Манте (лат. Manta) представљају подрод великих ража из рода Mobula (претходно су биле сврстане у засебан род Manta). Већа врста, M. birostris, досеже 7 метара у ширину, док мања, M. alfredi, досеже 5,5 метара. Обе врсте имају троугласта пекторална пераја, цефалична пераја у облику рога и велика уста усмерена према напред. Сврставају се у ред Myliobatiformes и породицу Myliobatidae.

Манте
Временски распон: рани миоцен до данас[1]
Dharavandhoo Thila - Manata Black Pearl.JPG
Manta alfredi у Даравандуу на Малдивима
Manta birostris-Thailand4.jpg
Manta birostris у Хин Денгу на Тајланду
Научна класификација e
Царство: Animalia
Тип: Chordata
Класа: Chondrichthyes
Ред: Myliobatiformes
Породица: Myliobatidae
Потпородица: Mobulinae
Род: Manta
Bancroft, 1829[2]
Типска врста
Cephalopterus manta
Bancroft, 1829
Врсте

Manta alfredi
Manta birostris
Manta hynei

Cypron-Range Manta birostris.svg
Распрострањеност манта ража

Манте живе у топлим умереним, суптропским и тропским водама. Обе врсте су пелагијалне; M. birostris мигрира преко отворених океана, појединачно или у групама, док је M. alfredi склона боравку у приобалним водама. Оне се хране филтрирањем и једу велике количине зоопланктона које сакупљају пливајући отворених устију. Међутим, истраживање сугерише да највећи део њихове исхране (73%) заправо долази из мезоплегијалних извора. Гестација траје преко годину дана, а манте рађају живе младе. Манте могу посећивати станице за чишћење ради уклањања паразита. Као и китови, и ове животиње израњају на површину из непознатих разлога.

Међународна унија за заштиту природе убраја ове две врсте у рањиве. Антропогене претње укључују загађење, запетљавање у рибарске мреже и директан лов због њихових шкрга које се користе у кинеској медицини. Њихова брзина репродукције погоршава ове претње. У међународним водама су заштићене Конвенцијом о миграторним врстама дивљих животиња, али су рањивије ближе обали. Подручја где се окупљају манте популарна су међу туристима. Само је неколико јавних акваријума довољно велико да их може сместити.

Таксономија и етимологијаУреди

Назив „манте” и латинско име Manta потиче од португалске и шпанске речи за плашт (огртач или покривач), што је врста замке у облику плашта која се традиционално користи за хватање ража.[3] Манте су познате и као „ђавоље рибе” због њихових цефаличних пераја у облику рога, за које се верује да им дају „ђаволски” изглед.[4]

Манта раже су чланови реда Myliobatiformes.[5] Род Manta је део породице Myliobatidae, где је груписан у потпородицу Mobulinae, заједно са ђавољим ражама из рода Mobula. [6] Године 2017, анализом ДНК и у мањој мери на основу морфологије утврђено је да је Mobula парафилетична група у односу на манта раже, па је закључак анализе заправо препорука су да се Manta третира као јуниорски синоним за Mobula.[7]

Манте су еволуирале од бодљикавих ража, развијајући временом пекторална пераја која подсећају крила.[8] M. birostris и даље закржљали остатак бодље у облику каудалне кичме.[9] Уста већине ража леже на доњој страни главе, док су код манта постављене право напред.[10] Манта и ђавоље раже су једине врсте ража које су еволуирале у животиње које се хране филтрирањем.[5]

Hexatrygon

Plesiobatis

Urobatis

Pteroplatytrygon

Potamotrygon

Elipesurus

Dasyatis

Gymnura

Aetoplatea

Myliobatis

Aetobatus

Aetomylaeus

Rhinoptera

Mobula

Manta

Филогенија ража из рода Myliobatiformes[5]

ВрстеУреди

Научно име за манте има компликовану историју, током које је коришћено неколико имена како за род (Ceratoptera, Brachioptilon, Daemomanta и Diabolicthys) тако и за врсте (попут vampyrus, americana, johnii и hamiltoni). Сви су на крају третирани као синоними јединствене врсте Manta birostris.[11][12][13] Име рода Manta први пут је објавио др Едвард Натанијел Бенкрофт 1829. године са Јамајке.[11] Неки научници специјско име birostris приписују Јохану Јулијусу Валбауму (1792), а други Јохану Аугусту Дондорфу (1798).[13] Специјско име alfredi први је употребио аустралијски зоолог Џерард Крефт, који је манту назвао по принцу Алфреду.[12][14]

 
Manta alfredi са затвореним устима, увијеним цефаличним перајима и вентралним делом тела на ком се могу видети дистинктивне шаре

Научници се још увек нису сложиле око врста у овом роду па тако неки научници тврде да је црна морфа различита врста у односу на уобичајену белу морфу. Овај предлог је одбачен студијом из 2001. године о митохондријској ДНК обе ове морфе.[15] Студија из 2009. године анализирала је разлике у морфологији, укључујући боју, меристичке варијације, кичму, дермалне израслине и зубе различитих популација. Појавиле су се две различите врсте: мања M. alfredi која се налази у индо-пацифичком и тропском источном Атлантику, и већа M. birostris пронађена у тропским, суптропским и топлим умереним океанима.[9] Прва је више приобална врста,[16] док друга углавном настањује океане и миграторна је.[17] Студија из 2010. године о мантама широм Јапана потврдила је морфолошке и генетске разлике између M. birostris и M. alfredi.[18]

