Лаврентије Немањић

Црвени двоглави орао је најважнији династички симбол Немањића и српског народа на Хемском полуострву (лат. Paeninsula Haemonia).

Лаврентије Немањић Богуновић је рођен у првој половини 14. века у околини Пљеваља из области Левер Таре и Ђурђевића Таре, где су се налазили летњиковци породице Немањић.

Био је припадник најпознатије владајуће племићке породице у Србији.

У Полимљу су вема рано, захваљујући повољном географском и стратегијском положају, а такође и добро развијеној путној мрежи, образована многа насеља – мање или веће караванске станице, тргови, а и већи број цркава и манастира.

Сва ова насеља налазила су се на путевима, који су водили од Дубровника (лат. Ragusium) у Полимље и даље у унутрашњост Хелма.

Средином 14. века, већ постојећа насеља, као што су Пријепоље и Буковица, убрзано се развијају, али се формирају и нова.

Међу њима било је и насеље Брезница, касније названо - Пљевља, које се први пут помиње 1348. године.

Такво Полимље, препуно живе трговачке и рударске активности, била је средина у којој је одрастао Лаврентије Немањић.

Долазак у ДубровникУреди

 
Дубровник је град у коме је грана српске племићке породице Немањић (касније Богуновић) живела нешто више од 232 године (до 1582. године).

Лаврентије, син Богуна Немањића (итал. Lauriza Bogunovich figlio di Bogun Nemagnich[1]), посетио је 13. новембра 1350. године Дубровник, тј. био је у пратњи свог рођака Стефана X Уроша Душана Немањића (1308—1355), краља Србије (владао: 1331-1345), а потом и цара (владао: 1345-1355), који нам је такође познат и као Стефан Урош IV Душан „Силни” Немањић, приликом његове посете овом старом и поносном српском граду[2][3][4].[5]

Цар Душан је ушао у град из Цавтата са женом и сином и пратњом од сто одабраних људи, међу којима је био и овде помињани Лаврентије.[6]

Он ће остати да живи у поменутом граду, у коме је изгледа одмах добио дубровачко држављанство.
Лаврентија ће Дубровчани називати „Лаврица“, а држављанство му је додељено под одређеним условима, од којих су најважнији стална настањеност и поседовање непокретне имовине.

Није остало забележено да ли је њему Дубровник због неких заслуга доделио као поклон одређену некретнину, или је овај исту поседовао од раније, али је свако било необично да је тако брзо добио држављанство.

Као грађанин Дубровника Лаврентије Немањић је добио бројне привилегије (царинске олакшице, царинске повластице и сл.), а које је веома вешто искористио за заузимање високог полажаја у овом приморском граду.[7]

Живот у ДубровникуУреди

 
Грб Дубровачке републике.

Немањићи, тј. Богуновићи (патронимичко презиме), како су се касније називали, захваљујући својој имовини и угледу, припадала је кругу дубровачке грађанске класе Антунина (водећа лаичка братовштина), корпорацији најбогатијих трговаца, бродовласника и финансијера.

Сведочења о овој породици-огранку Немањића, пружа нам тзв. Чингријиној генеалогији Антунина[8], и остала грађа из бројних књига дубровачке канцеларије и нотаријата.
Према ономе што сазнајемо из Чингријине генеалогије, Лаврица (Лаврентије) Богуновић, син Богуна Немањића, дошао је у Дубровник 1350. године.

Он се пре тога налазио на српском двору и у пратњи цара Душана.

Са собом је у Дубровник донео гламско сребро.

У Дубровнику се Лаврентије Немањић оженио са Дражом, чији нам род није познат.

Имали су два сина Богоја и Андрушка.

Богоје се није женио и по свој прилици је млад умро.

Андрушко је засновао породицу са Марушом Предојевић[9], ћерком Илије Предојевића, дубровачког трговца у последњој деценији 14. века.
Андрушко Немањић – Богуновић је са Марушом имао седмор деце: три сина (Ловрица, Илија и Никша) и две ћерке (Дражула и Радула), док за двоје деце имена нису остала забележена.

