Моравска војно-инспекциона област
Моравска област или Моравска војно-инспекциона област (буг. Моравска военноинспекционна област) формирана је 17. новембра 1915. године на заповест (врховног) заповедника бугарске војске у Првом светском рату генерал-мајора Николе Жекова. Њено седиште је било у Нишу.[1] Почетком 1917. године, због репресија бугарске извршне власти, подигнут је Јабланичко -Топлички устанак.
ТериторијаУреди
У Моравску област укључени су сви предели које је бугарска војска заузела у Србији у њеним границама до 1912. године, према тајном бугарско-немачком споразуму из 1915. године. Административно подручје је обухватало следеће округе (срезове): Врањски, Нишки, Пиротски, Ђупријски, Зајечарски, Неготински и Пожаревачки (Пожаревски). Редоследом исхода рата, војне и цивилне власти уједињују се у једно у моравским крајевима.
НачелникУреди
Начелником Моравске војно-инспекционе области постављен је генерал-потпуковник Васил Кутинчев.
Кутинчев је 7. марта 1917. године смењен због избијања Топличког устанка, а на његово место долази пуковник Александар Протогеров[2], бивши комитски вођа у време борбе за Македонију[3] и члан ЦК ВМРО[2].
ХронологијаУреди
У Нишу је бугарски цар Борис дочекао 18. јануара 1916. године немачког цара Вилхелма II, а у мају 1918. аустроугарског цара Карла I на његовом путу ка Софији.
У области 1917. године 21. фебруара избија устанак становништва против окупације који траје до 25. марта.
Према примирју потписаним 29. септембра 1918. године од стране Бугарске са Антантом у Солуну, Бугарска је дужна да изврши непосредну демобилизацију окупираних територија у Србији и Грчкој, и да не извози никакве провизије са тих територија које морају да остану неоштећене.[4]
Након капитулације Бугарске и завршетка бугарске администрације, у Нишу се формира немачка војна администрација 3. октобра 1918. године.[5]
БугаризацијаУреди
Према статискама за мај 1916. године, у Нишу и околини 170.000 становника су Срби, 31.000 су Бугари, а остатак су друге народности[6]. Према поднетом извештају војног гувернер-генерала у Нишу 20. новембра 1916. године, већина становништва су Срби или да га чине све Срби односно да се тако изјашњава[7].
Власт је дата људима доведеним из Бугарске који су спроводили политику искорењења сваког осећања припадности српском народу. Било је забрањено говорити матерњим језиком. Свако обраћање властима и администрацији и све жалбе морале су бити на бугарском језику иначе се нису узимале у обзир а потписани се кажњавао као провокатор.
Окупацију у Моравској војно-инспекционој области прати терор над локалним становништом са циљем бугаризације. Дана 7. новембра 1915. године бугарске окупационе власти позивају свештенике, учитеље и чиновнике ради добијања личних исправа, али уместо тога спроводе их у затвор у Тврђави где бивају мучени и изгладњивани. Дана 11. новембра их изводе из Ниша и доводе у село Кременицу крај Беле Паланке на месту званом Јанкова падина где бивају стрељаних (Страдање свештеника у Јанковој падини 1915.). Дана 18. новембра слична стрељана српског свештенства су се догодила у селу Јелашница.
Сличне ствари догађале су се у: Лесковцу, Прокупљу и Лебану. Велики број је био убијен у Сурдулици, коју је Арчибалд Рајс назвао: „Сурдулица српска касапница“.
Процес денационализације био је видљив на улицама где је извршена промена натписа па су трговци и занатлије добијали бугарска презимена (Петровић - Петрови, Марковић - Маркови...).
У 1916. години оснива се бугарска гимназија, где се под принудом окупљају ученици, који су, под претњом строгим казнама, морали да похађају наставу. Директор гимназије био је Гончо Калинов. У згради Нишке гимназије била је смештена аустријска војна болница.[8]
ОслобођењеУреди
Након пробоја Солунског фронта, Бугарска је капитулирала а војно-инспекциона област прелази у руке Немаца.