Трећа могућа врста, која је претходно названа Manta sp. cf. birostris, достиже најмање 6 метара у ширину и насељава тропски западни Атлантик, укључујући Карибе. M. birostris и ова врста су симпатричке.[9] У новије време, ДНК студије објављене 2017. године сугеришу да би род манта требало да се смести у оквиру рода Mobula, а шест постојећих врста из Mobula треба да се обједини у три.[19]

Фосилни записиУреди

Иако су пронађени мали зуби манта, откривено је свега неколико фосилизованих костура врста из овог рода. Њихови хрскавичави скелене се не могу очувати добро јер им недостаје калцификација коју рецимо имају кошљорибе. Позната су само три седиментна слоја са фосилима манта, један из олигоцена у Јужној Каролини и два из миоцена и плиоцена у Северној Каролини.[1] Остаци изумрле врсте пронађени су у формацији Чендлер Бриџ у Јужној Каролини. Првобитно су описани као Manta fragilis, али су касније класификовани као Paramobula fragilis.[20]

БиологијаУреди

Изглед и анатомијаУреди

 
Поглед на врсту M. birostris са стране

Манта раже имају широке главе, троугласта пекторална пераја и цефалична пераја у облику рога која се налазе са обе стране њихових уста.[12] Имају хоризонтално спљоштена тела са очима на странама главе иза цефаличних пераја, а на вентралним површинама налазе се шкрге.[12][21] Њихови репови су без скелета и краћи су од дисколиког тела.[21] Леђна пераја су мала и налазе се у дну репа. Највеће манте могу достићи 1.350 килограма.[12] Код обе врсте ширина је око 2,2 пута већа од дужине тела; M. birostris достиже најмање 7 метара у ширину, док M. alfredi достиже око 5,5 метара.[22] Манте су са дорзалне стране типично црне или тамне боје са бледим шарама на „раменима”. Вентрално су обично беле или бледе са изразитим тамним шарама по којима се могу препознати појединачне јединке.[9] Њихова кожа је прекривена одређеном врстом шлајма који их штити од инфекције.[23] Познато је да постоје морфе потпуно црне боје.[21] Ружичаста манта примећена је у аустралијском Великом коралном гребену, а научници верују да би то могло бити последица генетске мутације.[24] Риба, примећена у близини острва Лејди Елиот, једина је позната ружичаста манта на свету.[25][26]

 
M.alfredi са увијеним цефаличним перајима (Јап, Микронезија)

Две врсте манта разликују се по обојености и шарама, дермалним израслинама и дентицији. M. birostris има шаре са оштријим ивицама на раменима, веће тамне мрље у пределу трбуха, вентралне ивице пекторалних пераја су боје угља и уста су тамне боје. Шаре на раменима M. alfredi су више заобљене, док су њене вентралне тачке смештене ближе задњем делу тела и између шкржних прореза, а уста су беле или бледе боје. Зуби врсте M. birostris имају већи број шиљака и преклапају се, док су код врсте M. alfredi зуби равномерно распоређени и немају шиљке. Обе врсте имају мале, четвртасте зубе на доњој вилици, али M. birostris такође има веће зубе у горњој вилици. За разлику од M. alfredi, M. birostris има каудалну кичму у близини леђног пераја.[9]

Манте се кроз воду крећу покретима грудних пераја, који воду померају ка уназад. Њихова велика уста су правоугаона и окренута према напред, за разлику од већине других врста ража код којих су уста окренута према доле. Спиракле су, као и код осталих ража, закржљале па манте морају пливати континуирано како би вода богата кисеоником непрекидно пролазила кроз њихове шкрге.[23] Цефалична пераја су обично увијена, али их манте исправљају током храњења. Шкржни лукови имају сунђерасто ткиво розикасто-браон боје којим сакупљају честице хране.[12] Манте проналазе плен користећи визуелна и олфакторна чула.[27] Имају један од највећих односа масе мозга и тела[28] и процентуално већи мозак од свих других риба.[29] Њихови мозгови имају retia mirabilia који им вероватно служи како би загрејале тело.[30] Показано је да је врста M. alfredi може ронити до дубине од преко 400 метара,[31] док њој сродна врста Mobula tarapacana, која има сличну структуру мозга, рони и до готово 2.000 метара дубине;[32] сходно томе, вероватно је да retia mirabilia служи да спречи да се њихов мозак охлади током таквих зарона у хладније потповршинске воде.[33]

РазмножавањеУреди

 
Група јединки из врсте M. alfredi на Малдивима

Парење се одвија у различито доба године у различитим деловима ареала. Тешко је уочити и посматрати процес удварања пошто манте брзо пливају, мада се понекад у плиткој води могу видети „возићи” састављени од више јединки које пливају једна иза друге. На парење може утицати пун месец и вероватно мужјак иницира процес пратећи помно женку док она плива брзином од око 10 километара на час, трудећи се непрестано да је устима ухвати за грудно пераје, а овај процес може потрајати 20 до 30 минута. Када се чврсто ухвати за женку, окреће се наопачле и притишће своју вентралну страну према њеној. Затим убацује једну своју птеригоподу у њену клоаку, а ово траје 60—90 секунди.[34] Птеригопода формира цев кроз коју мужјак каналише сперму из гениталне папиле и убацује семену течност у јајовод.[35] Мужјак након тога наставља да зубима држи пераје женке још неколико минута док обоје настављају да пливају, а често их прати и до 20 других мужјака. Пар се затим раздваја.[34] Из неког разлога, мужјак готово увек хвата женку за лево грудно пераје, на шта ујазују ожиљци који су убедљиво чешћи на левом него на десном перају.[23]:8–9