Чингријина генеалогија нам је такође сачувала родослов породице Немањић-Богуновић у шест генерација у граду Дубровнику (без праћења оних грана које су се одселиле у залеђе овог града, тј. у Херцеговину), који обухвата 232 године, односно све до 1582. године, када је у Дубровнику умро последњи мушки потомак, од оне гране породице која се није преселила у Херцеговину и Далмацију.

Из овог родослова се види да су чланови породице Немањић склапали бракове и орођавали се са истакнутим дубровачким породицама (углавном антунинским).[10]

У архивској грађи у Дубровнику Лаврентије-Лаврица Немањић-Богуновић, помиње се већ 1351. године, и то као особа која се бави кредитним трансакцијама, јер се исти јавља као „веровник“ Радослава Повике, дубровачког трговца.[11]

Историчар Михаило Ј. Динић (1899—1970) нас подсећа да је српска властеоска породица Повика, била веома утицајна у време царства, па наводи да је логотет био Ђорђе, а његова браћа су чеоник Милош и Радослав (управо овај, о коме је овде реч).
Лаврица није могао никако да наплати своје потраживање (46 перпера и 3 динара) настало 22. јануара 1351. године од горе поменутог Повике, па је тадашњи дубровачки нотар Млечанин Franciscus de Archo (нотар: 1342-1373) преузео[11] 3. новембра 1364. године његову задужницу.

 
Средњовековни утврђени град Призрен (фотографија је из 1889. године), био је једно од значајнијих места, у којима је српска племићка породица Немањић-Богуновић ширила своју мрежу трговачких послова.

Колико је ова новчана позајмица била велика, говори нам податак да је 1358. године Дубровачка република „платила мир“ кнезу Хума Војиславу Војиновићу (13??-1363) у износу од 4000 перпера.
Такође, знамо да се он током лета 1359. године налазио у Конавлима, када су људи Војислава Војиновића опљачкали жито и стоку поданицима новоуспостављене Дубровачке републике (1358—1808).

У августу 1367. године кнегиња Гојислава, удовица кнеза Војислава Војиновића, тражила је да јој Дубровчани пошаљу ризницу, која је била похрањена у овом граду.
Одмах потом је посланик, који се обавезао (25. августа 1367. године) да ће однети ризницу моћној српској кнегињи, требало је такође да пренесе робу браће Сергија и Ловрице Богуновића (лат. Sergoli et Laurice de Boguno)„О Николи Алтомановићу” (Београд: Српска краљевска академија, 1932, pp. 43)</ref>.

Лаврица је имао брата Сергија, са којим је често заједно пословао, а ово је био први помен Сергија у дубровачкој архивској грађи.[12][13][11]

Сергије[14] је дошао у Дубровник, после Лаврентија, тј. после настањивања млађег брата у поменутом граду.

Трећи, по свему судећи, и најмлађи брат био је Цветко, који је живео је у Попову пољу.

О даљим активностима Лаврентија Немањића у Дубровнику, мало је остало података у расположивим изворима.
Остао нам је јасан траг о његовим кредитним пословима и чланству у дубровачкој братовштини трговаца[15], која је позната као братовштина Св. Духа и Св. Спаса (Спаситеља Света), а касније као братовштина Антунина[16].

И последњи помен његовог имена у Дубровнику, везан је за кредитне послове, јер се Лаврица Немањић заједно са Ђурђем Јунаковићем из Бање, задужио 18. новембра 1380. године код Николе Гундулића на суму од 72 перпера и уз обавезу да дуг измире у року од месец дана[17].

