је у њему пробудила емотивна бол.

У једној од последњих сцена приповедач присуствује литургији без људи у манастиру Љубостиња, када му свештеник прилази и утешно му говори да не мора сāм да носи сву своју бол.

Настанак романа и стил

Биографски подаци

Манастир Светог Вартоломеја у Беневанској опатији.

Први део романа написан је у лето 2013. године у француској вароши Беневан л'Абе (Беневанска опатија), где је Перишић спремао испите из књижевности. Градић се налази на око 25 км југозападно од Гереа. У корену имена места је италијански град Беневенто, будући да се Беневан л'Абе развио као насеље око усамљеног манастира тек када су 1080. године у њега из Беневента стигле мошти Светог апостола Вартоломеја.

Замак Вантадур

Напослетку иду у Париз, на изложбу Masculin/Masculin која је у музеју Орсе прикупила уметничка дела која приказују мушки акт. Податак да су протагонисти посетили изложбу смешта догађаје из првог дела књиге заиста на крај лета 2013. године.

Манастир Ново Хопово где је написан последњи део романа.

Други и трећи део књиге написани су 2016. године у Риму, а четврти 2017. у Атини, где је Милош боравио како би позирао за приватну колекцију натуралистичких фотографија.

Последњи део, смештен у овчарски манастир Сретење, писан је од 2019. до 2023. године, на више локација: у Вршцу, у манастиру Ново Хопово, где је аутор ишао на поклоњење моштима Светог Теодора Тирона, у манастиру Љубостиња код духовника Данијела Стефановића, и на крају у Сокобањи.

У интервјуу за Радар писац је рекао да је имао потешкоћа да роман приведе крају, јер су се непрестано отварала нека нова врата, иза којих су били стари ликови са новим темама. То је, како каже, било делом и због тога што му је било потребно изненађујуће доста времена да преболи крај емотивне везе.

Књижевност као инспирација

Трубадури, илустрација (14. век)

Перишић је студирао италијанску књижевност, занимајући се успут и за античку и библијску, потом и за средњовековну књижевност Европе, за трубадурску поезију Провансе, и касније за ренесансну и барокну Италију, и комедију дел арте. У роману су честа позивања на књижевна дела – кроз мотиве, симболику или директно навођење.

У књизи се најпре спомиње провансалска трубадурска поезија, о којој је аутор тада учио. Перишић и његов партнер посећују замак Вантадур, место рођења провансалског трубадура Бернара де Вантадура, као и Обисон због чувених средњовековних таписерија. На путу до замка Милош чита Рутхеру трактат О љубави (De amore, 1185) Андрее Капелана. Мотивом трубадура који путује Европом и пева своје стихове, аутор предсказује низ личних интимних путовања на којима ће говорити о крају сопствене љубавне везе.

У вези са студијама често се спомиње и професорка Мирка Зоговић, историчарка књижевности и некадашњи шеф Катедре за италијанистику на Универзитету у Београду. Приповедач говори о Зоговићевој као о ментору, и пар пута цитира њене речи да је Данте мрзео неопредељене (у верским, политичким и другим питањима). На крају, обмањујући Милоша, професорку спомиње и Сатана, али га Милош хвата у лажи:

„ – Сети се шта је Зоговићева причала док је читала Божанствену комедију. Сваки пут кад погледам одоздо, као са дна бунара видим њено велико око које ме посматра кроз лупу док чита ситна слова. Никада нисте били сами док сте имали уметност, бог вам није требао на њеним предавањима о средњем веку.

– Али… Зоговићева није посматрала тебе, него Луцифера. Чекај мало. – бришем очи. – Ко си ти онда? Ти мене лажеш.

”

Као и сва три дела Божанствене комедије, и Опатија Светог Вартоломеја се завршава речју звезде.

Дела Џека Керуака осварила су највећи књижевни утицај на стварање романа.