Оплођена јајашца развијају се у јајоводу женке. У почетку су затворени у љуску док ембриони у развоју апсорбују жуманце. Након излегања, млади остају у јајоводу и женка их тамо храни додатним млечним секретима.[36] Без пупчане врпце или плаценте, нерођени младунци ослањају се на дисање женке путем шкрга и на тај начин добијају кисеоник.[37] Женка углавном носи једно, повремено два младунца. Сматра се да период гестације траје 12 до 13 месеци. Када је у потпуности развијен, младунац подсећа на минијатурну одраслу јединку и избацује се из јајовода без даље родитељске бриге. У популацијама у дивљини женке обично доносе младе на свет сваке друге године, али је забележено и неколико јединки које су затруднеле две године заредом, показујући тако годишњи овулацијски циклус.[36] Акваријум Окинава Чурауми постигао је известан успех у узгоју M. alfredi, при чему је једна женка рађала младе три године узастопно. У једној од тих трудноћа, период гестације био је 372 дана, а млади су на рођењу били широки 192 центиметра и тешки 70 килограма.[38] У јужној Африци мужјаци M. birostris сазревају када достигну ширину од 4 метра, док женке достижу зрелост на ширини нешто већој од тога.[39]:57 У Индонезији изгледа да мужјаци M. birostris сазревају на 3,75 метара, док женке сазревају са око 4 метра ширине.[40] У јужној Африци M. alfredi сазрева на ширинама од 3 метра за мужјаке и 3,9 метара за женке.[39]:42 На Малдивима, мужјаци M. alfredi сазревају на ширини од 2,5 метра, док женке сазревају на 3 метра.[16] На Хавајима M. alfredi сазрева на ширини од 2,8 метра (мужјаци) и 3,4 м (женке).[41] Верује се да женке манта полно сазревају у доби 8—10 година.[16][17] Манта раже могу да живе чак 50 година.[22]

Понашање и екологијаУреди

 
M. alfredi се храни са отвореним устима и исправљеним цефаличним перајима

Пливање манта разликује се у зависности од станишта: када се крећу кроз дубоку воду, пливају равномерном брзином, док када су ближе обали обично лебде у води или пливају унаоколо. Манта може пливати самостално или у групама до 50. Оне се могу удружити са другим врстама риба, као и морским птицама и морским сисарима.[21] Врсте из овог рода повремено израњају на површину, излазећи делимично или у потпуности из воде. Ако су у групи, јединке могу направити серију искока из воде једна за другом. Ови скокови се дешавају у три облика — скокови напред где глава раже прва улази у воду, слични скокови само са репом који први улази у воду, али исто тако могу извести и салто мортал.[12] Разлог израњања на површину није познат; могућа објашњења укључују ритуале парења и рађање, комуникацију или уклањање паразита и коменсалистичких прилепуша.[23]:15

 
M. alfredi на коралном гребену где је друге рибе чисте од паразита

Манта раже хране се филтрирањем, а такође су и макропредатори. На површини, оне конзумирају велике количине зоопланктона у облику шкампа, крила и планктонских ракова. На већим дубинама, манте конзумирају малу до средњу рибу.[42] Приликом храњења, манта полако плива око свог плена, гурајући рибе у тесну „лопту”, а затим убрзава кроз гомилу организама широм отворених устију.[21] Ако је ова „лопта” прилично густа, манта се може пробити кроз њу.[23]:13 Током храњења, манте исправљају своја цефалична пераја да би храну усмериле у уста, а меко ткиво између шкржних лукова омогућава им да сакупљају ситне честице. На једном хранилишту богатом планктоном може се окупити чак 50 манти.[12] Тестови су показали да око 27 процената исхране M. birostris чини са површине, док око 73 процента хране она узима на већим дубинама.[42] Већи морски пси и китови убице су неки од предатора манте. Такође их могу угристи ајкуле Isistius brasiliensis,[23]:17 и паразитске копеподе.[23]:14

Манте обилазе станице за чишћење на коралним гребенима ради уклањања спољашњих паразита. Ража се приближи површини гребена где остаје непомична неколико минута док рибе чистачи конзумирају организме с њеног тела. Овакве посете се најчешће дешавају када је плима велика.[43] На Хавајима, усњаче чисте ражу; неке врсте хране се око уста и шкрга манте, док друге склањају паразите с остатка тела.[23] У Мозамбику, риба Abudefduf saxatilis јој чисти уста, док се рибе лептири из породице Chaetodontidae концентришу на ране од уједа.[39]:160 M. alfredi обилази станице за чишћење чешће од M. birostris.[39]:233 Поједине манте могу поново посетити исту станицу за чишћење или се хранити на истом подручју више пута,[44] што указује на постојање когнитивних мапа свог окружења.[27]

Научници су током 2016. године објавили студију у којој су манта раже подвргнуте модификованом тесту са огледалом и том приликом су показале понашање повезано са самосвести.[45]