Лаврентије Немањић је умро негде после 1380. године, а његова жена Дража га је надживела, али и она ће окончати свој живот крајем осамдесетих година 14. века.[18]

Потомци Лаврентија, Сергија и Цветка Немањића формираће велико братство Богуновића, које ће се касније раширити на Херцеговину, а потом и на Далмацију, Лику и Босанску Крајину.

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Чингрија, Петар-Перо М.: „La famiglia Nemagna trahe origine da Pleuglie terra nel ducato di Herzegovina“: Архив Историјског института САНУ (Београд), Исписи 1300-1500, кутија 7. (Genealogia Cingria, L'origini e genealogie dei citadini Ragusei che furono delle confraternita di S. Antonio, pp. 98)
  2. ^ Фабрис, Антун: „Dubrovnik kalendar“, Година II (Дубровник: Српска дубровачка штампарија Антуна Пасарића, 1897, pp. 67)
  3. ^ Фабрис, Антун: „Dubrovnik kalendar za godinu 1902“ (Дубровник: Српска дубровачка штампарија Антуна Пасарића, 1901, pp. 71)
  4. ^ Нодило, Натко: „Prvi ljetopisci i davna historiografija dubrovačka / Die ersten Chronisten und die alte Historiographie in Ragusa“ Свеска 65 (Zagreb: JAZU, 1883, pp. 92-128)
  5. ^ Ћук, Ружа: „Гласник завичајног музеја“ Књига 2 (pp. 37-46), Тема броја: Друштво и културни идентитет пљеваљског краја (Пљевља: Завичајни музеј Пљевља, 2001, pp. 39)
  6. ^ »Laurica de Boguno« – Ћук, Ружа: „Гласник завичајног музеја“ Књига 2 (pp. 37-46), Тема броја: Друштво и културни идентитет пљеваљског краја (Пљевља: Завичајни музеј Пљевља, 2001, pp. 39-40)
  7. ^ »Lauris de Boguno« – Синдик, Илија: „Дубровник и околина“, Насеља и порекло становништва Књига 23, Српски етнографски зборник Књига 38 (Београд: Српска краљевска академија, 1926, pp. 222)
  8. ^ „La famiglia Nemagna trahe origine da Pleuglie terra nel ducato di Herzegovina“: Архив Историјског института САНУ (Београд), Исписи 1300-1500, кутија 7. (Genealogia Cingria, L'origini e genealogie dei citadini Ragusei che furono delle confraternita di S. Antonio)
  9. ^ Марушина „carta dotis” настала је 23. новембра 1393. године, Genealogia Cingria, pp. 98.
  10. ^ Genealogia Cingria, стр. 98-99.
  11. 11,0 11,1 11,2 Ћук, Ружа: „Гласник завичајног музеја“ Књига 2 (pp. 37-46), Тема броја: Друштво и културни идентитет пљеваљског краја (Пљевља: Завичајни музеј Пљевља, 2001, pp. 40)
  12. ^ »Sergoli et Lauriec de Boguno« – Динић, Михаило Ј.: „О Николи Алтомановићу” (Београд: Српска краљевска академија, 1932, pp. 43)
  13. ^ »Sergolos de Boguno« – Тадић, Јорјо: „Писма и упутства Дубровачке републике“ Књ. 1, Зборник за историју, језик и књижевност, III одељење, Књ. IV, писмо од 24. новембра 1376. године (Београд: Српска краљевска академија, 1935, pp. 344)
  14. ^ Динић, Михаило Ј.: „Одлука већа Дубровачке Републике“ Књ. 1 1380-1389, писмо од 18. марта 1381. године (Београд: Српска академија наука и уметности, 1951, pp. 123)
  15. ^ Синдик, Илија: Насеља и порекло становништва Књига 23, Српски етнографски зборник Књига 38 (Београд: Српска краљевска академија, 1926, pp. 222)
  16. ^ Тадић, Јорјо: „O društvenoj strukturi Dalmacije i Dubrovnika u vreme renesanse“, Zgodovinski časopis - Kosov zbornik VI-VII (Ljubljana: Zgodovinsko društvo za Slovenijo, 1952-1953, pp. 558)
  17. ^ „Historijski arhiv u Dubrovniku“, (Debita Notariæ 9., fol. 42.)
  18. ^ Ћук, Ружа: „Гласник завичајног музеја“ Књига 2 (pp. 37-46), Тема броја: Друштво и културни идентитет пљеваљског краја (Пљевља: Завичајни музеј Пљевља, 2001, pp. 41)