У разговору са уредницом Софијом Жиковић, аутор је рекао да је Опатија Светог Вартоломеја највише инспирисана ликовним делима француског импресионисте Клода Монеа.

Од књижевних утицаја истакао је пре свих Џека Керуака, који је писао о путовањима, промискуитету, уметности и духовности.

Поменуо је још и Вирџинију Вулф, Марсела Пруста, Вилијама Фокнера и Андреа Жида, а од домаћих аутора – Борислава Пекића и Исидору Секулић, и додао да је његов први роман заправо само папазјанија првих књижевних љубави и младалачких читања.

Аутор је споменуо да је надахнуће често налазио и у елегантним филмовима Џејмса Ајворија, првенствено у филму Скривена љубав, снимљеном по роману Зови ме својим именом.

Импресионистички приступ

Перишићев роман привидно нема заплет, тј. то је роман са унутрашњим заплетом, али не неопходно и расплетом. У интервјуу са Драганом Јовићевићем, он је рекао да ниједан дан у животу не почиње некаквим уводом, нити се наставља заплетом, нити у подне доживљава кулминацију, нити се увече, када се легне у кревет, окончава катарзом, и да такав није ни сам живот, већ да је он сачињен од слика – сећања на детињство, маштања и замишљања будућих дана, тренутних и оних осећања која не пролазе и од најразличитијих електрона свести која непрестано мења свој фокус, чинећи те слике и утиске некад кључним, некад безначајним.

„ – Овај живот… – почео сам да причам а онда се насмејао и погледао на хоризонт. Као да је свезнајуће море слутило шта ми је на души. – Без заплета, без расплета. Без кулминације, без катарзе. Живот у сликама, само сцене из живота. Сцене на које су утрошени време и новац. И снага. И сад стоје негде у сећању, док се не похабају, као подметачи за чаше, док их не замене нове. ”

Опатија је такође инспирисана ликовним делима Клода Монеа.

Перишић истиче да је пишући Опатију Светог Вартоломеја желео роман сијесте, успоренијег темпа, где музикалност и лиричност стила, као и употреба светлости и боја, креирају најпре посебну естетику атмосфере и амбијента, да би тек кроз њих и у односу на њих био истовремено осликаван и унутрашњи живот главног јунака.

Даље каже да његовом лику јесте уцртан пут исцелења, али да је тај епилог остављен интерпретацији читаоца, будући да је последње поглавље намерно набијено теолошким мотивима. Православни манастир је био његова лична и биографска визија трагања за унутрашњим миром и утехом, али не мора бити свачија – не код читаоца–атеисте или агностика, или припадника неке друге вере.

Веродостојност чак и субјективног доживљаја стварности природно је пољуљана раскидом емотивне везе – Рутхер не осећа према приповедачу оно што приповедач осећа према њему.

Слика Поље мака у Аржантеју (Клод Моне, 1873)

О истакнутом мотиву релативности у доживљају односа говори и Елени у делу Успавани Антерос:

„ – Можда се ни ми више никада не видимо, ти и ја. Ми се често заносимо, па претпостављамо главне улоге, и велике драме. Ко то каже? Ко каже да сам ја теби значајна, да ти је овај младић значајан? Ова два дана ће за наредних седамдесетак година твог живота бити само један узорак времена, десетина секунде цивилизације, и много мање. ”

Ова тема опет је присутна и у делу Римска елегија, где читалац слути да ће Лаура приповедачу бити од много већег значаја него што овај предпоставља. То бива потврђено када га она дословце избави са улице.

У првом делу, где је приповедач разочаран сазнањем да је Монеова слика Поље мака у Аржантеју заправо само уметникова идеја пејзажа, Инеке брани важност импресије:

„ – Због чега клонеш? Чини ли је то мање аутентичном? Не заборави да је то његова интерпретација њему истините лепоте.

– Инеке, мени то није довољно. Импресија је прикривено сећање, она је ништа више него смирај, исход коме мора да је претходио свршетак доживљавања.