Распрострањеност и стаништеУреди

Манте се налазе у тропским и суптропским водама у свим већим светским океанима, а такође улазе и у умерена мора. Локације на којима су манте забележене најдаље од екватора јесу Северна Каролина у Сједињеним Државама (31 °СГШ) и Северно острво Новог Зеланда (36 °ЈГШ). Преферирају температуру воде изнад 21 °C,[21] а M. alfredi се углавном налази у тропским областима.[9] Обе врсте су пелагијалне. M. birostris живи углавном у отвореном океану, путујући струјама и мигрирајући у подручја са већом концентрацијом хранљивих материја.[46]

Раже које су биле опремљене радио-предајницима путовале су и до 1.000 километара од места на ком су ухваћене и спуштале су се до дубине од најмање 1.000 метара.[47] M. alfredi је више приобална врста и станарица. Долази и до сезонске миграције, али је она краћа од оне код врсте M. birostris.[16] Манте су уобичајене око обала од пролећа до јесени, али путују далеко од обале током зиме. Дању се држе близу површине и у плиткој води, док ноћу пливају на већим дубинама.[21]

Питања конзервацијеУреди

ПретњеУреди

Највећа опасност за манта раже је риболов. M. birostris није равномерно распоређена по океанима, већ је концентрисана у областима које обезбеђују потребне прехрамбене ресурсе, док је M. alfredi још локализованија. Њихова распрострањеност је сходно томе фрагментирана, са мало доказа о мешању субпопулација. Због дугог животног века и ниске стопе репродуктивности, прекомерни риболов може озбиљно смањити локално становништво с малим вероватноћама да ће их заменити јединке из других места.[17]

И комерцијални и традиционални риболов лове манте због њеног меса и остатка тела.[17] Некада су манте ловили у Калифорнији и Аустралији због уља њене јетре и коже; а потоња је коришћена као абразив.[12] Месо им је јестиво и конзумира се у неким земљама, али је непривлачно у поређењу с другим рибама.[48] Постоји потражња за њиховим шкржним поклопцима, хрскавичним структурама које штите шкрге, пошто се исти користе у кинеској медицини.[49] Како би се попунила растућа потражња за шкржним поклопцима у Азији, развијен је лов на манте на Филипинима, у Индонезији, Мозамбику, Мадагаскару, Индији, Пакистану, Шри Ланки, Бразилу и Танзанији.[48] Сваке године, хиљаде манта ража, пре свега M. birostris, ухвати се и убије искључиво због њихових шкржних поклопаца. Студија о риболову у Шри Ланки и Индији проценила је да се преко хиљаду манти годишње прода на рибљим пијацама у земљи.[50] Поређења ради, процењује се да популација M. birostris на већини кључних места за агрегацију широм света има знатно мање од 1.000 јединки.[51] Хватање манти у заливу Калифорнија, западној обали Мексика, Индије, Шри Ланке, Индонезије и Филипина драстично је смањио популацију у овим овим областима.[17]

Манта раже су изложене и другим антропогеним претњама. Будући да манте морају пливати непрестано да би преко шкрга добиле свежу воду богату кисеоником, лако може доћи до тога да се уплету у мреже и касније угуше. Манте не могу пливати уназад, а због својих избочених цефаличних пераја, склоне су запетљавању у мреже, па чак и у лабаве привезане канапе. Кад се ухвате у мрежу, манте често покушавају да се ослободе салто морталом, запетљавајући се још више на тај начин. Лабави канапи се слично томе могу обмотати око ње и урезати јој се у месо, што резултира озбиљним повредама. Слично томе, манте се лако могу уплести у мреже направљене за знатно мање рибе.[52] Неке манте могу да се повреде сударом са чамцима, посебно у областима у којима се сакупљају у групе. Остале претње или фактори који могу утицати на број манта су климатске промене, туризам, загађење од изливања нафте и гутање микропластике.[17]

СтатусУреди

 
M. birostris у Хин Денгу близу оствра Фи Фи на Тајланду

Манте су 2011. године постале строго заштићене у међународним водама због њиховог укључивања у Конвенцију о миграторним врстама дивљих животиња ({{|Convention on Migratory Species}}, CMS). CMS је међународна организација која се бави очувањем миграторних врста и станишта на глобалном нивоу. Иако су поједине нације већ штитиле манта раже, рибе често мигрирају кроз воде које нису регулисане тим законима, излажући се повећаном ризику од прекомерног риболова.[53] Међународна унија за заштиту природе је у новембру 2011. прогласила M. birostris „рањивом врстом са повећаним ризиком од изумирања”.[54]

Исте године M. alfredi је такође класификована као рањива са локалном популацијом мањом од 1.000 јединки и мало или нимало мешања међу субпопулацијама.[16] Фонд за манте је добротворна организација са седиштем у Великој Британији и посвећена је истраживању и очувању манта ража. Веб-страница организације је такође информативни ресурс за биологију и конзервацију манти.[55]

Поред ових међународних иницијатива, неке земље предузимају и сопствене акције. Нови Зеланд је увођењем Закона о дивљини 1953. године забранио лов на манте. Јуна 1995. године Малдиви су забранили извоз свих врста ража и њихових делова тела, чиме су зауставили риболов манта, пошто манте до тада нису биле ловљене за локалну потрошњу. Влада је ове мере појачала 2009. године увођењем два заштићена морска подручја. На Филипинима је забрањено ловљење манта од 1998. године, али је већ идуће године престао да се примењује овај закон под притиском локалних рибара. Након што су откривене залихе манте 2002. године, забрана је поново уведена. Ловљење или убијање манта у мексичким водама забрањено је од 2007. године. Та се забрана можда строго не примењује, али закони се ригидније примењују на острву Исла Холбок, острву крај полуострва Јукатан, где се манта раже користе за привлачење туриста.