ЛитератураУреди

ЛитератураУреди

  • Петар-Перо М. Чингрија (1837-1921): „La famiglia Nemagna trahe origine da Pleuglie terra nel ducato di Herzegovina“: Архив Историјског института САНУ (Београд), Исписи 1300-1500, кутија 7. (Genealogia Cingria, L'origini e genealogie dei citadini Ragusei che furono delle confraternita di S. Antonio)
  • Натко Нодило (1834-1912): „Prvi ljetopisci i davna historiografija dubrovačka / Die ersten Chronisten und die alte Historiographie in Ragusa“ Свеска 65 (Zagreb: JAZU, 1883)
  • Антун Фабрис (1864-1904): „Dubrovnik kalendar za godinu 1898“ (Дубровник: Српска дубровачка штампарија Антуна Пасарића, 1897)
  • Константин-Коста Ј. Војновић (1832-1903): „Bratovštine i obrtne korporacije u Republici Dubrovačkoj od XIII do konca XVIII vijeka“, Sveska 1, Bratovštine dubrovačke (Zagreb: Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti, 1899)
  • Антун Фабрис (1864-1904): „Dubrovnik kalendar za godinu 1902“ (Дубровник: Српска дубровачка штампарија Антуна Пасарића, 1901)
  • Владислав К. Скарић (1869-1943): „Поријекло православног народа у сјеверозападној Босни“, Гласник Земаљског музеја (Сарајево: Земаљски музеј, 1918)
  • Јован Т. Цвијић (1865-1927): „Насеља и порекло становништва“ Књига 20, Српски етнографски зборник Књига XXXV (Београд: Српска краљевска академија, 1925)
  • Илија Синдик (1888-1958): „Дубровник и околина“, Насеља и порекло становништва Књига 23, Српски етнографски зборник Књига 38 (Београд: Српска краљевска академија, 1926)
  • Михаило Ј. Динић (1899-1970): „О Николи Алтомановићу” (Београд: Српска краљевска академија, 1932)
  • Јорјо Тадић (1899-1969): „Писма и упутства Дубровачке републике“ Књ. 1, Зборник за историју, језик и књижевност, III одељење, Књ. IV (Београд: Српска краљевска академија, 1935)
  • Јорјо Тадић (1899-1969): „O društvenoj strukturi Dalmacije i Dubrovnika u vreme renesanse“, Zgodovinski časopis - Kosov zbornik VI-VII (Ljubljana: Zgodovinsko društvo za Slovenijo, 1952-1953)
  • Бранко Ј. Бокан (19??-): „Opština Sanski Most“, Књига/Део I, до јула 1941 (Београд: Борба, 1974)
  • Ружа Ћук (1949-2007): „Гласник завичајног музеја“ Књига 2 (pp. 37-46), Тема броја: Друштво и културни идентитет пљеваљског краја (Пљевља: Завичајни музеј Пљевља, 2001)
  • Аким Миљанић (19??-19??) / Вукота Миљанић (19??-): „Презимена у Црној Гори“ (Београд: Београдска књига, 2007)
  • Божидар В. Кљајевић (1953-): „Потомци Немањића по мушкој линији: Дубровачко братство Богуновићи са огранцима Зуровци и Зуровићи у Херцеговини; Богуновићи у Шибенском залеђу (Цвјетичани, Миљуши, Шкундрићи, Ковачевићи и Грмуше)“ (Београд: Лума Принт, 2012)