Јединице Дунавске дивизије ушле су у Врање 5. октобра, у Владичин Хан 5. октобра, 6. октобра Грделица, 7. октобра Лесковац, 8. октобра Брестовац и Житни Поток.
Немачке јединице у саставу 11. армије су запоселе положаје на око 10 км од Ниша и то на десном крилу алпски корпус у чијем саставу је било шест планинских пукова), централни сектор (село Кочане - Драшкова Кутина) 219. дивизија, а на левом (Бабуница - Пирот) 217. дивизија.
У односу на 11. армију српске трупе су биле двоструко слабије и исцрпљене.
Дунавска дивизија водила је жестоке борбе са трупама 219. немачке дивизије и поразила их код села Липовице и наставила продор ка Нишу. Моравска дивизија је 10. октобра после борби освојила село Селичевица и наставила продор ка Горици и Бубњу. Српске трупе су брзо успеле да пробију немачку одбрану и дођу до предграђа Ниша.
У току 11. октобра снаге Моравске дивизије су протерале непријатеља са леве обале Нишаве и заузеле десном колоном линију Горица-Марково Кале, а левом колоном Корин град и Кнежицу. Коначно 12. октобра, снаге Прве армије ослободиле су и контролисале Ниш.[9]
Види јошУреди
РеференцеУреди
- ^ Главно управление на архивите (2005). Българите от западните покрайнини. Университетско издадетелство „Св. Кл. Охридски“. ISBN 978-954-9800-45-6.
- ↑ 2,0 2,1 Дмитар Тасић (Архив Југославије), Војнополитичка акција »македонствујушчих« у Краљевини СХС/Југославији 1919—1934. године, pp. 4, Приступљено 13. 4. 2013.
- ^ Mitrović 2007, стр. 257.
- ^ (1919) "Bulgaria Armistice Convention, September 29th, 1918". The American Journal of International Law Vol. 13 No.4 Supplement: Official Documents, 402-404.
- ^ Mitrović 2007, стр. 313.
- ^ Mitrović 2007, стр. 240.
- ^ Mitrović 2007, стр. 239.
- ^ O teroru u Srbiji 19161918. godine" Iz apela srpskih socijalista civilizovanom svetu, Prosveta, Almanah za 1918. godinu, Ženeva 1918.
- ^ Petar Opačić, Srbija i Solunski front, Beograd 1984
ЛитератураУреди
- Главно управление на архивите (2005). Българите от западните покрайнини. Университетско издадетелство „Св. Кл. Охридски“. ISBN 978-954-9800-45-6.
- Поповић, Никола Б. (2000). Срби у Првом светском рату 1914—1918. Нови Сад: Друштво историчара Јужнобачког и Сремског округа.
- Митровић, Андреј (1984). Србија у Првом светском рату. Београд: Српска књижевна задруга.
- Митровић, Андреј (1987). Устаничке борбе у Србији 1916-1918. Београд: Српска књижевна задруга.
- Митровић, Андреј (1993). Топлички устанак: Место у српској историји. Београд: Српска академија наука и уметности.
- Mitrović, Andrej (2007). Serbia's Great War, 1914-1918. Purdue University Press. ISBN 978-1-55753-476-7.
- Ђорић, Марија (2015). „Терор бугарског окупатора у врањском крају за време Првог светског рата”. Национални интерес. 23: 181—200. Спољашња веза у
|title=(помоћ) - Јагодић, Милош (2015). „Процена демографских губитака Срба у периоду 1910-1921” (PDF). Српске студије (6): 11—65. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 26. 08. 2018. Приступљено 31. 07. 2017.
- Ракић, Хранислав (1988). „Бугарски програм денационализације српског живља у првом и другом светском рату”. Лесковачки зборник. 28: 55—59.