Године 2009. Хаваји су постали прва држава Сједињених Држава која је увела забрану убијања или хватања манта. Пре тога у држави није био заступљен риболов на манте, али миграторне манте које пролазе поред острва сада су заштићене. Еквадор је 2010. године донео закон којим је забранио риболов на манту и друге раже, њихово држање у мрежама и њихову продају.[17]

Однос са људимаУреди

 
Керамичка манта ража коју су израдили припадници моча народа, око 200. наше ере; фигура се налази у Ларко музеју у Лими у Перуу

Старе перуанске Моче обожавали су море и његове животиње, а њихова уметност често приказује манта раже.[56] Историјски гледано, они су се бојали манта ража због њихове величине и моћи. Морнари су веровали да су опасне за људе и могу да потопе бродове повлачењем сидра. Тај став се променио око 1978. године, када су рониоци око Калифорнијског залива открили да су манте углавном мирне и да могу да интерагују са животињама. Неколико ронилаца фотографисало се са мантама, укључујући аутора романа Jaws Питера Бенклија.[57]

АкваријумиУреди

 
Manta alfredi у акваријуму Окинава Чурауми

Због њихове величине, манте се ретко држе у заточеништву и мало их акваријума тренутно приказује. Једна карактеристична индивидуа је „Нанди”, манта ража која је случајно ухваћена у мреже за ајкуле у близини Дурбана у Јужној Африци 2007. године. Она се опоравила и одрасла у њеном акваријуму uShaka Marine World, а у августу 2008. године пребачена је у већи акваријум Џорџија, где живи у излогу Ocean Voyager од 23.848 метара кубних.[58] Друга манта ража придружила се колекцији акваријума у септембру 2009. године,[59] а трећа је донета 2010. године.[60]

Одмаралиште Атлантис на острву Парадајс, на Бахамима, угостило је манту под називом Зевс која се током истраживања користила 3 године, а након тога је пуштена 2008. године.[61] Акваријум Окинава Чурауми такође држи манте у резервоару Kuroshio Sea, једном од највећих акваријумских резервоара на свету. Прво рођење манте у заточеништву десило се 2007. године у овом акваријуму. Иако ово младунче није преживело, у акваријуму су се од тада родила још три младунца током 2008, 2009. и 2010. године.[38]

ТуризамУреди

 
Manta alfredi и скуба ронилац

Локације на којима се скупљају манта раже привлаче туристе, а разгледање и посматрање манти доноси знатан годишњи приход за локалне заједнице.[23]:19 Туристичка места постоје на Бахамима, на Кајманским острвима, у Шпанији, на Фиџијским острвима, на Тајланду, у Индонезији, на Хавајима, у западној Аустралији[62] и на Малдивима.[63] Манте су популарне због своје огромне величине и због тога што се лако могу навићи на људе. Рониоци могу добити прилику да гледају манте како обилазе станице за чишћење, а роњења током ноћи омогућавају гледаоцима да виде манте како се хране планктоном привученим светлима.[64]

M. alfredi на Хаваји

Овакав вид туризма доприноси како локалном становништву тако и посетиоцима подижући свест о управљању природним ресурсима и едукујући их о животињама.[62] Такође може да обезбеди средства за истраживање и конзервацију.[63] Сталне нерегулисане интеракције са туристима могу негативно утицати на ове раже нарушавајући еколошке односе и повећавајући пренос болести.[62] У Бора Бори, превелики број купача, наутичара и скијаша на води натерао је локалну популацију манти да напусти то подручје.[23]:19

Током 2014. године, Индонезија је увела забрану риболова и извоза манти, јер је схватила да туризам манти доприноси већој заради од дозовљавања убијања и ловљења ових животиња. Мртва манта вреди од 40 до 500 долара, док туризам манта ража може да донесе милион долара током живота једне јединке. Индонезија има 5,8 милиона квадратних километара океана и ово је сада највеће светилиште за манте на свету.[65]