– Не мора бити тако. Једнога дана, у далекој будућности, пробудићеш се само са одабраним сећањима на живот, и то неће умањити његову величанственост. Не буди ли Моне у теби ту носталгију која вам је својствена, зар те његова палета не подсећа на све што је прошло?

”

Амбијент као чинилац заплета

Монеова дела, по коме прво поглавље носи назив Монеова поља мака, била су главна уметничка инспирација за настанак романа. То се огледа у ауторовој љубави према кратким сликама медитеранских предела које обилују јарким бојама (поља црвених дивљих макова наспрам средњовековног сеоцета на брду, панорама белог Сен Тропеа који на сунцу добија наранџасти одсјај, чемпреси на сплитском гробљу Ловринац, чемпреси на римском гробљу у Тестачу, лелујаве завесе и балкон у Монемвасији са ког се пружа поглед на море, љубостињске фреске са колоритом античких римских палата…)

И на књижевном и на аутобиографском плану Медитеран је послужио као позадина свих догађаја. Аутор је изјавио да је тај део света за њега много више од дестинације за одмор.

Панорама Моневмасије, где се завршава роман.

У стварању атмосфере и амбијента искоришћена је и игра светлости и таме, из које често излазе утваре и привиђења, плодови несигурности и страхова приповедача. Она је заступљена и присутна у ентеријерима Опатије Светог Вартоломеја, виле ван ден Берхових, манастира Сретење и Љубостиња, али и на отвореном простору (муњама обасјан оџачар на римским крововима, манастир у магли на планини Овчар, олујно небо изнад Ловринца, заслепљујућа светлост на атинском Акропољу, рефлексија звезда у Егејском мору…)

Панорама Сен Тропеа, о којој Милош пише док се вози са Астрид.

Амбијент често допуњују и минијатурне живописне акустичне сцене – Елени која игра грчки плес зејбекико, усамљена монахиња која поје у певници, Китсова Ода грчкој урни коју приповедач рецитује у себи, звукови подневне тишине која приповедача подсећа на мир сијесте, као и музичке композиције Manequins d’osier Патрисије Кас, Amore fermati Фреда Бонгуста, грчка народна Tha spaso koupes Гликерије и друге.

У интервјуу за Радар, аутор је говорио о великом значају који за његово писање има окружење, будући да се селио неколико пута и живео на више локација широм Европе, само како би се на крају настанио у једном селу у близини Космаја, што даље о градске средине. На тај начин је, како тврди, свако место дало свој допринос и печат – близу мора писао је о слободи и лепоти живљења, у граду је писао о тескоби, док је напољу киша – о тузи, завејан снегом – о дечјим зимским играма, у Риму – о историји, у Паризу – о љубави, у Атини – о Србији.

Када се у писању посебан акценат стави на преношење атмосфере и опис амбијента који је позорница дешавања, Перишић тврди да читалац доживљава књигу много интензивније – ако му је близак амбијент, биће му ближи и ликови и радња, ако речи учине да осети укус јела које му је некада кувала мајка или мирис улице кроз коју је некада прошао, или се сети тактова познатог летњег хита, онда књига постаје мултимедиј.

Аутор истиче да се сугестивни описи амбијента и атмосфере ослањају на препознавање код читаоца, и да помажу осећају урањања у књигу, да се тада чита са више активних чула, што је од велике важности за време у коме живимо – да осетимо тренутак, макар он био књижевни и туђи.

Мотив Светог Вартоломеја

Дерање коже Светог Вартоломеја (Нирнбершка хроника, 1493)

Вартоломеј је био један од дванаесторице Исусових апостола. Проповедао је хришћанску веру по Кавказу, Југозападној Азији и Источној Африци, да би био погубљен у данашњој Јерменији. Умро је након што су га живот одерали.

