Лепосавић
Лепосавић је градско насеље и седиште истоимене општине у Србији, које се налази у северном делу Косова и Метохије и припада Косовскомитровачком управном округу. Према процени из 2011. године било је 3.702 становника.[1][а]
| Лепосавић | |
|---|---|
 Црква Светог Василија Острошког | |
| Административни подаци | |
| Држава |  Србија |
| Аутономна покрајина | Косово и Метохија |
| Управни округ | Косовскомитровачки |
| Општина | Лепосавић |
| Становништво | |
| Становништво | |
| — 2011. |  3.702 |
| Географске карактеристике | |
| Координате | 43° 06′ 12″ С; 20° 48′ 10″ И / 43.1032° С; 20.8029° И |
| Временска зона | UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST) |
| Апс. висина | 450 m |
| Површина | 535 km2 |
.svg)  Лепосавић Лепосавић на карти Србије | |
| Поштански број | 38218 |
| Позивни број | +381 (0)28 |
| Регистарска ознака | KM |
| Веб-сајт | |
| www | |
Површина катастарске општине Лепосавић, где је атар насеља, износи 1.400 ha.
Историја уреди
Назив Лепосавић је добио по истоименом засеоку из кога су староседеоци дошли, а који се налази у околини Андријевице. Некада једна фамилија, која је бежећи од Турака населила ово место се поделила на четири: Недељковићи, Милојевићи, Радосављевићи и Јевремовићи. Недељковићи, Радосављевићи и Јевремовићи су населили Улије, док су Милојевићи остали у Лепосавићу. Нешто касније, у Лепосавић су се населили Васићи и Ђоковићи, а Лепосавску реку Милановићи.
Крајем 19. и почетком 20. столећа, српски народ се исељавао из Лепосавића због арбанашког и турског терора, који је укључивао нападе, убиства, рањавања, пљачке, отимање стоке и друге злочине.[2]
Изнад Лепосавића, са северне стране, на брду налазе се трагови старе гробљанске цркве, чији су зидови високи један метар, озидани од тесаника кречњака посвећене Успењу Св. Богородице.
Друга црква је била посвећена празнику Цвети — Христовом уласку у Јерусалиму. У Другом светском рату, на рушевинама ове цркве Немци и Руси-белогардејци су начинили бункер.
Новија лепосавићка црква је сазидана 1935. године, на темељима старије цркве. Посвећена је Распећу Христовом, а у народу је познатија под именом Велики петак. У самом центру насеља саграђен је Храм посвећен св. Василију Острошком и Тврдошком (2000. године).
Прва стамбена зграда са пет станова у друштвеном власништву у Лепосавићу је изграђена 1957. године. Међу првим зградама су саграђене зграде СО Лепосавић, Милиције, зграда Општинског суда и Поште. У периоду после 1961. па до данас у Лепосавићу су основана бројна друштвена предузећа и то : ДД Флотација Копаоник, ДДО Храст, Пролетер, Прва петолетка, АД Кристал, АД Житопродукт, ШГ Ибар, ДУП Копаоник, ЈКП 24. новембар.
Инфраструктура уреди
У Лепосавићу постоји Дом здравља са службом за хитну помоћ, четири апотеке, Центар за социјални рад, ПИО, Завод за социјално осигурање, Национална служба за запошљавање, Црвени крст, Дом пензионера. Постоје филијале више банки и то: Косовско-метохијска банка — Звечан, Комерцијална банка — Београд, Југобанка — Косовска Митровица, Народна банка — трезор из Крагујевца и Управа јавних плаћања из Косовске Митровице, као и подфилијала Прокредит банке. Саобраћајну функцију у Лепосавићу врши аутотранспортно предузеће Аутопревоз из Рашке, железничка и аутобуска станица и пошта.
Образовање уреди
У Лепосавићу се налази основна школа „Лепосавић”, дечји вртић „Наша радост”. Од 1999. у Лепосавић су измештени Висока техничка школа „Никола Тесла” из Урошевца, Висока економска школа струковних студија из Пећи, Учитељски факултет из Призрена, Факултет за физичку културу из Приштине и Институт за српску културу — Приштина.
Демографија уреди
Према попису из 1981. године место је било већински насељено Србима. Након рата 1999. године Срби нису напуштали Лепосавић.
Број становника на пописима:
 |
| ||||||||||||||||||||||||
Родови уреди
Први досељеници овог насеља се сматрају родови: Јевремовићи, Недељковићи, Радосвљевићи, Милојевићи, Васићи, Ђоковићи и Милановићи који су се доселили у 19. веку.
Види још уреди
Напомене уреди
- ^ Попис из 2011. на Косову и Метохији су спровели органи самопроглашене Републике Косово. Овај попис је био бојкотован од стране великог броја Срба, тако да је реалан број Срба на Космету знатно већи од оног исказаног у званичним резултатима овог пописа.
Референце уреди
- ^ Упоредни преглед броја становника на Косову и Метохији 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991 и 2011. године pop-stat.mashke.org
- ^ Sekulić, Vesna (1997). „Stradanje i iseljavanje srpskog stanovništva krajem XIX i početkom XX veka na teritoriji današnje opštine Leposavić”. Baština. 8: 167—185.
- ^ Национални састав становништва СФР Југославије 1981. године pod2.stat.gov.rs
- ^ Савезни завод за статистику и евиденцију ФНРЈ и СФРЈ: Попис становништва 1948, 1953, 1961, 1971, 1981. и 1991. године.
Литература уреди
- Самарџић, Радован (1983). Историја српског народа (књ. 6, св. 1): Од Берлинског конгреса до Уједињења 1878-1918. Српска књижевна задруга.
- Јагодић, Милош (2009). Српско-албански односи у Косовском вилајету (1878—1912). Београд: Завод за уџбенике.
- Јагодић, Милош (2010). Уређење ослобођених области Србије 1912—1914: Правни оквир. Београд: Историјски институт.
- Јагодић, Милош (2013). Нови крајеви Србије (1912—1915). Београд: Филозофски факултет.
- Šabanović, Hazim (1959). Bosanski pašaluk: Postanak i upravna podjela. Sarajevo: Naučno društvo Bosne i Hercegovine.