РеференцеУреди

  1. 1,0 1,1 Manta Bancroft 1829 (manta)”. Paleobiology Database. Приступљено 13. 5. 2013.  Click on "Age range and collections".
  2. ^ Bancroft, Edw. Nath. (1829). „On the Fish known in Jamaica as the Sea-Devil”. The Zoological Journal. 4: 444—457. 
  3. ^ „Manta”. Collins English Dictionary – Complete & Unabridged (11th изд.). HarperCollins Publishers. 
  4. ^ Parsons, Ray (2006). Sharks, Skates, and Rays of the Gulf of Mexico: A Field Guide. Univ. Press of Mississippi. ISBN 978-1-60473-766-0. 
  5. 5,0 5,1 5,2 Dean, M. N.; Bizzarro, J. J.; Summers, A. P. (2007). „The evolution of cranial design, diet, and feeding mechanisms in batoid fishes”. Integrative and Comparative Biology. 47 (1): 70—81. PMID 21672821. doi:10.1093/icb/icm034 . 
  6. ^ Froese, R.; Pauly, D.l, ур. (2011). „Family Myliobatidae – Eagle and manta rays”. FishBase. Приступљено 9. 2. 2013. 
  7. ^ White, W. T.; Corrigan, S.; Yang, L.; Henderson, A. C.; Bazinet, A. L.; Swofford, D. L.; Naylor, G. J. P. (2017). „Phylogeny of the manta and devilrays (Chondrichthyes: mobulidae), with an updated taxonomic arrangement for the family”. Zoological Journal of the Linnean Society. 182: zlx018. doi:10.1093/zoolinnean/zlx018 . 
  8. ^ Martin, R. A. „Manta Ray (Manta birostris) FAQ”. ReefQuest Centre for Shark Research. Приступљено 23. 4. 2013. 
  9. 9,0 9,1 9,2 9,3 9,4 9,5 Marshall, A. D.; Compagno, L. J. V.; Bennett, M. B. (2009). „Redescription of the genus Manta with resurrection of Manta alfredi (Krefft, 1868) (Chondrichthyes; Myliobatoidei; Mobulidae)”. Zootaxa. 2301: 1—28. ISSN 1175-5326. doi:10.11646/zootaxa.2301.1.1. 
  10. ^ Froese, R.; Pauly, D., ур. (2011). „Genus: Mobula. FishBase. Приступљено 9. 2. 2013. 
  11. 11,0 11,1 Bailly, N. (2013). Manta Bancroft, 1829”. World Register of Marine Species FishBase. Приступљено 16. 4. 2013. ; see E.N. Bancroft On the fish known in Jamaica as the sea-devil, 1829
  12. 12,0 12,1 12,2 12,3 12,4 12,5 12,6 12,7 12,8 „Manta”. Florida Museum of Natural History. Архивирано из оригинала на датум 20. 1. 2013. Приступљено 11. 11. 2009. 
  13. 13,0 13,1 „Database of Fishes”. California Academy of Sciences. Архивирано из оригинала на датум 3. 5. 2015. Приступљено 23. 4. 2013.  Check genus and type "Manta" in search box.
  14. ^ Whitley, G. P. (1936). „The Australian devil ray, Daemomanta alfredi (Krefft), with remarks on the superfamily Mobuloidea (order Batoidei)”. Australian Zoologist. 8 (3): 164—188. 
  15. ^ Clark, Timothy Brian (2002). Population Structure of Manta Birostris (Chondrichthyes:Mobulidae) from the Pacific and Atlantic Oceans. Texas A & M University. 
  16. 16,0 16,1 16,2 16,3 16,4 Marshall, A.; Kashiwagi, T.; Bennett, M.B.; Deakos, M.; Stevens, G.; McGregor, F.; Clark, T.; Ishihara, H. & Sato, K. (2011). Manta alfredi. Црвена листа угрожених врста IUCN. IUCN. 2011: e.T195459A8969079. doi:10.2305/IUCN.UK.2011-2.RLTS.T195459A8969079.en . 
  17. 17,0 17,1 17,2 17,3 17,4 17,5 17,6 Marshall, A.; Bennett, M.B.; Kodja, G.; Hinojosa-Alvarez, S.; Galvan-Magana, F.; Harding, M.; Stevens, G. & Kashiwagi, T. (2011). Manta birostris. Црвена листа угрожених врста IUCN. IUCN. 2011: e.T198921A9108067. doi:10.2305/IUCN.UK.2011-2.RLTS.T198921A9108067.en . 
  18. ^ Ito, T.; Kashiwagi, T. (2010). „Morphological and genetic identification of two species of manta ray occurring in Japanese waters: Manta birostris and M. alfredi”. Report of Japanese Society for Elasmobranch Studies. 46: 8—10. 
  19. ^ White ,William T.; Corrigan, Shannon; Yang, Lei; Henderson, Aaron C.; Bazinet, Adam L.; Swofford, David L.; Naylor, Gavin J. P. (2018). „Phylogeny of the manta and devilrays (Chondrichthyes: Mobulidae), with an updated taxonomic arrangement for the family”. Zoological Journal of the Linnean Society. 182 (1): 50—75. doi:10.1093/zoolinnean/zlx018 . 
  20. ^ Cicimurri, D. J.; Knight, J. L. (2009). „Late Oligocene sharks and rays from the Chandler Bridge Formation, Dorchester County, South Carolina, USA”. Acta Palaeontologica Polonica. 54 (4): 627—647. doi:10.4202/app.2008.0077 . 
  21. 21,0 21,1 21,2 21,3 21,4 21,5 21,6 Ebert, David A. (2003). Sharks, Rays, and Chimaeras of California. University of California Press. ISBN 978-0-520-23484-0. 