Његова насилничка смрт инспирисала је уметнике Средњега века, који су га одераног приказивали на пергаменту, на витражима, мозаицима, ређе на фрескама. У православној иконографији увек је приказан одевен у одећу свога времена. Српска православна црква празнује га 24. јуна, заједно са апостолом Варнавом. У старијој хришћанској традицији сматрали су га заштитником кожара, крзнара, ташнара, обућара, књиговезаца и других занимања која су у додиру са кожом.

Вартоломеја у првом делу први спомиње учитељ Франсоа, који Милошу препричава житије свеца, и још му наговештава да се у манастиру наводно налази језив кип светитеља, који је извајан тако да га приказује одераног, где му се виде кости, мишићи и друго телесно ткиво. На крају првог поглавља Милош има кошмар, у коме се обрео у пустом манастиру, где проналази статуу која се на његово запрепашћење чини живом, као да дише. Иза ње излази Рутхер, такође жив одеран, са својом кожом преко руке и говори Милошу да је то једина кожа коју је имао, да је онакав каквим се и представља. И оптужује Милоша да за њега не може да се каже исто:

„ – Колико је само тих кожа на теби, па их мењаш, извлачиш се из њих као из постељице, ти се трудиш, па се управљаш, стресаш их као крупне пахуље са рамена, пусташ воду да не чујем кад прднеш, переш зубе па се враћаш у кревет да се забога пробудиш свежег даха, учиш о винима на интернету како би их упарио са вечером, узимаш екстази који ти не прија само да би ишао са мном на рејв, ти спаваш са другим мушкарцима само да би себи доказао да можеш да будеш као ја, гулиш своје коже као скорели восак са прстију, ти се прилагођаваш, само како не бих престао да те волим, као да не знаш да ја већ знам ко си ти. Ја – пође ка мени избуљених очију – већ знам све чега се од мене стидиш. ”

Почев од првог поглавља па све до краја романа Милош говори о томе колико је заиста изгубио себе у вези са Рутхером, прилагођавајући се и претварајући се како би био допадљив. Заједно са грозоморном фигуром Светог Вартоломеја који симболично носи своју одерану кожу, то рушење заблуде о љубави и суочавање са истином, представља главну тематску нит романа.

Теолошка питања

У последњем поглављу романа приповедач је у овчарском манастиру Сретење, у потрази за душевним миром. Из његових унутрашњих монолога и разговора са монахињама види се његово незадовољство делањем Српске православне цркве, за коју сматра да се понаша као секта међу црквама православног света.

Поглед на манастир Сретење са врха Овчара.

Он најпре саветује игуманију Сретења да се не угледа на монахе из оближњег манастира Преображења, који прате строги јерусалимски типик, потом критикује свештеника који проповеда против екуменизма, радикално православље монаха Арсенија Јовановића и Рафаила Бољевића, па затим говори против монаха–исихаста, верујући да је грех одрећи се свих страсти, јер су човеку дошле од Бога, и да су исихасти заправо фетишисти јер је њихово тиховање опет страст за бестрашћем.

Даље се у последњем поглављу говори о пустињаку Илариону и о кушању ђавола, који говори младићу да ће му Бог опростити сагрешења јер је млад, а Бог је пун разумевања и дао је младост да се греши и да се учи на грешкама. Перишић ово доживљава као парадокс, и пита монахињу да ли ђаво обмањује младића или говори истину. Ако говори истину, ако је бог заиста пун разумевања и милостив, онда ђавољи поступак није за осуду и никако не можете бити кушање или обмана. Ако лаже, онда Бог не толерише младалачке грешке и лудости.

Приповедач спомиње и Посланицу Коринћанима, тачније део у коме апостол Павле пише да женама треба ићи у храм повезане главе. Перишић ово назива антрополошком хаваријом из времена робовласништва, из једног дугог раздобља у коме је мушкарац пред Богом сматран супериорнијим од жене, и чуди се да та пракса опстаје у 21. веку.

Пријем