  22. 22,0 22,1 „Mantas at a glance”. The Manta Trust. 2013. Архивирано из оригинала на датум 3. 1. 2013. Приступљено 16. 2. 2013. 
  23. 23,0 23,1 23,2 23,3 23,4 23,5 23,6 23,7 23,8 23,9 Deakos, Mark R. (2010). Ecology and social behavior of a resident manta ray (Manta alfredi) population off Maui, Hawai'i (Теза). ResearchGate. 
  24. ^ Bethany Augliere (19. 2. 2020). „How did this rare pink manta get its colour?”. National Geographic (на језику: енглески). 
  25. ^ Katherine J. Wu (13. 2. 2020). „Rare Pink Manta Ray Spotted Near Australia’s Lady Elliot Island”. Smithsonian Magazine (на језику: енглески). 
  26. ^ Jacinta Bowler (18. 2. 2020). „Startling New Photos Reveal The World's Only Known Pink Manta Ray”. Science Alert (на језику: енглески). 
  27. 27,0 27,1 Ari, C.; Correia, J. (2008). „Role of sensory cues on food searching behavior of a captive Manta birostris (Chondrichtyes, Mobulidae)”. Zoo Biology. 27 (4): 294—304. PMID 19360625. doi:10.1002/zoo.20189. 
  28. ^ Ari, C. (2011). „Encephalization and brain organization of mobulid rays (Myliobatiformes, Elasmobranchii) with ecological perspectives”. Open Anatomy Journal. 3: 1—13. doi:10.2174/1877609401103010001 . 
  29. ^ Ari, C.; D'Agostino, D. P. (11. 3. 2016). „Contingency checking and self-directed behaviors in giant manta rays: do elasmobranchs have self-awareness?”. Journal of Ethology. Springer. 34 (2): 167–174. doi:10.1007/s10164-016-0462-z. 
  30. ^ Alexander, R. L. (1996). „Evidence of brain-warming in the mobulid rays, Mobula tarapacana and Manta birostris (Chondrichthyes: Elasmobranchii: Batoidea: Myliobatiformes)”. Zoological Journal of the Linnean Society. 118 (2): 151—164. doi:10.1111/j.1096-3642.1996.tb00224.x . 
  31. ^ Braun, C. D.; Skomal, G. B.; Thorrold, S. R.; Berumen, M. L. (6. 2. 2014). „Diving behavior of the reef manta ray links coral reefs with adjacent deep pelagic habitats”. PLOS ONE. 9 (2): e88170. Bibcode:2014PLoSO...988170B. doi:10.1371/journal.pone.0088170 . 
  32. ^ Thorrold, S. R.; Afonso, P.; Fontes, J.; Braun, C. D.; Santos, R. S.; Skomal, G. B.; Berumen, M. L. (1. 7. 2014). „Extreme diving behaviour in devil rays links surface waters and the deep ocean”. Nature Communications. 5 (4274): 4274. Bibcode:2014NatCo...5E4274T. PMC 4102113 . PMID 24983949. doi:10.1038/ncomms5274. 
  33. ^ Webb, J. (1. 7. 2014). „Deep dives of devil rays solve 'mystery' of warm brain”. BBC. Архивирано из оригинала на датум 9. 7. 2014. 
  34. 34,0 34,1 Yano, K.; Sato, F.; Takahashi, T. (1999). „Observations of mating behavior of the manta ray, Manta birostris, at the Ogasawara Islands, Japan”. Ichthyological Research. 46 (3): 289—296. doi:10.1007/BF02678515. 
  35. ^ Compagno, Leonard J. V.; Ebert, David A.; Smale, Malcolm J. (2008). „Reproduction in cartilaginous fish”. Biodiversity Explorer. Iziko Museums of Cape Town. Приступљено 12. 2. 2013. 
  36. 36,0 36,1 Marshall, A. D.; Bennett, M. B. (2010). „Reproductive ecology of the reef manta ray Manta alfredi in southern Mozambique”. Journal of Fish Biology. 77 (1): 185—186. PMID 20646146. doi:10.1111/j.1095-8649.2010.02669.x. 
  37. ^ Tomita, T.; Toda, M.; Ueda, K.; Uchida, S.; Nakaya, K. (2012). „Live-bearing manta ray: how the embryo acquires oxygen without placenta and umbilical cord”. Biology Letters. 8 (5): 721—724. PMC 3440971 . PMID 22675137. doi:10.1098/rsbl.2012.0288. 
  38. 38,0 38,1 Marshall, A.; Kashiwagi, T.; Bennett, M. B.; Deakos, M.; Stevens, G.; McGregor, F.; Clark, T.; Ishihara, H. & Sato, K. (2008). Manta alfredi, Reef Manta Ray”. The IUCN Red List of Threatened Species. стр. 7. Приступљено 11. 2. 2017. 
  39. 39,0 39,1 39,2 39,3 Marshall, A. D. (2008). Biology and Population Ecology of Manta Birostris in Southern Mozambique (Теза). University of Queensland. 
  40. ^ White, W. T.; Giles, J.; Dharmadi; Potter, I. (2006). „Data on the bycatch fishery and reproductive biology of mobulid rays (Myliobatiformes) in Indonesia”. Fisheries Research. 82 (1–3): 65—73. doi:10.1016/j.fishres.2006.08.008. 
  41. ^ Deakos, M. (2010). „Paired-laser photogrammetry as a simple and accurate system for measuring the body size of free-ranging manta rays Manta alfredi”. Aquatic Biology. 10: 1—10. doi:10.3354/ab00258 .  
  42. 42,0 42,1 Burgess, K. B.; Couturier, L. I. E.; Marshall, A. D.; Richardson, A. J.; Weeks, S. J.; Bennett, M. B. (2016). Manta birostris, predator of the deep? Insight into the diet of the giant manta ray through stable isotope analysis”. Royal Society Open Science. 3 (11): 160717. Bibcode:2016RSOS....360717B. PMC 5180158 . PMID 28018660. doi:10.1098/rsos.160717. 
  43. ^ Jaine, Fabrice R. A.; Couturier, Lydie I. E.; Weeks, Scarla J.; Townsend, Kathy A.; Bennett, Michael B.; Fiora, Kym; Richardson, Anthony J. (2012). Sakamoto, Kentaro Q., ур. „When giants turn up: sighting trends, environmental influences and habitat use of the manta ray Manta alfredi at a coral reef”. PLoS ONE. 7 (10): e46170. Bibcode:2012PLoSO...746170J. PMC 3463571 . PMID 23056255. doi:10.1371/journal.pone.0046170.   
  44. ^ Dewar, H.; Mous, P.; Domeier, M.; Muljadi, A.; Pet, J.; Whitty, J. (2008). „Movements and site fidelity of the giant manta ray, Manta birostris, in the Komodo Marine Park, Indonesia”. Marine Biology. 155 (2): 121—133. doi:10.1007/s00227-008-0988-x. 
  45. ^ Ari, Csilla; D’Agostino, Dominic P. (2016). „Contingency checking and self-directed behaviors in giant manta rays: Do elasmobranchs have self-awareness?”. Journal of Ethology. 34 (2): 167—174. doi:10.1007/s10164-016-0462-z. 
  46. ^ Luiz Jr, O. J.; Balboni, A. P.; Kodja, G.; Andrade, M.; Marum, H. (2009). „Seasonal occurrences of Manta birostris (Chondrichthyes: Mobulidae) in southeastern Brazil”. Ichthyological Research. 56 (1): 96—99. ISSN 1616-3915. doi:10.1007/s10228-008-0060-3. 
  47. ^ „Support inclusion of the Giant Manta (M. birostris) in CMS Appendix I & II as proposed by the Government of Ecuador (I/5)” (PDF). sharkadvocates.org. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 4. 6. 2013. Приступљено 11. 1. 2013. 
  48. 48,0 48,1 „Manta Fisheries”. Manta Trust. 2011. Архивирано из оригинала на датум 27. 1. 2013. Приступљено 21. 2. 2013. 
  49. ^ Radford, B. (22. 9. 2012). „Unproven Chinese Medicine Killing Manta Rays”. Discovery News. Приступљено 13. 4. 2013. 
  50. ^ „Sri Lanka Manta Project”. The Manta Trust. 2011. Архивирано из оригинала на датум 27. 1. 2013. Приступљено 21. 2. 2013. 
  51. ^ „Manta Hotspots”. The Manta Trust. 2011. Архивирано из оригинала на датум 27. 1. 2013. Приступљено 21. 2. 2013. 
  52. ^ „Bycatch”. The Manta Trust. 2011. Архивирано из оригинала на датум 27. 1. 2013. Приступљено 21. 2. 2013. 
  53. ^ „COP10 Outcome: Migratory Manta Ray under CMS Protection”. Convention on Migratory Species. UNEP; CMS. 25. 11. 2011. Приступљено 19. 2. 2013. 
  54. ^ Buczynski, B. (30. 11. 2011). „Giant Manta Ray Earns Protection Under International Treaty”. Care 2. Архивирано из оригинала на датум 3. 12. 2011. Приступљено 3. 12. 2011. 
  55. ^ „The Manta Trust Homepage”. The Manta Trust. Приступљено 9. 3. 2011. 
  56. ^ Berrin, Kathleen (1997). The Spirit of Ancient Peru: Treasures from the Museo Arqueológico Rafael Larco Herrera. Thames and Hudson. ISBN 978-0-88401-092-0. 
  57. ^ Ellis, Richard (2004). Monsters of the Sea. Lyons Press. ISBN 978-1-59228-967-7. 
  58. ^ „The Georgia Aquarium is excited to welcome Nandi, the manta ray!”. George Aquarium.org. Архивирано из оригинала на датум 29. 11. 2014. Приступљено 13. 5. 2013. 
  59. ^ „Georgia Aquarium Welcomes Second New Manta Ray”. Georgia Aquarium.org. 3. 9. 2009. Архивирано из оригинала на датум 31. 1. 2012. Приступљено 3. 9. 2009. 
  60. ^ „Georgia Aquarium Welcomes Third Manta Ray”. George Aquarium.org. 22. 4. 2013. Архивирано из оригинала на датум 3. 3. 2012. Приступљено 3. 9. 2009. 
  61. ^ „Giant manta ray released after years of research”. USAToday.com. 8. 5. 2008. Приступљено 16. 5. 2013. 
  62. 62,0 62,1 62,2 Lück, Michael (2008). The Encyclopedia of Tourism and Recreation in Marine Environments. CABI. ISBN 978-1-84593-350-0. 
  63. 63,0 63,1 Anderson, R. C.; Adam, M. S.; Kitchen-Wheeler, A.-M.; Stevens, G. (2011). „Extent and economic value of manta ray watching in Maldives”. Tourism in Marine Environments. 7 (1): 15—27. doi:10.3727/154427310X12826772784793. 
  64. ^ „Kona, Hawaii Scuba Diving”. Kona Honu Diving. Приступљено 14. 3. 2013. 
  65. ^ Mason, Margie (21. 2. 2014). „Indonesia hopes to cash in on manta ray tourism”. 

Спољашње везеУреди